Davor Rakić

vrijeme objave: Subota – 01. 03. 2014 | 13:00

       Izvor: http://www.advance.hr/vijesti/rezolucija-komunistickih-i-radnickih-partija-o-dogadajima-u-ukrajini-o-fasistickoj-opasnosti-i-organizaciji-borbe-protiv-nje/

Niz komunističkih, socijalističkih i radničkih partija Ukrajine i regije izdao je proglas o aktualnim događanjima u Ukrajini, prenosimo tekst u cijelosti:

“Politička kriza u Ukrajini je dostigla fazu neposredne borbe za vlast. Ishod te borbe počeo se rješavati u korist najreakcionarnijih, buržoasko-nacionalističkih i otvoreno pro-fašističkih sila.

Sadašnja kriza u Ukrajini je manifestacija žestokog sukoba unutar vladajuće buržoaske klase, napad krupnog financijskog i industrijskog kapitala Ukrajine, s ciljem preuzimanja vlasti i preraspodjele imovine koja je prethodno bila u rukama provladinih kapitalista. U toj borbi, na jedan ili drugi način uključeni su i zapadni i ruski kapital. Bez sumnje, predvodnici svjetskog imperijalizma, a posebno SAD i EU (u njoj prije svega Njemačka), kao i Rusija, žele okrenuti trenutnu kriznu situaciju u Ukrajini u svoju korist. Sadašnja izravna intervencija pod vodstvom SAD i EU u unutarnja pitanja Ukrajine je bez presedana: financiranjem takozvane opozicije, izazivanjem i pomaganjem u organiziranju pokušaja državnog udara, političkim i gospodarskim pritiskom sve do otvorenog pokušaja sastavljanja nove Vlade Ukrajine i nametanja osobe koja bi trebala biti postavljena za budućeg predsjednika Republike.

Ova politika vodećih imperijalističkih sila je očito nastavak nekažnjenih imperijalističkih agresija protiv Jugoslavije, Iraka, Libije, sadašnje intervencije protiv Sirije i drugih arapskih i afričkih zemlja, blokade i prijetnje Kubi, Venecueli, Sjevernoj Koreji, Iranu, te prakse korištenja “mekih” državnih udara primjenjene u nekoliko zemalja Latinske Amerike. Ta politika je manifestacija jednog od glavnih ekonomskih obilježja imperijalizma: borba za podjelu svijeta između imperijalističkih sila, što je karakteristično za monopolistički kapitalizam u svim njegovim etapama razvoja. U današnjim uvjetima imperijalizam poprima sve karakteristike svojstvene fašizmu: neposredna teroristička diktatura povezana sa rukovodstvom najreakcionarnijih i najšovinističkijih elemenata financijskog kapitala, u punom skladu s definicijom Kominterne.

Međutim, pored ove vanjske intervencije treba znati da je politika dotad vladajućega klana krupne buržoazije, na čelu s “Partijom regija” i njezinim pulenom predsjednikom Janukovičem, nastavila i pogoršala grabežljivu politiku njegovih prethodnika (Kravčuka, Kučme i Juščenka), dovela je do pogoršanja životnih uvjeta radničke klase i svih radnih ljudi i do čudovišnog povećanja korupcije. Sve je to dopustila “oporba” kako bi oživjela svoje napade i koristila u borbi za vlast zajedno sa svojim konkurentima: najmračnijim i najreakcionarnijim elementima, ali i velikom dijelu društva, sve do fašističke i nacističke desnice.

U pravilu, borba kapitalista za vlast, kao i borba sa bilo kojom krizom, ima tendenciju slabljenja vladajuće klase, koja stvara uvjete za jačanje politike rada, politike samih radnika. No, to se nije dogodilo u Ukrajini. Njezina radnička klasa je ušla u krizu idejno razoružana, dezorijentirana i sa podijeljenim organizacijama, bila je talac političara koji su je iskorištavali.Smatramo da je naša dužnost prepoznati i preuzeti odgovornost za slabost komunističkog i radničkog pokreta u Ukrajini i otvoreno reći naše čvrsto uvjerenje da jedan od glavnih uzroka stanja radničkog pokreta u Ukrajini, kao i u Rusiji, te u većini zapadnih zemalja, je najoštrija desna devijacija u komunističkom pokretu, objektivna politika suradnje s buržoaskom klasom, koju već desetljećima provode mnoge velike partije europske ljevice i bliske su joj u političkoj strategiji i taktici.

Kao što je oportunizam u vrijeme vlasti Gorbačova prepustio socijalizam kapitalizmu, danas nasljednici Gorbačova napuštaju svoje pozicije pred napadom fašizma. Radni narod je dezorganiziran i nastavlja se zavaravati parlamentarnim iluzijama i nadom u poštene izbore, pokušavajući stvoriti različite verzije vlada i sindikata lijevog centra, u navodno mogućoj progresivnoj građanskoj državi.

Te iluzije i obmane radnici moraju jasno odbaciti.

Radnička klasa i svi radni ljudi moraju voditi vlastitu klasnu borbu protiv kapitalizma i kapitalističke politike svih vrsta i klanova, za svoju vlast: vlast radnog naroda. Radnički klasni frontovi i proleterski odredi mogu i moraju postati centri antifašističke borbe svih poštenih ljudi i progresivnih snaga u svijetu, jer bez borbe protiv imperijalizma i potpore koje imperijalizam uživa u radničkom pokretu: oportunizma, borba protiv fašizma je isprazna i lažljiva fraza.

Komunisti i radni ljudi svih zemalja moraju biti prvi koji će započeti otpor rastućem fašizmu u Ukrajini, Siriji, u EU, SAD-u, i bilo gdje u svijetu.

Proleteri svih zemalja , ujedinite se!”

Savez Komunista Ukrajine
Ruska Komunistička Radnička Partija
Komunistička Partija Sovjetskog Saveza
Bjeloruska Komunistička Partija Radnika
Socijalistički Pokret Kazahstana
Marksistički pokret “Narodni otpor” (Moldavija)
Komunistička Partija Azerbajdžana
Komunistička Partija Grčke
Komunistička Partija Italije
Savez Revolucionara – Komunisti Francuske
Radnička Partija Mađarske
Partija Bugarskih Komunista
Komunistička Inicijativa Njemačke
Socijalistička Radnička Partija Hrvatske
Nova Komunistička Partija Jugoslavije
Komunistička Partija Bugarske

Ovu rezoluciju, bezrezervno podržava i partija Komunisti Srbije!

Амбасада Венецуеле у Србији организовала је 5. марта у Новобеоградској културној мрежи изложбу фотографија посвећену лику и делу Уга Чавеза, а чијем отварању су присуствовали и чланови Градског комитета Комуниста Србије у Београду.
Изложбу је отворио представник Амбасаде Венецуеле и том приликом се осврнуо на револуционарни пут и политички ангажман једног од истакнутих вођа и револуционара Латинске Америке. Представник венецуеланске амбасаде је подсетио да је Уго Чавез био најоштрији борац против капитализма и америчког неофашистичког империјализма који покушава и данас, преко својих плаћеника и поданика, да дестабилизије државу Венецуелу.
С обзиром да је народ Венецуеле и даље привржен идејама које је заступао Уго Чавез, амерички плаћеници и поданици су осуђени на неуспех.
Комунисти Србије никад неће заборавити лик и дело великог револуционара Уга Чавеза.
КОМУНИСТИ СРБИЈЕ
СВЕТОЗАР МАРКАНОВИЋ

Пред грађанима Србије су, 16. марта. 2014 године, парламентарни и локални избори у Београду. Комунисти Србије ни овога пута, као ни на бројним предходним изборима после увођења вишепартијског система, не виде ни једну политичку странку или партију која је својим досадашњим радом заслужила поверење осиромашених и понижених грађана Србије. Напротив, све што су поменуте странке и партије у протеклих двадесетак и нешто година урадиле, имало је за резултат тотални привредни колапс изазван, пре свега, пљачкашком приватизацијом, служењем страним господарима и њиховим геополитичким и економским интересима. Социјална политика, као и све друге области живота доведене су у стање потпуног безнађа.

            Није никакво чудо што у садашњој предизборној кампањи политичке странке својим новим лажним обећањима не нуде ништа што би улило макар мало наде осиромашеним и пониженим слојевима друштва. Заправо, такво стање код грађана изазива апатију, па чак и одвратност, када слушају те наше „усрећитеље“ који увек изнова, критикујући своје наводне политичке противнике, причају приче које смо већ чули небројено пута. То произилази из чињенице да су све политичке странке и партије само модалитети једне те исте алтернативе чији је темељ капитализам, који се у условима Србије испољава као дивљи либерални капитализам најгоре врсте.

            Република Србија, као и све друге некадашње републике СФРЈ, представља само марионету којом доминантно управљају САД и неколико водећих земаља ЕУ. Оно мало привреде што нам је преостало, после свих привредних суноврата, све више служи мултинационалним компанијама, страним и домаћим капиталистима и тајкунима. О суверенитету Србије нема смисла ни говорити, јер је стање угрожености територијалног интегритета и суверенитета већ одавно достигло забрињавајуће размере.

            Социјалну ситуацију и општу друштвену климу карактеришу све нижи животни стандард, робовски положај радничке класе, енормна незапосленост која највише угрожава младе и школоване људе, пораст криминала и насиља, опседнутост већине грађана егзистенцијалним проблемима и борбом за голо преживљавање. Сиромаштво и глад су достигли такве размере да народне кухиње и контејнери, за један број грађана, представљају једини спас, а ситуација је из дана у дан све гора и гора. Громогласна медијска кампања о борби против криминала и корупције служи само као још једно замазивање очију грађанима Србије, јер судећи по бројним досадашњим лажним обећањима постоји оправдани страх грађана да ће и ова борба остати само празна прича.

 ПОСТОЈИ ЛИ ИЗЛАЗ ИЗ САДАШЊЕГ СТАЊА?

            Већ смо истакли да све политичке странке, владајуће и опозиционе, представљају само модалитете једне те исте алтернативе, чији темељи су капиталистички друштвено-економски односи, који стално репродукују неправду, неједнакост, поделу на експлоататоре и експлоатисане, на мали број безобразно богатих и све већи број незапослених, сиромашних и гладних.

            Једина алтернатива која омогућава излаз из садашњег катастрофичног стања у коме се Србија налази јесте рушење капитализма и обнова социјализма ослобођеног грешака из прошлости. Јер, капитализам се не може поправљањем, што предлажу псеудолевичарске социјалдемократске странке, претворити у социјално праведно и хумано друштво. То може бити само социјализам ослобођен грешака из прошлости.

 КО ТРЕБА ДА ПРЕДВОДИ БОРБУ ЗА ДРУШТВЕНИ ПРЕПОРОД СРБИЈЕ?

            Убедљива већина грађана Србије је незадовољна постојећим стањем, не само због драстичног пада животног стандарда, већ и због бројних проблема и облика неправде и неједнакости у сви другим областима живота. Кључно је питање како то незадовољство већине грађана каналисати у организовану политичку снагу и које су то друштвене снаге које то треба да ураде. Поставља се и питање могу ли масе незадовољних, експлоатисаних и обесправљених изнедрити нову политичку и друштвену авангарду која би осмислила и организовала прогресивне снаге друштва у борби за заустављање безнађа у коме се Србија налази већ деценијама и која би поставила темеље за социјалистички преображај.

 ГДЕ СУ КОМУНИСТИ У ОВОЈ ПРИЧИ?

            Пре одговора на постављено питање најпре треба утврдити разлику између КОМУНИСТА И КОМУЊАРА. Најједноствније речено, комуњаре су они бивши чланови СКЈ, од којих је значајан број заузимао партијске и државне функције, као и руководећа места у привреди и ванпривреди за време СФРЈ, који су „продали веру за вечеру“ и зарад властитих интереса, отворено или прикривено, прешли на страну буржоаских партија. Постоји једна група бивших чланова СКЈ који су се уплашили и пасивизирали, па сада чувају раније стечене привилегије и из прикрајка гледају шта се дешава у Србији. И њима добро пристаје епитет комуњаре. Ако би комунистима кренуло на боље, вероватно би се комуњаре опет нудиле за руководиоце.

             БЛОК УГРОЖЕНИХ ДРУШТВЕНИХ СЛОЈЕВА ТРЕБА ДА ПРЕДВОДЕ КОМУНИСТИ, који су остали верни идејама револуционарног марксизма-лењинизма и који су спремни да се боре за социјализам ослобођен грешака из прошлости, а не социјалдемократска псеудолевица, која и данас игра улогу „Тројанског коња“ у радничком покрету.

            Нажалост, односи међу комунистичким партијама и удружењима у Србије нису добри и влада велика разједињеност, што збуњује грађане који су наклоњени комунистима. То је један од врло значајних проблема што конституисање респектабилне комунистичке авангарде, која би требало да предводи угрожене слојеве друштва у класној борби, иде недопустиво споро. Зато је данас императив од кога зависи да ли ће и када већина гладних и незадовољних добити своју авангарду, која ће их предводити у борби за праведније и хуманије друштвене односе.

            Најважнији задатак пред којим се данас налазе комунистичке и радничке партије и удружења у Србији, јесте да очисте своје редове од лажних комуниста и фолираната, уједине снаге и јасно се разграниче са свим модалитетима деснице и социјалдемократске псеудолевице. Само тако могу постати препознатљиви на јавној политичкој сцени, остваривати значајан утицај на друштвене токове и добити подршку осиромашених и угрожених. Такав развој догађаја би резултирао омасовљењем комунистичких редова, повећањем њихове акционе способности и остварењем добрих резултата на неким следећим изборима.

             Комунисти Србије позивају чланство, симпатизере и све грађане Србије да БОЈКОТУЈУ предстојеће изборе и тиме искажу свој јасан политички став о стању у земљи и о неопходности да се оно мења.

КОМУНИСТИ СРБИЈЕ

Почев од разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије па до данас, траје суноврат и агонија у којој живи убедљива већина грађана на читавом југословенском простору. Разлога за масовну социјалну побуну обесправљених и осиромашених, какава данас потреса ФБиХ, има јако много у свим новонасталим марионетским државицама. Са садашњим катастрофичним стањем у свим областима живота, а нарочито у привредној и социјалној сфери, могу бити задовољни само лопови, тајкуни и остали припадници нове капиталистичке класе, без обзира да ли припадају неком од модалитета деснице или социјалдемократске псеудолевице.

Сви грађани са југословенског простора, који доминантно позитивно оцењују период СФРЈ, памте да је СР БиХ била третирана као Југославија у малом. Управо у БиХ су братство и јединство и југословенски патриотизам показали пуни смисао и снагу, како за време НОБ и социјалистичке револуције, тако и за време послератне обнове и социјалистичке изградње СФРЈ, као заједнице равноправних народа и анродности. Другим речима, братство и јединство и југословенски патриотизам су били темељ свих наших победа и позитивних достигнућа у недавној прошлости.

Није случајно што су спољни и унутрашњи непријатељи Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, користећи само негативно историјско наслеђе у односима међу народима и народностима у Југославији, организовали крвави братоубилачки рат, који је имао највеће негативне последице управо на тлу БиХ. Зато данас, када у ФБих имамо масовни социјални бунт, морамо учинити све да он што пре прерасте у општејугословенски социјални покрет. Да га одбранимо од свих покушаја владајућих олигархија у нјихових тајкуна, да се оправдано социјално незадовољство народа злоупотреби за остварење неких разбијачких политичких циљева, како би сачували своје политичке и економске позиције. Једини прави пут и начин да се то неби десило јесте борба за реафирмацију слободарских југословенских и социјалистичких идеја.

КОМУНИСТИ СРБИЈЕ

На иницијативу Комунистичке пратије Грчке у Београду, 6. фебруара 2014. одржан је састанак представника КП Грчке и Комуниста Србије.
У име КП Грчке састанку је присуствовао друг Елисеос Вагенас – члан ЦК КП Грчке задужен за међународне односе.
У име КС састанку су присуствовали: Светозар Маркановић – председник КС, Влада Милосављевић – председник Градског комитета КС Београда Драган Гаћеша – председник Статутарне комисије КС, Властимир Јевтић – члан Председништва КС, Вукашин Пејовић – члан Председништва КС и  – члан ГК КС Београда.

ТЕМА РАЗГОВОРА:
•    Узајамно информисање о најважнијим текућим политичким, економским и социјалним проблемима у Грчкој и Србији
•    Ситуација у региону Балкана и у свету
•    Размена мишљења о припреми следећег Саветовања комунистичких и радничких партија Балкана

Друг Елисеос Вагенас је исцрпно говорио о политичким, економским и социјалним проблемима у Грчкој, као и о активностима КПГ у вези са тим. Истакао је да Грчка пролази кроз петогодишњу дубоку економску и политичку кризу у којој су главни губитници радничка класа и други угрожени слојеви грчког друштва. Незапосленост је преко 30 процената, а код младих више од 60 процената. Плате и пензије, као и све раније достигнуте бенифиције у социјалној сфери се стално смањују.
На политичкој сцени у Грчкој, поред постојећих партија ПАСОК и НОВА ДЕМОКРАТИЈА које су се досадашњим радом компромитовале, је дошло до значајног престројавања које се огледа у појави нових политичких странака и на десници и на псеудо левици. Пример за то је јачање псеудолевичарске партије СИРИЗА која је на последњим изборима добила 27 процената гласова бирачког тела и освојила другу позицију у грчком Парламенту. На десници се појавила ултрадесничарска и неонацистичка партија ЗЛАТНА ЗОРА која је, такође, ушла у Парламент.
У таквом политичком распореду снага КПГ има изузетно тешке политичке задатке да као једина истинска партија комунистичко – радничке левице буде једина права опозиција поменутим партијама деснице и псеудо левице.
У припреми предстојећих локалних избора који ће бити одржани у мају ове године КПГ је развила живу активност на повезивању са напредним синдикатима који признају класну борбу. КПГ се повезала са осам синдикалних федерација и 13 територијалних синдиката, као и са Организацијом малих привредника који су у активној борби против монополиста, Организацијом сиромашних сељака, Студентским савезом и Друштвом жена. Сви заједно ће бити организовани под именом НАРОДНИ САВЕЗ. У будућности они треба да се претворе у револуционарни Народни фронт. КПГ ће предводити НАРОДНИ САВЕЗ и учествовати на локалним изборима у 325 општина и 13 региона.
Друг Вагенас је исцрпно информисао о активностима КПГ у припреми и одржавању Сусрета комунистичких и радничких партија света који је одржан у Лисабону крајем прошле године. Ту је посебно скренуо пажњу да и у оквиру комунистичког и радничког покрета у свету постоје неке разлике у приступу класној борби, а које се огледају у неспремности појединих комунистичких партија да се повуче јасна линија разграничења између комунистичко радничке левице и социјалдемократске псеудо левице. Ово питање је још увек остало отворено, јер се у светском комунистичком покрету налазе и неке партије које су напустиле марксизам – лењинизам, комунистичке симболе и прикривено се залажу за „хумани капитализам“. Друг Вагенас је изразио веровање да ће у наредном периоду комунистичке и радничке партије света успети да одбране принципе марксизма и лењинизма као једину идејну основу која мора остати водиља истинском друштвеном прогресу ка бескласном комунистичком друштву.
едно од најзначајнијих питања за које су посебно заинтересоване и КП Грчке и Комунисти Србије везано је за унапређење и повећања ефикасности комунистичких и радничких партија Балкана, а што треба остварити на следећем саветовању које би требало бити одржано у септембру или октобру ове године.
Друг Светозар Маркановић је у име Комуниста Србије кратко информисао о стању у Србији и о активностима КС у вези са тим. Стање у Србији је по свим параметрима много горе него у Грчкој и карактеришу га привредни колапс, робовласнички однос према радницима, социјална беда и хаос на политичкој сцени. У таквој катастрофичној ситуацији у земљи незадовољство угрожених слојева друштва је достигло кулбинацију. И онда следи апсурд да ти угрожени слојеви друштва немају на политичкој сцени праву аутентичну комунистичко – радничку авангарду која би њихово незадовољство постојећим стањем каналисала у организовану политичку снагу. Грађани Србије скоро већ 25 година гласају за неку од буржоаских партија и наседају њиховим лажним обећањима о бољем животу. Са друге стране, у Србији делује неколико парија са комунистичким предзнаком које се међусобно оптужују за грешке из прошлости и које већ деценијама не успевају остварити макар делотворну сарадњу у класној борби, а да и не говоримо о неопходности и императиву отварања пута ка стварању јединствене комунистичко – радничке партије Србије. То је највећи проблем са којим су комунисти у Србији већ деценијама суочени.
Предлажили смо да се предстојећи Састанак комунистичких и радничких партија Балкана, који је планиран за јесен ове године, најозбиљније позабави стањем односа међу комунистичким и радничким партијама у свакој од балканских држава. Треба дефинисати критеријуме који би јасно разграничили револуционарни марксизам – лењинизам од свих модалитета псеудо левице. Тих критеријума би морале да се придржавају све комунистичке и радничке партије у земљама Балкана или у супротном не би могле бити у блоку светског комунистичког и радничког покрета.
Комунисти Србије дају безрезервну подршку активностима КПГ како на унутрашњем плану, тако и на плану активности у међународном комунистичком и радничком покрету. Другим речима, један од најважнијих задатака светског комунистичког и радничког покрета мора остати револуционарни марксизам – лењинизам и јасно разграничен са социјалдемократском псеудо левицом.
КОМУНИСТИ СРБИЈЕ

Група из Београда, чланова Удружења „ЈУ.Центар Тито“ Србије кренула је 26.01.2014.године за Сарајево како би присуствовала обележавању 72-годишњице  и полагању венаца борцима Игманског марша.

Игмански марш је једна од најтежих операција коју је извела I Пролетерска бригада непосредно након формирања. Тада је 27./28.01.1942.године 800 бораца са Романије требало је из окружења фашистичког непријатеља пребацити се на слободну територију у Фочу и поред сарајева, преко Игмана, за 17 сати су савладали тај пут, а притом неки су заувек остали на Игману и око 150 бораца је остало без делова тела због мраза.

У овој групи која је из Београда кренула да се поклони сенима пострадалих у Игманском маршу био јеи наш члан Председништва ЦК Комуниста Србије Властимир Јевтић-Влајко, иначе у Лајковцу председник Удружења југословена, које има Секцију I Пролетерске бригаде и ево шта он каже, какви су његови утисци:

„Могу рећи да је била велика маса света, више хиљада људи из Словеније, Хрватске, Србије,а не само из БиХ. Мене је одушевило што је био велики број младих. Пешачили смо до Брезоваче, где су полагани венци и било је хладно, али сигурно није као 1942.године.“

Домаћин Ибрахим Дурмо који је био председник организационог одбора манифестације, уз помоћ војске који су разапели шаторе, угостили су нас, горе у планини Игман са топлим војничким пасуљем. Тог 27.јануара у поподневним сатима дошли смо у „Хостел-Тито“, где смо иначе провели 2 ноћи и 3 дана и када смо се одморили,кренули смо у обилазак града Сарајева.

Мени је било тужно видети последице грађанског рата које су и у Сарајеву видљиве. Ја сам као дете у основној школи био у Сарајеву, а и задњи пут 1990.године, док је још Југославија била цела, и 3 дана провели у хотелу „Србија“ на Илиџи, Сарајево је било лепо без рушевина које су ту и тамо сада видне.

Увече смо, на чувеној Баш-чаршији, у ресторану „Вишеград“ имали вечеру код Шета Неџада, заједно са Ибрахимом Дурмом и Николом Бабићем, као домаћинима. Ту је било и песме и пића тако да ме је оно тужно расположење прошло због оних разбијених зграда у Сарајеву.

Сутрадан је, 28.јануара изашла група у 10:00 часова на „Вечну ватру“ и положила венце на то спомен обележје у улици Маршала Тита где је присуствовао председник Савеза антифашиста и бораца НОР-а у Кантону Сарајево, Ибро Чомић и његов секретар Мирсад који су нам показали своју просторију на Баш-чаршији у којој је било неколико Титових слика и још нека места која су подсећала на грађански рат који су доживели Југословенски народи у задњој деценици 20.века.

У поподневним сатима кренули смо назад и сретно стигли у Београд.

Властимир Јевтић Влајко