Kao što je Lenjin naglasio, ne samo da je revolucija neophodna za oslobođenje žena, već je i učešće žena presudno ako želimo da revolucija bude uspešna. Ovo nije sporedno pitanje.
Upravo su radnice zapalile Rusku revoluciju kada su stupile u štrajk na Međunarodni dan žena 1917. godine.
Tokom cele revolucije, do oktobra, Lenjin je iznova i iznova insistirao na potrebi da se žene organizuju u borbi. U jednom od svojih Pisma iz daljine – napisanih pre nego što se vratio iz egzila 1917. godine – pisao je:
„Ako žene ne budu uključene u javnu službu, u miliciju, u politički život, ako žene ne budu izvučene iz svog zaglupljujućeg okruženja kuće i kuhinje, neće biti moguće garantovati pravu slobodu, neće biti moguće izgraditi čak ni demokratiju, a kamoli socijalizam.“ (Lenjin, Pisma iz daljine, treće pismo, „O proleterskoj miliciji“)
Bez učešća žena, revolucija ne bi mogla da pobedi. Pitanje organizovanja radnica u borbi za komunizam nije bilo samo ključno za Lenjina pred Oktobarsku revoluciju, već i kasnije, u izgradnji Treće internacionale kao alata za širenje revolucije širom sveta.
Ugnjetavanje žena pod kapitalizmom, međutim, takođe znači da je generalno manje žena nego muškaraca uključeno u borbu. I ovo je bio problem kojim se Lenjin bavio:
„Zašto nigde nema toliko žena u Partiji kao muškaraca, čak ni u Sovjetskoj Rusiji? Zašto je broj žena u sindikatima tako mali? Ove činjenice podstiču na razmišljanje. […] Ne možemo vršiti diktaturu proletarijata bez miliona žena na našoj strani. Niti možemo sprovoditi komunističku izgradnju bez njih. Moramo pronaći način da ih dosegnemo. Moramo proučavati i tražiti kako bismo pronašli taj način.
„Stoga je potpuno ispravno što postavljamo zahteve u korist žena. […] Prava i socijalne mere koje tražimo od buržoaskog društva za žene dokaz su da razumemo položaj i interese žena i da ćemo ih uzeti u obzir pod diktaturom proletarijata. Naravno, ne kao uspavljujući i pokroviteljski reformisti. Ne, nikako. Već kao revolucionari koji pozivaju žene da učestvuju ravnopravno u rekonstrukciji ekonomije i ideološke nadgradnje.“ (Klara Cetkin, Lenjin o ženskom pitanju)
Lenjin je više puta naglašavao da se borba za oslobođenje radnica ne može odvojiti od borbe za socijalističku revoluciju. Nejednakost i ugnjetavanje ne mogu biti okončani bez ukidanja klasnog društva. Međutim, to ne znači da je zbog toga odbacivao borbu za ženske zahteve pre revolucije.
Komuniste ponekad pogrešno optužuju da zanemaruju borbu žena, smatrajući je nečim što će revolucija rešiti. Ali to očigledno nije tačno. Ispravno je da smatramo da je revolucija jedini način da se okonča ugnjetavanje žena, ali to ne znači da odbacujemo borbu za demokratske zahteve ovde i sada.
Mi komunisti ne sedimo i čekamo revoluciju, već se bacamo u svakodnevnu borbu. Kao što je Lenjin objasnio, radnike je moguće mobilisati kroz svakodnevnu borbu za reforme i demokratske zahteve. Kroz tu borbu postaju očigledna ograničenja kapitalističke demokratije.
Zadatak komunista je da koriste svakodnevne borbe kako bi istakli potrebu za borbom za revoluciju. Lenjin je objasnio da što je društvo slobodnije i demokratskije, to postaje jasnije da problem nije samo ovaj ili onaj zakon, već sam kapitalizam:
„U većini slučajeva pravo na razvod se ne ostvaruje pod kapitalizmom, jer je potlačeni pol ekonomski slomljen; jer, bez obzira koliko država bila demokratska, žena ostaje ‘domaća robinja’ pod kapitalizmom, robinja spavaće sobe, dečije sobe i kuhinje. […]
„Samo oni koji nisu sposobni za razmišljanje, ili oni koji su potpuno neupućeni u marksizam, zaključiće da, dakle, republika nije od koristi, da pravo na razvod nije od koristi, da demokratija nije od koristi, da samoopredeljenje nacija nije od koristi!
„Marksisti znaju da demokratija ne ukida klasno ugnjetavanje, već samo čini klasnu borbu jasnijom, širim, otvorenijom i oštrijom; i to je ono što želimo.
„Što je sloboda razvoda potpunija, to će ženi biti jasnije da izvor njene ‘domaće robije’ nije nedostatak prava, već kapitalizam. Što je demokratskiji sistem vlasti, to će radnicima biti jasnije da koren zla nije nedostatak prava, već kapitalizam. […] I tako dalje.“ (Lenjin, iz Karikature marksizma i imperijalističke ekonomije)
Što je demokratija sveobuhvatnija, postaje očiglednije da za ugnjetavanje nije kriva samo nedostatak demokratije, već da ugnjetavanje leži mnogo dublje: u kapitalizmu i samim strukturama klasnog društva.
Kao što je ranije pomenuto, ugnjetavanje žena nije nestalo ni u skandinavskim zemljama, uprkos jednakim demokratskim pravima za muškarce i žene.
Sve je jasnije sve većem broju žena da rešenje za seksizam, nasilje nad ženama i njihov status građana drugog reda ne leži u parlamentu, već u dubokoj promeni strukture društva.
Naš zadatak kao komunista je da se uključimo u ove svakodnevne borbe žena, a istovremeno ih koristimo da pokažemo kako su povezane sa klasnim ugnjetavanjem i potrebom za borbom protiv kapitalizma.
Lenjin je jasno rekao da ovaj važan rad, privlačenja klasno svesnih žena u revolucionarni pokret, nije bio samo posao žena. Bio je protiv odvojene komunističke ženske organizacije. To je bio zadatak cele partije.
Bilo je neophodno obrazovati i uključiti sve komuniste u pitanje ugnjetavanja žena i značaj revolucionarnog rada među ženama, uključujući muške drugove, ako je taj rad trebalo da bude uspešan.
To je ponekad značilo i prevazilaženje otpora muških drugova, kao što se nemačka marksistkinja Klara Cetkin prisetila da je Lenjin rekao:
„Oni agitataciju i propagandu među ženama, kao i zadatak njihovog buđenja i revolucionisanja, smatraju sporednim pitanjem, poslom isključivo komunistkinja. Samo su one krivljene što stvari ne napreduju brže i snažnije. Ovo je pogrešno, suštinski pogrešno! To je čisti separatizam. To je jednakost žena à rebours, kako kažu Francuzi, tj. obrnuta jednakost. […]
„Vrlo malo muževa, čak i proletaraca, razmišlja o tome koliko bi mogli da olakšaju teret i brige svojih supruga, ili ih u potpunosti oslobode, ako bi pomogli u ovom ‘ženskom poslu’. Ali ne, to bi bilo protiv ‘privilegija i dostojanstva muža’. On zahteva da ima odmor i udobnost. Domaći život žene je svakodnevna žrtva sebe za hiljadu sitnih stvari. Drevan zakon njenog muža, njenog gospodara i vladara, opstaje neprimećen. Objektivno, njegova robinja mu se sveti. Takođe u prikrivenom obliku. Njena zaostalost i nedostatak razumevanja za muževljeve revolucionarne ideale deluju kao kočnica na njegov borbeni duh, na njegovu odlučnost da se bori. Oni su poput sićušnih crva, koji neprimetno, polako, ali sigurno nagrizaju i potkopavaju.
„Poznajem život radnika, i ne samo iz knjiga. Naš komunistički rad među masama žena, i naš politički rad uopšte, podrazumeva značajan obrazovni rad među muškarcima. Moramo iskoristiti stari stav robovlasnika, kako u partiji, tako i među masama. To je jedan od naših političkih zadataka, zadatak jednako hitan kao i formiranje kadra sastavljenog od drugova, muškaraca i žena, sa temeljnom teorijskom i praktičnom obukom za partijski rad među radnicama.“ (Klara Cetkin, Lenjin o ženskom pitanju)
Borba žena i komunizam
Kapitalizam je u dubokoj krizi. To nije samo ekonomska kriza, već istorijska kriza koja prožima svaki deo društva. Gde god da pogledate, čini se da svet tone u ratove i klimatske katastrofe. Seksizam, rasizam i drugi oblici diskriminacije i ugnjetavanja su u porastu.
Ova kriza se posebno oseti među mladima, koji je doživljavaju u svim sferama života. To znači pogoršanje kulture, ljudskih odnosa i našeg psiho-fizičkog stanja, kao što vidimo kroz krizu mentalnog zdravlja.
Jedino što se mladima i radnicima nudi jeste duboki pesimizam i individualna rešenja. Ali kriza kapitalizma ne vodi samo ka pesimizmu.
Ćorsokak sistema izaziva kvalitativnu promenu u svesti sve većeg broja ljudi koji su nezadovoljni individualnim rešenjima. Oni traže ideje koje mogu da pruže izlaz iz ove krize. Milioni žena i muškaraca širom sveta mobilišu se u borbi protiv nejednakosti i ugnjetavanja.
Alternativa pesimizmu i individualnim rešenjima nalazi se u Lenjinu i boljševicima. Njihov odgovor bio je kolektivna borba protiv celog sistema. Nisu stali unutar okvira kapitalizma. Iskorijenili su sam uzrok ugnjetavanja i nejednakosti.
Ovo je tradicija na kojoj danas gradimo mi komunisti. Uključujemo se u borbu žena – ali naoružani jasnom perspektivom da se ona ne može odvojiti od borbe za komunizam, i da svako ko želi ozbiljno da se bori protiv ugnjetavanja žena mora da se organizuje u borbi za komunizam.
Lenjin i boljševici su započeli borbu. Na nama je da je završimo jednom zauvek, i stvorimo društvo u kojem će žene i muškarci živeti ljudski život, bez nejednakosti i ugnjetavanja.
