Koja je osnovna uloga neoliberalne ideologije i na koji način štiti kapitalizam od njegovog postepenog odlaska na smetlište istorije? Odnosno, kako ta ideologija nastoji usporiti ovaj proces koji se sastoji istovremeno, i od elemenata truljenja kapitalizma i od elemenata njegovog jačanja i učvršćivanja?
S obzirom na konzervativnu ulogu koju igra, neoliberalizam se može smatrati neokonzervativizmom. Zašto? Da bismo našli odgovor na ovo, kao i na prethodna pitanja potrebno je da se vratimo pojmu liberalizma i njegovoj povezanosti sa konzervativizmom. Ne bi trebalo smetnuti sa uma da sam liberalizam u sebi sadrži znatne konzervativne elemente. Primer tačnosti navedenih tvrdnji nisu samo SAD, gde liberalizam nije mogao da se bori protiv feudalne aristokratije, već je i sam bio narav koju je valjalo sačuvati, nego to isto važi i za prvobitne liberalne teoretičare i njihovo shvatanje čovečanstva, gde su isti nastupali protiv parlamentarne demokratije onog trenutka kada je ista u datim okolnostima počela ugrožavati opstanak kapitalističkih društvenih odnosa. Mnogo ljudi je tražilo odgovor na pitanje – zašto liberalno društvo deluje protivliberalno, tj.zašto odbija da se prilagodi svojim načelima? Neokonzervativci su kao zadatak postavili sebi odbranu liberalizma od napada radikala, no završili su kao njegovi kritičari do izvesnog stepena. Na koji način neoliberali, tj. neokonzervativci iako na rečima branioci liberalnih dogmi ispadaju praktični kritičari liberalizma do izvesnog stepena? Kada se uđe u dubinu procesa koji se odigravaju u savremenom svetu još uvek opterećenom kapitalističkom ljušturom, otkrivamo bitan raskorak između proklamovanih neoliberalnih dogmi o „slobodnom tržištu“, „parlamentarnoj demokratiji“, „civilnom društvom“ i neoliberalne stvarnosti u kojoj uloga države u ekonomiji ne opada, već, naprotiv, raste. Dobar primer toga jesu kretanja u američkoj ekonomiji 80tih godina XX veka. U skladu sa tim, navešćemo izvod iz knjige Država u savremenom razvijenom kapitalizmu Žarka Bulajića:
„U slučaju SAD rezultati „neoliberalne kritike“ kejnezijanske države, dakle, tog tobožnjeg antietatizma su sljedeći:
a) rast trgovinskog deficita od 42,7 milijardi dolara u 1982.godini na 100 milijardi u 1984. Do 147,7 milijardi u 1986.godini. Desio se i paradoks da je 1986.godine prvi put posle 1965. ostvaren deficit u trgovini sa socijalističkim zemljama u iznosu od 1,6 milijardi dolara;
b) budžetski deficit je u vreme L.. Johnsona u pet godina (1964-1968) iznosio 42 milijarde dolara (i to u vreme vijetnamskog rata i socijalne države), u vreme R. Niksona za šest godina (1969-1974) 70 milijardi dolara, a za samo četiri Reganove godine 547 milijardi dolara;
c) porast uvoznih barijera u SAD od 1980. do danas iznosio je 12% i to se neprestano povećava;
d) nacionalni dug povećava se dva puta brže od rasta nacionalnog bruto proizvoda, a dug federalne vlade početkom 1985. Iznosio je 1.573 milijarde dolara, što je gotovo dvostruko više od zaduženosti zemalja u razvoju (810 milijardi dolara);
e) uloga države u istraživanju i razvoju narasla je na 80%, a državni sektor je i „odlučujući činilac u razvoju industrijskih sektora budućnosti“(industrija aviona i raketa 90%, elektroindustrija i elektronika 65%, industrija naučnih instrumenata 42%, itd.);
f) vojni budžet 1985.godine iznosio je 259 milijardi, a 1987.očekuje se biće 325 milijardi dolara.“
Iako su predstavnici najrazvijenijih kapitalističkih zemalja insistirali na tome da vlade zemalja kapitalističke periferije, odnosno bivših socijalističkih zemalja potpuno usvoje politiku slobodne trgovine i odbacivanje državnog intervencionizma i protekcionizma, što je započelo još za vremena postojanja nekih od tih zemalja, dotle su na terenu sopstvenih zemalja radili, a i danas rade upravo suprotno. Oni su potisnuli činjenicu da je većina kapitalističkih ekonomija postala najrazvijenijim upravo politikama državnog intervencionizma, protekcije, poticanja strateških ekonomskih sektora i politikom dampinga, a što jeste politika velikih javnih ulaganja u istraživanja i razvoj, kao i kršenja patenata i ilegalnog prenošenja tehnologije, uključujući tu i indikativna ekonomska planiranja, te nacionalizacije strateških industrija. Primer takve politike jesu politike državnih vlasti SAD, Velike Britanije, Japana, Francuske, Austrije, Švedske i td, gde su iste pomagale vlastitim industrijama u razvoju dok nisu postale globalno konkurentne i dominantne. S druge strane, činjenica je da sve one nerazvijene ili manje razvijene zemlje koje su usvojile neoliberalni paket ekonomskih reformi beleže niže stope rasta nego pre usvajanja istog. Nameće se pitanje čemu sve to? Možemo zaključiti da smo bitno na tragu odgovora na to pitanje. S obzirom na postojanje jaza između neoliberalnih dogmi i praktične neoliberalne politike na tlu zapadnih zemalja, iz date analize možemo zaključiti da jednako postoji jaz između politika zemalja kapitalističkog centra (razvijenih i najrazvijenijih zemalja) i zemalja kapitalističke periferije (nerazvijenih ili manje razvijenih zemalja). Dakle, osnovni razlog ovakve politike jeste eliminisanje konkurencije s jedne strane, te globalno zadobijanje dominatne pozicije najrazvijenijih kapitalističkih zemalja s druge strane.Zbog toga kritika uloge države u neoliberalizmu zaslužuje jednaku pažnju kao i kritika države u etatističko-birokratskom (državnom) socijalizmu, dok priče o „slobodnom tržištu“ i „prosperitetu koji sledi nakon povlačenja države iz ekonomije i privatizacije“ ostaju samo bajka za one narode koje se namerava ubediti da nisu sposobni voditi nezavisnu ekonomsku razvojnu politiku sopstvenih zemalja koja bi išla u korist radničke klase i ostalih radnih slojeva.
V.P.
