Након смрти председника Ким Ил Сунга (1912-1994) социјалистичка Кореја доживела је најтежа искушења. Искористивши пропаст социјалистичких земаља Источне Европе, коалиционе снаге империјализма усмериле су копље својих антисоцијалистичких напада на Демократску Народну Републику Кореју, а њу су у то време редом погађале природне катастрофе (суше и поплаве). И још нешто: непријатељске снаге су стегле прстен економске блокаде против ове земље, с једне стране, а с друге стране, непрекидно су изводиле војне вежбе, довлачећи огроман контингент оружаних снага на Корејско полуострво, што је довело до крајњег заоштравања ситуације у овом региону. Сврха таквих махинација била је или приморати ДНРК да сама подигне белу заставу, или да је заузму војне снаге империјализма. У то време је председник Државног одбора за одбрану ДНРК Ким Џонг Ил (1942 – 2011) изабрао пут Сонгуна (приоритет јачања војних ресурса). Он је, континуирано проверавајући јединице Корејске Народне Армије, посебну пажњу посветио јачању идеолошког и политичког образовања народне војске, тако да имају непоколебљиву вољу да се боре на живот и смрт, за Отаџбину, социјализам и народ, да КНА трансформишу у моћну војску са модерним оружјем кроз приоритетни развој одбрамбене индустрије. И ево резултата: под његовим вођством КНА је постала моћна војска са потпуном спремношћу и у офанзивне и у одбрамбене сврхе. Народну војску је дефинисао као водећи одред не само у одбрани матице, већ и у изградњи социјализма. Несебични борбени дух војника, који су показали у изградњи велике хидроелектране, назива се „револуционарним војним духом“ и постао је заједничко власништво. Тако се у ДНРК брани социјализам. Не само одбрана система, већ је  корејски народ ушао у потпуно ново доба изградње моћне социјалистичке државе. Сада корејски народ самоуверено гледа у будућност такве државе. Историја је доказала да је избор Ким Џонг Ила био апсолутно исправан.

ДЕЛХИ – У четвртак, 26. новембра, Индија је била сведок највећег организованог штрајка у историји човечанства. Преко 250 милиона радника и пољопривредника, заједно са студентским групама, учествовало је у штрајку широм земље. Сада, недељу дана касније, пољопривредници настављају да заузимају главни град, а вође радничких снага обећавају да је ово само почетак.Заустављање рада поклопило се са  Даном устава Индије, којим се обележава усвајање устава 1949. године, и дошло је као одговор на невиђени напад на права радника и пољопривредника од стране десничарске владе премијера Нарендре Модија.

KОВИД-19 гурнуо је Индију у праву рецесију, погоршавајући постојеће неједнакости. Бруто домаћи производ (БДП) земље опао је за рекордних 23,9%, док је незапосленост порасла на невиђених 27%.Усред такве свеколике кризе, десничарска влада предвођена странком Бхаратииа Јаната донела је нове амандмане на законике о раду којима су драстично уманјена права радника.

Радници и пољопривредници који су протествовали наишли су на жестоку репресију полиције у Делхију, која је више пута користила блокаду, палице и водене топове да заустави марш.Организатори су изјавили да је штрајк наставак предстојећих борби у земљи.„Радници и сељаци неће мировати док се катастрофалнa политикa владе БЈП не прomeni. Овај штрајк је само почетак. Уследиће много интензивније борбе “, рекао је Тапан Сен, генерални секретар Центра индијских синдиката (ЦИТУ), једне од синдикалних конфедерација која учествује у штрајку.

Поводом предстојећих парламентарних избора у Румунији, који се одржавају у недељу 06. децембра партија Комунисти Србије даје пуну подршку братској Румунској социјалистичкој партији. Капитализам и буржоазија у Румунији као и у свим другим земљама је све деструктивнији а своју природу показао је и током пандемије Ковид-19.   Како је борба за интересе експлоатисане радничке класе Румуније и свих обесправљених слојева друштва у бити РСП, надамо се да ће Румунски народ највећим делом препознати ко се истински бори за њихова права.

Драги другови желимо вам пуно успеха на наступајућим изборима!

Живела братска Румунска социјалистичка партија!

Пре скоро тачно једног века, 1921. године Комунистичка партија Југославије је цео свој идејни циљ исказала у овој Декларацији о смислу и циљу свога деловања.

Живећи у данашњици обликованој лоповском транзицијом тржишта и људских права, овај текст, часно и поштено исказан, има за циљ да социјалну правду понуди најширем слоју становништва.

ПРЕДЛОГ КОМУНИСТА У РАСПРАВИ О УСТАВУ ИЗ 1921. ГОДИНЕ

На 31. седници Уставотворне скупштине која је одржана 22.04.1921. године, комуниста-посланик Триша Кацлеровић, прочитао је само једну серију захтева комуниста. Комунисти нису поднели самосталан предлог устава.

Ти захтеви обухватају:

1. Поништавање свих концесија,
2.  Национализацију шума, руда и саобраћаја,
3.  Радничку контролу у свим предузећима,
4.  Предају секвестрираних предузећа радничко-сељачким већима,
5.  Експропријацију свих феудалних поседа без икакве накнаде,
6.  Експропријацију црквене имовине,
7.  Опште и обавезно осигурање радника и њихових породица,
8.  Државну заштиту рада- осмочасовни радни дан, скраћено радно време за време беспослице, обезбеђени рад и накнада за живот за време беспослице, неограничено право слободног удруживања и обавезно подизање радничких станова,
9.  Пуно осигурање незапослених,
10.  Право на штрајк,
11.  Самоуправа осигураника у социјалном осигурању,
12.  Право коморе на иницијативу за референдум у питању доношења социјално-економских закона,
13.  Пуну привредну инспекцију,
14.  Установљавање обавезних берзи рада,
15.  Обавезно и бесплатно радничко школовање,
16.  Увођење прогресивних пореза са ослобођењем егзистентне- минимума од пореза,
17.  Укидање монопола, такси и трошарина, сем на луксуз,
18.  Укидање монопола на спољну трговину,
19.  Максимирање цена у случају скупоће.

Мирослав Никићевић

Iako je jedno vrijeme nastupao na političkoj sceni čisto s liberalnim, buržoasko-reformističkim stavovima u skladu sa programom PDP-a, uvidjevši da sve više gubi na značaju kao politička figura u Republici Srpskoj, Stanivuković postaje kaplarom srpskog nacionalizma iz redova opozicije, nadmećući se kako sa svojom stranačkom koleginicom Jelenom Trivić, tako i sa ostalim liderima unutar pozicije i opozicije. Dok je ona organizovala projekciju o Draži Mihailoviću, koji je po njoj „prvi gerilac i antifašista u okupiranoj Evropi“, dotle je Stanivuković pozirao ispred četničke zastave i učestvovao u crkvenim litijama po Crnoj Gori, ne bi li na tome dobili političke poene od nacionalistički orijentisanih dijelova radničke klase i ostalih radnih ljudi. Od samog početka nije teško uočiti kome on kao političar služi, odnosno čije klasne interese zastupa.
Kao i pozicija, i opozicija nastupa sa parolama o apstraktnom političkom građaninu, vješto skrivajući prave interese koje zastupa iza te kategorije, uključujući tu i kategoriju „narod.“
Govoreći u javnim nastupanjima o reformama, stranim ulaganjima i privlačenju „stranih investitora“ i sl, njegov politički program sam po sebi je buržoasko-reformistički, kojem je, istina, dodao nacionalizam, koji samo na prvi pogled izgleda nespojiv sa liberalizmom. Jer dok liberalizam služi tome kako bi svi dijelovi, sve frakcije unutar buržoazije kao klase ispoljile svoje posebne interese, koji razumije se ne odstupaju od njihovog zajedničkog klasnog interesa, dotle se nacionalizam u ovom slučaju javlja kao ideologija podređena liberalizmu, nastupajući onoga trenutka kada „čisti“ liberalizam zakaže u maskiranju klasnih interesa kapitalističke klase i njezinih slugu.
Razmatrajući iskustvo višepartijskog sistema na ovim prostorima, može se konstatovati da isti služi isključivo za osiguravanje opstanka diktature kapitala, uzimajući u obzir da je isti odigrao ključnu ulogu u rastakanju društvene svojine i svega što je vezano sa samoupravnim socijalizmom kao društvenim poretkom, uključujući tu i izazivanje građanskog rata i raspada SFRJ, čime se uloga višepartijskog sistema na ovim prostorima može opisati kao reakcionarna i kontrarevolucionarna.
Po svemu gledajući, radnička klasa u BiH nema svoju političku opciju, a čega postaje svjesna, što pokazuje izlaznost na lokalnim izborima, čime se potvrđuje Engelsova konstatacija kako su „izbori mjerilo zrelosti radničke klase.“
Jedna radnička, komunistička organizacija u BiH, Savez Komunista BiH, čija je programska orijentacija samoupravni socijalizam, kadrovski jer to zahtjevaju uslovi, još uvijek nije jače aktivna na prostoru BiH.
No,kako god bilo, nacionalisti, liberali, desno-centraški socijaldemokrati neće više proći. Njima će se na tlu BiH kad-tad aktivno suprotstaviti komunisti u savezu sa svim ostalim naprednim, socijalističkim snagama. Da li će do toga doći prije ili kasnije zavisi ne samo od objektivnih okolnosti, već i od komunista samih, njihovih moralno-političkih kvaliteta, potkovanosti i akcione sposobnosti.

NACIONALISTI. LIBERALI, SOCIJALDEMOKRATE I OSTALI NEPRIJATELJI NARODA, NEĆETE PROĆI! NO PASARAN!

Комунисти Србије подржали другове из ККE.

Забрана владе НД није успела. Демонстранти ККЕ стигли до америчке амбасаде.

Побуна студената на Политехничком универзитету у новембру 1973. године, уз подршку радника и грађана Атине, био је један од пресудних догађаја који је довео до свргавања војне хунте под вођством САД-а у Грчкој (1967-1974), ове је године обележен вишеструким догађајима поштујући све протоколе здравствене заштите против пандемије. Политехнички устанак резултат је дуге борбе ККЕ и КНЕ у условима илегалности, док је хиљаде бораца ККЕ и КНЕ затворено, прогнано и мучено од варварског режима хунте.

Од тада, сваке године 17. новембра, широм Грчке одржавају се масовни антиимперијалистички маршеви, чији је врхунац марш који се завршио испред америчке амбасаде у Атини. Митинг 17. новембра преноси поруке „САД напоље – НАТО напоље“ и „хлеб-образовање-слобода“, које су биле слогани политехничког устанка, али такође изражавају савремену борбу народа против умешаности Грчке у америчко-НАТО империјалистичке планове, као и захтеве радника и људи за правима на рад, образовање, здравство, индивидуалне и синдикалне слободе. Буржоазија, њене владе и савезници САД-а и НАТО-а сматрају да је овај садржај милитантне комеморације политехничког устанка врло узнемирујући. Ове године, влада Нове Демократије, ескалирајући ауторитаризмом и репресијом, забранила је антиимперијалистичке демонстрације и свако окупљање више од троје људи широм земље, под изговором да би марш био здравствена „темпирана бомба“ због пандемије КОВИД-19 . Лицемерје владе је огромно, јер је она једина одговорна за свакодневне здравствене „темпиране бомбе“ у јавном превозу, на радним местима и у школама. Даље, она сноси одговорност са претходном владом СИРИЗА-е за трагичне недостатке у систему јавног здравља током пандемије. ККЕ, ПАМЕ и радни људи већ су доказали Првог маја, и у десетинама других случајева, да могу прилагодити класну борбу у пандемијским условима и да поштују све здравствене протоколе које су поставили научници, много боље од саме владе.

ККЕ, као и десетине синдиката, студентских удружења и других масовних организација, осудили су владин ауторитаризам и појаснили да ће се одржати комеморација борцима, поштујући све здравствене мере, и да ће покушај владе да забрани марш пропасти. Од посебне је важности да је чак и Синдикат судија и тужилаца издао изјаву у којој је владина одлука окарактерисана противуставном и позивао је да је укине. У подне, 17. новембра у Атини, демонстранти са транспарентима и заставама ККЕ успели су да пркосе ауторитарној и антидемократској одлуци владе, спроводећи марш који је стигао испред америчке амбасаде, која је била окружена полицијским аутобусима и јаком полицијом за нереде. Генералног секретара Комунистичке партије Грчке Димитриса Куцумбаса, демонстранти су поздравили аплаузом и положили венац на месту где је полиција мучила борце током војне диктатуре. Д. Куцумбас је у свом говору рекао следеће: „Поруке политехничког устанка су благовремене. Пароле„ САД напоље “,„ НАТО напоље “,„ Хлеб, образовање, слобода, рад и здравље “, и даље дубоко покрећу грчку омладину и грчки народ који се бори данас и сваког дана против текуће антипопуларне политике. Неприхватљиво је користити изговор пандемије за предузимање реакционарних антипопуларних мера за забрану обележавања догађаја политехничког устанка са симболичним карактером који имају ове године. Одлука грчке полиције по налогу владе, забранити свако окупљање више од 3 особе, посебно данас, неприхватљиво је, антидемократски, неуставно и осуђено од читавог политичког спектра земље. Чак и присталице Нове Демократије и КИНАЛ-а су захтевале укидање ове забране. Грчки народ, без обзира на опасности од Ковида-19 зашта је одговорна влада, која током свих ових година није предузела све потребне мере, на страни је оних који се свим срцем боре за права радника, на улицама Атине, на улицама широм Грчке. Због тога ће политехнички устанак живети вечно “.На питање новинара о демонстрацијама ККЕ испред америчке амбасаде, одговорио је:” То је симболичан гест младих Грка – као што видите, постоји велики број грађана – који је против америчког империјализма, против онога што је наша земља претрпела због политике САД и НАТО-а” . ККЕ осуђује варварски ничим изазван напад полиције  Касније поподне, док је скуп ККЕ организовано остао у центру Атине, посматрајући све мере здравствене заштите, полиција је спровела ничим изазван напад палицама, сузавцем, воденим топовима и шок бомбама. Полиција није оклевала да нападне посланике ККЕ, истовремено повређујући демонстранте и настављајући десетине хапшења. ГС ККЕ, Димитрис Куцумбас, који је био на челу скупа заједно са осталим руководиоцима ККЕ, оштро је осудио варварску репресију и затражио хитно пуштање свих ухапшених.