На дан 20.06.2015.године је одржана конференција на којој је конституисан општински комитет Комуниста Србије у Љигу. Након отварања конференције којој је присуствовало око педесет људи, председавајући Мирослав Спасојевић је након отварања конференције поздравио све присутне а нарочито госте:

Светозара Маркановића председника Комуниста Србије,

Драгана Гаћешу председника статутарне комисије КС,

Властимира Јевтића члана Председништва ЦК КС и

Дејана Јовановића кандидата за члана ЦК КС.

Присутни су прихватили да дневни ред конференције буде:

Конситуисање општинског комитета Комуниста Србије у Љигу што је Конференција једногласно усвојила. Затим је добио реч председник КС Светозар Маркановић, који је у свом кратком излагању поздравио пристутне другове и другарице и пожелео им успешан рад у име Партије КС.

Упознао је присутне са програмским опредељењима Партије у оквиру чега је дао кратак опис негативних токова на простору Југославије и Србије који су почели разбијањем СКЈ на 14.Конгресу, а затим и СФРЈ у крвавом грађанском рату са великим људским жтрвама, огромним материјалним губицима на простору читаве Југославије, а нарочито у Бих и Србији и стварањем марионетских државица од бивших република СФРЈ које служе интересима Западаних страних сила.

Свима нам је позато садашње жалосно стање у коме се данас налази држава Србија којој је за протеклих 30 година привреда потпуно уништена са огромним бројем незапослених и обесправљених радника, сељака и грађана, осим тајкуна и лопова. Све политичке партије које данас фигурирају на јавној политичкој сцени, парламентарне и ванпраламентаране, заправо су у служби страних господара које се залажу за Европску Унију, а прикривено и за улазак у Нато пакт. Другим речима, све те партије делују са позиција одбране пљачкашког дивљег либералног капитализма и служе страним господарима. Једина алтернатива поменутим партијама могу бити само Комунисти који се боре за рушење капитализма и за стварање просперитетне и социјано-праведне социјалистичке државе ослобођене грешака из прошлости. За такву државу треба да се боре сви грађани Србије који су у протеклих 30 година сведоци суноврата у коме се Србија налази и који треба да се придруже Комунистима у борим за заустављање негативних токова у свим областима живота.

Комунисти Србије већ годинама покушавају да уједине неколико малих комунистичких партија које у данашњим условима тако расцепкане не остварују готово никакав утицај на друштвене токове у Србији. Зато је данас императив ујединити све комунистичке партије у Србији и обезбедити подршку радника, сељака, омладине, пензиоера и свих грађана који су наклоњени Комунистима како би се уједињеним снагама зауставио суноврат у коме Србија данас живи и отворила перспектива за истински друштвени прогрес у интересу свих грађана Србије. За извршење таквог величанственог задатка треба да се ангажује и општинска организација КС у Љигу.

Председник статутране комисије КС друг Драган Гаћеша у свом излагању је поздравио присутне и укратко их упознао са правима и обавезама које прописује Статут КС. Нарочито је нагласио да Комунисти Србије чувају идејну чистоту Партије и доследено спроводе програмска начела Партије на свим нивоима, укључујући општинске комитете и све чланове партије као што је општинска организација КС у Љигу.

Нарочито је скренуо пажњу да Комунисти Србије у свом практичном дневно-политичком деловању своју идејну чистоту бране тако што ће се увек јасно разграничавати са деловањем оних појединаца међу комунистима који су склони, свесно или несвесно, пактирању са туђим идејним концептима као што су сви модалитети грађанске и националистичке деснице и социјалдемократске псеудо левице. То ће бити могуће ако се Комунисти придржавају моралних и идејних начела чије исходиште је револуцинарни Марксизам и Лењинизам.

Друг Властимир Јевтић члан ЦК КС је у свом кратком излагању скренуо пажњу на један од изузетно важних задатака свих комуниста у Србији без обзира у оквиру које фракције данас делују да је крајње време да се комунисти коначно дозову памети, односно да без уједињења тешко да можемо остварити неки значајнији друштевени утицај. Зато једновремено оргранизационим и кадрвоским јачањем појединачних партија морамо приступити све плодоноснијој конкретној сарадњи како бисмо што пре створили друштвену климу која би ишла у прилог идејама за које се ми Комунисти залажемо.

Друг Мирослав Спасојевић новоизабрани предесдник општинског комимтета КС у Љигу у свом излагању је као одличан познавалац садашњег политичког, економског, социјалног и општег стања у Љигу дао сликовито упоређење Љига у периоду социјализма и Љига данас, из кога се сликовито види какав суноврат је доживео Љиг падом социјализма у свим областима живота. Слична оцена важи и за већину општина у Србији. Примера ради за време СФРЈ у привреди Љига било је запослено 4600 радника, а данас у тој истој капиталистичкој привреди ради 180 људи, од којих 126 не прима плату. Од 1990. Године почела је пљачкашка приватизација која је уништила привреду Љига. Уништене су фабрике као што су Ливница, једина фабрика кандираног воћа у Европи, земљорадничка задруга, предузеће Сувобор, хотел Љиг итд.

Полазећи од описаног, готово катастрофичног стања, треба дефинисати шта ће новооснована организација КС понудити грађанима Љига као приоритете свог деловања у области привреде, обнављања инфраструктуре Љига и околних села и унапређења живота у свим областима. Сматрамо да је питање солидарности међу људима која је у протеклом периоду била значајно запостављена, врло важно питање којим се морамо бавити. Неопходно је обезбедити просторије у којима ће се окупљати комунисти и симпатизери. Такође је предложио да представници свих села из општине Љиг буду у саставу комитета. Када је реч о задацима који имају апсолутни приоритет, онда је свакако на првом месту стварање једног здравог и снажног језгра Комуниста Србије у Љигу, како бисмо били у стању да што пре помогнемо осиромашеним и неорганизованим грађанима. Морамо поћи од тога да ће највероватније локални избори бити ајем ове или почетком идуће године за које морамо бити благовремено оспособљени и организовани. Све што будемо радили мора бити у функцији побољшања живота грађана Љига, али и целе Србије. Морамо оштро и аргументовано критиковати све слабости ненанродне власти коју данас чине представници свих парламентарних партија. Једина алтернатива овим ненародним партијама треба да будемо, ми Комунисти, наши симпатизери и сви незадовољни грађани, како бисмо зауставили суноврат и усмерили друштвене токове ка бољитку, како у Љигу тако и у читавој Републици Србији.

Конфернција је једногласно изабрала Општински комитет Комунста Србије у Љигу од 14 чланова.

За председника је изабран друг Мирослав Спасојевић-Ћоса,

За потпреседника је изабарн друг Радован Живановић-Рака,

За благајника је изабран друг Вукосав Дашић-Вуле.

У данашње време, у двадесетпрвом веку, како га већ многи називају доба информација, долазимо до контрадикторне ситуације. У време где човек као друштвено биће може комуницирати ”с једног на други крај света”, па чак и видети свог саговорника захваљујући техничким достигнућима, долазимо до отуђености и велике пошасти под именом усамљеност човека. Неки ће се запитати Како то. Самим тим што нам је омогућена лакша комуникација људско биће под разним психичким, а и физичичким притисцима упало је у замку капитализма. Како? Све већом борбом човека да достигне неке модерне тзв. идеале, који се своде углавном на материјално, упадамо у ситуацију, сликовито гледано, појединачне борбе у живом блату. У данашњој Србији која је опустошена пре свега у руралним срединама где на селима и у варошицама има све мање младих људи долази до стагнације и назадовања друштва у целини. Дешавање у држави најбоље се види у њеној престоници и већим градовима који су остали без своје, то јест друштвене имовине, јер су под велом мутних приватизација извршили страховит удар на радничку класу и све то у име немилосрдног непријатеља – капитализма. На тај начин, том перфидном стратегијом, капиталисти су убили у народу вољу за борбом, за дружењем, смањили су могућност дизања главе из песка и бунта против насталих проблема. Губећи снагу, и пре свега вољу, стижемо до критичне тачке пуцања највише моралних и људских начела, чиме доводимо у питање смисао живота и опстанак нације.

У престоници и целој земљи радник је преокупиран борбом за голи живот, и у тој микроборби губи слику дешавања око себе. Велика незапосленост, беспарица и огромни стресови доводе до криминализације друштва, великог броја оболелих, што старих, али нажалост, и све већег броја младих лица. Ситуација је лоша. Друштво се препушта летаргији и тако утиче на пад квалитета образовног система, лош утицај медија и осталих инструмената који спречавају развијање интелекта и здравих моралних начела код младих. На тај начин се спречава млада особа да се образује, да живи живот достојан човека и да напредује. Пад морала протерује нацију у добро прикривено дужничко ропство које прети да онеспособи неколико будућих генерација.

Цитираћу друга Љубодрага Симоновића-Дуција: ‘Радник није најамник, нити је радна снага. Радник је човек’. Сваки човек има право да ради и од тог поштеног рада да живи. Има право и да се бесплатно образује, ако треба и лечи, и није срамота борити се за то право.

Али сад ћу вам рећи зашто сам прихватио ову борбу. Зато што има наде. То мало зрно које сам препознао је основна покретачка снага свих нас, а то је породица. Једино где је остало изворне моралне енергије је борба за будућност породице, и ту борбу и то зрно морала је оно што ја желим да проширим на целу радничку класу. Борећи се за високо морално друштво које брине за сваког свог појединца и штити поштеног радника, морамо предузети заједничку акцију борбе против удружене глобалне идеје која живи на рачун свих нас и самим тим нас омаловажава. Доста је било експлоатације. Радниче, главу горе, ниси сам!

Друг Радиша Спасојевић

Sabo Ida

O ženama u radničkom pokretu, NOB-u i AFŽ Jugoslavije i Vojvodine

 

 

Pre II svetskog rata je bio ogroman broj seoske sirotinje i jako malo intelektualki jer ženama, u suštini, školstvo nije bilo dostupno. Još u Vojvodini, Hrvatskoj, Sloveniji neke i dospele do srednje škole, ali imali smo krajeve u celoj Jugoslaviji posebno Bosna, Makedonija, Kosovo, pa Južna Srbija, gde žene nisu išle u školu. Znam da su na Kosovu očevi tukli žensku decu da ne uče, da nebi završavale razred, da bi padale. Postojalo je jedno užasno shvatanje o ženama.

U Vojvodini, pored svog bogatstva, harala je tuberkuloza. Mi koji smo bili uključeni u napredni revolucionarni pokret, nismo imali samo zadatak da govorimo o potrebi borbe sveukupnog naroda koji je bio potlačen, nego smo imali zadatak i zdravstvenog prosvećivanja. Imali smo u svojim redovima i lekare koji su nama držali predavanja o zdravstvenoj zaštiti, borbi protiv tuberkuloze o borbi za normalan, zdravstveno siguran porođaj, jer su kod porođaja žene masovno dobijale sepsu. Veliki broj žena je rađalo kod kuće , često i bez babice. To je privuklo veliki broj žena.ne samo u Vojvodini, već u celoj zemlji pokret žena za ravnopravnost bio je veoma jak i to zahvaljujući Komunističkoj partiji Jugoslavije. Poznato mi je da su se prikupljali potpisi za ravnopravnost žena, pre svega za pravo glasa žena.

Borba za ravnopravnost žena počela je daleko, daleko ranije, s obzirom da je žena imala tako strašan, ponižavajući položaj. U mnogim kućama je bila nesreća kad bi se rodila devojčica. Prevladavala su takva shvatanja. Zaostalost je bila velika kad je u predratnoj Jugoslaviji preko 90% ljudi bilo nepismeno, kad smo imali svega jedan autoput, onda se može zamisliti kakva je bila zaostalost. Zato smo posle rata mnogo radili na prosvećivanju žena. Formirali smo analfabetske tečajeve, čitalačke grupe, da bi se žene opismenile.

Jugoslovenskim ženama niko nije poklonio ravnopravnost već su one svojim učešćem u narodnooslobodilačkoj borbi i to masovnim učešćem sa oružjem u ruci, izborile. One su bile uključene u sve oblike borbe za ravnopravnost, ali ne samo za ravnopravnost žena već i radnika i seljaka koji su takođe bili izrabljivani. Oko 620 hiljada žena je aktivno učestvovalo u borbi, to znači i u gradovima i moram da kažem da je bilo daleko teže biti u gradovima nego u partizanskim jedinicama. Iskusila sam i jedno i drugo i odahnula sam kada sam otišla u partizanske jedinice.

Bila sam u Sloveniji tokom II svetskog rata. U Ljubljani je tada bilo preko šest stotina dece do dve, tri godine, čiji su roditelji morali da ih napuste, jer su Gestapo i OVRA, italijanska obaveštajna služba, tragali za njima. Briga o deci je bila organizovana akcija. I to su radile žene na čelu sa majkom književnika Ziherla. Ona je brinula o svoj toj deci i nijedno dete nije bilo otkriveno. Ali moram reći da su morali biti premeštani skoro svake nedelje u drugu porodicu. Zahvaljujući tome da je preko 90% Ljubljančana bilo za Narodno-oslobodilačku borbu, to nije bio toliko težak zadatak.

Žene su bile herojke. Blizu Ljubljane, ima jedno brdašce, mislim da se zove Sv. Petar. Tu je bila jedna mala crkvica u kojoj je bio jedan pop koji je organizovao mučilište dole u podrumu. Tu je 7000 ljudi pobijeno uz njegovu pomoć. I posle rata, počelo mu je suđenje , ali živih svedoka nije bilo. Javila se jedna žena. I kaže mu: “Da li me se sećaš? Ja sam bila pred porođajem. Klečeći sam te molila da me pustiš da rodim pa me posle streljaj. Ne, ti si naredio tom mladom belogardejcu da me strelja. On me je odveo i rekao-pucam u vazduh. Reći ću da sam te bacio u reku. Beži i skloni se da te uopšte niko ne vidi jer ćemo i ti i ja stradati”. I onda je ona pokazala jednu šumicu gde su bile mlade jelke, a pod svakom jelkom je bio grob. Kada su otkopali grobove u svakom je bilo po deset, petnaest ljudi zakopano. Bilo je i drugih primera herojstva žena. Sećam se Vide Pregar, radnice u jednoj ljubljanskoj fabrici suđa. Italijani su 1941. opkolili fabriku i počeli pretres. U jedan pisaći sto podmetnuli su letak. Bio je to radni sto jedne vrlo mlade devojke, Vide Pregar. Italijani su skupili sve radnike i pred njima su osudili Vidu Pregar na smrt. To se desilo ujutro. U podne su joj rekli da izda sve za koje zna da su u Narodnooslobodilačkom pokretu. Ona je to odbila. Zatim su joj rekli da klekne i moli ih za milost i da će je tada pomilovati i poslati u logor. Vida Pregar je odbila da klekne i da ih moli. Posle podne su je izveli i stavili pred zid i pokušali da joj vežu oči. Nije im dopustila. “Ja se vas ne plašim da gledam u oči, a vi se plašite da mene gledate u oči”. Jedan vojnik je odbio da puca u Vidu Pregar. Stavili su ga pored nje i zajedno streljali.

Žene su nosile feredže u Makedoniji, Bosni, na Kosovu. U Srbiji su mlade devojke od dvanaest godina udavali. Roditelji bi zakazali svadbu, udali bi je kao devojčicu, a zatim su je u porodici koristili svi muškarci dok ne sazri.

Moralo je biti i zdravstvenog prosvećivanja i osnovnog obrazovanja. Organizovali su se kursevi za žene da se opismene, organizovale su se ekipe i to zahvaljujući: AFŽ-u, ekipi lekara, prosvetnih radnika, raznih stručnjaka. Zatim se išlo od kuće do kuće i to u Makedoniji , Bosni, pa i Srbiji jer žene nisu izlazile iz kuće. Učili su ih: osnovnoj higijeni, pravilnom načinu života i da se skidaju feredže. To je bila jako velika borba, a nju su uglavnom nosile žene. Ne zaboravimo, ova zemlja je izišla iz rata i sve zemlje koje su izišle iz rata imale su glad. Gladovalo se. U Jugoslaviji nije bilo gladnih, ni u najzabačenijim krajevima. Nije bilo obilja, nije bilo dovoljno, ali nije bilo gladi zahvaljujući otkupu koji danas mnogi psuju, a ne zna se da je to bilo organizovano da ova zemlja i narod ne bi gladovali. Nije bilo izobilja u Vojvodini i u krajevima koji proizvode, ali ni u Crnoj Gori, Makedoniji nisu gladovali. I tu je AFŽ jako mnogo nosio na leđima. Najveća bitka se vodila da ženska deca idu u školu, da se opismene, što se budno pratilo.

U predratnoj Jugoslaviji, Žene koje su bile zaposlene, čak i intelektualke imale su skoro pola plate od svojih kolega. Posle rata mi smo se zalagali da za isti rad svi isto primaju, bez obzira na pol, bez obzira na nacionalnost, bez obzira na veru.

Nismo imali laka vremena. Imali smo 48-mu kad su nama na granici bili ruski vojnici. Onda je trebalo obezbeđivati vojsku, trebalo je ponovo brinuti o njima, da se ponovo odbrani ova zemlja. Ja se ne slažem sa svim ovim što se dešavalo na Golom otoku. Mi smo birali slobodu jer smo se za nju sami izborili, to nisu nam Rusi doneli. Bilo je grešaka, ali su one bile neminovne. Nema i nije bilo savršenog ljudskog društva, ali u socijalizmu se bar postiglo to da je izbrisana vekovna nepravda prema ženama.

Tavankut je selo u okolini Subotice. Pre II svetskog rata tamo je bilo jako mnogo biroša. Išla sam svake nedelje peške u Tavankut, a uveče sam se vraćala, uvek peške. Bila sam zadužena za rad sa omladinom među kojima je bilo omladinki. Radili smo u kružocima. Nosila sam im knjige za čitanje, a oni su meni dali ogromnu lubenicu da pokažu koliko me vole. Morala sam tu lubenicu da ostavim na prvom mestu gde sam je mogla sakriti jer nisam mogla da je nosim do Subotice.

Omladina je bila dobro organizovana, ne samo Tavankut, nego u svim okolnim mestima: Moravica, Bačka Topola, Čantavir i Ljutovo. Svi su bili dobro organizovani. Biroši i siromašni seljaci su na dan velikog poljoprivrednog štrajka masovno sa motikom i lopatama na ramenu dolazili peške na zbor. Uglavnom su žene išle napred. Recimo, iz Tavankuta su žene na zbor išle sa motikama i lopatama. Na ulazu u Suboticu, tamo gde je igralište, tamo ih je sačekao kordon žandara. Žene su sa lopatama i motikama razbile žandare i stigle na mesto zbora gde je Matko Vuković držao veliki govor. Žene je predvodila Marga Beretić.

Sećam se Marge Beretić, seljanke Tavankuta. Bila je to mlada, inteligentna I energična žena. Mnogo je volela da čita. Knjige koje smo donosili prvo bi ona pročitala. Bila je udata i imala sinčića. Ona je bila jedna od najaktivnijih žena Tavankuta od 1935. Mnogo je doprinela organizovanju žena, ali i omladine tako da smo mi koji smo dolazili iz grada mogli sasvim da se na nju oslonimo. Bila je omiljena među ženama, a i drugi su je cenili. Tavankut je pre drugog svetskog rata bilo jako siromašno mesto. Većina stanovnika je bila uključena u napredni pokret, a oni koji nisu bili simpatizeri pomagali su koliko mogu. Marga Beretić se istakla u organizaciji velikog poljoprivrednog štrajka. Ona je išla od čoveka do čoveka ubeđujući ih da učestvuju u štrajku. Učestvovala je i u prikupljanju “Crvene pomoći”. Za vreme II svetskog rata u Tavankutu su bile organizovane baze za ilegalce, što je bilo jako važno. Marga Beretić je bila među organizatorima i tih aktivnosti. Kada je Subotica oslobođena, još su se vodile borbe oko Batine, Marga Beretić je organizovala žene koje su zbrinjavale ranjenike. Bila je jedna od aktivnih članica AFŽ-a Subotice.

Mi, žene u sindikatu, smo organizovale kuhinju za štrajkače i to ne samo tada. Kad god je bio štrajk u sindikatu organizovale smo kuhinju za štrajkače i njihove porodice da ne bi gladovali. Hrana se nabavljala tako što su mlade devojke sa velikim korpama išle po pijaci I tražile od prodavaca hranu. Najveći broj je dao, jer i to je bila sirotinja koja je kupovala od seljaka ili preprodavala i uvek je bilo hrane. Bilo je hrane uvek i za zatvorenike. Subotica je bila poznata po tome što su donosili zatvorenike iz cele zemlje, čak i iz Zagreba i Beograda. Tada su žene u sindikatu iz komisije za žene išle u posetu zatvorenicima i nosile hranu, uzimale veš, prale i nosile natrag čist veš.

U Subotici je bio jedan istražni sudija Ristić, Makedonac, veoma pošten, čak su ga poslali i na razgovor u Beograd jer je davao komunistima u pritvoru napredne knjige. Kaže on njima: “Ja ne mogu njima dati bibliju jer oni to neće čitati, već im dajem knjige koje znam da će čitati”. No, taj sudija je davao i dozvole da se posete komunisti koji su dovedeni, recimo iz Beograda u Suboticu. Ja sam imala zadatak da posetim Baruh Rašelu koju tada nisam poznavala, ali sam se prijavila kod sudije Ristića da mi da dozvolu da je posetim. Rekla sam da mi je sestričina od ujaka i ujne , a on kaže: “Dobro”. I dozvolio mi je posetu. Dođem u posetu, stojim u krugu za zatvorenike, a tamo su bile dve žene. Ne znam koja je od njih Baruh Rašela. Sudija kaže: “Dođi ovamo, evo ti sestričine”. Eto i takve doživljaje smo imali.

Sećam se porodice Đeri. Bila su tri mladića. Njihov otac je bio revolucionar i decu je tako vaspitavao. Radio je u fabrici Ferum gde je 1933. istakao crvenu zastavu. Najstariji sin, Đeri Franja likvidiran je u Dahau. Bio je član partije. Uhapšen je 1941. godine. i osuđen. Bio je oženjen Jucom Đeri, svojom saradnicom. Ona je bila politirka. Nju su takođe uhapsili, a bila je u drugom stanju. Toliko su je tukli da je izgubila dete. Posle rata i dalje je bila aktivna.

Kćerka, Eržebet Đeri je bila udata za srednjeg brata Lukača. Ona je pre rata bila član SKOJ-a. Organizovala je čitalačke grupe. Čitali su Antidiring I Babela. Njen muž je sa dva brata, starijim I mlađim, bio uhapšen 1941. Stariji brat je imao porodicu, ženu-Lukač Anu, koja je takođe bila veoma aktivna u naprednom pokretu. Braća Lukač su osuđeni 1941. Najstariji, Anin muž, je bio osuđen na smrt, a srednji na vremensku kaznu. Pošto je najstariji brat imao dete, srednji brat je tražio da se kazne promene, da on ide na vešala, a stariji brat da dobije vremensku kaznu i to je i učinjeno.

Posle oslobođenja žene su bile veoma spremne, a želele su da uče. Bio je i drugi položaj žena jer su bile potpuno ravnopravne u svemu, ali trebalo je mnogo raditi da postanu toga svesne i da se i u porodici izbore za pravo na drugačiji život. Bilo je teško jer zaostalost nije bilo lako savladati. Zvali smo lekare da drže predavanja ženama, organizovali smo krojačke kurseve da žene nauče da same sebi nešto sašiju, učile su da kuvaju… Nismo vodili neku visoku politiku, ali jasno, govorili smo da žena sve to može ostvariti, ali mora se boriti. Pre rata smo bili protiv feministkinja jer smo smatrali da izolovani ženski pokret ne može ništa postići. Samo ujedinjenje sa svim potlačenima, iskorištavanima, sa svima koji žive u bedi, samo organizovano postavljajući pitanje ravnopravnosti žena kao problem može se delovati i postići rezultat.

Mislim da žene moraju da se bore protiv nacionalizma. U mešovitoj sredini, kakva je Vojvodina, ali i Srbija, u kojoj ne žive samo Srbi, samo u okviru potpune ravnopravnosti se mogu rešavati i ekonomski i politički problemi. Ako mađarske organizacije budu isticale samo problem Mađara, ono što je problem u Senti, što je problem u Topoli, to nije samo problem Mađara, to je problem ljudi koji tamo žive isto tako. To može biti problem školovanja, što je na žalost, problem svih koji imaju mala primanja. Ne može biti napredan ženski pokret koji je stvoren kao feministički.

 

Centar – Tito – Központ                                                                     Komunisti Srbije

Gradski odbor                                                                                     Gradski komitet

Subotica                                                                                              Subotica

 

Svim sredstvima javnog informisanja

Poštovana –i,

 

Ovim Vas obaveštavamo da će dana 25. maja 2015. godine u Kući cveća u Beogradu u 11.30 sati devetočlana delegacija Centra – Tito – Központ, Komunista Subotice i Pokreta IV Mini Jugoslavije, na grob Josipa Broza Tita položiti štafetu Subotičana koja se naziva “Drvo Jugoslavika III”.

Ova štafeta se polaže sa uverenjem da je u Subotici i Srbiji danas i sutra moguće primenjivati i razvijati civilizacijske tekovine socijalističke, samoupravne, Titove Jugoslavije, a naročito pravo na rad od koga se može pristojno živeti, komplementarnost ekonomskih resursa različitih delova Jugoslavije, skladne međunarodne odnose, solidarnost i nesvrstanu spoljnu politiku. Radujemo se što ćemo toga dana susresti mnogo prijatelja i vernih drugova –ca sa jugoslovenskih prostora i dogovarati zajedničke akcije u narednom periodu.

Istog dana predstavnici Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu uručiće našoj sugrađanki Bačić Katici zahvalnicu za plemeniti gest poklona muzeju svoje svečane bunjevačke narodne nošnje.

U prilogu Vam šaljemo dokument “Opis i podaci o štafeti iz Subotice 2015.”, kao i fotografiju štafete “Drvo Jugoslavika III”.

 

S poštovanjem,

Subotica, 24. maj 2015. godine                                      Centar – Tito – Központ

predsednik:

Posavčić Đuro

 

Komunisti Subotice

 

predsednik:

Jo Ištvan

OPIS I PODACI O ŠTAFETI IZ SUBOTICE 2015.

Naziv:     “Drvo Jugoslavika III”

 Organizatori: UG Centar – Tito – Központ i UG “Komunisti Srbije” iz Subotice, Trg cara Jovana Nenada 15/II, tel. 024 555-695, e-mail: ok@komunistisubotice.org.rs

Ideja:      Povodom 70 godina pobede nad fašizmom truba je u stalnoj pripravnosti da pozove na borbu protiv novih oblika neofašizma, naročito onog u obliku nacional-šovinizma svih boja. Na jugoslovenskim prostorima trajno su ukorenjene civilizacijske vrednosti Titove samoupravne socijalističke Jugoslavije i one mogu obezbediti građanima ovih prostora dugoročni prosperitet. Imajući u vidu i poslednjih 25 godina poruka je: “Za to što truba predugo svira ‘falš’, ne krivite trubu nego trubača!”

Autor:     Bela Jenovai, amaterski umetnik iz Subotice.

Materijal: Štafeta “Drvo Jugoslavika III” izrađena je od gvožđa, varenjem i obojena bronzanim lakom.

Cilj:         Štafeta se nosi i polaže na grob Josipa Broza Tita u Kući cveća U Beogradu dana 25. maja 2015. godine u 11.30 sati. Odlukom organizatora i uz odobrenje autora, štafeta se ostavlja u tajno vlasništvo Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu.

S poštovanjem,

Subotica, 22. maj 2015. godine                                      Za organizatore štafete iz Subotice

5. godine:

Jo Ištvan

Posavčić Đuro

Иако је Дан младости пао у радни дан, а биле су и лоше временске прилике, значајан број грађана са целе територије бивше СФРЈ, а нарочито из Београда посетили су Титов гроб и Музеј 25.мај. Поред Комуниста Србије учесници ове значајне манифестације били су и представници Комуминстичке Партије, НКПЈ и СКОЈ-а и СУБНОР-а.

 

Поред онога што је било афирмативно у обележањању дана младости-рођендана Друга Тита, доживели смо и неке зачуђујуће непријатности. Наиме, по налогу директрорке музеја 25.мај обезбеђење је забранило да се иде са заставама које симболизују СФРЈ и Комумистички покрет на Титов гроб?! Ко је налогодавац?

Комунисти Србије су на овој свечаности наступили организовано са преко четрдесет својих чланова. Имали су свој штанд са обележијима Партије и СФРЈ, поделили су преко 1000 примерака јубиларног десетога броја часописа Комунист, календара са слакама теоретичара Марксизма и Лењинизма: Маркса, Енгелса, Лењина, Стаљина и Тита. Испред Титовог гроба, пре полагања венца са петокраком који је положен на Титоб гроб и Сузе на гроб другарице Јованке Броз, прочитан је пригодан текст који гласи:

 

ПОЗДРАВ ВОЉЕНОМ ДРУГУ ТИТУ 2015

 Драги друже Тито,

   Поводом 70 годишњице победе над фашизмом желимо да ти одамо највећу захвалност и почаст као Врховном команданту НОВ и ПОЈ, вођи социјалистичке револуције и доживотном Председнику СФРЈ !

   Од како си нас напустио 1980 године па до данас, већина грађана некадашње СФРЈ, све јасније види колико је била велика и плодоносна улога твоје личности у изградњи некада једне од најлепших и најпросперитетнијих држава света.

   Поред огромних тешкоћа у којима већ три деценије живе сви наши народи и народности, има једна слабост за коју су крива садашња руководства бројних разједињених комунистичких и радничких партија на југословенском простору. Наиме, присутне су фракционашке борбе и узајамно оптуживање за грешке из прошлости. Последице су потпуно исчезавање утицаја комуниста на друштвене токове у свим новоствореним марионетским државицама без суверенитета.

   Сећамо се твог доласка на чело КПЈ 1937. године, када си упорношћу и снагом своје личности очистио КПЈ од фракционаша и штеточина, створио јединствену и монолитну Партију оспособљену да извршава велике историјске задатке.

Вољени друже Тито, нека ти је вечна слава и хвала !

Београд, 25.Маја.2015 године.     Комунисти Србије.                                                                                                                 

 

РЕЧ УРЕДНИКА СВЕТОЗАРА МАРКАНОВИЋА ПРЕДСЕДНИКА КОМУНИСТА СРБИЈЕ ПОВОДОМ ИЗЛАСКА ДЕСЕТОГ ЈУБИЛАРНОГ БРОЈА ЛИСТА КОМУНИСТ

Непосредно после формирања Партије Комунисти Србије 2008.године објављен је први број листа Комунист. У првом броју смо објавили усвојена програмска документа Конгреса уједињења када су се ујединиле следеће партије: Југословенски Комунисти (ЈК), Савез Комуниста Југославије у Србији, Савез Комуниста Југославије, Савез Комуниста Југославије-Комунистичка Партија Србије и две групе младих комуниста из Крагујевца и Крушевца. Тада смо веровали да ће Конгрес уједињења отворити процес уједињења свих Комуниста у Србији.

Први број листа Комунист и наредних објављених осам бројева сведоче о шестогодишњим напорима Комуниста Србије о успонима, застојима и падовима у класној борби. Објављени текстови су пуни идејних и политичких ставова КС који имају карактер политичких инструкција, али и критичких анализа које указују на кључне слабости у деловању организација са комунистичким и радничким предзнаком у Србији, међу којима је најзначајнија негативна карактеристика стање односа међу комунистичким и радничким партијама у Србији, односно тотална разједињеност. Та слабост по својим негативним последицама далеко надилази све друге слабости у нашем раду.

Када је реч о најважнијим задацима комуниста у Србији и даље у првом плану наше борбе морају бити енергична и аргументована критика садашњег стања у Србији које карактеришу:

• Привредни суноврат, социјална беда, финансијски колапс, незапосленост, класно раслојавање на мали број пребогатих и све већи број оних који једва састављају крај са крајем. Поред тога Србија је у тоталној политичкој зависности од САД и водећих земаља ЕУ, са статусом марионете без суверенитета.
• Ако комунистичке и радничке партије у Србији, а слично се може рећи и за комунисте на читавом простору Југославије, не превазиђу своју главну слабост да се престану бавити узајамним оптуживањем за грешке из прошлости, ако не направе јасну линију разграничења са свим модалитетима деснице и социјалдемократске псеудо левице и тако постану препознатљиви пред грађанима који су наклоњени Комунистима и не пробијемо медијску блокаду којој смо деценијама изложени бићемо осуђени на даљу стагнацију и назадовање. Лист Комунист у наредном периоду треба да постане све јаче и све оштрије оружје наше партије.

Срамна судска одлука о рехабилитацији не може поништити историјску истину да је на простору Југославије за време Другог Светског Рата постојао само један антифашистички нараодно-ослободилачки покрет који је предводила Комунистичка Партија Југославије са другом Титом на челу. Судски процес рехабилитације почео је пре неколико година. Прилоком сваког рочишта Комунистичке партије у Србији и друге антифашистичке организације, организовле су протесне скупове тим поводом и увек аргументовано истицале неморал и фарсу тог судског процеса.

Ако је нова антикомунистичка власт у Србији хтела да заиста преиспита исправност одлуке Суда донете 1946.године којом је ђенарал Дража Михаиловић осуђен на смрт стрељањем онда је требало да утврди који докази о његовим злочинима као команданта Југословенске војске у отџбини нису тачни а који јесу, а не да тежиште судског процеса о рехабилитацији буде на формално-правним пропустима судског процеса из 1946.године којих је можда и било.

Комунисти Србије су у више наврата писали у чему је суштинска разлика између политичког става руководства НОБ и Социјалистичке револуције и четничког равногорског покрета. Док је руководство КПЈ у свим својим политичким прогласима, почев од позива народима и народностима Југославије да се иде у оружану борбу против фашистичких окупатора и њихових квислинга, руководство четничког равногорског покрета је увек истицало да је њихов главни задатак борба против Комуниста и Народноослободилачке војске. Управо такав политички став четничког руководства већ крајем 1941.године одвео их је у отворену или прикривену сарадњу са фашистичким окупаторима и у злочине најчешће против сопственог народа. Ако се овај срамни догађај о рехабилитацији Драже Михаиловића стави и у контекст времена садашњег и актуелних економских и социјалних проблема у којима се држава Србија налази онда читава фарса о рехабилитацији симболички подсећа на познату серију господина Радоша Бајића “ Село гори а баба се чешља”, при чему село које гори представља државу Србију која је у општем економском и социјалном безнађу, а баба која се чешља представља владу Србије и њене тренутно најистакнутије руководиоце који замајавају осиромашене грађане који се боре за голо преживљавање са питањима која их уопште не занимају.

Комунисти на простору Југославије који су припремили, организовали и предводили антифашистички НОП никада нису крили да је једновремено уз НОБ спроведена и социјалистичка револуција чији резултат је било стварање једне од најпорсперитетнијих и најлепших држава света – СФРЈ. Зато ми остајемо верни слободарској Југословенској идеји која једина може вратити суверенитет, углед , просперитет, слободу и равноправност свих народа и народности на простору Југославије. Другим речима, Комунисти Србије не признају резултате разбијања Југославије и залажу се за њену реинтеграцију, ма колико да то у овом тренутку, обзиром на садашње неприлике у односима међу нашим народима и народностима делује нереално.

КОМУНИСТИ СРБИЈЕ.

Циљ посете је био узајамно информисање о стању у Србији и Бразилу и деловању наших Комунистичких партија. У свом излагању друг Маркановић је поздравио друга Раула и замолио га да пренесе другарске комунистичке поздраве руководству и чланству КП Бразила, радничкој класи и свим прогресивним снагама, а затим је информисао уваженог госта о историјату формирања и деловања КПЈ/СКЈ/КС. Посебно је истакао значај активности КПЈ у синдикалној класној борби од оснивања 1919.године до почетка Другог светског рата, нарочито истичући значај припреме за предстојећу НОБ и Социјалистичку револуцију. Успешно руковођење победоносном НОБ и Социјалистичком револуцијом, чији резултат је био стварање СФРЈ као заједнице равноправних народа и народности. Афирмативно је говорио о 45.годишњој социјалистичкој изградњи, али и о слабостима које су се временом појавиле у том периоду. Почетком осамдесетих година прошлога века, а нарочито после смрти друга Тита снажније су се испољиле слабости у облику сепаратизма, национализма и других облика анти-комунистичког деловања. Након промене глобалних односа у Европи на штету социјализма (разбијање СССР-а и контрареволуција у другим источно-европским земљама) негативни процеси у Југославији су такође добили на интезитету, тако да је на 14.Конгресу СКЈ одржаном 1990.године отпочела контрареволуција на нашем простору чији резултат је био разбијање СКЈ, СФРЈ и грађански рат са великим људским жртвама и огромним материјалним губицима. Уместо јединствене СФРЈ која је имала велики углед у свету, солидну економску, војну снагу и политички престиж, данас имамо шест марионетских државица без суверенитета, економске снаге и политичког утицаја на односе у свету.

Што се тиче деловања партија, са комунистичким и радничким предзнаком, данас имамо тоталну разједињеност, медијску блокаду и отсуство било каквог утицаја на друштвене токове у Србији. Нажалост, Комунистичке и радничке партије се данас баве поделама на Титоисте, Стаљинисте и Троцкисте, односно баве се саме собом. Ми Комунисти Србије већ годинама указујемо на забрињавајућу разједињеност Комуниста, која ако не буде превазиђена, прети нам даља стагнација, назадовање па чак и отварање пута ка дефинитивном историјском поразу. То би био извод из излагања друга Маркановића у коме су истакнути само неки можда најзначајнији елементи стања у Србији и деловања Комуниста.

Осврт на излагање друга Раула Кариона:

Друг Раул је пренео другарске поздраве руководства КП Бразила Комунистима Србије, а затим је говорио о историјату формирања и рада КП Бразила која је формирана 1922.године, три пута забрањивана, мењала назив и састав руководства. Данас делује под називом КП Бразила. Комунистичка партија Бразила делује у саставу револуцинарног комунистичког и радничког покрета Латинске Америке, која је под снажним политичким, економским и војним притиском САД. У тако отежаним условима свака од Латино-америчких земаља полазећи од својих специфичних геостратешких, историјских, економских и политичких прилика све снажније испољава своју авангардну улогу као бастион слободарских тежњи, не само Латино-америчких нараода, већ и свих експлоатисаних и поробљених народа света.

Друг Раул Карион је направио и критички однос према стању у Комунистичком и радничком покрету и његовим најважнијим задацима данас. Наиме, по његовом уверењу, било би неопходно организовати серију научних скупова на којима би се потражили одговори на отворена питања везана за недовољну делотворност класне борбе против светског империјалистичког поретка и тражења конкретних одговора на питања везана за животне интересе радничке класе и свих експлоатисаних и обесправљених слојева. Другим речима, мора се потражити и наћи одговор на питање како да социјализам чија је основа доминација друштвене и државне својине у пракси буде просперитетнији и успешнији од капитализма у привреди, социјалној политици и другим областима живота.

ЗАКЉУЧЦИ:

Закључено је да обе стране дају сажет писани приказ обављених разговора. На крају је друг Маркановић захвалио другу Раулу Кариону на посети и пожелео му пријатан даљи боравак у Београду. Друг Раул је захвалио на гостопримству и упутио позив представницима наше Партије да идуће године присуствују Конгресу КП Бразила.

Као и претходних година Комунисти Србије заједно са Новом Комунистичком партијом Југославије одржали су протесни митинг на Тргу Димитрија Туцовића у Београду, положили венце на споменик Димитрију Туцовићу једном од најистакнутијих бораца социјалистичког и радничког покрета Србије. На протесном митингу су говорили друг Александар Бањанац секретар НКПЈ и друг Ђенић секретар СКОЈ-а. У свом говору су истакли катастрофално стање у Србији у области привреде, социјалне политике и све веће угрожености радничких права и општег безнађа у земљи у свим областима живота. Истакли су неопходност класне солидарности са комунистичким и радничким партијама света посебно истичући кризна жаришта у свету као што су: Украјина, Блиски Исток и Латинска Америка у којима профашистичке снаге светског империјалистичког поретка угрожавају слободу и људска права малих народа.

 Протесном митингу је присуствовало око 150 људи, након кога су и неке партије псеудо-левице и корумпирани синдикати одглумили приврженост радничком покрету.

Поред тога Комунисти Србије су као и претходних година положили цвеће на спомен плочу оснивачима социјалистичке радничке партије Југослвавије (Комуниста) која је формирана крајем априла 1919.године.

КОМУНИСТИ СРБИЈЕ.

КОМУНИСТИ СРБИЈЕ УЧЕСТВОВАЛИ У ОБЕЛЕЖАВАЊУ СЕДАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ПРОБОЈА СРЕМСКОГ ФРОНТА

Као и претходних година и ове године је величанствено обележена седамдесета годишњица пробоја Сремског фронта као једне од највећих победоносних битака НОР-а. Битка је трајала 172 дана, а почела је одмах након особођења Београда, 21.октобра 1944.године. У битци је погинуло преко 13000 бораца НОР из свих крајева Југославије, 1100 Црвеноармејаца, неколико стотина Бугара и Италијана. На страни окупатора било је преко 30 000 жртава и много заробљених непријатељских војника.

Величанственом скупу присуствовало је око 5000 преживелих бораца и њихових потомака из свих крајева Југославије. Посебан значај овом скупу дали су припадници неколико Комунистичких и радничких паратија из Србије и Југославије, међу којима и представници партије Комунисти Србије, КП, НКПЈ и СКОЈ-а. Положени су венци на спомен обележја и одана пошта палим борцима. Министар рада и социјалне политке господин Александар Вулин одржао је пригодан говор на чији садржај, када је реч о славној прошлости везаној за НОБ, ми Комунисти Србије немамо посебан приговор, али и у том делу имамо значајну примедбу што није истакао чињеницу да је заједно са НОБ изведена и социјалистичка револуција. Такође, господин Вулин је пропустио прилику (можда намерно да каже нешто о времену садашњем и непосредним задацима оних друштвених снага које следе идеје НОБ и социјалистичке револуције).

Свечаном скупу обратили су се: Амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин и друг Зденко Дупланчић као преживели учесник пробоја Сремског фронта који је говорио у име СУБНОР-а Републике Србије.

На крају истичемо два изузетно важна приговора властима Републике Србије:

1. Што је под притиском СПЦ због Православног Ускрса померила датум обележавања пробоја Сремског фронта са 12.04. на 18.04. 2015. године,
2. Што је невиђена медијска блокада која је онемогућила да грађани Србије и шира јавност на простору Југославије и у свету види тај величанствени скуп уз присуство Комуниста са црвеним и југословенским заставама са звездом петокраком.

КОМУНИСТИ СРБИЈЕ