У дужем периоду у изјавама политичара из Србије, као и у већини домаћих медија, присутна је критика на рачун оних политичких и других фактора у ближем и ширем окружењу који заговарају ревизију историје, посебно када су у питању Први и Други светски рат. Део тих критика је свакако оправдан, јер се не сме дозволити да поражене снаге приказују своја недела као цивилизацијске вредности, а да се победници приказују као злочинци и бандити. Други део тих критика није оправдан, испуњен је

националистичким набојем и служи искључиво у дневнополитичке сврхе буржоске власти.

Када говоримо о ревизији историје, онда је најисправније кренути од себе, видети да ли

таквих случајева има и код нас. Тек када то питање решимо, имамо пуно право да критикујемо друге. На нашу жалост, ревизија историје Другог светског рата је у Србији итекако присутна. Некима се то можда чини небитним, али ако обратимо пажњу да се за Први светски рат најчешће користи термин Велики рат (што је било оправдано у периоду до избијања Другог светског рата), видећемо да се на тај начин жели умањити значај Другог светског рата, пре свега због чињенице да је у њему победу извојевала

Народноослободилачка војска Југославије и да је након рата у Југославији успостављено

социјалистичко друштвено уређење. Свакако да то смета садашњим властима (од 2000. године на овамо), које су политички следбеници четничких издајника и да желе да минимализују значај НОБ и социјалистичке револуције. Из уџбеника историје су избачени готово сви садржаји који се односе на НОБ, деци се презентује да су четници били борци за слободу (то се постаје вероватно тако што кољеш свој, а и друге народе), партизани се

званично помињу, и то веома стидљиво, само на обележавању значајних догађаја из Другог светског рата на којима присуствују представници Руске федерације, председник Републике редовно присуствује обележавању годишњице операције “Хaлијард” (када су четници у септембру 1944. године, покушавајући да се искупе за своје стравичне злочине и сарадњу са окупатором, спасили групу америчких пилота) док нa обележавање годишњице битке на Кадињачи (која је уврштена у званични Kалендар обележавања

историјских догађаја из ослободилачких ратова Србије) никада није отишао, нити послао неког од високих државних функционера. Оно што је посебно понижавајуће за све следбенике и поштоваоце НОБ јесу рехабилитације ратних злочинаца, највећих изрода српског народа. Судском одлуком рехабилитован је Драгутин Кесеровић, четнички војвода, од 1942. године командант Расинског корпуса, а од 1944. године командант Расинско-топличке групе корпуса, који су починили необројане злочине над невиним народом и заробљеним припадницима НОВЈ.

Такође, суд је донео одлуку да ратни злочинац Драгољуб Михаиловић није имао праведно

суђење, што је незапамћено у историји судства. Поседујемо књигу докумената са суђења овом злочинцу, која је штампана 1946. године. У њој су документовани небројани четнички злочини, злочини оних којима је командовао Драгољуб Михаиловић. Сви ти злочини су доказани и не знамо шта је још било потребно да би се он за исте осудио. Тренутно се води поновљени поступак за рехабилитацију Николе Калабића, команданта

тзв. Горске гарде, чији припадници су, поред осталих злочина, у мају 1943. године у селу

Рајковац заклали Даринку Радовић и њене две малолетне ћерке, а крајем априла 1944. године су у селу Друговац убили (део заклали, а део стрељали) 76 мештана и запалили 72 куће. Вероватно његова унука Весна Калабић, која је покренула поступак рехабилитације, сматра да ово није довољно да би неко био проглашен ратним злочинцем. Користимо прилику да је питамо: По Вашем мишљењу, колико је потребно убити невиних стараца, жена и деце да би неко био проглашен за ратног злочинца? Нема потребе да нам одговори на ово питање! Да има имало морала и људскости не би покретала поступак за

рехабилитацију. Наш народ има једну лепу изреку: “Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси”.

У Србији је од 2006. године, када је донет тзв. закон о рехабилитацији (з је намерно

написано малим словом), до данас рехабилитовано око 2000 ратних злочинаца и

сарадника окупатора. Тај закон и те судске одлуке донела је скупштинска већина и корумпиране судије које су припадале Демократској странци. То су исти они који су донели закон о изједначавању партизана и четника, о изједначавању бораца за слободу и издајника. Веома важну улогу у овом злочиначком подухвату има Слободан Хомен, који је у то време био државни секретар у Министарству правосуђе. Оно што треба да знају

доносиоци тих одлука је то да је правда можда спора, али достижна. Народ не заборавља. Свако од њих ће кад тад одговарати за своја злодела. За разлику од њихових, одлуке неке нове Народне скупштине и народних судова биће донете на основу чињеница и доказа, а казне ће бити примерена учињеним злоделима.

Оно о чему желимо посебно да пишемо овом приликом је рехабилитација двојице

жандарма – Богдана Лончара и Миленка Бранковића, које је у Белој Цркви седмог јула

1941. године убила Рађевачка партизанска чета. Оно што желимо да нагласимо је да поменути жандарми нису били проглашени ратним злочинцима, тако да то није био основа за покретање поступка за рехабилитацију. Важно је да истакнемо, да би јавност знала, да је поступак за рехабилитацију покренула Стана Муњић из Шапца, новинарка “Гласа Подриња”, за коју имамо непроверену информацију да је позната по својим екстермно десничарским ставовима. У складу са таквим опредељењем, није ни чудо што је

покренула поступак за рехабилитацију двојице припадника квислиншке формације која је у том моменту била под командом Комесарске управе Милана Аћимовића, а од октобра 1941. године у саставу Српске државне страже Милана Недића. Да разјаснимо, ради се о људима који су радили за немачку окупациону власт у Србији, ради се о издајницима свога народа. За такве је Стана Муњић покренула поступак за рехабилитацију.

Само покретање поступка не би било од значаја, да није уследила одлука Судског већа Окружног суда у Шапцу, којим је председавао “судија” Гојко Лазарев, донета децембра 2008. године, одлука којом су издајници рехабилитовани. Оно што изазива неверицу и доводи нас у ситуацију да се запитамо где ми то живимо, јесте образложење одлуке. У интересу презентовања истине о овом срамном поступку, преносимо део образложења у коме се наводи да су поменути жандарми “лишени живота без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот”.

Очигледно је да морамо да се подсетимо неких чињеница, како бисмо могли да укажемо

на сву бесмисао ове одлуке. Краљевина Југославија је шестог априла 1941. године

нападнута од стране фашистичке Немачке и њених савезника – Италије, Мађарске и

Бугарске. Након 11 дана, 17. априла је потписан акт о капитулацији и Југославија је окупирана и “раскомадана” међу фашистичким државама које су је напале. Централна Србија је била под управом немачког заповедника за Србију, који је формирао марионетску Комесарску управу на челу са Миланом Аћимовићем, чији задатак је био да за рачун немачке војне силе, заједно са немачким јединицама, одржава ред у централној

Србији. Централни комитет КПЈ је четвртог јула 1941. године упутио позив на устанак, а

до тог момента је већ био формиран део партизанских јединица, а међу првима Ваљевски

партизански одред, у чијем саставу је била Рађевска партизанска чета. Извршавајући

задатак подизања народног устанка, Рађевска партизанска чета је седмог јула 1941. године

дошла у Белу Цркву, како би окупљеном народу упутила позив да крене у борбу против

окупатора. Том приликом Жикица Јовановић Шпанац је одржао говор, који је наишао на

одобравање огромне већине присутних. Међутим, ту су били присутни и поменути жандарми, који су представљали немачку окупациону власт. Дошло је до размене ватре, којом приликом су ови жандарми убијени. Да још једном разјаснимо, у моменту погибије жандарма дешавао се народни устанак против окупатора. С једне стране су били они (који су заступали интересе окупатора), а са друге стране су били устаници – народни партизани. Дошло је до борбе, у којој су жандарми убијени. Овде се радило о две у рату супротстављене стране, о погибију у току борбе. Не знамо ко је још видео да зараћене стране прво организују суђење, па се тек онда боре и они којима је тако пресуђено буду убијени. То је стварно невиђен нонсенс. Такође, како неко може да прича о идеолошком прогону? То је почетак устанка, још малтене нема ни помена о револуцији, помиње се само борба против окупатора. Да подсетимо, у том периоду су и четници Драгољуба Михаиловића заступали став о борби против окупатора. Ситуација је потпуно јасна – са једне стране су били борци за слободу, а са друге издајници, слуге окупатора. Ко је прогонио и ко је вршио насиље. Окупатор и његове слуге или поробљени народ? Када је

право на живот у питању, поставићемо питање: Да ли су грађани Београда који су погинули у немачком бомбардовању Београда шестог априла 1941. године имали право на живот, да ли су заточеници бањичког логора имали право на живот? Поменути жандарми су радили за њихове убице.

Приликом доношења ове тзв. судске одлуке извршена је невиђена замена теза. По одлуци

Вишег суда у Шапцу окупирани народи немају право на одбрану и на слободу, већ морају да се повинују окупатору. Врло поучно!

На крају, да се зна, нећемо заборавити ни судију Гојка Лазарева ни Стану Муњић, која је

покренула поступак за рехабилитацију.

Ако вам не буде судио народни суд, судиће вам историја!

СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОД

,U planini mrkoj nek mi bude hum,

Nad njim urlik vuka, crnih grana šum,

Ljeti vječan vihor, zimi visok snijeg,

Muku moje rake nedostupan bijeg.

Visoko nek stoji, ko oblak i tron,

Da ne dopre do njeg niskog tornja zvon,

Da ne dopre do njeg pokajnički glas,

Strah obraćenika, molitve za spas.

Neka šikne travom, uz trnovit grm,

Besput da je do njeg, neprobojan, strm.

Nitko da ne dodje, do prijatelj drag, –

I kada se vrati, nek poravna trag.’

Progresivnо оpredeljen, Goran је već 1942. zajedno sa poznatim pesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana.Poznatu poemu “Јаmа“ napisao је u partizanima inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna kada је bačen veliki broj Srba u kraškе јаmе око Livanjskog polja. Nju је prvi put čitao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afrić. Već sredinom jula 1943. godine I. G. Коvačića su u selu Vrbnica, blizu Foče, ubili četnici. U trenutku smrti је imao 30 godina. Nepojmljivo tragično о su se obistinile njegove reči iz pesme “Мој grob”. Zaklalo ga je smeće iz redova naroda nad kojim su izvršeni zločini o kojima je pisao kako se nikada ne bi zaboravili.

“Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi “Jama” tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od “srpskih osvetnika”, četničkih izroda, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači. Nikada poštenije i čovječnije djelo pjesnika nije bilo grđe kažnjeno i nikad čelo ubice nije bilo ukaljano sramnijim zločinom. Čitajući Goranovu “Jamu”, pokoljenjima i pokoljenjima srpske omladine stezat će se srce nad zločinima, koji su izazvali takav krik pjesnika, ali isto tako i nad zločinom, koji je tome divnom galebu prerezao grlo.“

(Moša Pijade)

Grob Ivana Gorana Kovačića ostao je nepoznat, baš onako kako je bio poželio (pjesma-epitaf Moj grob).

Uništavanje rakovičkog industrijskog basena počelo je sa razbijanjem SFRJ i kontrarevolucijom početkom devedesetih godina prošlog veka a dovršeno dolaskom na vlast demokratsko- radikalnih vazalnih vlada koje su po svom karakteru uvek bile antiradničke i antinarodne.

Nekada industrijski giganti iz veličanstvene epohe socijalizma “Industrija motora Rakovica”, “Dvadesetprvi maj Beograd” i ” Rekord” zapošljavali su oko 25.000 radnika za čije potrebe su nicala čitava naselja sa potrebnom infrastrukturom radi stambenog zbrinjavanja radnika i njihovih porodica.

U ovim fabrikama proizvodili su se pneumatici, avio, auto i turbo motori, alati, traktori itd. Samo u “Rekordu” proizvodili su se pneumatici koji su se izvozili u 25 zemalja Evrope i Afrike a oko 5000 zaposlenih radilo je u četiri smene. U vreme socijalizma, tokom zlatnih osamdesetih godina prošlog veka izvoz je dostizao 22 miliona dolara godišnje. U pljačkaškoj privatizaciji koja je usledila sa restauracijom kapitalizma, nove kontrarevolucionarne vlasti prodale su fabriku guma “Rekord”stranim tajkunima i kriminalcima a fabrika se uskoro zatvara i ruši dok sadašnja radikalska vlast na njenom mestu gradi šoping mol. Slična je situacija i sa preostale dve fabrike. Na mestu”DMB-a” sada je ogroman magacin drogerije “Lili” dok je “IMR” zarasla u korov i puzavice. Sve ovo, buržoaske vlasti izvršile su po nalogu krupnog kapitala sa zapada kako bi se uništila proizvodnja u Srbiji i kako bi sa zapada kupovali njihovu robu.

Šta je sa radnicima? Više ih nema u Rakovici, sve je pusto. A do pre trideset godina ( u zlatno doba socijalizma) oko 15 časova, okolnim ulicama nije se moglo proći od radnika.

Kapitalistčke vlade se menjaju ali matrica im je ista. Na sve strane niču kladionice, šoping molovi i crkve u kojima omladina provodi vreme. Političari, nepoštena inteligencija, sveštenstvo, kafanski istoričari i buržoaski mediji koriste svaku priliku ne bi li što više pljuvali po svemu što ima veze sa socijalističkom Srbijom i Jugoslavijom, komunistima i samoupravljanjem.

Fabrika nema, radnika nema ( oni su uzeli otpremninu) nema ko ni da se buni. A zamislite samo 25.000 radnika u borbi za radnička prava.

Danas kada su idoli naše dece kriminalci, starlete i “Pinkove” pevačice krajnje je vreme da se podsetimo ko su bili pravi heroji. Iako je od pogibije Žikice Jovanovića Španca, Dragojla Dudića, Miše Dudića i dr Miše Pantića prošlo 80 godina, nema ko za njih nije čuo i ko ne zna kakva herojska dela su uradili. Ali, ono što malo ko zna jeste da su sva četvorica bila posthumno sahranjeni zajedno kod zgrade starog kantara, na mestu sadašnjeg Doma kulture.

Ove slike deo su porodične foto arhive g-đe Marije Pecikoze i prikazuju dan sahrane ova četri heroja revolucije.Skroz levo na slici je kovčeg sa posthumnim ostacima heroja Dragojla Dudića, zatim kovčeg Žikice Jovanovića Španca, Miše Dudića i dr Miše Pantića.

Jedan od direktnih potomaka Dudića koji su ostali u Valjevu, Miša Dudić (rođ. 1961), kaže da su ove fotografije dobro podsećanje na neke izuzetno pozitivne i poštene ljude tog vremena, koji bi danas sigurno zauzimali važno mesto u intelektualnim, privrednim i političkim krugovima!

“Moralna merila koja su imali nikad ne zastarevaju, a danas bi svakako “bola oči” i što je još gore, verovano bi bila neshvaćena”, kaže Dudić, nećak dobro poznatog heroja Miše Dudića.

Dragojlo i Miša Dudić su sa ovog mesta premešteni na kratko u park na Jadru a zatim na Kličevačko groblje gde i danas počivaju.

Ono što još treba napomenuti je da je čitava Dragojlova porodica učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi. Sin Miloš umro je 1943. godine od posledica ranjavanja u Prijepoljskoj bici, proglašen je za narodnog heroja, ćerka Persa je stradala u logoru Aušvic u Nemačkoj, a supruga Stevka i ćerka Zorka bile su zatočenice Banjičkog logora.

Preuzeto sa sajta: ” Valjevska posla”.

Dana 07. jula 2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije položila je venac na spomenik Žikici Jovanoviću Špancu u Beloj Crkvi. U organizaciji opštine Krupanj i SUBNOR -a Republike Srbije uz kulturno – umetnički program obeležen je ovaj veliki datum iz istorije naroda Srbije. Dan ustanka naroda Srbije je bio državni praznik u Socijalističkoj Republici Srbiji i Republici Srbiji, koji se proslavljao 7. jula i obeležavao je godišnjicu oružane akcije Rađevačke partizanske čete Valjevskog partizanskog odreda, 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi, kod Krupnja. Praznik je zadržan i posle raspada SFR Jugoslavije i slavio se sve do 9. jula 2001. godine, kada je ukinut od strane buržoaske antinarodne vlasti koja se stidi antifašističke borbe srpskog naroda.

Pokušaji revizionista iz redova kvazi istoričara i pročetničke vlasti da omalovaže ovaj važan datum iz istorije srpskog naroda neće proći jer su jedini istinski borci protiv fašističkog okupatora bili samo borci Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije na čelu sa KPJ. Tog 07. jula 1941. godine, Žikica Jovanović Španac nije ubio nevine žandare već sluge okupatora koji su tog dana tukli nevin narod. Nažalost, u porti crkve koja se nalazi u neposrednoj blizini spomenika herojima Rađevačke partizanske čete, kler je podigao spomenike ubijenim izdajnicima čime je još jednom pokazao svoj antinarodni karakter.

Neprihvatljivo je i da predstavnici vlasti (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja),na partizanskoj proslavi pozdravljaju prisutne pozdravom “Pomaže bog braćo i sestre” čime se jasno vidi koga sve akredituju da ih zastupa na ovako važnim događajima.

Komunisti Srbije su danas u Beloj Crkvi, bili jedina komunistička organizacija koja je prisustvovala obeležavanju Dana ustanka naroda Srbije.

Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Dana 04. jula 2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije, komitet Crepaja položila je venac na spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu.

Pored naše delegacije prisutni su bili i predstavnici SUBNOR-a iz Kovačice kao i direktor Doma kulture Mita Živkov Lala Nikola Kosovac.

Komunisti Srbije nikada neće zaboraviti herojsku borbu partizana koji su pod vođstvom slavne Komunističke partije Jugoslavije bili jedini istinski borci protiv fašizma na teritoriji Jugoslavije.

Smrt fašizmu- sloboda narodu!

На простору СФРЈ остао је само један живи народни херој. Користимо прилику да Петру Матићу Дулету честитамо 102-и рођендан и пожелимо му добро здравље. Његов животни пут оличен у борби за идеје комунизма и обесправљених слојева друштва, као и његова борба против фашизма, светао је пример за све комунисте.

Петар Матић Дуле рођен је 6. јула 1920. године у Иригу. Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему. У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора.[1] Када је формирана Иришка партизанска чета, постао је њен први политички комесар. У лето 1942. године за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору, био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Сремског партизанског одреда у источну Босну, он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему. У прво време је био заменик, а потом и командант овог батаљона.

Половином маја 1943. године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада. Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа, напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни. Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком, новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда.

За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944. године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944. године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију, на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине.

После ослобођења Београда, новембра 1944. године, упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је 1945. године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“. По завршетку школовања и повратку у ослобођену Југославију, завршио је и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је командант 51. војвођанске и Четврте крајишке дивизије, начелник Штаба корпуса и начелник одељења у Генералштабу, начелник Ратне школе ЈНА, први заменик Начелника Генералштаба ЈНА, помоћник Савезног секретара за народну одбрану и подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) и др. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Пензионисан је 31. децембра 1980. године у чину генерал-пуковника ЈНА.

За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је од Петог конгреса, а на Седмом конгресу СКJ изабран је за члана Сталног дела Конференције Савеза комуниста Југославије. Био је и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА. Биран је за народног посланика Скупштине Србије и Савезне скупштине, у више сазива. Од 1982. до 1986. био је члан Председништва ЦК СКЈ. У пролеће 1988. изабран је за председника Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а у октобру исте године је смењен због сукоба са руководством СР Србије. Касније је поднео оставку и на чланство у ЦК СКЈ.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Цела породица Петра Матића Дулета учествовала је у рату. Мајка му је стрељана у Јасеновцу, 1942. године, док му је отац до смрти мучен у немачком затвору и две недеље по пуштању из затвора преминуо је у родном Иригу. Сестра од стрица, Анка Матић Грозда, погинула је 1944. током ослобођења Београда. Проглашена је за народног хероја Југославије, 2. октобра 1953. године.

Супруга Душанка такође је била учесница Народноослободилачког рата и борби током Београдске операције.

Имали смо велику част да се сретнемо, поразговарамо и фотографишемо са другом Матићем током обележавања Дана борца пре два дана.