Na predstojećim opštim i lokalnim izborima radnička klasa i narod Srbije nemaju za koga da glasaju. Sve stranke koje učestvuju na izborima kao i predsednički kandidati, reprezentuju one snage koje su nakon kontrarevolucije i raspada SFRJ srušili sve ono što se gradilo skoro 50 godina. Iste stranke, isti političari na političkoj sceni su već 30 godina za koje vreme su opustošili sve fabrike i preduzeća a društvene institucije srozali na najniži nivo. Istovremeno uvećali su svoj kapital dok ih položaj radnika i naroda ne interesuje. Od predsedničkih kandidata i stranaka koje su se kandidovale ogromna većina je sa desnog spektra koji je uvek bio antiradnički i antinarodni.

Nijedan predsednički kandidat ne bi ispunjavao moralno političke kriterijume u SFRJ ni za predsednika mesne zajednice. Prevaranti i lažovi nisu mogli da budu ni predsednici mesnih zajednica.

Uočljivo je i da nema nijedne istinske levičarske stranke.

Nažalost, pojedine komunističke organizacije nastavljaju da manipulišu narodom i radničkom klasom. Već po ko zna koji put pompezno ističu svoju kandidaturu iako i sami svesni da ne mogu ispuniti uslove koje je postavila buržoazija. U stvarnosti nisu sposobni da skupe ni približan broj potpisa. Ove godine je doduše izostao performans ispred Republičke izborne komisije radi jeftinog prikupljanja poena. Na ovaj način nanose ogromnu štetu komunističkom pokretu u Srbiji a mnogim iskrenim komunistima i progresivnim ljudima daju lažnu nadu.

Komunisti Srbije podržavaju izbore samo kao afirmaciju komunističke ideje.

Komunisti Srbije kao i svake godine bojkotuju kapitalističke izbore ali bi podržali svaku antikapitalističku organizaciju koja bi se kandidovala na izborima.

Komunisti Srbije su isto tako svesni i uvek će se držati čvrstog Marksističko- Lenjinističkog stava da je oružana revolucija jedini način promene buržoaskog sistema pravednijim i humanijim socijalističkim uređenjem. U današnje vreme sve više se pokušava otupiti oštrica komunističkog stava o revoluciji zagovaranjem menjševičkog pristupa da je parlamentarnim putem moguće promeniti sistem.

Dana 25. marta 2022. godine u poseti Komunistima Srbije bio je drug Sergej Skvorcov Prvi Sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza i predsednik međunarodnog saveza sindikata penzionera za bivše zemlje socijalizma. Takođe drug Sergej je i predsednik Sveruskog komiteta za zaštitu teritorijalne celovitosti Rusije

Sastanak je protekao u drugarskoj i radnoj atmosferi.

Drug Skvorcov nas je informisao o aktuelnim zbivanjima i stanju u Ruskoj Federaciji i Ukrajini. Preneo nam stav KP SSSR-a u vezi rata u Ukrajini.

Složili smo se po mnogim pitanjima i ostajemo u stalnom kontaktu.

Talas narodnog gneva i revolta 27. Marta 1941. godine svrstao je narode Jugoslavije na pobedničku stranu istorije Drugog svetskog rata. Potpisivanje Trojnog pakta od strane buržoaske vlade Cvetković-Maček uz saglasnost kneza namesnika Pavla Karađorđevića dovelo je do masovnih demonstracija u celoj Jugoslavij. Već od 24. marta u mnogim gradovima, pod rukovodstvom KPJ, izbijaju masovne demonstracije. U takvoj situaciji, grupa prozapadno orijentisanih oficira, koristeći se nezadovoljstvom i buntom narodnih masa, noću 26/27. marta 1941. izvršila je puč, zbacila vladu Cvetković-Maček, kralja Petra II proglasila punoletnim, proterala Kneza Pavla i obrazovala vladu na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. Narod je toga dana zahtevao preduzimanje mera u cilju odbrane zemlje, puna demokratska prava i slobode, ravnopravnost svih naroda, čišćenje državnog i vojnog aparata od kapitulanskih i petokolonaških elemenata. Ali, nova vlada, iz koje nisu bili udaljeni petokolonaši, nije bila spremna da se osloni na demokratski pokret narodnih masa, što je zahtevala Komunistička partija Jugoslavije. Talas narodnog nezadovoljstva bio je dovoljno snažan da sruši vladu Cvetković-Maček, ali je bio još preslab da bi mogao da dovede na vlast istinske demokratske snage naroda. Napori KPJ, koja je tih dana najdoslednije tumačila narodne težnje i predstavljala snažan politički faktor, ostali su bez rezultata. Ali događaj od 27. marta u Jugoslaviji bio je prvi politički poraz Hitlera u pokorenoj Evropi.

Pod vođstvom KPJ, Jugoslavija je postala deo antifašističke koalicije i jedan od osnivača Organizacije Ujedinjenih nacija u proleće 1945. Sačuvana je tradicija odbrane i protiv najjačeg u ime prava na slobodu i samoodbranu.

Pojedini revizionisti danas, nepoštena inteligencija naklonjena poraženim snagama iz Drugog svetskog rata, šire zablude da je to bio fatalan i tragičan čin. Baštenici navodno jedino ispravne politike priklanjanja sili Osovine, pored ideoloških sklonosti pojedinaca i pokreta, svoje ocene temelje na tragičnim činjenicama perioda okupacije, a potom na oceni revolucionarnog prevrata. Nažalost i pojedini”istoričari” baštine takođe ovakve ocene.

Prećutkuju stvarne planove sila Osovine po kojima Jugoslavija nikako ne bi opstala u budućem “novom fašističkom poretku”. Prećutkuju da Jugoslavija ne bi imala pravo građanstva u novoj, od Osovine stvorenoj Evropi. U Nemačkim beleškama i planovima stoji da Jugoslavija u fašističkom poretku neće imati pravo da zadrži bilo kakvu današnju formu. Hitler je govorio o razgraničenju zona uticaja i podeli Jugoslavije između satelitskih režima odanih fašističkoj Nemačkoj. Kada dođe trenutak podela bi se izvršila na sledeći način: Dalmacija bi propala Italiji, Slovenija i veći deo Hrvatske Nemačkoj, Mađarskoj bi sledovala Vojvodina do Zemuna, dok bi u korist Bugarske, Srbiju sveli na granice Stare Srbije. Bosna ide u ruke Hrvatskoj i tako ide u sastav Italijanskog carstva.

Primila Jugoslavija zahteve Hitlera ili ne, njena sudbina bi bila zapečaćena.

На данашњи дан пре 23 године почела је злочиначка агресија НАТО фашиста на Савезнурепублику Југославију. Оправдавајући своју операцију, коју су цинично назвали”Милосрдни анђео”, тобожњом заштитом “угроженог албанског становништва” на Косову

и Метохији, ови злочинци су без одобрења Савета безбедности УН започели бесомучнобомбардовање СРЈ, које је трајало 78 дана. У току агресије убијено је око 3.500 људи, одкојих око 2.500 цивила, међу којима осамдесет деветоро деце. Рањено је преко 12.000

људи. Уништена је путна и енергетска инфраструктура земље, разорено много фабрика,образовних и здравстевених установа, стамбених објеката, установа и споменика културе, медијских објеката, цркава и манастира. Процењује се да је висина причињене штете преко

100 милијарди америчких долара.НАТО фашисти су за свој злочиначки поход користили крстареће ракете, класичне авионске бомбе, касетне бомбе (против цивилних циљева) што је изричито забрањено међународним конвенцијама, муницију пуњену осиромашеним

уранијумом и сл. После завршетка агресије, на десетине људи је погинуло од заосталихексплозивних направа, а број оболелих од различитих облика карцином је вишеструкоувећан. Све ово је резултат “милосрдних анђела” фашизма. Подсетићемо на најокорелије неофашисте, виновнике овог невиђеног злочина: Бил Клинтон, Хилари Клинтон, Медлин Олбрајт, Кристофер Вокер, Тони Блер, ГерхардШредер, Жак Ширак, Хавијер Солана, Весли Кларк… Не заборавимо ни Џејмија Шеја,портпарола НАТО, који је остао запамћен по свом саркастичном термину за невине цивилне жртве – “колатерална штета. У току писања овог текста, објављена је једна лепавест. Медлин Олбрајт – један од највећих монструма у најновијој историји, умрла је на дан када је донета одлука о бомбардовању СР Југославије. За свако људско биће које умре, ми осећамо емпатију, али она није била људско биће, сем по обличју. Некоме ће се ова констатација чинити непримереном или

суровом, али није. Да подсетимо, 1995. године је изјавила да је вредело што је збогамеричког деловања умрло пола милиона ирачке деце, јер је ова злочиначка творевина(САД) остварила свој циљ. Такође, за Србе је изјавила да су “одвратни и прљави”. Какожалити неког ко је у моменту смрти (85 година) има 82 године више од мале Милице, или70 година више од деце која су убијена у америчком бомбардовању цивилних аутобуса и возова.Жалосно је да и после толико година на нашем тлу делују организације које раде уинтересу САД и НАТО неофашиста уопште, а против интереса радног народа Србије. Да не буде недоумице, мислимо на припаднике организације “Отпор”, формиране од стране

ЦИА-е и неке од невладиних организација, као што је “Фонд за хуманитарно право”, које су финансиране од стране америчких фондација. Сматрамо да томе треба да дође крај, а даови плаћеници треба да буду приведени правди.Били бисмо недоречени по питању агресије на нашу земљу, када бисмо заобишли улогуНАТО фашиста у тренутним дешавањима у Украјини. Комунисти Србије свакако нису за

то да се проблеми између држава и народа решавају ратом. Ми смо за примену принципа мирољубиве и активне коегзистенције, што је била једна од основа несврстане спољне политике СФРЈ. Свима је јасно да је актуелни рат почео нападом оружаних снага Руске

федерације на Украјину. Међутим, за нас је од велике важности ко је до рата довео. На топитање одговор је недвосмислен – за рат је одговоран НАТО пакт.Оно на шта желимо да укажемо је чињеница о недоследном и неодговорном понашању НАТО фашиста. Навешћемо само неке од паралела са агресијом на СРЈ и уопште сапонашањем НАТО пакта и злочиначких САД.

1) Напад Русије на Украјину је у супротности са међународним правом – да још једом подсетимо, агресија НАТО на СРЈ је изведена без одобрења Савета безбедности УН;

2) Деловање руских снага за последицу има жртве међу цивилним становништвом – већ смо навели колико је убијених и рањених цивила било у НАТО агресији на СРЈ, а да не помињемо цивилне жртве у Ираку, Либији и Сирији (наравно саосећамо са свим жртвама у Доњецку, Луганску и Украјини);

3) Деловање руских снага у Украјини представља ратни злочин – а шта је са деловањем НАТО у СРЈ, односно САД у Ираку, Либији, Сирији? Шта је то него ратни злочин?

4) Владимир Путин је ратни злочинац (овај закључак је донео амерички Конгрес, а иначе у међународној правној пракси судови доносе одлуку о томе ко је ратни злочинац) – по овој логици сви амерички председници, од зликовца ХаријаТрумана (који је наредио бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки) па до данас, су ратни злочинци и треба им судити, некима свакако постхумно. О оправданости овога говори чињеница да су САД од завршетка Другог светског рата до данас започеле 41 рат и у свима су били агресори;

5) Руси лажу да се у Украјини налазе лабораторије у којима се развија биолошко оружје – повод за напад на Ирак је била тврдња САД и британског премијера Тонија Блера да Ирак поседује хемијско и биолошко оружје и да се спрема да га употреби. То оружје никада није пронађено, што доказује да су наведене тврдње САД и Велике Британије биле чиста ЛАЖ.

Из свега наведеног можемо да закључимо да је НАТО једна злочиначка организација, намењена да силом намеће вољу неофашистичког либералног капитализма непослушним народима и земљама. У остварењу својих циљева, не презају ни од чега. Сигурни смо да

су они спремни да се боре против Русије до задњег Украјинца. Ми агресију на нашу земљу нећемо заборавити, нити ћемо им опростити!

СМРТ ФАШИЗМУ!

СМРТ НАТО ПАКТУ!

ЖИВЕО ПРОЛЕТЕРСКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ!

Извршни секретаријат

Партије Комунисти Србије

Neoliberalni kapitalizam u Srbiji stvorio je takve uslove, po kojima radnik živi samo zato da uveća kapital buržoaziji, dakle, samo za interes vladajuće klase. Nažalost radnička klasa, ono malo što je ostalo od nje, nije organizovana. Protesta i štrajkova koji bi trebalo da su konstanta, radnici se sete uglavnom uoči izbora.

Tako uoči aprilskih izbora, buknula je serija protesta u Kragujevcu. Pobunili su se prosvetni radnici, radnici” Zastave”, prodavci na buvljaku. Zahtevaju veće plate, isplatu zaostalih zarada i povezivanje staža.

Okupljeni u sindikate koji se nalaze pod strogom kontrolom države i čije je rukovodstvo pod uticajem desničarskih ideja nemaju kapacitet za korenite promene. Nažalost, to što je u Srbiji ostalo od radničke klase nosi u sebi duboku kontradiktornost: oni bi da budu četnici a uz to bi želeli da žive u socijalizmu.

Narod u Srbiji je od kontrarevolucije do danas pod uticajem medija koji su svi u službi krupnog kapitala i samim tim antisocijalistički, te negativno pišu o tekovinama socijalističke Jugoslavije.

Sa druge strane u današnjem kriminalnom kapitalizmu uništena su gotovo sve fabrike giganti iz doba socijalizma zbog nemarnog odnosa novih prozapadnih buržoaskih vlada, velikog dugovanja preduzeća i pljačkaške privatizacije. Sve ovo dovelo je do nepodnošljivog položaja radnika i polurobovskih uslova života i rada.

Nažalost, u Srbiji ne postoji jaka komunistička partija koja bi bila avangarda radničke klase. Komunisti su podeljeni na veliki broj udruženja među kojima uglavnom vlada netrpeljivost i nespremnost na saradnju. Samo komunisti mogu uništiti buržoaske uslove za proizvodnju i samu buržoaziju.

Komunisti Srbije upozoravaju radničku klasu da će joj u budućnosti biti sve gore, ukoliko se politički ne angažuju i ne priključe komunistima.

Преносимо чланак који смо добили од Комунистичке Партије Руске Федерације поводом историјата сукоба у Украјини

У Украјини је рат. Споља изгледа као оружани сукоб између Русије и Украјине. О овим догађајима огласиле су се све политичке снаге, укључујући и левицу. Распон оцена: од хуманистичко-

емотивних („људи гину, зауставите рат“) до чисто класних („Запад гура два олигархијска режима“).

У ствари, овај сукоб има дубоке корене.

Приликом анализе ситуације морамо узети у обзир и национални садржај класне борбе и класни садржај националне борбе. Шта је Украјина?

Територија данашње Украјине до средине ХVII века била је ретко насељен простор, оспорен од

стране суседних земаља. Почетком XX века данашња Украјина биле је подељена између Пољске, Аустроугарске и Русије. После револуције 1917. неке од ових земаља су привремено прогласиле независност. Међутим, 1922. придружили су се СССР-у као Украјинска Совјетска Социјалистичка Република. Тако је Украјина добила државност, иако ограничену. Украјина је била пољопривредна земља. Да би се обезбедио њен развој 1918. године, на предлог Владимира Лењина, шест руских индустријских региона, укључујући Доњецк и Луганск, који никада нису били део Украјине, пребачени су у Украјину. Године 1939. Галиција (Западна Украјина) је припојена Украјини, која је раније била део Пољске. Садашња територија Украјине је резултат њеног уласка у састав СССР-а.

Састоји се од различитих делова: од Галиције (Лавов) са јаким утицајем католичанства до источне Украјине која снажно гравитира Русији. Социјалистичка Украјина се снажно развијала. Ископавањуметала и угља придодате су и ваздухопловство и ракетоградња, петрохемија, електропривреда (4 нуклеарне електране) и одбрамбена индустрија. Као део СССР-а Украјина је добила не само највећи део своје садашње територије, већ и економски потенцијал, што је чини десетом по величини привредом у Европи. Украјински политичари су били доминантни у совјетском руководству. Н.Хрушев, Л.Брежњев, К.Черненко управљали су СССР-ом од 1953. до 1983. године.

После распада СССР-а у децембру 1991. Украјина је по први пут у својој историји постала независна држава. Али ово је уништило вековну економску интеграцију са Русијом. Модел „тржишта“ довео је до деиндустријализације Украјине, до оштрог пада животног стандарда становништва. На основу предаторске приватизације настала је олигархијска класа. Сада је то најсиромашнија земља у Европи. Ниво корупције и друштвене диференцијације је највиши у свету. Прерађивачка индустрија, осим металургије, је практично уништена. Економија почива на западним кредитима и трансферима новца од мигрантске радне снаге којa је отишла у Европу и Русију у потрази за послом (око 10 милиона од 45 милиона људи), у основи квалификовани специјалисти. Деградација људског капитала је достигла своју границу. Земља је на ивици националне катастрофе.

Становништво Украјине је изузетно незадовољно. Међутим, овим незадовољством прозападним

властима се манипулише на начин да сваки пут на изборима побеђује још више прозападних

снага. У фебруару 2014. године, у Украјини је извршен државни удар уз подршку САД и НАТО-а.

Амерички Стејт департмент је јавно саопштио да је у његову припрему уложио 5 милијарди долара. Неонацисти су дошли на власт. То су, пре свега, људи из Западне Украјине (Галиције), која је вековима била под влашћу Пољске и Аустроугарске. Тамо су историјски јака екстремно националистичка, антисемитска, антипољска, русофобска и антикомунистичка осећања. После Хитлерове инвазије на СССР, немачке трупе су у Западној Украјини дочекане цвећем. Ту су

формиране СС дивизије које су се бориле против Црвене армије. Локални националисти, предвођени Хитлеровим обожаваоцем Стефаном Бандером, кренули су у истребљење јеврејског

становништва. У Украјини је убијено око 1,5 милиона Јевреја – једна четвртина свих жртава

Холокауста. Током „Волинског масакра“ 1944. године око 100.000 Пољака је брутално убијено у

западној Украјини. Бандеровци су уништили совјетске герилце и живе спаљивали мушкарце, жене и децу у стотинама села у Белорусији. Украјински националисти који су служили као стражари у немачким концентрационим логорима постали су озлоглашени по монструозној окрутности.

После рата од 1945. до 1953. године, антикомунистички и антисовјетски побуњеници у западној Украјини, који су подржавали САД и Уједињено Краљевство, покренули су терор против цивилног становништва. Током ових година Бандеровци су убили око 50 хиљада цивила. Таква је природа снага – потомака и следбеника фашиста – који су дошли на власт после државног удара 2014.

Традиције антипољског, антисемитског и антируског терора су веома јаке међу неонацистима који сада заиста владају Украјином. 42 противника нациста спаљена су живи у згради Синдиката у Одеси 2. маја 2014. То је савез неонациста са олигархијским капиталом. Бандеровци (као и СС јуришници у Немачкој) служе као ударни одред великог бизниса. Једина разлика је у томе што се Бандеровци уздржавају од отвореног антисемитизма, успоставивши класно јединство са локалном олигархијом. Бандеровци чврсто контролишу сваки потез државне власти, непрестано је уцењујући претњом државним ударом.

С друге стране, политику Украјине одређује амбасада САД у Кијеву. Природа садашње украјинске државе је савез крупног капитала и државне бирократије, који се ослања на криминалне и фашистичке елементе под пуном политичком и финансијском контролом Сједињених Држава.

После 2014. у Украјини се усађује нацистичка идеологија. Дан победе над фашизмом 9. мај је

укинут. Украјински фашисти – организатори и учесници ратних злочина – званично су признати као национални хероји. Сваке године се одржавају бакљаде у част фашистичких злочинаца. По њима су назване улице и тргови. Комунистичка партија Украјине делује у подземљу. Застрашивање и политичка убиства политичара и новинара постала су константа. Уништавају се споменици Лењину и све што је везано за сећање на живот у СССР-у. Истовремено је почео покушај насилне асимилације руског становништва Украјине потискивањем руског језика.

Покушај преношења школског образовања са руског на украјински подстакао је снажан отпор у

областима Доњецка и Луганска. Људи су узели оружје. У мају 2014. тамо је одржан референдум на којем је 87% грађана гласало за независност. Тако су настале Доњецка (ДНР) и Луганска народна република (ЛНР). После неколико неуспешних покушаја инвазије на ЛПР-ДПР, нацисти из Кијева су прешли на терор. Током 8 година гранатирања из топова великог калибра, у ЛПР-ДПР је убијено више од 13 хиљада цивила, укључујући децу, жене и старце. Уз потпуну тишину светске заједнице. Комунисти Русије активно учествују у одбрани ЛНР-ДНР.

Стотине комуниста се боре против нациста у саставу трупа народних република. Десетине комуниста је страдало у овој борби. За 8 година КПРФ је у ове републике послала 93 конвоја са хуманитарном помоћи укупне тежине13.000 тона, примила је хиљаде деце на одмор и лечење у Русији. Све ове године КПРФ на челу са

Генадијем Зјугановим захтевала је од руководства Русије признање независности Донбаса. У

марту 2015. године на иницијативу Русије (уз учешће Немачке и Француске) закључени су

споразуми из Минска који су предвиђали посебан статус ЛНР-ДНР у оквиру Украјине. Међутим,

Украјина је избегла њихову примену. Уз подршку Сједињених Држава, Кијев се спремао да разбије ЛПР-ДНР силом оружја.

САД, Велика Британија и друге чланице НАТО-а обезбедиле су обуку за украјинску војску.

Изградили су преко 30 великих војних објеката у Украјини, укључујући 15 Пентагонових

лабораторија за развој бактериолошког оружја (колера, куга и друге смртоносне болести).

Украјина са своје четири нуклеарне електране и огромним научно-техничким потенцијалом је у

стању да конструише атомску бомбу. Ова намера је јавно објављена. Постојала је опасност од

размештања америчких крстарећих ракета. Ситуација у Украјини је све више угрожавала

безбедност Русије. У децембру 2021. Русија је предложила Сједињеним Државама да разговарају о неширењу НАТО-а. САД и НАТО су игнорисали предлог. У јануару 2022. Русија је упозорила да ће бити принуђена да предузме додатне мере за заштиту своје безбедности. Истовремено је постало познато да је Украјина концентрисала 150.000 војника и нацистичких батаљона у Донбасу. Кијев се, уз подршку САД, спремао да поврати контролу над Донбасом кроз рат овог марта. Председник Путин је 22. фебруара објавио признање независности ЛНР-ДНР. 25. фебруара почела је операција Оружаних снага Русије.

Русија неће окупирати Украјину. Сврха операције је ослобођење Украјине од нациста и њена

неутралност (одбијање уласка у НАТО). Тактика руских трупа је да приликом напада на војне

објекте минимизирају жртве међу цивилним становништвом и украјинском војском, да избегну уништавање цивилне инфраструктуре. Они су братски народи. Наставићемо да живимо заједно.

Међутим, бандеровци нацисти користе најодвратнију тактику немачких фашиста, користећи цивиле и њихове куће као живи штит. Они постављају артиљерију и тенкове у стамбена насеља, забрањују грађанима да напусте ратна подручја, претварајући стотине хиљада људи у таоце. Ова подла нацистичка тактика није осуђена на Западу.

За рат су заинтересоване Сједињене Државе, које воде информациони рат преко медија које

контролишу (само Русија Данас се опире). Сједињене Државе ударају не само на Русију већ и на Европу.

Рат НАТО-а против Југославије 1999. био је средство за дестабилизацију Европске уније. Данас је главни циљ САД да спрече испоруку руског гаса преко гасовода Северни ток-2 како би приморали Европу да купује скупљи течни гас од Сједињених Држава, чиме би се нагло ослабила Немачка и друге земље ЕУ. Обим трговине између Русије и ЕУ је 260 милијарди долара годишње. Са САД – 23 прва, Кина је прва а Индија – трећа највећа економија света. Санкције нису подржале Азија (искључујући Јапан и Јужну Кореју са америчким војним базама), Блиски исток, највеће земље Латинске Америке.

Већ 30 година сам један од најактивнијих критичара унутрашње и спољне политике руске елите.

По свом класном карактеру, олигархијско-бирократска власт у Русији се не разликује много од оне у Украјини (осим без фашизма и пуне контроле САД). Међутим, у оним, нажалост, ретким случајевима када лидери Русије воде линију која одговара историјским интересима земље и народа, принцип „аутоматске“ критике тешко да је прикладан. Дуго сам тврдио да ће санкције благотворно утицати на ослобађање од наметнуте зависности Русије од Запада у разним областима живота. Руска влада већ предузима прве кораке у том правцу.

Задатак левих снага је да енергично подстичу власти да промене не само спољну политику, већ и друштвено-економски курс, који не одговара интересима народа.

Вјачеслав Тетекин, Члан ЦК КПРФ доктор историјских наука, бивши посланик Државне думе Русије (2011-2016)

Đokica Jovanović, penzionisani profesor sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da se u Srbiji dogodio revizionizam, koji se odnosi na antisocijalizam ili antikomunizam (mada komunizma nikada nije bilo, osim kao utopijske nade i ideološke projekcije budućnosti).

“Temelji ideološke revizije su antijugoslovenstvo, sa jedne strane, i nacionalizam sa druge. U tom pogledu je na delu afirmacija antisocijalističkih političkih formacija, naročito iz Drugo svetskog rata. Naravno, reafirmacija nacizma/ fašizma je nemoguća, pa se pribegava reafirmaciji kolaboracije kao prinudne, sa jedne strane, a sa druge, kao oslobodilačke. Prinudna je onda kada se prihvataju okupacija i kolaboracija zarad „očuvanja“ naroda (pa se, čak, ne protestuje ni prilikom velikih zločina u Kragujevcu i Kraljevu ili prilikom potpunog istrebljenja Jevreja i zločina u konclogorima). Oslobodilačka je kada se evociraju i glorifikuju borbe protiv partizanskih formacija (a prikriva otvorena kolaboracija sa okupatorom)“, objašnjava profesor sociologije.

Jovanović kaže da je, međutim, običnom čoveku tranzicija donela nevolje – ukidanje socijalne države, demokratije, normalizaciju kriminala i korupcije, duboki pad standarda, materijalnog i kulturnog. „Da bi se istorijski tranzicijski pad opravdao vrši se organizovani zaborav tekovina antifašizma i antifašističke borbe. Brišu se iz sećanja praznici, sećanje na odsudnu borbu i pobedu nad nacifašizmnom, rast standarda stanovništva. Sa druge strane, akteri tranzicije čuvaju i „unapređuju“ nergativne karaktreritike implodiranog socijalizma (autokratiju, centralizaciju moći, komandnu javnu politiku, prinudu, proizvodnju straha i teskobe)“, precizira sociolog.

On istilče da se na veoma važnom, simboličkom planu, naš kapitalizam (kao delić globalizovanog kapitalizma) ideološki briše sećanje na emancipatorsku prošlost.

„Bezbroj komisija, tih savremenih ideološki podobnih komisija brišu nazive ulica, škola, fabrika (kojih, doduše, više i nema) uvodeći u simbolički promet podobna imena i nazive. Bez obzira na njihov stvarni značaj i njihovu prirodu. Jedna ulica u Nišu, posle niza decenija, ne nosi više ime narodnog heroja Božidara Adžije, koga su pogubile ustaše 1941. Da li je time opravdan, ideološki normalizovan, i ovaj zločin ustaške soldateske u nepeglednoim mnoštvu njenih zločinstava nad Srbima, Jevrejima, Romima i Hrvatima antifašistima? Ta se ulica danas zove po Dragiši Cvetkoviću“, kaže Jovanović.

On smatra da su to razlozi zašto se u kolektivno pamćenje instalira Prvi svetski rat, pod arhaičnim nazivom, koji posle Drugog svetskog rata gubi smisao.

Taj naziv je Veliki rat, kojim se želi pokazati da je to bio veći, značajniji, teži, odsudniji od Drugog svetskog rata. A Drugi svetski rat se svodi na međunacionalni sukob (građanski rat), dok se potire oslobodilački, antifašistički karaker partizanske borbe“, konstatuje sociolog.

Ko je bio Ratko Vukićević

Ratko Vukićević(1915-1938), rođen u selu Pretežane kod Prokuplja, bio je student Pravnog fakulteta u Beogradu, komunista i borac u Španskom građanskom ratu.

Vukićević je često boravio u Nišu, stanovao je u Šumatovačkoj ulici, jer je širio komunističke ideja, i naravno, da ga je niška policija pratila.

„Saznao sam da je student Ratko Vukićević“ otputovao na Svetsku izložbu u Pariz, odakle je iskoristio priliku da pređe u Španiju“, naveo je u svojoj dostavi policijski agent.Vukićević je u Španiju otišao da brani demokratski izraženu volju španskog naroda, kao i dobrovoljci iz više od 50 zemalja na svetu.

U Španiji je bilo oko 1.700 Jugoslovena, a Vukićević je bio raspoređen u četu Matija Gubec 15 interenacionalne brigade.

Roditeljima je često pisao, tražio od njih da ga razumeju i da se ne ljute na njega.

„Dragi oče, ovo je samo produžetak tvoje borbe. Treba da razumeš da borba pred Saragosom nije ništa manje značajna za tvoj narod od borbe na Kumanovu, Ceru, Topličkom ustanku…“, pisao je Vukićević.

Poginuo je 1938. godine, kao poručnik Španske republikaske armije.Republikance u Španskom građanskom ratu podržala su najveća imena španske i svetske kulture tog doba Federiko Garsija Lorka, Pablo Pikaso, Luis Bunjuel, Ernest Hemigvej, Džordž Orvel, Pol Elijar, Luj Aragon…

Tekst smo preuzeli iz dnevnog lista Danas, autor Vesna Torović.

Dana 8. marta 2022. godine Opštinski komitet Komunista Srbije Subotica svečano je obeležio međunarodni praznik Dan žena.

Komunisti i antifašisti moraju odlučno povećati uticaj žena u borbi protiv kapitalizma i neofašizma što većim uključivanjem žena u klasnu borbu.

Neprocenjiv je doprinos koji su milioni žena svih uzrasta dale u narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije: radnice, seljanke, domaćice, studentkinje, intelektualke bile su uključene na razne načine u veliku borbu za slobodu i ravnopravnost.

Statistički podaci govore da je tokom NOB-a oko 100.000 žena prošlo kroz redove NOVJ: kao borci, bolničarke, komandiri i komesari. Oko 25.000 žena poginulo je u oružanoj borbi s okupatorom i domaćim izdajnicima, 40.000 žena je bilo ranjeno, 1171 žena nosioci su Partizanske spomenice od 1941. godine. Za narodne heroje proglašena je 91 žena, a 2000 postale su oficiri Narodnooslobodilačke vojske. Više od 600.000 žena, često zajedno sa malom decom, okupatori i domaći izdajnici su odveli u logore i tamnice, gde su masovno ubijane.

Problem ravnopravnosti žena u Srbiji nakon kontrarevolucije nastao je kao problem ekonomskog propadanja društva u pljačkaškom kapitalističkom društvu, primitivizmu, religioznim shvatanjima i drugih konzervativnih predrasuda, privatnosvojinskih odnosa koji sve pogubnije deluju na život porodice.

U tom smislu borba za ostvarivanje pune emancipacije žena postaje sastavni deo sveukupne borbe za oslobođenje čoveka i njegovog rada te potpunog rušenja kapitalizma.