Преносимо став Комунистичке партије Бразила поводом ситуације у Бразилу.
Бразил је умешан у озбиљне догађаје. Темељни тренд је стратегија председника Болсонара за промовисање институционалних руптура и промену политичког, економског и социјалног режима који је укључен у Устав.
Централна платформа за то је напад на демократску владавину закона, промовисање политичке поларизације и друштвеног хаоса, усклађивање Бразила са америчком стратегијом изоловања од мултилатералних односа са народима, укључујући Латинску Америку и Кину. Данас, под опсадом, пролази кроз нову диктатуру, неофашистички ауторитаризам, као у сенци садашњег устава, да би концентрисао власт с циљем спречавања укидања његовог мандата и његовог поновног избора 2022. године.
Ситуација је врло динамична и нестабилна, скупљају се чињенице и контрадикције. Прво, у свету постоји контекст брзих и дубоких промена. Једна од најважнијих промена је прелазак из хегемоније који је у току на међународном нивоу. Свет више не живи под знаком униполарности и тренутне кризе пандемије и капиталистичке економије, ставио је још један ексер у тај сандук. Способност Сједињених Држава да води свет више није толико велика, његова хегемонија више није неспорна, упркос свим снагама; Кина расте економски и технолошки, повећавајући своју улогу у међународном сценарију и свој глобални морални утицај за заједничку судбину човечанства. Мултилатерализам достиже јаче основе. Ова тенденција коју треба истаћи: Бразил је председавао Болсонароом, у потпуности је заокупљен овом нездравом динамиком америчке стратегије.Други тренд у бразилској ситуацији је спајање и погоршање три велике кризе. У пандемији земља води, иза само Сједињених Држава, развој КОВИД-19 са више од 800.000 заражених и преко 40.000 губитака људских живота. То је више од остатка Латинске Америке и Кариба, иако имамо нешто више од трећине укупног становништва. Још нисмо достигли максимум болести, процењује се да ће то бити јул-август. Здравствени показатељи показују да ће бити више од 100 хиљада мртвих. Међу неколико фактора који шире ову подмуклу инфекцију, један од њих је и то што је у Бразилу савезна влада јасно промовисала саботажу против социјалне изолације, генерализованим прописивањем хлорокина, потичући лажну супротност између спашавања економије а не живота. Болсонаро је већ отпустио два министра здравља и сада је Министарство војно, без титуле. Увело је нову методологију (не) информисања броја случајева и смрти од стране КОВИД-19, са циљем да се смањи утицај болести и промовише крај друштвеног затвора. Попут Трампа, и Болсонаро се заклео да ће да избаци земљу из СЗО-е. Друга велика криза је економија и њене дубоке социјалне последице. Пандемија је довела до наглог шока понуде и потражње, превазилазећи постојећу економску депресију, са три године рецесије и стагнације. Постоји 8,6 милиона нових незапослених који су чинили више од 40% радне снаге у незапослености или несигурним ситуацијама. БДП је пао за 1,5% у кварталу, са процењеним – 5,7% до 9% у години. Поред тога, додаје се још једна критична ситуација на политичком и институционалном нивоу. То је узроковано сталним политичким сукобима Болсонароа против других сила Републике и Федерације, против левице и против националног интереса, у правцу отвореног проповедања институционалних руптура. Његови сарадници тврде да Устав наводно покрива улогу умирујуће моћи оружаних снага, што је очигледан и изричит правни апсурд. У овој политичкој и институционалној сфери можемо говорити о трећем тренду који јача у земљи. Болсонаро трпи све већу политичку изолацију, одлазећи до угла ринга, истовремено појачавајући своју агресивну реакцију типичну за оне који су углављени, а његова политичка техника да се никада не повлачи, увек бежи напред, удвостручујући улоге за претњу.
Опште отуђење владе у односу на пандемију, рушилачко управљање државом, потпун недостатак декорума на власти, без чврстог политичког упоришта у Конгресу (сада без странке), укорили су га. Учешће његове деце у канцеларијама за мржњу које су промовисале машине за ширење лажних вести (чак и током изборне кампање) уз недозвољено финансирање, нападе на правосуђе и смену министра Серђа Мороа, чине га метом све већег одбацивања и суздржавања политичким системом и разним правним истрагама. Импецијација председника, или чак империјалитет карте, укључујући потпредседника, је на хоризонту. Међутим, Болсонаро, његов клан и чланови владе не могу се потценити у стварној намери да проузрокују рушење у институцијама. Државна полиција је готово доказ. Јаје фашистичке змије већ је присутно у активностима милиције, у проповиеди за наоружавање становништва и пуштање оружја и муниције која припада оружаним снагама; такође у мобилизацији ниског и средњег нивоа војне полиције, као и у паралелном информационом систему који пружају припадници Савезне полиције. То се не може сматрати пуким прорицањем. На основу тога је успостављен четврти тренд у тренутној ситуацији. Важна је промена у коњунктури: дефинитивно је успостављена широка заједница демократских, прогресивних и народних снага како би се рекло „Доста!“ влади Болсонара. Овај покрет укључује већину цивилног друштва, као и популарне организације и политичке странке. Манифестације и артикулације свих врста, састављене од сила сваке од њих са својом визијом будућности у земљи, окупљају се истим темпом, ефикасним фронтом који није нотар, за демократију и демократску владавину закона, за живот и за социјална права. Ово такође укључује очигледну поделу политичког система и интересе владајућих класа, које се желе ослободити председника и ставити своје снаге на терен. То је органски покрет у овим секторима, од демократске деснице до правог центра. Боље је опремљен својим институционалним овлашћењима, као што су главни медији (готово једногласно против Болсонара), свете институције попут Савезног врховног суда, па чак и у деловима група економских моћи, чије је размишљање изричито подељено око прописивања политика штедње и фискалног раста привлачећи страни капитал – што је и даље лудачка оријентација министра економије. Четири наведена тренда тренутно воде у застој. Болсонаро не намеће жељене институционалне руптуре, које је одбацила већина друштва, савезни врховни суд и већи део националног конгреса. За то би било потребно повући оружане снаге као институције, што није излаз, јер би их деморализовала ситуација без славе пред целим друштвом. Међутим, они воде рачуна о томе јер је то од виталне важности за њихову хијерархију и дисциплину (против партизанства у њиховим трупама) и, пре свега, гарантовање монопола над оружјем, над оружјем, како би становништво формирало милиције. Други застој је да демократски покрет и даље треба да акумулира веће политичке, економске и социјалне снаге за процес импичмента. Очигледно да нису окупили снаге неопходне за коначно изоловање и пораз Болсонара – данас нисмо успели да дођемо до 172 потписника у Представничком дому да затражимо парламентарни истражни одбор; имамо нешто попут 130 чланова, али им је потребно више од 300 за постизање империјама. Требало би узети у обзир да још увек проучавамо одговарајуће начине да потврдимо могућност изласка на улице и дајемо политичкој борби масовну димензију, нашем генетском наслеђу. Антирасистички и антифашистички покрети расту, жене и млади су супер активни, као и социјални фронт и синдикални центри. Питање је како сачувати дискурс друштвене изолације да би се спасили животи и сам економски опоравак, суочавајући се са пандемијом која се још интензивира и далеко је од врхунца криве. Суочена с тим елементима, дебата укључује наше снаге левог и левог центра, напредних уопште, посебно популарних организација – шта је срж политичког деловања у овом тренутку? Јединствени и кохерентан одговор још увек се гради. Сматрамо да је пресудно борити се за централни живот и демократију, за широко уједињење снага како би се држава спасила од понора. Потребно је у политичкој акцији окупити све оне који су у овом тренутку спремни да се боре против главног непријатеља, болсонаризма, да бране демократију, без обзира на њихов претходни положај, идеологију и будући политички пројекат. Ово одражава да ми ни на који начин не потцењујемо непријатељеву стратегију и да не сматрамо болсонаризмом без Болсонара.Демократске снаге не могу бити подељене према интересима на будућим председничким изборима 2022. Јасно је да они који чине шири савез тих снага имају различите перспективе за пост-пандемски пројекат и за национални пројекат. Дакле, истовремено је очигледно да најнапредније снаге морају да изграде народно јединство новим пројектом ради уклањања земље са тренутног стања и развоја, у складу са националним, демократским и популарним интересима. Два задатка – широки демократски фронт и народно јединство – делују у два комплементарна и комбинована, али различита распона, са различитим политичким временима и ритмовима. Али тренутно и прво питање за наше напредне снаге је демократски фронт да обнове демократски пакт разбијен државним ударом 2016., као први услов легитимне борбе за пројекат за земљу и, једнако тако, уједињавање и глас међу њима тако шире снаге за решење кризе у земљи. Лево крило се мора припремити да води демократски фронт, а не да се макне од њега, и да схвати да је у таквим ситуацијама неразумно проширити спектар истодобних непријатеља, да би био непажљив према главном непријатељу. Укратко, широки демократски фронт тренутно је највећи од наших задатака. За закључак у овом тренутку, агонија земље може се продубити дуже, истрајајући у рату опсадних покрета, повећавајући изолацију и гушење од владе, све до рата позиција за дефинитивну победу над Болсонаровом стратегијом и окончања његове председничке моћи. Одлучујућа варијабла биће народно незадовољство. Кључно је да ће решења бити политичка. Још се нису искристалисали, било у смислу начина да се Болсонаро збаци са власти, било у смислу сутрашњег дана. Као што је случај са политиком као науком и уметношћу, и ове конструкције укључују пактове да би се створиле могуће конвергенције у одговарајућем оквиру корелације снага. Доћи ће време када импичмент може постати центар непосредне политичке акције.
Аутор: Валтер Соррентино *
Потпредседник и секретар за међународне односе Комунистичке партије Бразила
