Mediji su objavili predlog radne verzije o koeficijentima, prema kojoj će plate lekara specijalista biti veće za 15 odsto, medicinskih sestara za 12 odsto, nastavnika i profesora za 15 odsto, što i nije sporno a smatramo da bi to povećanje moralo da bude i veće za sve radne ljude u Srbiji. Ono što je sporno jeste predlog fiskalnog saveta da se predsedniku, premijerki i ostalim ministrima plate povećaju tri puta više, tako da bi odgovarajući raspon između najvišeg i najnižeg koeficijenta bio 12. To bi značilo da je najveća osnovna zarada 12 puta veća od najniže zarade. Ovaj sraman predlog “nezavisne” institucije kakva bi trebalo da bude Fiskalni savet, a znamo da je u Srbiji pojam nezavisnost ravna naučnoj fantastici, dolazi u trenutku kada siromaštvo u Srbiji postaje sve izraženije, a kao posledica toga i nesrećne sudbine njenih građana. Dragan Mladenović se obesio u krugu fabrike”Goša”, Stefan Simić iz Mola se obesio kraj Tise, Gordana Zekanović iz Žablja se polila benzinom i zapalila kao i poslednji slučaj Miroslava Stojanovića iz Jelašnice kod Niša koji je popio insekticid Etiol zbog duga za struju koji nije mogao da plati.

Moramo da naglasimo da je trenutni odnos najviših i najnižih plata u Srbije mnogostruko veći nego u bilo kojoj državi sveta. Primera radi prvi čovek državnog preduzeća “Srbija Gas” Dušan Bajtović prima 1 200 000 dinara što je odnos 1:50, ili guvernerka Narodne Banke Jorgovanka Tabaković koja prima oko 600 000 dinara, itd. “Verujemo” u poštenje ove vlasti da će i njihove plate biti usklađene sa gore navedenim koeficijentom.

Postavljamo pitanje Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i “nezavisnom” Fiskalnom savetu da li onima koji već dugi niz godina srozavaju životni standard građana Srbije, treba povećavati plate za trista odsto ili s obzirom na rezultate njihovog nerada smanjiti platu?

 

На дан устанка против фашистичког окупатора (који је уједно и дан државности Црне Горе), откривен је монументални споменик народном хероју Чедомиру Љубу Чупићу на централном тргу у Никшићу. Овај споменик је гест поштовања народа Црне Горе према слободарским и партизанским традицијама које се у континуитету настављају и одржавају. После разбијања СФРЈ ово је први случај да је подигнут споменик неком народном хероју из НОБ-а. Иако је Црна Гора чланица НАТО-а и има поданичку власт која је наклоњена Западу, за поштовање је њихов однос према својој историји, нарочито према ослободилачкој партизанској традицији. За разлику од других Југословенских република, где се рехабилитују ратни злочинци и сарадници фашистичког окупатора, мењају називи улица, руше споменици народних хероја из НОР, фалсифукује историја у уџбеницима и медијима, ово је светао пример поштовања наше револуционарне историје којој се диви цео свет.

Dana 30.07. 2018. godine posetila nas je delegacija Rumunske Socijalističke Partije u sastavu Georgita Zbaganu potpredsednik partije, Petru Badaluta potpredsedik regionalnog komiteta i Petar Šera simpatizer partije. Inače RSP je članica Svetskog Komunističkog Pokreta i izuzetno je aktivna na međunarodnim komunističkim skupovima gde su uspostavili kontakt sa našom partijom i otpočeli bilateralnu saradnju. Sastanak sa drugovima iz Rumunije protekao je u srdačnoj i drugarskoj atmosferi. Rumunski komunisti su nas detaljno upoznali sa društveno-političkom situacijom u njihovoj zemlji kao i sa stanjem u komunističkom pokretu. Najoštrije su kritikovali podanički rumunski režim koji je skoro sve svoje privredne, poljoprivredne, prirodne i ljudske resurse budzašto prodao zapadnim krupnim kompanijama. Koliko je Srbija nisko pala videli smo iz činjenice da su za vreme SFRJ rumunski građani dolazili da rade kod nas kao jeftina radna snaga a danas naši ljudi odlaze da rade u rumunske fabrike. Primera radi minimalna plata u Rumuniji je 350 evra a u Srbiji 200 evra. Kao i kod nas u Rumuniji postoji nejedinstvo među komunističkim organizacijama, i RSP se bori da se komunisti ujedine. Trenutno u Rumuniji postoje 4 komunističke partije i to Rumunska Socijialistička Partija, Humanitarna Partija Rumunije, Nova Komunistička Partije i Komunistička Partija 21.veka. Sve ove četiri partije imaju identičan stav da je Kosovo deo Srbije. Od njih samo RSP izlazi na parlamentarne izbore. Zbog jake antikomunističke propagande kao i delovanja bezbednosnih službi nisu uspeli da uđu u parlament. Drugovi iz RSP su najoštriji kritičari EU i NATO pakta čiji je Rumunija član. Zbog toga su oni i članovi njihovih porodica izloženi permanentnoj diskriminaciji od strane aktuelne vlasti koje se ogleda u gubitku posla, neosnovanim finansijskim kaznama, nemogućnosti ostvarenja osnovnih građanskih i ljudskih prava.

Mi smo drugove iz RSP upoznali takođe sa katastrofalnom društvenom i političkom situacijom u Srbiji kao i sa stanjem u komunističkom pokretu kao i sa našim političkim aktivnostima. Uručili smo im naš časopis sa kojim su bili oduševljeni kao i knjigom našeg predsednika Svetozara Markanovića.

Drugovi iz RSP su nas pozvali da im uzvratimo posetu što je sa zadovoljstvom prihvaćeno.

Виши суд у Београду одбио је захтев за рехабилитацију Милана Недића. И поред ове одлуке суда остала је срамота и за државу и народ Србије због самог покретања овог поступка. Знамо да су наши судови рехабилитовали до сада око 2000 ратних злочинаца и сарадника окупатора, што представља јединствен случај у свету.

Активисти Партије „Комунисти Србије“ су редовно протествовали на свих 12 рочишта у току трогодишњег судског поступка. Поред наших активиста редовно су били присутни и комунисти из других организација. Недопустиво је да они који би требали да баштине традиције славне НОБ остају по страни за овакве догађаје. Ту пре свега мислимо на 15 000 чланова СУБНОР-а из Бегорада који нису осетили потребу да искажу јавни протест у оваквом и сличним случајевима. Ово није био протест само против рехабилитације ратних злочинаца, већ и протест против актуелне прочетничке власти.

Комунисти Србије.

 

Partija “Komunisti Srbije” je čestitala 27.juli- Dan Pobede u Velikom oslobodilačkom Otadžbinskom ratu drugovima iz bratske radničke partije DNR Koreje, kao i ambasadoru DNR Koreje u Bukureštu.

 

Korejsko poluostrvo je oslobođeno od teških i brutalnih okova japanskog imperijalizma u avgustu 1945. godine, a korejski narod je odmah počeo da obnavlja zemlju u duhu socijalizma. Oduzimanjem zemlje od feudalaca, ljudi su po prvi put postali vlasnici zemlje i fabrika. Veliki koraci su postignuti na polju emancipacije žena, borbe protiv nepismenosti odraslih i isceljenja zemlje od decenijskog ropstva, sa velikim elanom – započeti su veliki građevinski projekti, a bogato nasledstvo korejske kulture je obnovljeno. Ovaj  težak zadatak kulminirao je u formalnom uspostavljanju Demokratske Narodne Republike Koreje kao diktatura proletarijata 1948. godine, dok su američke imperijalističke snage agresivno preuzele kontrolu nad većim delom južne polovine poluostrva pod lažnim izgovorom razoružavanja japanskih trupa.

Celokupna invazija SAD-a na DNRK nije bila iznenadna, tada – ne samo da je već stekla značajan nivo kontrole nad južnom polovinom Korejskog poluostrva, već su se njene oružane provokacije duž 38. paralele postepeno povećavale tokom godina . Sa 454 oružanih provokacija 1947, 932 u 1948 i neverovatnih 2617 1949, rat je već u stvarnom smislu započeo nekoliko godina pre tog sudbonosnog dana 25. juna 1950. godine. Putem ovih vojnih incidenata, SAD su imale nameru da učvrste odbrambene položaje i umanje snagu Korejske narodne armije. Sve do trenutka kada su izvršile sveobuhvatnu invaziju, osećale su se sigurno u svojoj pobedi.

To je bilo pogrešno.

Američki istoričar Bruce Cumings napominje da je “skoro polovina južnokorejskih vojnika umrla, zarobljena ili nestala” u roku od mesec dana od početka rata, a “Seul je pao u ruke severnih invazionih snaga od oko 37.000 vojnika”. Korejska narodna armija je potisnula invazione snage nazad u Pusan, mali prostor na jugoistoku poluostrva Ono što je započelo kao “pobeda koju niko nikada nije mogao oduzeti od Harija Trumana” (Bruce Cumings) umesto toga završilo se sa 405.489 poginulih, ranjenih i zarobljenih američkih vojnika, 113.965 južnokorejskih marionetskih vojnika poginulih, zarobljenih i ranjenih i i uništavanje velikog broja aviona, tenkova, kamiona i brodova (Choe Jung Chol, Von Chung Guk) Korejski otadžbinski oslobodilački rat je srušio mit da je Američki imperializam nepobediv i jednom zauvek, pokazao svetu da revolucionarna odlučnost i žudnja za slobodom mogu, zaista, baciti na kolena i najmoćnije armije sveta. Iako su Amerikanci danas sasvim svesni ponižavajućeg poraza američkog imperijalizma, njihova vlada nastavlja da umanjuje prave okolnosti rata u laži. “Najmanje poznato Amerikancima je”, piše Bruce Cumings, “kako je to bio grozno prljavi rat, sa odvratnom istorijom civilnih pokolja.” On nastavlja: ​​”Američki dokumenti otkrivaju da je u južnokorejskim zatvorima držano desetine hiljada političkih zatvorenika, policija je radila u rukavicima sa fašističkim omladinskim grupama i da su te iste snage masakrirale svoje građane samo pod sumnjom da imaju levičarske tendencije. “Iste južnokorejske marionetske snage koje su počinile ove brutalnosti uglavnom su regrutovane iz redova onih koji su sarađivali sa japanskim imperijalistima pre oslobođenja, već se pokazalo da ih zloupotreba, silovanje i ubijanje kolega Korejanaca nije mnogo uzbudilo, oni su nastavili sa svojim zlodelima.Imperijalistička takozvana “međunarodna zajednica”, uključujući i Sjedinjene Države, nastavlja da predstavlja DNRK u najmračnijim oblicima, divlje optužujući zemlju za kršenje ljudskih prava, dok Sjedinjene Države imaju najveći broj zatvorenika u svetu, u zatvorima  Afroamerikanaca ima pet puta više od belaca, SAD ne pomišljaju da prestanu sa mučenjem kada su u pitanju Arapi i brutalno  razdvajaju porodice bez dokumenata. SAD su licemerno izgubili iz vida činjenicu da su oni jedina zemlja koja je ikada upotrebila nuklearno oružje dok je osudila DNRK za svoj odbrambeni program, ali mi nismo.  DNRK je u međuvremenu smelo gradila socijalizam. Njeno nasleđe nam pokazuje da radni ljudi mogu opstati čak i pod najtežom pretnjom, dok nam njihovo sadašnje društvo nudi pogled u budućnost za koju se svi možemo boriti i nadati joj se.

Radnik ne može ništa izgubiti osim svojih okova. Imamo svet za koji se borimo, i veličanstven primer Korejskog naroda koji je pokazao da zaista možemo pobediti-čak i u  naizgled bezizlaznim situacijima!

 

Predstava “Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi” izvedena je sinoć pod otvorenim nebom, na platou Muzeja Jugoslavije, u okviru Filmstreet festivala. Pre predstave posetioci su imali priliku da pogledaju premijeru dokumentarnog filma Ivana Stojiljkovića “Mogućnost pobune”, koji je sniman tokom stvaranja predstave.

U toku dana organizatori su se nosili sa strepnjom oko najavljene kiše i željom da ostanu odani dogovorenom datumu najavljenom publici. Baš tu ispred Muzeja Jugoslavije, na simboličnom i važnom mestu. Na mestu groba jedne države i društva, pet mladih glumaca upustilo se u pozorišni eksperiment interpretacije savremenih heroja, sa podrškom više od 1200 ljudi.

Da li u Beograda, u kome takoreći više nema ulice Ivo Lola Ribar, sinoćni događaj Reflektor teatra na FIlmstreet-u podržan Muzejom Jugoslavije, ohrabruje i revitalizuje savremeni antifašizam, kao logičan odgovor na sve prisutniju suprotnu pojavu, onu kojoj oponira? Verujemo, da.

 

 

Film je omogućio publici da kroz mozaik mišljenja pravnika, istoričara, sociologa, andragoga, aktivista i umetnika, etablirane mlađe generacije preispita današnji kapacitet revolucije i osvesti kako smo propustili naše heroje i mogućnost da iz pozitivnih istorijskih primera crpimo motivaciju za savremenu društvenu aktivnost.

Predstava “Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi”, na scenu i pod reflektore uvela je temu omladinskog aktivizma, priču porodice Ribar i Slobode Trajković, te pokušala da razume šta je zajedničko, slavnoj generaciji mladih u Drugom svetskom ratu i mladima koji danas žive.  Njen sinoćnji uspeh je u recepciji odaziva i interesovanja u uslovima isključivo usmene reklame od usta do usta.

Autori predstave su istražujući život Ive Lole Ribara i Slobode Trajković, žele da, pre svega, kažu nešto o svojoj generaciji, sebi, današnjim herojima i idealima u koje veruju. O tome kako oni razumeju borbu protiv fašizma danas i tome šta priča o porodici Ribar znači njima lično, u savremenom političkom trenutku obeleženom istorijskim revizonizmom i jačanjem nacionalističkih struja u region, ali i u čitavoj Evropi.

 

“Mogućnost pobune” je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Kroz lociranje perfidnih fašizama kojima smo svakodnevno okruženi, do pitanja šta su uzludne borbe razgovaramo sa više do dvadeset sagovornika, istoričara, ekonomista, pravnika, sociologa, dizjanera, umetnika, partizna, pa i sa po kojim herojem. Da li je borba partizana bila uzaludna ako se danas ovako olako prodajemo? Da li heroji kao Ivo Lola Ribar bi danas ustali i odrekli se svog konformizma zarad viših ciljeva i svojih sunarodnika? Da li imaš mogućnosti da se pobuniš? Reditelj filma je Ivan Stojiljković.

Kako je jedan od gledalaca sinoćnje predstave napisao: “Klima je bila na našoj strani, vreme još nije”.

Aktivisti Partije “Komunisti Srbije” su prisustvovali izvođenju ove predstave i tom prilikom su podelili časopis “Komunist” glumcima i režiseru predstave, na njihovo opšte zadovoljstvo.

Патријарх српски Иринеј дао је ратно-хушачку изјаву о положају цркве у Црној Гори, оценивши га горим него у време Османске окупације, а да је статус Срба као у доба озлоглашене фашистичке творевине НДХ. Ова изјава је узнемиравајућа и свакако недобронамерна и потврђује чињеницу да религије раздвајају народе.

Сви ми знамо да су Османлије палиле цркве, а да су у НДХ постојали концентрациони логори у којима су највише страдали Срби. У Црној Гори нити се пале цркве, нити постоје логори смрти за Србе, већ напротив, Срби одлазе на летовање у Црну Гору из које се враћају пуни позитивних утисака. Свако поређење са Осаманлијама и НДХ је дакле смешно. Патријарх Иринеј  уместо што распирује мржњу би требао да се позабави сређивањем стања у СПЦ које је катастрофално. Свештеници дилују дрогу, у порасту је и педофилија,  возни парк испред патријаршије је безобразно пун луксузних лимузина док народ „гладује“, а свештенство ужива у благодетима капитализма, добро ухрањени, многи без два дана поста у свештеничким каријерима.

Да ли је ваша изјава да ћете алармирати не само себе него све вернике да бране цркву позив на братоубилачки рат? Да ли је та изјава дата из страха за црквену имовину и поседе, које сте ко зна како стекли и за коју не плаћате порез држави за разлику од обичних грађана?

Надамо се да ће српски и црногорски народ бити изнад оваквих опасних и хушкачких изјава и да ће прозрети њихов циљ.

У секуларним државама као што су Србија и Црна Гора цркви није место на јавној политичкој сцени, као ни у школама и у касарнама. Свака политичка изјава црквених великодостојника је кажњива према нашем закону, а актуелна власт је благонаклона према цркви пошто су све религиозне организације у служби крупног капитала.

Dragi drugovi

Povodom 27. Jula, Dana Ustanka naroda Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Partija Komunisti Srbije čestita svim članovima SRP Hrvatske i SK BiH kao i svim progresivnim građanima ovaj praznik. Tog dana 1941 godine pod vođstvom slavne KPJ slobodoljubljivi narodi i narodnosti Hrvatske i Bosne i Hercegovine, krenuli su u borbu protiv fašističkog okupatora i njhovih slugu. Rezultat te borbe bio je oslobođenje zemlje od fašista i njihovih podanika, a ujedno i rušenje kapitalizma. Uvereni smo da će članovi SRPH-a i SK BiH, kao i do sada ostati dosledni idejama hrvatskih i bosansko-hercegovačkih ustanika kojima se divi čitav svet.

Komunisti Srbije

 

“Smrt fašizmu” je dokumentarna predstava o sećanju na Iva Lolu i porodicu Ribar je nova produkcija nezavisne, omladinske trupe Reflektor teatar.

“Mogućnost pobune” je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Nastao je tokom istraživanja o životu porodice Ribar, Slobodi Trajović i periodu u kom su oni živeli, u okviru projekta SMRT FAŠIZMU! O Ribarima i Slobodi.

U organizaciji Filmstreet-a, premijerno prikazivanje dokumentarnog filma “Mogućnost pobune” (režija: Ivan Stojiljković) zakazano je za 23. jul od 20.30 časova na platou ispred Muzeja Jugoslavije. Nakon ove premijere, od 21.15 časova uslediće četvrto izvođenje najmlađe predstave Reflektor teatra u Beogradu, ovog puta pod vedrim nebom za sve naše sugrađane!

***
“Mogućnost pobune” je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Kroz lociranje perfidnih fašizama kojima smo svakodnevno okruženi, do pitanja šta su uzludne borbe razgovaramo sa preko dvadeset sagovornika; istoričara, ekonomista, pravnika, sociologa, dizjanera, umetnika, partizna pa i sa po kojim herojom. Da li je borba partizana bila uzaludna ako se danas ovako olako prodajemo? Da li heroji kao Ivo Lola Ribar bi danas ustali i odrekli se svog konformizma zarad viših ciljeva i svojih sunarodnika? Da li imaš mogućnosti da se pobuniš?

Reč reditelja:
Da li sam ja Heroj? Samo zato što se borim, što svaki dan se borim, zato što znam da kažem ne, što umem da kažem nisam vaš, nisam tvoj i što vladaš, niti tvoj koji želiš da zavladaš, ni tvoj koji imaš. Da li smo mi svi heroji koji smo i dalje svoji, koji se nismo priklonili, koji ukazuju na to da može bolje, mi koji znamo da može bolje? Da li su heroji žrtve vremena? Ko se još seća Heroja? Ko još želi heroje? Da li je heroj svakoko se ne krije i ne ćuti jer su se vratila ta vremena? Da li je heroj svakoko se ne plaši? Da li da bi postao heroj moraš da umreš, pogineš, nestaneš, da te nema, da te izbrišu sa lica zemlje? Da li su heroji besmtrni ili ih olako prepštam zaboravu? Da li znaš zašto si živ?
Ivan Stojiljković

***
Ovo je dokumentarna predstava, ali ne i biografska drama.

Istražujući priču o Ivu Loli Ribaru, njegovoj porodici, verenici Slobodi Trajković, ali i čitavoj generaciji mladih ljudi koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma, autori predstave žele da, pre svega, kažu nešto o svojoj generaciji; sebi; današnjim herojima i idealima u koje veruju. O tome kako oni razumeju borbu protiv fašizma danas i tome šta priča o porodici Ribar, znači njima lično; u savremenom političkom trenutku obeleženom istorijskim revizonizmom i jačanjem nacionalističkih struja, u region ali i u čitavoj Evropi.

Zamišljena kao angažovana i edukativna, predstava je nastala kroz šestomesečni istraživački proces, koji je podrazumevao niz predavanja, radionica, poseta mestima stradanja i antifašističke borbe u Beogradu, kolektivna čitanja relevantne literature, analize relevantnih filmova i knjiga. Predstava se u velikoj meri zasniva na građi prikupljenoj tokom procesa učenja o Loli Ribaru, njegovom bratu Jurici, njihovom ocu, njihovim drugovima i saborcima. Ideja je bila da ko-autori i izvođači predstave, prođu kroz proces učenja, kako bi, zatim, svoja znanja podelili kroz predstavu.

Autorka koncepta i rediteljka predstave je Milena Bogavac, a tekst je pisan kolektivno, uz učešće izvođača i stručnih konsultanata, odnosno eksperata koji su učestvovati u edukativnom delu procesa.
Ko-autori i izvođači su: Đorđe Živadinović Grgur, Nina Nešković, Strahinja Blažić, Sunčica Milanović i Nikola Živanović.
***

Ulaz na događaj je besplatan.