ИНДИЈА – 250 МИЛИОНА РАДНИКА У ШТРАЈКУ

ДЕЛХИ – У четвртак, 26. новембра, Индија је била сведок највећег организованог штрајка у историји човечанства. Преко 250 милиона радника и пољопривредника, заједно са студентским групама, учествовало је у штрајку широм земље. Сада, недељу дана касније, пољопривредници настављају да заузимају главни град, а вође радничких снага обећавају да је ово само почетак.Заустављање рада поклопило се са  Даном устава Индије, којим се обележава усвајање устава 1949. године, и дошло је као одговор на невиђени напад на права радника и пољопривредника од стране десничарске владе премијера Нарендре Модија.

KОВИД-19 гурнуо је Индију у праву рецесију, погоршавајући постојеће неједнакости. Бруто домаћи производ (БДП) земље опао је за рекордних 23,9%, док је незапосленост порасла на невиђених 27%.Усред такве свеколике кризе, десничарска влада предвођена странком Бхаратииа Јаната донела је нове амандмане на законике о раду којима су драстично уманјена права радника.

Радници и пољопривредници који су протествовали наишли су на жестоку репресију полиције у Делхију, која је више пута користила блокаду, палице и водене топове да заустави марш.Организатори су изјавили да је штрајк наставак предстојећих борби у земљи.„Радници и сељаци неће мировати док се катастрофалнa политикa владе БЈП не прomeni. Овај штрајк је само почетак. Уследиће много интензивније борбе “, рекао је Тапан Сен, генерални секретар Центра индијских синдиката (ЦИТУ), једне од синдикалних конфедерација која учествује у штрајку.

 

ПОДРШКА РУМУНСКОЈ СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ПАРТИЈИ

Поводом предстојећих парламентарних избора у Румунији, који се одржавају у недељу 06. децембра партија Комунисти Србије даје пуну подршку братској Румунској социјалистичкој партији. Капитализам и буржоазија у Румунији као и у свим другим земљама је све деструктивнији а своју природу показао је и током пандемије Ковид-19.   Како је борба за интересе експлоатисане радничке класе Румуније и свих обесправљених слојева друштва у бити РСП, надамо се да ће Румунски народ највећим делом препознати ко се истински бори за њихова права.

Драги другови желимо вам пуно успеха на наступајућим изборима!

Живела братска Румунска социјалистичка партија!

ČESTITAMO DAN REPUBLIKE

Narodima i narodnostima sa prostora SFRJ, komunistima, antifašistima i svim progresivnim ljudima koji se rado sećaju ovog velikog datuma iz naše istorije, čestitamo 29. Novembar, Dan Republike.
Drugo zasedanje AVNOJ-a označava prekretnicu u razvitku NOB, jer su tada udareni temelji državnosti nove Jugoslavije i izvršeno je pravno konstituisanje dotadašnjih rezultata borbe. Prerastanje AVNOJ-a iz opštepolitičkog i partijskog tela u najviše zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije, kao i njegovo pretvaranje u vrhovno telo suvereniteta Jugoslavije, značilo je ne samo potpuno rušenje stare buržoaske vlasti i uspostavljanje vlasti radnog naroda, nego i otelotvorenje davnašnje želje svih progresivnih snaga jugoslovenskog društva.
Odlukama donetim u Jajcu krunisani su dotadašnji uspesi NOB-a stvaranjem jedne nove društvene zajednice i ozakonjenjem prava svim narodima Jugoslavije da u novoj državi budu ravnopravni. Odluke su predstavljale osnovnu bazu koja je obezbeđivala, naravno uz ostale faktore NOB, razrešavanje osnovnih protivurečenosti koje su trovale odnose među narodima Jugoslavije – a to su nacionalno ugnjetavanje i socijalno izrabljivanje.
Odluka o vrhovnom zakonodavnom i izvršnom narodnom predstavničkom telu Jugoslavije i Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije kao privremenim organima vrhovne narodne vlasti u Jugoslaviji za vreme NOR, kao i odluka o oduzimanju prava kraljevskoj vladi Jugoslavije tzv. Jugoslovenskoj vladi u inostranstvu, kao i o zabrani povratka u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću, imale su veoma značajan državnopravni korak, jer su pred licem celog sveta bile ne samo formalni akti nego odraz stvarnosti, odraz raspoloženja i želja ogromne većine naroda u Jugoslaviji, odraz snage i moći Narodnooslobodilačkog pokreta.
Odluka o izgradnji Jugoslavije na federativnom principu, bila je logičan nastavak politike KPJ u vezi sa nacionalnim pitanjem. Zajednička opasnost od neprijatelja i zajednička stremljenja ujedinili su bratske narode Jugoslavije, a socijalistički karakter NOB obezbeđivao je još jače povezivanje naroda u njihovim zajedničkim ciljevima borbe za nacionalno i socijalno oslobođenje. Vaspitavani od strane KPJ, narodi Jugoslavije su bili svesni toga da se ravnopravnost među nacijama i jedinstvo bratskih naroda mogu ostvariti samo putem borbe, koja će obezbediti duboke revolucionarne promene u društvu. Zato su predstavnici svih republika i naroda na istorijskom zasedanju u Jajcu jednoglasno doneli odluku o pravu naroda na samoopredeljenje.
Skupština u Jajcu i njene odluke koje su imale snažan odjek u inostranstvu i narodnooslobodilački pokret približile demokratskoj javnosti sveta, zatim Teheranska konferencija velike trojice, na kojoj je odato priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije i doneta odluka za njeno pomaganje, kao i promena stava Britanaca prema Draži Mihailoviću i njegovom četničkom pokretu, još nisu značili međunarodno priznanje Narodnooslobodilačkog pokreta odnosno nove vlasti od strane saveznika, niti osudu izbegličke jugoslovenske vlade. Međutim, snaga NOP-a i njegov sve veći ugled u svetu, kao i veliki doprinos koji je davala Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije u antihitlerovskoj koaliciji, nasuprot potpune pasivnosti i izdaje četničkog pokreta, doprineli su stvaranju povoljne atmosfere za otvoren dijalog sa zapadnim saveznicima u pogledu priznavanja NOB-a i NOVJ kao jedinog faktora koji se na jugoslovenskom ratištu bori protiv sila Osovine. Britanci koji su u ime Zapada preuzeli ulogu pregovarača, nastojali su da, žrtvujući četnički pokret Draže Mihailovića, obezbede povratak kralja i monarhije, a time i svoj dominantan položaj u posleratnom razvoju Jugoslavije.
Procenjujući britanske namere i sagledavajući suštinu njihove politike, rukovodstvo NOP-a je, pozivajući se na odluke AVNOJ-a i prolamacije saveznika o ciljevima rata, gde se naročito podvlačilo pravo svakog naroda da odlučuje o obliku vladavine prema svojoj volji, nastojalo je da ne zatvara vrata za pregovore, ali isto tako i da ne okrnji osnovne tekovine revolucije.
Sramota je, da se danas, ni u jednoj državici sa prostora SFRJ ne slavi Dan Republike.

СТАВОВИ КПЈ ПРЕ СТО ГОДИНА И СТАВОВИ КОМУНИСТА СРБИЈЕ ДАНАС СУ ИДЕНТИЧНИ

Пре скоро тачно једног века, 1921. године Комунистичка партија Југославије је цео свој идејни циљ исказала у овој Декларацији о смислу и циљу свога деловања.

Живећи у данашњици обликованој лоповском транзицијом тржишта и људских права, овај текст, часно и поштено исказан, има за циљ да социјалну правду понуди најширем слоју становништва.

ПРЕДЛОГ КОМУНИСТА У РАСПРАВИ О УСТАВУ ИЗ 1921. ГОДИНЕ

На 31. седници Уставотворне скупштине која је одржана 22.04.1921. године, комуниста-посланик Триша Кацлеровић, прочитао је само једну серију захтева комуниста. Комунисти нису поднели самосталан предлог устава.

Ти захтеви обухватају:

  1. Поништавање свих концесија,
  2.  Национализацију шума, руда и саобраћаја,
  3.  Радничку контролу у свим предузећима,
  4.  Предају секвестрираних предузећа радничко-сељачким већима,
  5.  Експропријацију свих феудалних поседа без икакве накнаде,
  6.  Експропријацију црквене имовине,
  7.  Опште и обавезно осигурање радника и њихових породица,
  8.  Државну заштиту рада- осмочасовни радни дан, скраћено радно време за време беспослице, обезбеђени рад и накнада за живот за време беспослице, неограничено право слободног удруживања и обавезно подизање радничких станова,
  9.  Пуно осигурање незапослених,
  10.  Право на штрајк,
  11.  Самоуправа осигураника у социјалном осигурању,
  12.  Право коморе на иницијативу за референдум у питању доношења социјално-економских закона,
  13.  Пуну привредну инспекцију,
  14.  Установљавање обавезних берзи рада,
  15.  Обавезно и бесплатно радничко школовање,
  16.  Увођење прогресивних пореза са ослобођењем егзистентне- минимума од пореза,
  17.  Укидање монопола, такси и трошарина, сем на луксуз,
  18.  Укидање монопола на спољну трговину,
  19.  Максимирање цена у случају скупоће.

 

Мирослав Никићевић

STANIVUKOVIĆ – OD LIBERALA DO NACIONALISTE


Iako je jedno vrijeme nastupao na političkoj sceni čisto s liberalnim, buržoasko-reformističkim stavovima u skladu sa programom PDP-a, uvidjevši da sve više gubi na značaju kao politička figura u Republici Srpskoj, Stanivuković postaje kaplarom srpskog nacionalizma iz redova opozicije, nadmećući se kako sa svojom stranačkom koleginicom Jelenom Trivić, tako i sa ostalim liderima unutar pozicije i opozicije. Dok je ona organizovala projekciju o Draži Mihailoviću, koji je po njoj „prvi gerilac i antifašista u okupiranoj Evropi“, dotle je Stanivuković pozirao ispred četničke zastave i učestvovao u crkvenim litijama po Crnoj Gori, ne bi li na tome dobili političke poene od nacionalistički orijentisanih dijelova radničke klase i ostalih radnih ljudi. Od samog početka nije teško uočiti kome on kao političar služi, odnosno čije klasne interese zastupa.
Kao i pozicija, i opozicija nastupa sa parolama o apstraktnom političkom građaninu, vješto skrivajući prave interese koje zastupa iza te kategorije, uključujući tu i kategoriju „narod.“
Govoreći u javnim nastupanjima o reformama, stranim ulaganjima i privlačenju „stranih investitora“ i sl, njegov politički program sam po sebi je buržoasko-reformistički, kojem je, istina, dodao nacionalizam, koji samo na prvi pogled izgleda nespojiv sa liberalizmom. Jer dok liberalizam služi tome kako bi svi dijelovi, sve frakcije unutar buržoazije kao klase ispoljile svoje posebne interese, koji razumije se ne odstupaju od njihovog zajedničkog klasnog interesa, dotle se nacionalizam u ovom slučaju javlja kao ideologija podređena liberalizmu, nastupajući onoga trenutka kada „čisti“ liberalizam zakaže u maskiranju klasnih interesa kapitalističke klase i njezinih slugu.
Razmatrajući iskustvo višepartijskog sistema na ovim prostorima, može se konstatovati da isti služi isključivo za osiguravanje opstanka diktature kapitala, uzimajući u obzir da je isti odigrao ključnu ulogu u rastakanju društvene svojine i svega što je vezano sa samoupravnim socijalizmom kao društvenim poretkom, uključujući tu i izazivanje građanskog rata i raspada SFRJ, čime se uloga višepartijskog sistema na ovim prostorima može opisati kao reakcionarna i kontrarevolucionarna.
Po svemu gledajući, radnička klasa u BiH nema svoju političku opciju, a čega postaje svjesna, što pokazuje izlaznost na lokalnim izborima, čime se potvrđuje Engelsova konstatacija kako su „izbori mjerilo zrelosti radničke klase.“
Jedna radnička, komunistička organizacija u BiH, Savez Komunista BiH, čija je programska orijentacija samoupravni socijalizam, kadrovski jer to zahtjevaju uslovi, još uvijek nije jače aktivna na prostoru BiH.
No,kako god bilo, nacionalisti, liberali, desno-centraški socijaldemokrati neće više proći. Njima će se na tlu BiH kad-tad aktivno suprotstaviti komunisti u savezu sa svim ostalim naprednim, socijalističkim snagama. Da li će do toga doći prije ili kasnije zavisi ne samo od objektivnih okolnosti, već i od komunista samih, njihovih moralno-političkih kvaliteta, potkovanosti i akcione sposobnosti.

NACIONALISTI. LIBERALI, SOCIJALDEMOKRATE I OSTALI NEPRIJATELJI NARODA, NEĆETE PROĆI! NO PASARAN!

НАСИЉЕ БУРЖОАСКЕ ВЛАСТИ НАД ГРЧКИМ КОМУНИСТИМА

Комунисти Србије подржали другове из ККE.

Забрана владе НД није успела. Демонстранти ККЕ стигли до америчке амбасаде.

Побуна студената на Политехничком универзитету у новембру 1973. године, уз подршку радника и грађана Атине, био је један од пресудних догађаја који је довео до свргавања војне хунте под вођством САД-а у Грчкој (1967-1974), ове је године обележен вишеструким догађајима поштујући све протоколе здравствене заштите против пандемије. Политехнички устанак резултат је дуге борбе ККЕ и КНЕ у условима илегалности, док је хиљаде бораца ККЕ и КНЕ затворено, прогнано и мучено од варварског режима хунте.

Од тада, сваке године 17. новембра, широм Грчке одржавају се масовни антиимперијалистички маршеви, чији је врхунац марш који се завршио испред америчке амбасаде у Атини. Митинг 17. новембра преноси поруке „САД напоље – НАТО напоље“ и „хлеб-образовање-слобода“, које су биле слогани политехничког устанка, али такође изражавају савремену борбу народа против умешаности Грчке у америчко-НАТО империјалистичке планове, као и захтеве радника и људи за правима на рад, образовање, здравство, индивидуалне и синдикалне слободе. Буржоазија, њене владе и савезници САД-а и НАТО-а сматрају да је овај садржај милитантне комеморације политехничког устанка врло узнемирујући. Ове године, влада Нове Демократије, ескалирајући ауторитаризмом и репресијом, забранила је антиимперијалистичке демонстрације и свако окупљање више од троје људи широм земље, под изговором да би марш био здравствена „темпирана бомба“ због пандемије КОВИД-19 . Лицемерје владе је огромно, јер је она једина одговорна за свакодневне здравствене „темпиране бомбе“ у јавном превозу, на радним местима и у школама. Даље, она сноси одговорност са претходном владом СИРИЗА-е за трагичне недостатке у систему јавног здравља током пандемије. ККЕ, ПАМЕ и радни људи већ су доказали Првог маја, и у десетинама других случајева, да могу прилагодити класну борбу у пандемијским условима и да поштују све здравствене протоколе које су поставили научници, много боље од саме владе.

ККЕ, као и десетине синдиката, студентских удружења и других масовних организација, осудили су владин ауторитаризам и појаснили да ће се одржати комеморација борцима, поштујући све здравствене мере, и да ће покушај владе да забрани марш пропасти. Од посебне је важности да је чак и Синдикат судија и тужилаца издао изјаву у којој је владина одлука окарактерисана противуставном и позивао је да је укине. У подне, 17. новембра у Атини, демонстранти са транспарентима и заставама ККЕ успели су да пркосе ауторитарној и антидемократској одлуци владе, спроводећи марш који је стигао испред америчке амбасаде, која је била окружена полицијским аутобусима и јаком полицијом за нереде. Генералног секретара Комунистичке партије Грчке Димитриса Куцумбаса, демонстранти су поздравили аплаузом и положили венац на месту где је полиција мучила борце током војне диктатуре. Д. Куцумбас је у свом говору рекао следеће: „Поруке политехничког устанка су благовремене. Пароле„ САД напоље “,„ НАТО напоље “,„ Хлеб, образовање, слобода, рад и здравље “, и даље дубоко покрећу грчку омладину и грчки народ који се бори данас и сваког дана против текуће антипопуларне политике. Неприхватљиво је користити изговор пандемије за предузимање реакционарних антипопуларних мера за забрану обележавања догађаја политехничког устанка са симболичним карактером који имају ове године. Одлука грчке полиције по налогу владе, забранити свако окупљање више од 3 особе, посебно данас, неприхватљиво је, антидемократски, неуставно и осуђено од читавог политичког спектра земље. Чак и присталице Нове Демократије и КИНАЛ-а су захтевале укидање ове забране. Грчки народ, без обзира на опасности од Ковида-19 зашта је одговорна влада, која током свих ових година није предузела све потребне мере, на страни је оних који се свим срцем боре за права радника, на улицама Атине, на улицама широм Грчке. Због тога ће политехнички устанак живети вечно “.На питање новинара о демонстрацијама ККЕ испред америчке амбасаде, одговорио је:” То је симболичан гест младих Грка – као што видите, постоји велики број грађана – који је против америчког империјализма, против онога што је наша земља претрпела због политике САД и НАТО-а” . ККЕ осуђује варварски ничим изазван напад полиције  Касније поподне, док је скуп ККЕ организовано остао у центру Атине, посматрајући све мере здравствене заштите, полиција је спровела ничим изазван напад палицама, сузавцем, воденим топовима и шок бомбама. Полиција није оклевала да нападне посланике ККЕ, истовремено повређујући демонстранте и настављајући десетине хапшења. ГС ККЕ, Димитрис Куцумбас, који је био на челу скупа заједно са осталим руководиоцима ККЕ, оштро је осудио варварску репресију и затражио хитно пуштање свих ухапшених.

 

ZLOČINI ČETNIČKIH BANDI

Septembra 1943. godine, četnici iz odreda Dušana Jeremića, na čelu sa zloglasnim koljačem Bogoljubom Vukovićem iz Donje Badanje, izvršili su pokolj u rodnom selu narodnog heroja Petra Jovanovića Komirićanca Komiriću, opština Osečina. Između ostalog, zatvorili su Perinu ženu i decu u kućicu krovinjaru, zapalili je i zaigrali oko kuće. Perina žena Rosa je uspela da izbaci decu napolje, a nju je zahvatio plamen, pa je ostala slepa. Posle toga su nastale još teže muke, jer ih niko nije smeo primiti u kuću, niti im dati parče hleba. Tom prilikom umrlo im je dvoje mlađe dece od gladi, dok su starija deca Ljubiša i Ljubinka preživela krijući se po tuđim kolibama i vodenicama.
Četnički odred Dušana Jeremića u Komiriću i okolini zaklao je 68 ljudi i žena.
Među žrtvama su bili i majka i sestra ( koju su prethodno silovali ) partizanskog borca Momčila Đurića Mome, pa su naredili da se njihova kuća spali i sve pomoćne zgrade sravne sa zemljom, zatim da se preore tako, da se ne zna gde je bio temelj njihove kuće. Išli su dotle da su i mačku ubili da se ne vrzma oko tog zgarišta. Na mesto one Komirićančeve kućice, posredstvom i brigom druga Tita, posle rata, podignuta je nova kuća.
Slučajnost je htela da su borci Drugog bataljona Druge srpske brigade narodne odbrane iz Valjeva, uhvatili 1945. godine zlikovca Bogoljuba Vukovića na reci Drini kod Batra, u selu Donjoj Borini, sa još sedam četnika, koji su pokušali da se prebace iz Bosne u Srbiju. Na saslušanju, zlikovac je priznao pred svojim pratiocima da je lično zaklao 78 ljudi, žena, devojaka i dečaka. Sva dokumentacija u vezi sa Vukovićevim zločinima, nalazi se u Istorijskom arhivu Republike Srbije.
Narodni heroj Petar Jovanović Komirićanac poginuo je novembra 1944. godine tokom borbi za oslobođenje Čačka.

GERILCI ELN KONTROLIŠU 50% TERITORIJE KOLUMBIJE

                           

Marksizam-lenjinizam je zvanična ideologija Vojske za Nacionalno Oslobođenje ELN ( Ejercito de Liberacion Nacional ) koju u praksi sa oružjem u rukama sprovode na kreativan način. Oko 3000 boraca ELN kontrolišu skoro polovinu teritorije Kolumbije i to priobalje Karipskog mora, granični pojas na severu sa Venecuelom, istočni sa Brazilom kao i južni pogranični pojas sa Peruom i Ekvadorom, dok podanička proamerička vlast kontroliše središnu teritoriju države.

Život na slobodnoj teritoriji, koja se nalazi u prašumama i naseljena seoskim stanovništvom organizovan je na socijalističkim principima. Kao urbana gerila prisutni su u Bogoti, Kaliju, Bukamarangi, Barankili i još desetak gradova. Formirani su 1964. godine inspirisani kubanskim revolucionarima. Nažalost vojno krilo KP Kolumbije FARK se pre četiri godine razoružalo i prešlo na parlamentarni način borbe. Razočarani farkovci priključili su se ELN gerili, koja je preuzela kontrolu teritorija koju su napustili gerilci FARK-a. Zbog oružane borbe protiv kolumbijskog kapitalizma ELN je na spisku terorističkih organizacija u neofašističkim SAD i EU. Trampov Državni sekretar Majk Pompeo izjavio je prilikom posete Kolumbiji da je delovanje ELN za SAD neprihvatljivo i bez srama ponudio 5 miliona dolara za informaciju o gerlskim komandantima. Avijacija stalno bombarduje kampove ELN, vlast finansira desničarske paravojske, policija likvidira i teroriše simpatizere gerilaca ali bez uspeha pošto je uticaj gerilaca u narodu sve značajniji. Mi smo vaše komšije, sindikalci i studenti poručuju gerilci. Pre nekoliko meseci ELN je organizovao generalni štrajk u Kolumbiji koji je paralizovao zemlju. Gerilci su presreli i konfiskovali svaki privredni transport za vreme štrajka. Interesantno je da jedan od vidova finansiranja gerile predstavlja  novac stranih kompanija kojim plaćaju otkup za svoje kidnapovane službenike.

Gerilci su uvek na strani radnika, seljaka i svih obespravljenih. Vojnički posmatrano prosto je neverovatno da tako lako naoružana malobrojna gerila kontroliše toliku teritoriju, i uspešno se bori protiv treće po snazi armije u Latinskoj americi, koja ima svu potrebnu  logistiku vojske SAD. Borci ELN su odlično obučeni, disciplinovani i što je najvažnije to su gerilci visokog morala i hrabrosti. Gerila ELN, kao i drugi oružani pokreti protiv kapitalizma su danas najznačajnije tačke oslonca marksizma-lenjinizma u svetu.

 

PRINCIPI SU BILI ODANI JUGOSLOVENSKOJ IDEJI

Tokom NOB-a i socijalističke revolucije za slobodu i ideju bratstva i jedinstva živote su dali najbolji sinovi naših naroda i narodnosti. Jedan od njih je i Slobodan Princip Seljo, narodni heroj i sinovac Gavrila Principa.
Srbin Gavrilo Princip, revolucionar, borio se za ujedinjenje jugoslovenskih naroda i nije bio srpski nacionalista kako žele da ga danas predstave pojedini ,, istoričari”. Na suđenju Gavrilo je izjavio: ,, Ja sam jugoslovenski nacionalista, težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena i za njihovim oslobođenjem od Austrije”.
Njegov sinovac Slobodan Princip Seljo, u skladu sa svojim revolucionarnim poreklom, još kao učenik gimnazije priključuje se omladinskom revolucionarnom pokretu a po dolasku u Beograd na studije tehnike 1937. godine pristupa u članstvo ilegalne Komunističke partije Jugoslavije.
Nakon okupacije Jugoslavije bio je izabran za člana vojnog rukovodstva KPJ za Bosnu i Hercegovinu sa zadatkom da radi na organizovanju ustanka kao i za člana Glavnog štaba NOP odreda Bosne i Hercegovine. Učestvovao je u organizovanju ustanka na Romaniji i stvaranju Romanijskog partizanskog odreda. Početkom februara 1942. godine imenovan je za komandanta Operativnog štaba NOP i DV za istočnu Bosnu.
Bio je istaknuti borac Partije iz Sarajeva i sa Beogradskog univerziteta, veoma cenjen među drugovima jer je u doratnim godinama bio hrabar protivnik kraljevskog režima i nenarodne vlasti da je čak organizovao štrajk radnika na pilani svog oca. Tokom ustanka istakao se ličnom hrabrošću i umnim rukovođenjem te je kao veliki borac protiv okupatora i njegovih četničkih i ustaških saradnika postao popularni partizanski komandant.
Nije se Principu dalo da odratuje do kraja; tokom Treće neprijateljske ofanzive razboleo se od tifusa, pa su ga drugovi, gotovo na rukama, doneli sa slobodarske Romanije u fočansku partizansku bolnicu. Sve je učinjeno da preboli, ali leka za takvu bolest tamo tada, na žalost, nije bilo.
Pop Vlada Zečević je dobio zadatak da junaka sa Romanije, s grupom drugova, sahrani tajno, jer mu četničko-ustaške bande ni mrtvom ne bi oprostile što ih je gonio i tukao gde god je stigao. Po oslobođenju, telo je prebačeno u Grobnicu narodnih heroja u spomen-parku na Vracama, kod Sarajeva.
Ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ, 06.11.1942. godine, proglašen je za narodnog heroja, među prvim borcima NOV i POJ.
Pogrešno se danas misli da je Gavrilo Princip bio srpski nacionalista, prećutkuje se njegovo jugoslovensko opredeljenje. Cela porodica Princip izabrala je da se bori na strani Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije sledeći progresivne ideje Komunističke partije Jugoslavije.
Podsećamo na reči slavnog reditelja Lordana Zafranovića ,, Titova Jugoslavija je bila i ostala vrhunac civilizacije jugoslovenskih naroda”.

РЕВОЛУЦИЈА ИМА ПОЧЕТАК, РЕВОЛУЦИЈА НЕМА КРАЈ!

 

ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА

Поводом 103- годишњице Октобарске револуције преносимо текст Љубодрага Дуција Симоновића.

 

Уколико се пође од Марксовог схватања историје, да ли Октобарска револуција има историјску легитимност? По Марксу, није свака егзистенцијална криза капитализма историјска претпоставка за социјалистичку револуцију, већ само она која се заснива на томе да су производни (својински) односи постали кочница за развој производних снага и да су се противуречности капитализма развиле до краја. Друштвени услови су нужан, али не и довољан услов за револуцију. Тек када су створени одговарајући историјски услови социјалистичка револуција је могућа. По Марксу, евентуална социјалистичка револуција у царској Русији имала би историјску легитимност уколико би била искра која ће упалити ватру социјалистичке револуције у најразвијенијим капиталистичким земљама Европе. Другим речима, тек под утицајем еманципаторског наслеђа најразвијенијих капиталистичких земаља, које би у социјалистичкој револуцији дошло до свог пуног израза, револуција у неразвијеним капиталистичким земљама могла би да поприми карактер социјалистичке револуције.

Имајући у виду Марксово схватање социјалистичке револуције, у царској Русији 1917. нису постојали историјски услови за социјалистичку револуцију, већ су постојали историјски услови за грађанску и анти-колонијалну револуцију, као и друштвени услови за радничку и сељачку побуну. У царској Русији егзистенцијална криза није настала зато што су производни односи постали кочница за развој производних снага, већ пре свега због рата. Уместо да су се противуречности капитализма развиле до краја на основу економске кризе капитализма која је условљена заустављањем развоја производних снага, оне су се развиле на основу опште друштвене кризе створене ратом. Рат, као најпогубнији облик класног угњетавања радника и сељака од стране капиталиста, условио је да се класни сукоб до те мере заоштри да се претворио у класни рат. Погибија милиона радника и сељака, порази на фронту, немаштина и масовно умирање од глади створили су такву егзистенцијалну кризу која је условила општу побуну сељака и радника коју су бољшевици усмерили ка револуционарним променама. У царској Русији, захваћеној вихором Првог светског рата, нису постојали историјски услови, али су постојали егзистенцијални и на тој основи политички услови за социјалистичку револуцију.

Нису бољшевици срушили руско царство. Октобарска револуција није била узрок, већ последица пропасти руског царства, исто као што Минхенска револуција није била узрок пропасти немачке монархије, већ њена последица. Пораз у рату са Јапаном, као и грађанска револуција из 1905. године, коју су Романови угушили у крви, наговестили су пропаст царске Русије до које је дошло у Првом светском рату и грађанској Фебруарској револуцији из 1917. године. Бољшевици нису градили Совјетски Савез на темељима руске царевине, већ на њеним рушевинама.

Уколико се има у виду да је за Маркса најважнији критеријум за одређивање историјске легитимности одређеног поретка то да ли он омогућава развој производних снага, онда Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. У царској Русији није постојао аутономни развој капитализма. Царска Русијабила је колонија Запада и њен економски развој био је подређен економској експанзији Запада. Анти-колонијални карактер Октобарске револуције имао је судбински  значај јер је омогућио самостални развој СССР-а и тиме развој школства, науке, привреде, војне индустрије… На тој основи Совјетски Савез је од заостале аграрне земље убрзо постао развијена индустријска земља. Ослањајући се искључиво на сопствене снаге и у потпуној економској изолацији, СССР је 20 година након Октобарске револуције постао прва научна и друга економска сила света, а у току Другог светског рата (упркос губитку преко 25 милиона грађана) најјача војна сила на свету која је уништила преко 75% војних ефектива нацистичке Немачке и заузела Берлин.

У светлу постајања капитализма тоталитарним деструктивним поретком, Октобарска револуција добија нову димензију. Уколико се историјски развој човечанства сагледава у егзистенцијалном контексту, и уколико се има у виду да се развој капитализма заснива на уништењу природе и читавих народа, Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. Њен најважнији квалитет је у томе, што је укинула капитализам и на тај начин колонијалну доминацију најразвијенијих капиталистичких сила над Русијом и спречила да се у Русији, као и у другим земљама у којима је под њеним утицајем дошло до радничких револуција, противуречности капитализма као екоцидног и геноцидног поретка развију до краја, а то значи да капитализам уништи природну животну средину у Русији и народе који су у њему живели. Да није било Октобарске револуцијеи да није створен Совјетски Савез са његовим економским, научним и војним потенцијалима, словенски (и азијски) народи доживели би у 20. веку исту ону судбину коју су доживели северноамерички староседеоци у 19. веку. Хитлеров Drangnach Оsten само је наставак геноцидног похода капиталистичког Запада на Исток који је започео у другој половини 19. века у време индустријске револуције у Немачкој и у Првом светском рату, и наставио се поводом избијања Октобарске револуције. Интервенционистичке трупе са Запада нису „бранили“ руско царство, већ је обрачун с бољшевицима био изговор капиталистичком Западу да се обрачуна са стваралачким потенцијалима руског народа (у том контексту с руском грађанском класом) с циљем да се спречи да Русија постане сила која ће бити у стању да се супротстави Западу у борби за доминацију на светском простору. У крајњем, интервенционистичке државе нису настојале да сачувају руску државу, већ да је поделе на протекторате, као што су то учинили са Кином, у арапском свету, Африци, Јужној Америци и на Балкану. Однос Запада према Русији заснивао се на владајућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, што значи да је имао екоцидно-геноцидну природу. Тако је и данас. Запад подржава само оне политичке снаге у Русији које настоје да Русију претворе у колонију најмоћнијих капиталистичких корпорација Запада које теже уништењу биолошких, стваралачких и слободарских потенцијала руског народа.

Што се тиче хуманистичке легитимности Октобарске револуције, она је омогућила бесплатно образовање за све, што је довело до искорењивања неписмености која је у царској Русији износила преко 80% становништва; општу и бесплатну здравствену заштиту; пуну запосленост, осмочасовно радно време и хуманизовање радних услова; подједнако вредновање рада мушкараца и жена (што ни данас не постоји у најразвијенијим капиталистичким земљама); стицање права гласа и других политичких права од стране жена; обезбеђивање бесплатног становања… Оно што је најважније, укинут је рад деце која су у царској Русији, као и на Западу, радила и 14 сати дневно. У току индустријализације Енглеске, САД, Француске, царске Русије и других капиталистичких земаља у фабрикама и рудницима од исцрпљености, болести и глади умрло је на десетине милиона деце. Што се тиче хуманистичке легитимности грађанских револуција, Французи и данас славе Француску грађанску револуцију иако је у њој процентуално гледано погинуо далеко већи број грађана него у Октобарској револуцији, с тим да је преко 36 000 припадника аристократских породица убијено тако, што им је јавно одсечена глава гиљотином! Шта је са Првим светским ратом, који су изазвали капиталисти да би „превазишли“ економску кризу капитализма, у коме је погинуло преко 20 милиона радника и сељака и још толико било рањено; у коме су од глади и болести умрли милиони деце, а као непосредна последица рата избила је „шпанска грозница“ која је у Европи прузроковала смрт преко 20 милиона људи? Зар то није злочин капиталиста? Октобарска револуција имала је хуманистичку природу и по томе, што је извукла руски народ из кланице Првог светског рата и спречила погибију милиона људи.

Лав Троцки,командант Црвене армије, објавио је тридесетих година 20. века књигу „Издана револуција“ у којој је довео у питање социјалистички карактер пост-револуционарног СССР-а полазећи од револуционарних идеала Октобарске револуције. Он не доводи у питање историчност Револуције и обрачунава се с политичким волунтаризмом партијске врхушке који је довео до извитоперења идеала и обрачуна с циљевима Револуције. Октобарска револуција је, по Троцком, имала историјску легитимност као социјалистичка револуција јер је била масовна радничка револуција, док је у пост-револуционарном периоду дошло до извитоперења циљева Револуције тако што је партијска врхушка приграбила власт коју су освојили радници у Револуцији и постала од радника отуђена моћ. Троцки не схвата да је природа Револуције условила и природу пост-револуционарног збивања. То не значи да нису постојале алтернативне политичке идеје, али нису постојале политичке снаге које су биле довољно снажне да усмере ток збивања у другом правцу. Побуна радника у Кронштату типичан је пример. Сагледавајући тај догађај кроз не-историјску призму, поједини теоретичари супротстављају волунтаризму партијске врхушке револуционарни романтизам и претварају радничку класу СССР-а с почетка 20. века у митолошку снагу која представља отелотворење не само еманципаторског наслеђа класне борбе радничке класе најразвијенијих капиталистичких земаља Запада, већ и хуманистичких идеала које је Маркс поставио као идеју водиљу радничком покрету. По том схватању, самим тим што су радници и сељаци били у стању да војно победе буржоазију (и интервенционистичке снаге са Запада) били су у стању и да створе социјалистичко друштво. Заправо, збацивање са власти буржоазије и освајање власти био је само први корак у изградњи социјалистичког друштва које је требало да буде прави резултат социјалистичке револуције.

„Култ Партије“ и „култ Вође“, који су створени већ у току Револуције, били су могући јер нису постојали историјски услови за истинску социјалистичку револуцију. Постојала је револуционарна партија, али није било револуционарне радничке класе. Побуна радника и сељака кренула је „одоздо“, али је револуција кренула „одозго“. Фанатизам револуционарног волунтаризма заснивао се на томе, да је људским напором требало премостити јаз који је делио заосталу царску Русију од развијеног индустријског Запада. Лењин тврди: „Социјализам је електрификација плус индустријализација!“ Стварност заостале царске Русије, разорене Првим светским и грађанским ратом, требало је „прилагодити“ оним историјским условима који су били неопходни да би настало (и опстало) социјалистичко друштво. Социјализам у СССР-у није настао на врхунцу развоја капитализма, што значи као плод историјског и у том контексту свеукупног друштвеног развоја, већ је политички засновани „пројекат“ кога је требало да реализује Партија. Партијска врхушка добила је и буквално статус „социјалних инжењера“ чији је задатак био да „изграде социјализам“ у СССР-у, при чему су „радне масе“ постале средство за извршење тог задатка. Једна од најважнијих Лењинових политичких теза из тог времена је да „од капитализма треба узети све оно што пружа могућност за развој социјализма“. Механицистичка природа оваквог начина размишљања указује на неисторијску природу „изградње социјализма“ у СССР-у. Волунтаризам партијске врхушке, инструментализован у облику државног апарата, био је пре свега условљен тиме што капитализамније био искорењен у Револуцији. Борба против рестаурације капитализма била је стратешки оријентир владајућег поретка све до његове пропасти.

Само дотле док је развијао производне снаге владајући поредак у СССР-у имао је историјску легитимност. У тренутку када је државна својина постала главна препрека за економски развој он је постао баласт. Уместо да је дошло до „поправне“ социјалистичке револуције, у којој ће радници збацити с власти корумпирану бирократију и непосредно преузети управљање производњом и свеукупним процесима друштвене репродукције, носиоци извршне власти извршили су државни удар који је довео до рестаурације капитализма и до претварања СССР-а у колонију најмоћнијих капиталистичких земаља Запада. Оно што није успела да уради ни нацистичка Немачка, успела је да уради „црвена буржоазија“ у виду однарођене и корумпиране врхушке Комунистичке партије: да уништи СССР. Уместо да је новоуспостављена приватна својина довела до развоја производних снага, она је довела до свеопште пљачке и до економског, научног, еколошког и биолошког пропадања СССР-а. Уништење СССР-а и „увођење“ капитализма без масовнијег супротстављања радничке класе, било је могуће јер је, с једне стране, владајућа политичка структура била у потпуности отуђена од радних слојева и имала неприкосновену власт, и, с друге стране, јер су у СССР-у радници у виду апстрактних „грађана“ изгубили класну самосвојност и тиме способност да као организована политичка снага утичу на друштвена збивања. Разбијање СССР-а од стране „црвене буржоазије“ био је, заправо, судбоносни пораз радничке класе СССР-а – од кога до данас није успела да се опорави. Уништење СССР-а, као и уништење Југославије, био је завршни облик уништавања еманципаторских потенцијала социјалистичког поретка и успостављање капиталистичке диктатуре над радницима.

Упркос све радикалнијим захтевима за променом, све дубља егзистенцијална криза коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције све драматичније десеткује хуманистичку визију будућности. Сви извлаче мачеве. Једни да убију, други да се бране. Уместо есенције, егзистенција постаје неприкосновени императив. Владајуће капиталистичке корпорације Запада довеле су човечанство на ивицу провалије и борба за опстанак води се на ивици понора. Они који су најслабији први ће пасти у провалију и заувек нестати. То је главни разлог што се у Русији, упркос злочинима стаљинистичког режима, поново ствара „култ Стаљина“. Све дубља криза Запада и на њој заснована све агресивнија политика која је усмерена на уништење милијарди „прекобројних“ и на отимање туђих територија, доводи до тога да у Русији прворазредни значај добијају оне историјске личности које су успеле да изграде економску, научну и војну моћ Русије и да се супротставе Западу. Стаљин је симбол победничке, што пре свега значи, егзистенцијалне моћи руског народа и то је оно што га чини популарним. Исто је са Лењином. Не само социјални (класни) карактер, већ пре свега анти-колонијална природа Октобарске револуције и темељи економске, научне и војне моћи који су у њој постављени, представља основ Лењинове популарности у Русији, као и у оним земљама које се боре против савременог империјализма.