Преносимо став Комунистичке партије Бразила поводом ситуације у Бразилу.

Бразил је умешан у озбиљне догађаје. Темељни тренд је стратегија председника Болсонара за промовисање институционалних руптура и промену политичког, економског и социјалног режима који је укључен у Устав.

Централна платформа за то је напад на демократску владавину закона, промовисање политичке поларизације и друштвеног хаоса, усклађивање Бразила са америчком стратегијом изоловања од мултилатералних односа са народима, укључујући Латинску Америку и Кину. Данас, под опсадом, пролази кроз нову диктатуру, неофашистички ауторитаризам, као у сенци садашњег устава, да би концентрисао власт с циљем спречавања укидања његовог мандата и његовог поновног избора 2022. године.

Ситуација је врло динамична и нестабилна, скупљају се чињенице и контрадикције. Прво, у свету постоји контекст брзих и дубоких промена. Једна од најважнијих промена је прелазак из хегемоније који је у току на међународном нивоу. Свет више не живи под знаком униполарности и тренутне кризе пандемије и капиталистичке економије, ставио је још један ексер у тај сандук. Способност Сједињених Држава да води свет више није толико велика, његова хегемонија више није неспорна, упркос свим снагама; Кина расте економски и технолошки, повећавајући своју улогу у међународном сценарију и свој глобални морални утицај за заједничку судбину човечанства. Мултилатерализам достиже јаче основе. Ова тенденција коју треба истаћи: Бразил је председавао Болсонароом, у потпуности је заокупљен овом нездравом динамиком америчке стратегије.Други тренд у бразилској ситуацији је спајање и погоршање три велике кризе. У пандемији земља води, иза само Сједињених Држава, развој КОВИД-19 са више од 800.000 заражених и преко 40.000 губитака људских живота. То је више од остатка Латинске Америке и Кариба, иако имамо нешто више од трећине укупног становништва. Још нисмо достигли максимум болести, процењује се да ће то бити јул-август. Здравствени показатељи показују да ће бити више од 100 хиљада мртвих. Међу неколико фактора који шире ову подмуклу инфекцију, један од њих је и то што је у Бразилу савезна влада јасно промовисала саботажу против социјалне изолације, генерализованим прописивањем хлорокина, потичући лажну супротност између спашавања економије а не живота. Болсонаро је већ отпустио два министра здравља и сада је Министарство војно, без титуле. Увело је нову методологију (не) информисања броја случајева и смрти од стране КОВИД-19, са циљем да се смањи утицај болести и промовише крај друштвеног затвора. Попут Трампа, и Болсонаро се заклео да ће да избаци земљу из СЗО-е. Друга велика криза је економија и њене дубоке социјалне последице. Пандемија је довела до наглог шока понуде и потражње, превазилазећи постојећу економску депресију, са три године рецесије и стагнације. Постоји 8,6 милиона нових незапослених који су чинили више од 40% радне снаге у незапослености или несигурним ситуацијама. БДП је пао за 1,5% у кварталу, са процењеним – 5,7% до 9% у години. Поред тога, додаје се још једна критична ситуација на политичком и институционалном нивоу. То је узроковано сталним политичким сукобима Болсонароа против других сила Републике и Федерације, против левице и против националног интереса, у правцу отвореног проповедања институционалних руптура. Његови сарадници тврде да Устав наводно покрива улогу умирујуће моћи оружаних снага, што је очигледан и изричит правни апсурд. У овој политичкој и институционалној сфери можемо говорити о трећем тренду који јача у земљи. Болсонаро трпи све већу политичку изолацију, одлазећи до угла ринга, истовремено појачавајући своју агресивну реакцију типичну за оне који су углављени, а његова политичка техника да се никада не повлачи, увек бежи напред, удвостручујући улоге за претњу.

Опште отуђење владе у односу на пандемију, рушилачко управљање државом, потпун недостатак декорума на власти, без чврстог политичког упоришта у Конгресу (сада без странке), укорили су га. Учешће његове деце у канцеларијама за мржњу које су промовисале машине за ширење лажних вести (чак и током изборне кампање) уз недозвољено финансирање, нападе на правосуђе и смену министра Серђа Мороа, чине га метом све већег одбацивања и суздржавања политичким системом и разним правним истрагама. Импецијација председника, или чак империјалитет карте, укључујући потпредседника, је на хоризонту. Међутим, Болсонаро, његов клан и чланови владе не могу се потценити у стварној намери да проузрокују рушење у институцијама. Државна полиција је готово доказ. Јаје фашистичке змије већ је присутно у активностима милиције, у проповиеди за наоружавање становништва и пуштање оружја и муниције која припада оружаним снагама; такође у мобилизацији ниског и средњег нивоа војне полиције, као и у паралелном информационом систему који пружају припадници Савезне полиције. То се не може сматрати пуким прорицањем. На основу тога је успостављен четврти тренд у тренутној ситуацији. Важна је промена у коњунктури: дефинитивно је успостављена широка заједница демократских, прогресивних и народних снага како би се рекло „Доста!“ влади Болсонара. Овај покрет укључује већину цивилног друштва, као и популарне организације и политичке странке. Манифестације и артикулације свих врста, састављене од сила сваке од њих са својом визијом будућности у земљи, окупљају се истим темпом, ефикасним фронтом који није нотар, за демократију и демократску владавину закона, за живот и за социјална права. Ово такође укључује очигледну поделу политичког система и интересе владајућих класа, које се желе ослободити председника и ставити своје снаге на терен. То је органски покрет у овим секторима, од демократске деснице до правог центра. Боље је опремљен својим институционалним овлашћењима, као што су главни медији (готово једногласно против Болсонара), свете институције попут Савезног врховног суда, па чак и у деловима група економских моћи, чије је размишљање изричито подељено око прописивања политика штедње и фискалног  раста привлачећи страни капитал – што је и даље лудачка оријентација министра економије. Четири наведена тренда тренутно воде у застој. Болсонаро не намеће жељене институционалне руптуре, које је одбацила већина друштва, савезни врховни суд и већи део националног конгреса. За то би било потребно повући оружане снаге као институције, што није излаз, јер би их деморализовала ситуација без славе пред целим друштвом. Међутим, они воде рачуна о томе јер је то од виталне важности за њихову хијерархију и дисциплину (против партизанства у њиховим трупама) и, пре свега, гарантовање монопола над оружјем, над оружјем, како би становништво формирало милиције. Други застој је да демократски покрет и даље треба да акумулира веће политичке, економске и социјалне снаге за процес импичмента. Очигледно да нису окупили снаге неопходне за коначно изоловање и пораз Болсонара – данас нисмо успели да дођемо до 172 потписника у Представничком дому да затражимо парламентарни истражни одбор; имамо нешто попут 130 чланова, али им је потребно више од 300 за постизање империјама. Требало би узети у обзир да још увек проучавамо одговарајуће начине да потврдимо могућност изласка на улице и дајемо политичкој борби масовну димензију, нашем генетском наслеђу.  Антирасистички и антифашистички покрети расту, жене и млади су супер активни, као и социјални фронт и синдикални центри. Питање је како сачувати дискурс друштвене изолације да би се спасили животи и сам економски опоравак, суочавајући се са пандемијом која се још интензивира и далеко је од врхунца криве. Суочена с тим елементима, дебата укључује наше снаге левог и левог центра, напредних уопште, посебно популарних организација – шта је срж политичког деловања у овом тренутку? Јединствени и кохерентан одговор још увек се гради. Сматрамо да је пресудно борити се за централни живот и демократију, за широко уједињење снага како би се држава спасила од понора. Потребно је у политичкој акцији окупити све оне који су у овом тренутку спремни да се боре против главног непријатеља, болсонаризма, да бране демократију, без обзира на њихов претходни положај, идеологију и будући политички пројекат. Ово одражава да ми ни на који начин не потцењујемо непријатељеву стратегију и да не сматрамо болсонаризмом без Болсонара.Демократске снаге не могу бити подељене према интересима на будућим председничким изборима 2022. Јасно је да они који чине шири савез тих снага имају различите перспективе за пост-пандемски пројекат и за национални пројекат. Дакле, истовремено је очигледно да најнапредније снаге морају да изграде народно јединство новим пројектом ради уклањања земље са тренутног стања и развоја, у складу са националним, демократским и популарним интересима. Два задатка – широки демократски фронт и народно јединство – делују у два комплементарна и комбинована, али различита распона, са различитим политичким временима и ритмовима. Али тренутно и прво питање за наше напредне снаге је демократски фронт да обнове демократски пакт разбијен државним ударом 2016., као први услов легитимне борбе за пројекат за земљу и, једнако тако, уједињавање и глас међу њима тако шире снаге за решење кризе у земљи. Лево крило се мора припремити да води демократски фронт, а не да се макне од њега, и да схвати да је у таквим ситуацијама неразумно проширити спектар истодобних непријатеља, да би био непажљив према главном непријатељу. Укратко, широки демократски фронт тренутно је највећи од наших задатака. За закључак у овом тренутку, агонија земље може се продубити дуже, истрајајући у рату опсадних покрета, повећавајући изолацију и гушење од владе, све до рата позиција за дефинитивну победу над Болсонаровом стратегијом и окончања његове председничке моћи. Одлучујућа варијабла биће народно незадовољство. Кључно је да ће решења бити политичка. Још се нису искристалисали, било у смислу начина да се Болсонаро збаци са власти, било у смислу сутрашњег дана. Као што је случај са политиком као науком и уметношћу, и ове конструкције укључују пактове да би се створиле могуће конвергенције у одговарајућем оквиру корелације снага. Доћи ће време када импичмент може постати центар непосредне политичке акције.

Аутор: Валтер Соррентино *

Потпредседник и секретар за међународне односе Комунистичке партије Бразила

Narodu Crne Gore čestitamo Dan ustanka 13. jul. Pre 79 godina, 13.07.1941. godine crnogorski narod rekao je odlučno ne fašističkom okupatoru. U borbi protiv italijanskog i nemačkog porobljivača živote je dao veliki broj boraca Crnogorskih brigada a veliki je i broj narodnih heroja koji su ostali upamćeni po svom junaštvu diljem Jugoslavije.
Uprkos pokušaju pojedinaca u Crnoj Gori, koji baštine nedela poraženih kvislinga, a posebno klera da prikažu borce NOV i POJ kao antinarodne, progresivna Crna Gora uvek će biti na strani pobednika iz Drugog svetskog rata.
Još jednom, čestitamo Dan ustanka građanima Crne Gore i našoj bratskoj Jugoslovenskoj Komunističkoj Partiji Crne Gore.

Џуче идеја, водећа идеологија социјалистичке Кореје и узрок глобалне независности, има велики утицај на еру у развоју и обликовање судбине људских бића изван граница времена и простора. Ово идеолошко и практично богатство може се назвати најдрагоценијим наслеђем Ким Ил Сунг (1912-1994), вечног председника Демократске Народне Републике Кореје, завештеном корејском народу и прогресивним народима света. Џуче идеја, на основу научног расветљавања да је човек господар света и да игра одлучујућу улогу у преображавању света, показује пут масама људи, мотив историје, да обликују сопствену судбину сопственим напорима. Ким Ил Сунг је написао идеју Џуче током практичне борбе за вођење корејске револуције, а не током чистог академског истраживања за стварање идеолошког и теоријског система. Средином 1920-их, када је Кореја била под јапанском војном окупацијом (1905-1945), Ким Ил Сунг, који је у тинејџерским годинама кренуо на пут револуционарне борбе за своју земљу и своје људе, аутор је идеје Џуче током одређивања курса за пут корејске револуције. И потпуно је применио ову идеју на корејску револуцију на дуготрајан начин у дуготрајном току револуције. Под знаком Џуче идеје, корејски народ се појавио као господар независне земље из колонијалног ропства и изградио је социјалистичку државу која је независна у политици, самостална у економији и поуздана у одбрани државе. Суштинска компонента идеје Џуче је теорија и метода вођења које би масе требало да подржавају у револуционарној борби и пост револуционарној изградњи. До сада су дела Ким Ил Сунг-а, библиотека Џуче идеје, преведена на преко 60 језика и дистрибуирана у више од сто земаља света. И проучавање ове идеје је постало тренд садашње ере. Бројне истакнуте личности капиталистичких земаља, очаране енциклопедијским мислима садржане у његовим делима, постале су велики заговорници Џуче идеје. Shuhachi Inoue, бивши генерални директор Међународног института за Џуче идеју и добитник Међународне награде Ким Ил Сунг,  објашњавао је јавности Џуче идеју и стварност ДНРК. Када су га неки критиковали да он проучава само ДНРК, а не Јапан, рекао је: Ти људи нису забринути због Јапана и његове судбине. Зашто они мисле да је идеја Џуче ограничена на ДНРК? Она је аутор те идеје али се она може користити у сваком хуманом друштву.

Став заговорника Џучеове идеје је да је идеја енциклопедијска идеологија, применљива на све старосне векове. Већина идеологија које су се појавиле у историји људских мисли изгубиле су на виталности и нестајале су како време пролази. Међутим, идеја Џуче, због своје универзалне истинитости и потпуности, ужива све већу подршку и наклоност прогресивних народа света. У лето 1985. у Француској је објављена књига под називом Речник филозофске критике. Ова књига анализира и процењује идеологије које превладавају у неколико земаља света у складу са мишљењем писаца. Међутим, само унос повезан са идејом Џуче не садржи ништа што критикује ову идеологију. Заправо, свет већ дуго симпатише идеју Џуче. На Дан сунца (15. априла) 2012. године, поздрављајући стогодишњицу рођења председника Ким Ил Сунга, у Пјонгјангу, главном граду Демократске Народне Републике Кореје, одржан је Светски конгрес о идеји Џуче. Џуче идеја је препозната као најутицајнија идеологија данашњице. Групе за проучавање идеје Џуче проактивно проводе своје активности у оквиру добро уплетеног система, у распону од националних група до континенталних организација, усредсређених на Међународни институт Џуче идеје, а број заговорника идеје расте како дани пролазе. Истакнута личност научних и културних кругова Европе рекла је: Ако ме неко пита шта бих бранио у ризници људске цивилизације, одговорит ћу без устручавања да не бирам ништа осим Џуче идеје.Џуче идеја, најдрагоценије наслеђе Ким Ил Сунга, блистаће заувек заједно са победоносним напретком узрока глобалне независности.

На простору СФРЈ остао је само један живи народни херој. Користимо прилику да Петру Матићу Дулету честитамо 100-ти рођендан и пожелимо му добро здравље. Његов животни пут оличен у борби за идеје комунизма и обесправљених слојева друштва, као и његова борба против фашизма, светао је пример за све комунисте.

Петар Матић Дуле рођен је 6. јула 1920. године у Иригу. Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему. У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора.^[1] Када је формирана Иришка партизанска чета, постао је њен први политички комесар. У лето 1942. године за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору, био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Сремског партизанског одреда у источну Босну, он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему. У прво време је био заменик, а потом и командант овог батаљона.

Половином маја 1943. године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада. Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа, напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни. Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком, новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда.

За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944. године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944. године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију, на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине.

После ослобођења Београда, новембра 1944. године, упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је 1945. године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“. По завршетку школовања и повратку у ослобођену Југославију, завршио је и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је командант 51. војвођанске и Четврте крајишке дивизије, начелник Штаба корпуса и начелник одељења у Генералштабу, начелник Ратне школе ЈНА, први заменик Начелника Генералштаба ЈНА, помоћник Савезног секретара за народну одбрану и подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) и др. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Пензионисан је 31. децембра 1980. године у чину генерал-пуковника ЈНА.

За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је од Петог конгреса, а на Седмом конгресу СКJ изабран је за члана Сталног дела Конференције Савеза комуниста Југославије. Био је и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА. Биран је за народног посланика Скупштине Србије и Савезне скупштине, у више сазива. Од 1982. до 1986. био је члан Председништва ЦК СКЈ. У пролеће 1988. изабран је за председника Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а у октобру исте године је смењен због сукоба са руководством СР Србије. Касније је поднео оставку и на чланство у ЦК СКЈ.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Цела породица Петра Матића Дулета учествовала је у рату. Мајка му је стрељана у Јасеновцу, 1942. године, док му је отац до смрти мучен у немачком затвору и две недеље по пуштању из затвора преминуо је у родном Иригу. Сестра од стрица, Анка Матић Грозда, погинула је 1944. током ослобођења Београда. Проглашена је за народног хероја Југославије, 2. октобра 1953. године.

Супруга Душанка такође је била учесница Народноослободилачког рата и борби током Београдске операције.