Дични бранитељи Србског рода и чувари Србског имена су починили још један храбри чин, достојан само њих. Они су, наиме, вандализовали споменик борцима народноослободилачког рата на брду Видрак код Ваљева, којим доминира статуа Стевана Филиповића. Споменик који је симбол не само наше борбе против фашизма, већ је и међународни симбол борбе за слободу, о чему сведочи чињеница да се његова фотографија налази у згради Уједињених нација на Ист Риверу, вандалзовала је група потомака четничких кољача и зликоваца, који су политички следбеници највећег отпада српског народа оличених у Вуку Драшковићу, Војиславу Шешељу, Милошу Јовановићу, Војиславу Михаиловићу, Бошку Обрадовићу и … Списак је, на срамоту нас Срба , подугачак.
Ова вандалска банда је, поред крстова са четири оцила (мада они вероватно, имајући у виду њихов примитивизам, мисле да је у питању слово С), на споменику на више места исцртала и мушки полни орган. То уопште не чуди, имајући у виду да њихов интелект (ако се уопште може тако назвати) не иде даље од тога. Њихово размишљање се завршава баш на том нивоу, истоветно као и код њихових претходника, четничких кољача Николе Калабића, Боже Јаворца, Јована Шкаве, Спасоја Дрењанина „Зеке“, Предрага Раковића, Филип Ајдачић и многих других зликоваца. Да не би било грешке ко је у питању, потписали су се као „војводе“. Како је то лепо написао новинар из Ваљева Небојша Бојанић на свом Фејсбук профилу, Нисте ви војводе, ви сте ја*аре.
Ово јо ко зна који случај вандализовања споменика борцима НОР-а, борцима којима се цео свет диви, а код нас је на сцени ревизија историје, којом жели да се прикаже како су четници били за борци за слободу (тако што су клали, убијали и силовали свој народ), а да су се партизани борили против српства. Колико је ова теза лажна и неодржива говори чињеница да су августа 1944. године преко 50% бораца Народноослободилачке војске Југославије чинили Срби, док су до негде краја 1943. године скоро две трећине бораца чинили Срби. Интересантно је да неко упорно покушава да докаже да смо се ми Срби борили сами против себе. Не, српски партизани су се, као и сви остали партизани, борили за истинску слободу свих југословенских народа, борили су се за највише људске идеале, а против фашистичких освајача и домаћих издајника, који су своју политику заснивали на мржњи и злочинима према другим југословенским народима.
За овакво стање у Србији одговорност сносе сва три сегмента власти – законодавна, извршна и судска. Законодавна јер је 2004. године донела закон о изједначавању партизана и четника (за разлику од четника, нисмо неписмени, него смо намерно написало мало слово з у речи закон), извршна јер својим нечињењем и чињењем охрабрује четничку банду да спроводи своје вандалске поступке и судска, јер не кажњава оваква дела, већ доноси пресуде о рехабилитацији доказаних четничких кољача и зликоваца.
Наш народ има изреку: Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Надамо се да ће преставници власти схватити поенту ове изреке, а да бисмо им у томе помогли, предлажемо да прочитају песнички опус Косте Абрашевића. Јако је поучно.
На крају, да не би дошло до недоумице, у чланству партије Комунисти Србије се налазе припадници скоро свих народа и народности СФРЈ (осим Словенаца), али текст су писали чланови партије Срби, због моралне одговорности да осудимо неприхватљиво дивљачко понашање дела припадника српског народа.
СМРТ ФАШИСТИМА И ЊИХОВИМ СЛУГАМА – СЛОБОДА НАРОДУ