,U planini mrkoj nek mi bude hum,

Nad njim urlik vuka, crnih grana šum,

Ljeti vječan vihor, zimi visok snijeg,

Muku moje rake nedostupan bijeg.

Visoko nek stoji, ko oblak i tron,

Da ne dopre do njeg niskog tornja zvon,

Da ne dopre do njeg pokajnički glas,

Strah obraćenika, molitve za spas.

Neka šikne travom, uz trnovit grm,

Besput da je do njeg, neprobojan, strm.

Nitko da ne dodje, do prijatelj drag, –

I kada se vrati, nek poravna trag.’

Progresivnо оpredeljen, Goran је već 1942. zajedno sa poznatim pesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana.Poznatu poemu “Јаmа“ napisao је u partizanima inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna kada је bačen veliki broj Srba u kraškе јаmе око Livanjskog polja. Nju је prvi put čitao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afrić. Već sredinom jula 1943. godine I. G. Коvačića su u selu Vrbnica, blizu Foče, ubili četnici. U trenutku smrti је imao 30 godina. Nepojmljivo tragično о su se obistinile njegove reči iz pesme “Мој grob”. Zaklalo ga je smeće iz redova naroda nad kojim su izvršeni zločini o kojima je pisao kako se nikada ne bi zaboravili.

“Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi “Jama” tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od “srpskih osvetnika”, četničkih izroda, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači. Nikada poštenije i čovječnije djelo pjesnika nije bilo grđe kažnjeno i nikad čelo ubice nije bilo ukaljano sramnijim zločinom. Čitajući Goranovu “Jamu”, pokoljenjima i pokoljenjima srpske omladine stezat će se srce nad zločinima, koji su izazvali takav krik pjesnika, ali isto tako i nad zločinom, koji je tome divnom galebu prerezao grlo.“

(Moša Pijade)

Grob Ivana Gorana Kovačića ostao je nepoznat, baš onako kako je bio poželio (pjesma-epitaf Moj grob).

Uništavanje rakovičkog industrijskog basena počelo je sa razbijanjem SFRJ i kontrarevolucijom početkom devedesetih godina prošlog veka a dovršeno dolaskom na vlast demokratsko- radikalnih vazalnih vlada koje su po svom karakteru uvek bile antiradničke i antinarodne.

Nekada industrijski giganti iz veličanstvene epohe socijalizma “Industrija motora Rakovica”, “Dvadesetprvi maj Beograd” i ” Rekord” zapošljavali su oko 25.000 radnika za čije potrebe su nicala čitava naselja sa potrebnom infrastrukturom radi stambenog zbrinjavanja radnika i njihovih porodica.

U ovim fabrikama proizvodili su se pneumatici, avio, auto i turbo motori, alati, traktori itd. Samo u “Rekordu” proizvodili su se pneumatici koji su se izvozili u 25 zemalja Evrope i Afrike a oko 5000 zaposlenih radilo je u četiri smene. U vreme socijalizma, tokom zlatnih osamdesetih godina prošlog veka izvoz je dostizao 22 miliona dolara godišnje. U pljačkaškoj privatizaciji koja je usledila sa restauracijom kapitalizma, nove kontrarevolucionarne vlasti prodale su fabriku guma “Rekord”stranim tajkunima i kriminalcima a fabrika se uskoro zatvara i ruši dok sadašnja radikalska vlast na njenom mestu gradi šoping mol. Slična je situacija i sa preostale dve fabrike. Na mestu”DMB-a” sada je ogroman magacin drogerije “Lili” dok je “IMR” zarasla u korov i puzavice. Sve ovo, buržoaske vlasti izvršile su po nalogu krupnog kapitala sa zapada kako bi se uništila proizvodnja u Srbiji i kako bi sa zapada kupovali njihovu robu.

Šta je sa radnicima? Više ih nema u Rakovici, sve je pusto. A do pre trideset godina ( u zlatno doba socijalizma) oko 15 časova, okolnim ulicama nije se moglo proći od radnika.

Kapitalistčke vlade se menjaju ali matrica im je ista. Na sve strane niču kladionice, šoping molovi i crkve u kojima omladina provodi vreme. Političari, nepoštena inteligencija, sveštenstvo, kafanski istoričari i buržoaski mediji koriste svaku priliku ne bi li što više pljuvali po svemu što ima veze sa socijalističkom Srbijom i Jugoslavijom, komunistima i samoupravljanjem.

Fabrika nema, radnika nema ( oni su uzeli otpremninu) nema ko ni da se buni. A zamislite samo 25.000 radnika u borbi za radnička prava.

Danas kada su idoli naše dece kriminalci, starlete i “Pinkove” pevačice krajnje je vreme da se podsetimo ko su bili pravi heroji. Iako je od pogibije Žikice Jovanovića Španca, Dragojla Dudića, Miše Dudića i dr Miše Pantića prošlo 80 godina, nema ko za njih nije čuo i ko ne zna kakva herojska dela su uradili. Ali, ono što malo ko zna jeste da su sva četvorica bila posthumno sahranjeni zajedno kod zgrade starog kantara, na mestu sadašnjeg Doma kulture.

Ove slike deo su porodične foto arhive g-đe Marije Pecikoze i prikazuju dan sahrane ova četri heroja revolucije.Skroz levo na slici je kovčeg sa posthumnim ostacima heroja Dragojla Dudića, zatim kovčeg Žikice Jovanovića Španca, Miše Dudića i dr Miše Pantića.

Jedan od direktnih potomaka Dudića koji su ostali u Valjevu, Miša Dudić (rođ. 1961), kaže da su ove fotografije dobro podsećanje na neke izuzetno pozitivne i poštene ljude tog vremena, koji bi danas sigurno zauzimali važno mesto u intelektualnim, privrednim i političkim krugovima!

“Moralna merila koja su imali nikad ne zastarevaju, a danas bi svakako “bola oči” i što je još gore, verovano bi bila neshvaćena”, kaže Dudić, nećak dobro poznatog heroja Miše Dudića.

Dragojlo i Miša Dudić su sa ovog mesta premešteni na kratko u park na Jadru a zatim na Kličevačko groblje gde i danas počivaju.

Ono što još treba napomenuti je da je čitava Dragojlova porodica učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi. Sin Miloš umro je 1943. godine od posledica ranjavanja u Prijepoljskoj bici, proglašen je za narodnog heroja, ćerka Persa je stradala u logoru Aušvic u Nemačkoj, a supruga Stevka i ćerka Zorka bile su zatočenice Banjičkog logora.

Preuzeto sa sajta: ” Valjevska posla”.

Dana 07. jula 2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije položila je venac na spomenik Žikici Jovanoviću Špancu u Beloj Crkvi. U organizaciji opštine Krupanj i SUBNOR -a Republike Srbije uz kulturno – umetnički program obeležen je ovaj veliki datum iz istorije naroda Srbije. Dan ustanka naroda Srbije je bio državni praznik u Socijalističkoj Republici Srbiji i Republici Srbiji, koji se proslavljao 7. jula i obeležavao je godišnjicu oružane akcije Rađevačke partizanske čete Valjevskog partizanskog odreda, 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi, kod Krupnja. Praznik je zadržan i posle raspada SFR Jugoslavije i slavio se sve do 9. jula 2001. godine, kada je ukinut od strane buržoaske antinarodne vlasti koja se stidi antifašističke borbe srpskog naroda.

Pokušaji revizionista iz redova kvazi istoričara i pročetničke vlasti da omalovaže ovaj važan datum iz istorije srpskog naroda neće proći jer su jedini istinski borci protiv fašističkog okupatora bili samo borci Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije na čelu sa KPJ. Tog 07. jula 1941. godine, Žikica Jovanović Španac nije ubio nevine žandare već sluge okupatora koji su tog dana tukli nevin narod. Nažalost, u porti crkve koja se nalazi u neposrednoj blizini spomenika herojima Rađevačke partizanske čete, kler je podigao spomenike ubijenim izdajnicima čime je još jednom pokazao svoj antinarodni karakter.

Neprihvatljivo je i da predstavnici vlasti (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja),na partizanskoj proslavi pozdravljaju prisutne pozdravom “Pomaže bog braćo i sestre” čime se jasno vidi koga sve akredituju da ih zastupa na ovako važnim događajima.

Komunisti Srbije su danas u Beloj Crkvi, bili jedina komunistička organizacija koja je prisustvovala obeležavanju Dana ustanka naroda Srbije.

Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Dana 04. jula 2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije, komitet Crepaja položila je venac na spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu.

Pored naše delegacije prisutni su bili i predstavnici SUBNOR-a iz Kovačice kao i direktor Doma kulture Mita Živkov Lala Nikola Kosovac.

Komunisti Srbije nikada neće zaboraviti herojsku borbu partizana koji su pod vođstvom slavne Komunističke partije Jugoslavije bili jedini istinski borci protiv fašizma na teritoriji Jugoslavije.

Smrt fašizmu- sloboda narodu!

На простору СФРЈ остао је само један живи народни херој. Користимо прилику да Петру Матићу Дулету честитамо 102-и рођендан и пожелимо му добро здравље. Његов животни пут оличен у борби за идеје комунизма и обесправљених слојева друштва, као и његова борба против фашизма, светао је пример за све комунисте.

Петар Матић Дуле рођен је 6. јула 1920. године у Иригу. Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему. У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора.[1] Када је формирана Иришка партизанска чета, постао је њен први политички комесар. У лето 1942. године за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору, био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Сремског партизанског одреда у источну Босну, он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему. У прво време је био заменик, а потом и командант овог батаљона.

Половином маја 1943. године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада. Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа, напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни. Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком, новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда.

За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944. године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944. године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију, на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине.

После ослобођења Београда, новембра 1944. године, упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је 1945. године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“. По завршетку школовања и повратку у ослобођену Југославију, завршио је и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је командант 51. војвођанске и Четврте крајишке дивизије, начелник Штаба корпуса и начелник одељења у Генералштабу, начелник Ратне школе ЈНА, први заменик Начелника Генералштаба ЈНА, помоћник Савезног секретара за народну одбрану и подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) и др. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Пензионисан је 31. децембра 1980. године у чину генерал-пуковника ЈНА.

За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је од Петог конгреса, а на Седмом конгресу СКJ изабран је за члана Сталног дела Конференције Савеза комуниста Југославије. Био је и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА. Биран је за народног посланика Скупштине Србије и Савезне скупштине, у више сазива. Од 1982. до 1986. био је члан Председништва ЦК СКЈ. У пролеће 1988. изабран је за председника Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а у октобру исте године је смењен због сукоба са руководством СР Србије. Касније је поднео оставку и на чланство у ЦК СКЈ.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Цела породица Петра Матића Дулета учествовала је у рату. Мајка му је стрељана у Јасеновцу, 1942. године, док му је отац до смрти мучен у немачком затвору и две недеље по пуштању из затвора преминуо је у родном Иригу. Сестра од стрица, Анка Матић Грозда, погинула је 1944. током ослобођења Београда. Проглашена је за народног хероја Југославије, 2. октобра 1953. године.

Супруга Душанка такође је била учесница Народноослободилачког рата и борби током Београдске операције.

Имали смо велику част да се сретнемо, поразговарамо и фотографишемо са другом Матићем током обележавања Дана борца пре два дана.

Dana 04. jula 2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije položila je venac na spomenik “Poziv na ustanak” ispred kuće Ribnikar, u kojoj su članovi Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, 4. jula 1941. godine, održali sednicu na kojoj su doneli odluku o podizanju ustanka naroda Jugoslavije protiv okupatora. Ovaj dan se kasnije proslavljao kao Dan borca. Dan borca je najznačajniji datum u istoriji srpskog naroda i svih naroda Jugoslavije. Dan borca je za državni praznik proglašen 26. aprila 1956. godine i proslavljao se svake godine u čitavoj zemlji. Posle raspada SFR Jugoslavije, postao je državni praznik Savezne Republike Jugoslavije a ukinule su ga kontrarevolucionarne buržoaske vlasti 2001. godine.

Pored nas, vence su položili i predstavnici SUBNOR-A Savski venac, SUBNOR-A Srbije, Društvo za istinu o NOB-u i Jugoslaviji, SUBNOR Laćarak i predstavnici udruženja Šeste ličke brigade.

Prisutan je bio i poslednji živi narodni heroj u Srbiji Petar Matić Dule koji je duboko ušao u 103 godinu.

I pored svih pokušaja revizije istorije, ostaje nepobitna činjenica da su jedini istinski borci za slobodu bili samo partizani na čelu sa slavnom Komunističkom partijom Jugoslavije, za razliku od četnika koji su verno služili fašističkog okupatora.

Sramotno je da na obeležavanju ovog velikog datuma nije bilo nikog od predstavnika vlasti kao i onih bliskih režimu koji se ovog datuma sete samo u marketinške svrhe. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić učestvuje na obeležavanju godišnjice operacije Halijard kao baštenik poraženih snaga iz Drugog svetskog rata kojom su četnici pokušali da se iskupe za sve zločine nad srpskim i ostalim narodima Jugoslavije i da se iskupe zbog otvorene saradnje sa okupatorom. Ovaj minoran događaj u istoriji, u odnosu na slavne bitke Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, režimski reditelj Radoš Bajić pretvoriće u film od para poreskih obveznika Srbije.

Za to vreme muzej “4. Jul” devastiran je i prepušten zubu vremena. Zarastao je u korov a odnedavno su ispred njega postavljeni kontejneri za smeće koji koriste slučajno ili ne i iz rezidencije ambasade Nemačke koja se nalazi u neposrednoj blizini.

Sramota je da su Komunisti Srbije, kao jedina iskrena marksističko-lenjinistička organizacija u Srbiji, bili ujedno i jedina komunistička organizacija koja je položila venac na spomenik “Poziv na ustanak”.

Od svih koji se pozivaju na tradiciju KPJ samo su članovi partije Komunisti Srbije izašli da polože venac.

Ostali se pozivaju na to kad im zatreba za reklamiranje ili u toku predizbornih aktivnosti ako se poklope datumi.