ИЗЈАВА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ИЗРАЕЛА

Преносимо изјаву Комунистичке партије Израела поводом ескалације сукоба у Израелу и окупираној територији Газе.
Комунистичка партија Израела:
Злочини фашистичке десничарске израелске владе, чији је циљ одржавање окупације, доводе до регионалног рата. Ова ескалација мора бити заустављена.
У овим изазовним временима, понављамо нашу недвосмислену осуду сваког напада на невине цивиле и позивамо све стране да изоставе цивиле из круга насиља. Упућујемо саучешће породицама жртава окупације – и Арапима и Јеврејима.
Комунистичка партија Израела сматра израелску десничарску фашистичку владу одговорном за интензивно опасну ескалацију последњих сати, која је однела животе многих невиних цивила.
У протеклој седмици, досељеници које подржава влада изазвали су хаос на окупираним територијама, скрнавили Ал-Аксу и направили погром на улицама Хуваре. Од јутрос смо видели озбиљну ескалацију непријатељстава која ризикују да прерасту у регионални рат. Опасност од таквог рата истрајно је потхрањивана акцијама ове десничарске власти од њеног првог дана.
Данашњи догађаји указују у ком опасном правцу Нетањаху и његови партнери у влади воде цео регион. Истичемо да је немогуће „управљати” конфликтом или га војно решити. Постоји само једно решење – настојање да се оконча окупација и признавање легитимних права палестинског народа и његових оправданих захтева. Прекид окупације и успостављање праведног мира јасан је интерес оба народа.
КПИ упозорава да Нетањахуова влада користи догађаје да покрене осветнички напад на појас Газе и позива међународну заједницу и суседне државе да одмах интервенишу како би утишали ратне бубњеве и покренули политичко решење.
КПИ је забринут због могућих акција одмазде против палестинских грађана у Израелу, посебно оних који живе у заједничким градовима и у непризнатим селима у Ал-Накабу/Негеву. Ови други су већ платили високу цену запуштености због начина на који се држава Израел односи према њима. У овој стварности, здраве снаге у Израелу, Јевреји и Арапи подједнако, морају да дигну јасан глас против сваког покушаја да се подстакне насиље против група или да узму закон у своје руке. Морамо унапредити заједничке активности које теже нормативном животу без дискриминације или етничке супериорности. Треба да тежимо миру, једнакости и истинској демократији за све.
Хаифа
7. октобар 2023
Komunistička partija Izraela:
Filed Under: Актуелно

NAPUSTIO NAS JE POSLEDNJI PARTIZAN U KOMUNISTIČKOM POKRETU SRBIJE

Dana 20. 08. 2023. godine preminuo je drug Nikola Đukić komunista, partizan, marksista-lenjinista i veliki humanista. On je bio poslednji aktivni komunista partizan u Srbiji. Pre samo dve nedelje dežurao je sa nama u sedištu Komunista Srbije. Učestvovao je na svim protestima, forumima, tribinama, sastancima i drugim partijskim aktivnostima bez obzira na godine koje je gordo nosio. Danas među komunistima u Srbiji nema ni jednog partizana, kao što ni među malobrojnim partizanima nema ni jednog komuniste. Kada je 1945. godine postao član partije ostao joj je veran do poslednjeg dana svog života. Sa 78 godina partijskog staža ušao je u istoriju KPJ.
U partizane je otišao 1943. godine kao golobradi mladić i po svom drugarstvu i hrabrosti bio je omiljen u jedinici. Pet članova najuže familije stradalo je od četnika i ustaša. Ni te tragedije nisu zaustavile Nikolu na pobedonosnom putu u socijalizam. Posle rata bio je ugledni društvenopolitički radnik. Bili smo impresionirani Nikolinim poznavanjem istorje, filozofije i književnosti. Bio nam je inspirator za mnoge aktivnosti u političkoj teoriji i praksi. Pamtićemo i pridržavaćemo se njegove principijelne kritike povampirenog četništva u Srbiji. Sećanje na Nikolu Đukića za Komuniste Srbije biće večiti primer i uzor kome svaki naš član treba da teži.
NEKA JE VEČNA SLAVA DRUGU NIKOLI ĐUKIĆU.
Filed Under: Актуелно

СИН ЖИВОЈИНА МИШИЋА СВЕДОК НА СУЂЕЊУ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ

Војислав Мишић (Ваљево, 30. јун 1902 — Београд, 29. јул 1974), био је трећи, најмлађи син војводе Живојина Мишића. Учесник је Народноослободилачког рата, .Био је агроном, инжењер хортикултуре.
У Панчеву су до Војислава дошле вести о партизанском покрету. Иако се његов старији брат Александар тада већ налазио у Штабу Драгољуба Драже Михаиловића, Војислав се, сходно својим комунистичким опредељењим, приклонио партизанском покрету и придружио се једној чети у околини Љига. Убрзо потом постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Повремено се среће са братом Александром, који не бира средства да га привуче монархистима. Александар Војислава на превару доводи у Струганик, у њихову породичну кућу где тада живи са породицом, мајком и сестром Анђелијом. У њиховој кући се у то време налазио Штаб Драже Михаиловића. Чим је пристигао, четници га разоружавају и закључавају у кућу, где брат Александар и сам Дража покушавају да га убеде да приђе четницима. Упркос тортурама и претњама које је трпео од Дражиних четника остао је доследан комунистичким идејама и са гађењем је одбио да стане под команду Драже Михаиловића. У време када је Војислав био у притвору немачки војници су напали кућу Мишића и успевају да ухапсе Александра Мишића и самог Војислава док је Дража по обичају успешно побегао. Војислав је успео да побегне и да се пребаци за Београд, али га је тамо одмах ухапсио Гестапо и спровео у логор на Бањици. Од сигурне смрти спасила га је његова мајка Лујза, пореклом Немица. Она је интервенисала тада код генерала Бадера, немачког команданта у Србији. Позвала се на мемоаре Аугуста фон Макензена, команданта свих непријатељских снага које су 1915. године напале Србију, у којима он велича храброст српских војника и војничку вештину, стратегију и човечност војводе Мишића и описује са колико човечности се њен муж, војвода Живојин Мишић, понео према њему и његовим генералима, заробљеним 1918. године. Бадер јој је изашао у сусрет и после неколико дана послао по Лујзу аутомобил. У његовом кабинету чекао ју је син.
Војислав је 1943. године поново отишао у партизане, одакле се вратио као капетан НОВЈ.
Био је један од сведока на суђењу генералу Дражи Михаиловићу пошто је био упознат са зверствима четника над српским народом.
По повратку из Народноослободилачке борбе Војислав Мишић радио је као повереник за пољопривреду а касније у Градском зеленилу (данас ЈКП Зеленило-Београд), где је пројектовао београдске паркове. Писао је и за стручне часописе и сарађивао са професорима Шумарског факултета у Београду. Преминуо је у Београду, 29. јула 1974. године

Filed Under: Актуелно

SREĆAN DAN USTANKA NARODIMA BOSNE I HERCEGOVINE I HRVATSKE

Narodima Bosne i Hercegovine i Hrvatske čestitamo Dan ustanka protiv fašističkog okupatora!

Filed Under: Актуелно

70 ГОДИНА ОД ПОБЕДЕ У КОРЕЈСКОМ РАТУ

Ким Ил Сунг поразио две империјалистичке силе

Ким Ил Сунг (1912-1994), председник Демократске Народне Републике Кореје, створио је модел национално-ослободилачке борбе у колонијама победивши две империјалистичке силе.

Кореја је била под јапанском војном окупацијом од 1905. до 1945. године.

Након што је објавио свеобухватни рат против Јапана, новонастале војне силе која је била  склона прекоокеанској експанзији, Ким Ил Сунг је унапредио линију оружане борбе усредсређене на герилски рат.

 

Првобитна војна стратешка идеја покретања антијапанске оружане борбе са герилским ратом као главном тактиком изнета је на састанку одржаном у Мингиуегоу, североисточна Кина, децембра 1931.

До тада су редовно ратовање и герилско ратовање били познати као два облика оружане борбе; први је био препознат као главни модус, а други као привремени и помоћни начин.

Полазећи од конкретне стварности своје земље, у којој није могао очекивати никакву државну подршку нити помоћ од регуларних оружаних снага, Ким Ил Сунг је дефинисао герилско ратовање сталне револуционарне војске као главни облик оружане борбе и организовао Корејску народну револуционарну армију, прву револуционарну оружану силу Корејског народа.

Главна гаранција коју је сматрао у постизању победе у герилском рату била је вешта примена герилске тактике.

Да би уништили корејске герилце, јапански империјалисти су ангажовали огромне оружане снаге и применили сва искуства и тактике, као што су насилни напади и упорна потера, чешљање терена, распоређивање на видиковцима, опкољавање и уништавање.

Ким Ил Сунг је, са своје стране, вешто користио разне тактике и вештине командовања, које се нису могле наћи ни у једном војном приручнику, нити су се користиле у било ком претходним ратовима, увек стављајући непријатеља, који се хвалио својом бројчаном и техничком надмоћи, увек у дефанзиву и задајући им фаталне ударце.

Коначно, Кореја је ослобођена 15. августа 1945. године.

Сећајући се тих дана, полицајац полицијске станице Лонгјинг у округу Јанђи, провинција Ђиандао тадашњег Манџукуа, написао је: „У то време смо герилце називали ’кап у океану‘, али они су били свуда, било на планини или равници. Није то било зато што су били велики, већ зато што је генерал Ким Ил Сунг користио тако мистериозне тактике.

 

Стварање чуда у историји модерних ратова

 

Корејски рат (1950-1953) био је највећи по обиму и најжешћи јер се модерни рат водио први пут после Другог светског рата.

У овом рату је направљено чудо, чудо вредно пажње у људској историји рата – Сједињене Државе, које никада нису биле поражене у својој 100-годишњој историји агресије и које су се хвалиле да су „најјаче“ на свету, претрпеле су срамотан пораз, док је ДНРК, која је била на власти, само пет година пре тога, ослободила своју регуларну војску од јапанског колонизатора  уништибши савезничке империјалистичке снаге, које су напале земљу као снаге УН по први пут у историји.

Да се мала, тек независна земља може супротставити савезничким империјалистичким снагама предвођеним Сједињеним Државама, победницом у Другом светском рату, било је нешто што се никада није могло замислити. Зато су, када је објављена вест о избијању корејског рата, многи људи у свету предвиђали „јасан крај” рата јер су веровали охолим опаскама Сједињених Држава да ће се судбина Северне Кореје „окончати за 72 сата”.

Међутим, изнад свих њихових очекивања, корејски народ их је победио, а њихова земља је постала херојска Кореја.

Ким Ил Сунг је био тај који је водио ову херојску Кореју. Бриљантном војничком мудрошћу, невиђеном снагом и изванредном вештином војног командовања, водио је све операције и битке на целокупном фронту.

Рат је завршен победом корејског народа 27. јула 1953. године.

Ким Ил Сунга је у тинејџерским годинама објавио рат против агресора, и победио две империјалистичке силе у својим тридесетим, а затим у раним четрдесетим.

 

Filed Under: Актуелно

ĐORĐIJE ĐOKO PAVIĆEVIĆ NAJSTARIJI NARODNI HEROJ JUGOSLAVIJE

Književnik Vladimir Nazor nazvao ga je najstarijim partizanom Jugoslavije..
Đorđije Đoko Pavićević (Do Pješivački, kod Danilovgrada, 6. maj 1872 — Nikšić, 4. jun 1970) bio je oficir Crnogorske i Jugoslovenske vojske, učesnik Prvog svetskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, pukovnik Jugoslovenske armije i najstariji narodni heroj Jugoslavije.
U toku Trinaestojulskog ustanka, zajedno sa četvoro dece — dva sina i dve ćerke, u svojoj 69. godini stupio je u borbu. Kao stari ratnik posebno se istakao u jesen 1941, kada je nakon splašnjavanja ustanka pozivao narod da se priključi Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP). Bio je zamenik komandanta Trebješkog bataljona Nikšićkog odreda, sa kojim je učestvovao u borbama tokom Treće neprijateljske ofanzive. Juna 1942. je postao član Štaba Pete crnogorske brigade sa kojom je učestvovao u pohodu u Bosansku krajinu, a potom u borbama na Neretvi i Sutjesci. Od kraja 1942. bio je savetnik komandanta Treće udarne divizije, kao i većnik na Prvom zasedanju AVNOJ-a i član ZAVNO Crne Gore i Boke. U članstvo KP Jugoslavije primljen je septembra 1943. godine.
Nakon završetka rata demobilisan je u činu pukovnika, a izvesno vreme bio je predsednik Sreskog odbora NOF u Nikšiću i član Glavnog odbora NOF Crne Gore. Biran je za narodnog poslanika Narodne skupštine Crne Gore. Stariji sin Vojislav mu je poginuo u ratu, a mlađi Branko bio je prvi predsednik Crnogorske akademije nauka i umetnosti. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, a Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine u svojoj 81. godini, kao najstariji nosilac ovog odlikovanja.
Kao najstariji partizanski borac, ali i veoma snažna ličnost koja je u potpunosti bila predana borbi i patriotizmu, Đoko Pavićević je ostavio utisak na sve ličnosti sa kojima se upoznao u toku Narodnooslobodilačkog rata, a neki od njih su u svojim ratnim dnevnicima ostavili zabeleške o njemu.
O susretu sa Đokom književnik Vladimir Nazor je 15. februara 1943. u svom ratnom dnevniku, koji je nakon rata objavio pod nazivom S partizanima, ostavio sledeći zapis:
„ Našao sam se ovdje s onim partizanom iz Crne Gore koji je stariji od mene. To je drug Đoko. Kakav li je da od boga nađe! Jedva je nešto krupniji i viši od mene, ali kakva glava! Još bujne vlasi; bijela rudasta brada pokrila mu gotovo čitavo lice bakarne boje, čvrsta nosa, debelih brkova i dubokih bora. Čime ona najviše sjeća na Zevsovu glavu, jesu Đokove obrve, duge, guste i crne. Uvjeren sam da bi se od njih mogla potresti gora Olimp smo kad bi Crnogorac znao zatreptati s njima kao Hromosov sin… Da sam slikar, crtao bih svakako tu bradu, taj nos i te obrve, od kojih se oči jedva vide.”
Književnik Mirko Banjević, koji je u toku rata uređivao partizansku štampu, krajem 1942. godine je u listu Partizanska riječ, koji je bio organ Pete proleterske brigade, objavio reportažu o Đoku Pavićević, u kojoj je napisao par reči o njegovom izgledu i životnom putu
“Gusta sjeda brada, koščato mrko lice Đoka Pavićevića, slika je starijeh junaka kakvi su bili hajduci-osvetnici raje… Kao mrki orle, danas stari Đoko gazi bosanske planine i ne ustupa. Na maršu je često nosio i ranjenike u najtežim trenucima i time davao rijedak primjer mlađima. A gde je bilo zasjede i tu se pokazivao s puškom u staroj ruci. On voli da ide sa bataljonom.
— Samo ovakva vojska, samo ovakva borba može izvesti narod iz muka na pravi put za bolji život. Ovakvima treba da pripada budućnost. Dosad, sinko, nije bilo pravde! Ne, ne!
Tako i danas naglašava ovaj junak starog kova. On i danas misli kako bi pomogao našoj borbi gde god može. On misli i na povratak u zavičaj. Pouzdan je da će njegovi plemenici ponovo ustati.”
Filed Under: Актуелно

MITRA MITROVIĆ PRVA MINISTARKA U SRBIJI

Nakon perioda mraka tokom Kraljevine Jugoslavije gde žene nisu imale pravo glasa a kamoli mogućnost obavljanja značajnijih funkcija u društvu, nakon oslobođenja i pobedom socijalističke revolucije dolazi do korenitih promena u jugoslovenskom a samim tim i srpskom društvu. Na čelu Ministarstva prosvete od 1945. do 1953. biila je Požežanka Mitra Mitrović.
Mitra Mitrović prva žena ministar u Srbiji je rođena u Požegi 1912 godine u siromašnoj porodici, a ipak je uspela da završi užičku gimnaziju kao jedna od najboljih u toj školi, nakon čega je 1934. godine diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U studentskim danima privukle su je komunističke ideje, u kojima je, uz ostalo, prepoznala novi horizont tumačenja borbe za ženska prava i slobode. Po završetku studija zaposlila se u Biblioteci Skupštine Kraljevine Jugoslavije, ali su je ubrzo otpustili iz službe. Razlog je što se udala za Milovana Đilasa, strastvenog zanesenjaka komunističkom idejom koga je upoznala tokom studija, a koji je bio pod prismotrom specijalne policije.
Mitra je kao aktivistkinja Komunističke partije Jugoslavije učestvovala u organizovanju štrajkova u nekoliko beogradskih fabrika. S drugim komunistkinjama osnovala je 1936. časopis za žensku emancipaciju ” Žena danas” koji su buržoaske vlasti zabranile cenzurom 1940. godine. Kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, Mitru su uhapsili i odveli u Banjički logor. Krajem leta 1941. godine uspela je sa još dve zatvorenice da pobegne iz zatvorske bolnice, pa se u jesen te godine priključila partizanima. U doba Užičke republike bila je u Agitpropu, kasnije jedan od delegata Drugog zasedanja AVNOJ-a, aktivna u Antifašističkom pokretu žena.
Posle rata učestvovala je u radu Međunarodne demokratske federacije žena, na prvoj konferenciji 1945. u Parizu gde je izabrana za člana Izvršnog odbora.
Po oslobođenju zauzimala je najviše partijske i državne funkcije. Na izborima krajem 1945. izabrana je za narodnog poslanika u Skupštini SR Srbije. U Narodnoj vladi SR Srbije bila je ministar prosvete, prva žena na toj funkciji još od nastanka srpske državnosti ( u dva navrata: od 1945 do 1949. i od 1951 do 1953).
Podržala je i pomogla grupu mladih novinara da 1951. ponovo pokrenu časopis NIN. Podržala je i Zakon o zabrani nošenja zara i feredže.
Poljski filmski režiser Andžej Vajda primetio je da je jedna od najmudrijih žena koju je u životu sreo.
Bila je komunista, revolucionar, partizanka, narodni poslanik, ministar, rezervni pukovnik JNA, prevodilac, pisac, novinar, borac za ženska prava..
Filed Under: Актуелно

SREĆAN DAN USTANKA NARODA SRBIJE

Svim progresivnim građanima Republike Srbije čestitamo Dan ustanka u Drugom svetskom ratu, jedan od najznačajnih datuma u srpskoj istoriji.

Filed Under: Актуелно

КИМ ИЛ СУНГ ХУМАНИСТА

Поводом 29 година од смрти Ким Ил Сунга 08. јул 1994 године.

Председник Ким Ил Сунг (1912-1994), вечити вођа корејског народа, био је неупоредиво велики човек који је привукао свет својом оплемењујућом наклоношћу према човечанству и врлинама. Током живота упознао је преко 70 000 странаца, укључујући политичке и друштвене личности. Привукао је све оне који су га упознали без обзира на њихове идеологије, политичке ставове, националност и верска уверења. Бивши министар правде Аустрије је рекао: Председник Ким Ил Сунг поседује топлу наклоност према човеку и хумана осећања због којих га корејски народ следи. Великодушно се Ким Ил Сунг сусрео са личностима из свих друштвених слојева широм света, укључујући америчког јеванђелисту Билија Грејама, немачку књижевницу Луиз Ринзер и тако даље. Његова хумана осећања изазвала су многе анегдоте: Када је Емил Томпапа, генерални директор радио-дифузне станице у Гвинеји, био на ивици смрти током посете ДНРК, обезбедио је да се организује хитан медицински третман како би га вратили у живот ; када је Бруно Крајски, бивши аустријски премијер, доживео проблеме у ногама, послао је групу ефикасних лекара ДНРК у земљу да излече његову болест. Много је људи које је његова велика великодушност вратила у живот. На основу принципа да је човек најдрагоценије и најмоћније биће на свету, председник Ким Ил Сунг је аутор идеје џучеа која осветљава пут независном човеку да обликује своју судбину и назначио је пут који предстоји напредним људима. Привучен својом идеологијом и хуманим осећањима, Такаги Такео, познати јапански новинар, Канемару Шин, бивши потпредседник јапанске владе, и многи други људи направили су драматичан преокрет у свом животу. Његов оплемењујући осећај обавезе досезао је ван националних граница. Бринуо се о породици Џанга Вејхуа, свог кинеског саборца, и његовом потомству чак и након што је прошло десетине година откако је Џанг умро; када је Џоу Енлаи, бивши кинески премијер, преминуо, обезбедио је да се у ДНРК по први пут постави бронзана статуа Џоа као статуа странца. У данима антијапанског рата за ослобођење своје домовине, Ким Ил Сунг је предводио корејске револуционаре да бране кинеску револуцију и Совјетски Савез по цену своје крви. Током операција ослобађања североисточне Кине, старао се да велике количине ратних залиха буду послате у Кину иако је његова земља била у тешкој ситуацији јер је недавно ослобођена од јапанске колонијалне власти. Кинески лидери као што су Мао Цедунг и Џој Енлаи рекли су да је црвена застава Народне Републике Кине са пет звездица повезана са црвеном крвљу коју су пролили корејски револуционари. Многи људи широм света успоставили су јединствено пријатељство са њим, а ова веза је произвела многе анегдоте о његовој љубави према човечанству. Међу тим људима били су Хо Ши Мин из Вијетнама, краљ Нородом Сиханук из Камбоџе, Че Гевара, чилеански председник Салвадор Аљенде, председник Међународне светске групе Италије Ђанкарло Елија Валори и Новиченко, бивши војни официр СССР-а. Дао је изузетан допринос самосталном развоју земаља у њиховој изградњи новог друштва. Када су Вијетнам, Камбоџа, Лаос, Алжир, Ангола, Мозамбик, Зимбабве, Намибија и друге земље доживљавале тешкоће у изградњи новог друштва, обезбедио је да се у ове земље пошаљу ефикасни стручњаци и техничари, како би пружили искрену помоћ развоју разних сектора, од изградње партије, државе и оружаних снага до развоја индустрије, пољопривреде, образовања, јавног здравства, спорта и тако даље. Због свог оплемењујућег осећаја интернационалистичке обавезе, уживао је велико поштовање и поверење многих политичких лидера широм света, укључујући Тита, Стаљина, Мао Цедунга, Сукарна и других познатих личности 20. века. Привлачност према његовим личностима и хуманим осећањима срушила су чак и баријере непријатељских односа. Бивши амерички председник Џими Картер рекао је да је председник Ким Ил Сунг већи од тројице америчких председника, који су представљали изградњу нације и судбину Сједињених Држава – Џорџа Вашингтона, Томаса Џеферсона и Абрахама Линколна заједно. Бивши заменик премијера Јапана Канемару Шин рекао је да на свету не постоји друга оплемењујућа личност равна председнику Ким Ил Сунгу и да ће остатак живота посветити испуњавању својих очекивања. Како је рекао бивши португалски председник Гомеш, Ким Ил Сунг је био велики човек који је својом хуманошћу покренуо свет.

Filed Under: Актуелно

OVAKO ĆE PROĆI SVI ONI KOJI DIGNU RUKU NA SVOJ NAROD

U Beloj Crkvi, pod istorijskom lipom, pre osamdeset dve godine 7. jula 1941. godine Srbija je rekla- SLOBODA! Planuli su prvi hici u borbi za narodno oslobođenje od fašizma. Bio je to poklič narodnog heroja Živorada Jovanovića Španca, novinara iz Valjeva, doktora Miše Pantića iz Valjeva, učitelja Čede Milosavljevića i opančara Bogoljuba Rakića iz Bele Crkve.
Akciju u Beloj Crkvi, koja je obeležena u našoj istoriji kao početak ustanka u zemlji, izvršila je Rađevska partizanska četa pod rukovodstvom Žikice Jovanovića.
Štabovi četa su u to vreme razvili ogromnu političku aktivnost. Držali su javne zborove po selima, objašnjavali narodu situaciju i mobilisali ga u borbu protiv okupatora. Posle svakog takvog zbora uvek je po nekoliko mladića prilazilo odredu.
Tog 7. jula 1941. godine deo Rađevske partizanske čete uputio se ka Beloj Crkvi. Napred je išao Žikica Jovanović Španac, odeven građanski, noseći siv, dugački kaput na ramenu. Nije imao pušku. Nikada je nije ni nosio. Obično je nosio samo revolver. Za njim je nastupao doktor Miša Pantić. Bio je u seljačkom odelu i na nogama je imao opanke. Nosio je pušku. Čeda Milosavljević bio je takođe u seljačkom odelu i nosio je pušku. Kosta Andrić je nosio puškomitraljez. Poslednji je išao Tatomir Soldatović, s puškom. Ušli su među narod, koji je oko njih odmah počeo da se zbija. Borci su išli dalje, pravo, odsečno, sve do lipe ispred kafane Milosava Nedeljkovića. Tu je održan zbor. Prvi je govorio Žikica Jovanović Španac a nakon njegovog poziva na borbu protiv okupatora prisutni građani sa odobravanjem i ushićenjem uzvikivali su ,, Živeo Sovjetski Savez! Živela Rusija! Dole fašizam!”
Još vatreniji govor održao je učitelj Čeda Milosavljević da bi na kraju, držeći pušku pored noge, govorio i doktor Miša Pantić. On je bio veoma poznat u ovom kraju, jer su se kod njega lečili mnogi seljaci, pa čak i besplatno.
Borci su posle održanog zbora napustili Belu Crkvu ali ih je ubrzo sustigao Vladan Bojanić i izvestio da su došla dva žandarma i da bahato razgone narod, neke odvode u opštinu na saslušanje a neke i hapse. Deo čete, vratio se nazad da bi sprečio žandarme da vrše teror nad narodom. Oni su pripucali na Žikicu i drugove ali je Žikica bio brži i oborio oba žandarma iz svog pištolja.
Žikica je tom prilikom rekao okupljenima: ,, Ovako će proći svi oni koji dignu ruku na svoj narod!”
To su bili prvi hici koji su planuli u Srbiji. Nisu to bili hici kojima je Srbin ubio Srbina kako to predstavljaju baštinici kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, već hici kojima je borac protiv okupatora usmrtio dvojicu izdajnika.
Odmah posle toga sledila je čitava serija uspešnih akcija na žandarmerijske stanice. Nije prošlo ni petnaest dana, a gotovo sve opštine bile su paralizovane, arhive spaljene, a do polovine avgusta nije se održala ni jedna žandarmerijska stanica. To vreme bio je period ogromnog porasta partizanskih četa. Kolubarska četa je već brojala 100 boraca. Tada su počeli i napadi na Nemce.
Hici u Beloj Crkvi označili su ne samo početak borbe protiv okupatora nego i početak socijalističke revolucije.
Danas sa ove vremenske distance i u uslovima u kojima živi većina srpskog naroda, nameće se zaključak da je potreban novi Žikica Jovanović Španac.
Filed Under: Актуелно