Патријарх српски Иринеј дао је ратно-хушачку изјаву о положају цркве у Црној Гори, оценивши га горим него у време Османске окупације, а да је статус Срба као у доба озлоглашене фашистичке творевине НДХ. Ова изјава је узнемиравајућа и свакако недобронамерна и потврђује чињеницу да религије раздвајају народе.
Сви ми знамо да су Османлије палиле цркве, а да су у НДХ постојали концентрациони логори у којима су највише страдали Срби. У Црној Гори нити се пале цркве, нити постоје логори смрти за Србе, већ напротив, Срби одлазе на летовање у Црну Гору из које се враћају пуни позитивних утисака. Свако поређење са Осаманлијама и НДХ је дакле смешно. Патријарх Иринеј уместо што распирује мржњу би требао да се позабави сређивањем стања у СПЦ које је катастрофално. Свештеници дилују дрогу, у порасту је и педофилија, возни парк испред патријаршије је безобразно пун луксузних лимузина док народ „гладује“, а свештенство ужива у благодетима капитализма, добро ухрањени, многи без два дана поста у свештеничким каријерима.
Да ли је ваша изјава да ћете алармирати не само себе него све вернике да бране цркву позив на братоубилачки рат? Да ли је та изјава дата из страха за црквену имовину и поседе, које сте ко зна како стекли и за коју не плаћате порез држави за разлику од обичних грађана?
Надамо се да ће српски и црногорски народ бити изнад оваквих опасних и хушкачких изјава и да ће прозрети њихов циљ.
У секуларним државама као што су Србија и Црна Гора цркви није место на јавној политичкој сцени, као ни у школама и у касарнама. Свака политичка изјава црквених великодостојника је кажњива према нашем закону, а актуелна власт је благонаклона према цркви пошто су све религиозне организације у служби крупног капитала.






Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri.
