ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА КОМУНИСТИЧКИХ И РАДНИЧКИХ ПАРТИЈА, ЧЛАНИЦА СОЛИДНЕТА

Пандемија КОВИД-19 изазвала је велику трагедију већ више од годину дана. У овом периоду, у многим земљама милиони радника су се заразили коронавирусом, изгубивши здравље, посао или чак и живот. С друге стране, у истом временском оквиру, неке компаније које су продале основне потребе за храном, хигијенским материјалом, маскама и коначно, вакцинама, као роба, постале су међу најбогатијима на свету. Капиталистичка класа претворила је пандемију у прилику за већу експлоатацију радника, како би се остварила већа добит.

Неколико вакцина које се примењују од краја 2020. године развили су фармацеутски монополи. Постоји значајан ниво информација о клиничкој ефикасности и интервалима дозирања ових вакцина. Упркос томе што се неке од њих дају опрезно због неких нежељених ефеката, оне могу ефикасно допринети сузбијању пандемије. Међутим, од примене прве вакцине, само око 2,16% светске популације могло је бити потпуно вакцинисано.Главни метод борбе против заразних болести је широко распрострањена, брза и ефикасна имунизација. Нажалост, капитализам у 21. веку није био у стању да примени ову основну формулу за заразу широм света, као што се види у пандемији КОВИД-19. Разлози за такву ситуацију су јасни: упркос томе што су све студије о развоју вакцина спроведене захваљујући јавним средствима и заједничким напорима хиљаде научника, у великим капиталистичким силама финални производ запленили су фармацеутски монополи под именом интелектуална својина, или такозвани патенти. Данас се вакцине могу производити само у неколико земаља. Иако најмоћније империјалистичке земље наручују много више бочица изнад својих потреба и добијају већи удео у залихама које су на располагању сада и у будућности, десетине земаља, углавном економски мање развијених, могле би да вакцинишу само мали део становништва, у неизвесној будућности. Ово из ситуације која се могла спречити, баца сенку на смрт грађана тих земаља.Најопаснији сценарио у случају заразних болести је вакцинација врло ограниченог дела популације, што би олакшало еволуцију вируса како би имао напреднија својства. То се тренутно дешава.Пандемија КОВИД-19 неће одједном нестати у света. Штавише, социјални и еколошки услови створени у капитализму показују нам да ће се човечанство поново суочити са таквим епидемијама, мада на друге начине. Пандемија КОВИД-19 такође ће се наставити све док се не пронађе ефикасан третман који циља вирус и / или постигне масовна и брза вакцинација; а најбољи случај је да ће човечанство наставити да живи са коронавирусом са смањеним морбидитетом и морталитетом. Стога је заједнички интерес радничке класе и свих прогресивних слојева да се боре за то да се приоритет даје вакцинама и третманима против заразних болести. Патенти или права интелектуалне својине нису утицали на олакшавање производње вакцина, као што се тврди, већ су успорили имунизацију маса.Али не можемо било које питање у вези са јавним здрављем препустити „доброј вољи“ монопола који траже профит и непрекидну конкуренцији између њих. Узимајући у обзир и вреднујући акције солидарности и сарадње, иницијативе и напоре које су развиле неке земље, као комунистичке и радничке партије света, заједнички позивамо на: • Укидање такозваних права интелектуалне својине, наиме патената, на све КОВИД-19 вакцине и формулације за лечење које се користе или се развијају, као и неопходни законски прописи за то у свим земљама. • Производња, дистрибуција и примена вакцина морају се у потпуности наставити јавним средствима и интензивирати. Систем јавног здравства мора се одмах проширити и ојачати. • Осуђујемо шпекулације о вакцинама. Све информације о вакцинама и формулацијама за лечење треба транспарентно представити међународним научним организацијама. Истраживања у овој области треба да се спроводе на принципу међународне солидарности и сарадње, а не конкуренције • Кампање против вакцина и ненаучне дезинформације морају се одлучно спречити. Народи морају да појачају своју борбу за заштиту здравља. Морамо доћи у сукоб са интересима монопола који жртвују људске животе ради профита!

ПОТПИСНИЦИ – SIGNATORIES

SolidNet Parties

1. Communist Party of Australia
2. Party of Labour of Austria (PdA)
3. Progressive Tribune-Bahrain
4. Communist Party of Bangladesh
5. Communist Party of Belgium
6. Brazilian Communist Party
7. Communist Party of Brazil – PCdoB
8. Communist Party of Britain
9. New Communist Party of Britain
10. Communist Party of Canada
11. AKEL, Cyprus
12. Communist Party of Bohemia and Moravia
13. French Communist Party
14. German Communist Party
15. Communist Party of Greece
16. Hungarian Workers’ Party
17. Communist Party of India (Marxist)
18. TUDEH – Iran
19. Communist Party of Ireland
20. Sociliast Movement of Kazakhstan
21. Communist Party of Luxembourg
22. Communist Party of Mexico
23. Communist Party of Norway
24. Communist Party of Pakistan
25. Palestinian Communist Party
26. Palestinian People’s Party
27. Philippines Communist Party [PKP 1930]
28. Portuguese Communist Party
29. Romanian Socialist Party
30. Communists of Serbia
31. Communist Party of the Peoples of Spain (PCPE)
32. Communist Party of the Workers of Spain (PCTE)
33. Communists of Catalonia
34. Communist Party of Sri Lanka
35. Sudanese Communist Party
36. Communist Party of Swaziland
37. Communist Party of Turkey
38. Communist Party of Ukraine
39. Communist Party of Venezuela

Other Parties

1. Fronte Comunista (Italy)
2. Galizan People’s Union

Povodom 102. godišnjice od formiranja KPJ i 13. godišnjice od osnivanja partije Komunisti Srbije, održana je svečana sednica Izvršnog sekretarijata CK Komunista Srbije u proširenom sastavu.

Na početku sednice odata je počast preminulim članovima partije, sa posebnim osvrtom na Slobodana Jankovića i Svetozara Markanovića, preminule predsednike naše partije. Evocirali smo uspomene na rad i uspehe KPJ i SKJ, kao i na uspehe naše partije.

Komunisti Srbije su u prethodnom periodu, bez obzira na velike izazove sa kojima smo se susretali, ostali verni prinicipima i idealima revolucionarnog Marksizma i Lenjinizma, što smatramo veoma značajnim.

Partija je ovim povodom dobila više čestitki, od kojih posebno ističemo čestitku Centralnog Komiteta Radničke partije Koreje.

ŽIVELA SOCIJALISTIČKA REPUBLIKA SRBIJA

ŽIVELI KOMUNISTI SRBIJE

SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU

Дана 12.04.2021. године делегација Комуниста Србије положила је венац на Спомен-парк ,, Сремски фронт” у Адашевцима код Шида.

На овом простору током 1944-45. образован је Сремски фронт, највећа фронтовска операција на тлу Југославије у Другом светском рату. Уочи завршних операција Југословенске армије за коначно ослобођење земље од фашиста, Немци су, у циљу повлачења својих снага са југа Балкана, предузели стварање великог фронта у западном делу Срема. Ратне операције на Сремском фронту трајале су од 21. октобра 1944. до 13. априла 1945. године. Као њихов крај означено је ослобађање Западног Срема и Винковаца.

Током борби на Сремском фронту од 172 дана укупно је погинуло око 13000 бораца Народноослободилачке војске, затим 1100 бораца Црвене армије, 623 борца Бугарске народне армије и 163 борца бригаде ,,Италија”’. Губици немачких и усташких снага били су знатно већи и процењује се на 30.000 погинулих.

После пробоја Сремског фронта, снаге Југословенске армије за кратко време, за непуних месец дана ослободиле су целу територију Југославије, Истру и Словеначко приморје, а неколико јединица учесница пробоја Сремског фронта доспеле су до Трста. Пред ударима Југословенске армије капитулирала је група армија ,, Е ”’и заробљен је један од највећих ратних злочинаца Александер Лер, немачки командант под чијим је замислима разорен Београд, априла 1941. године.

Комунисти Србије никада неће заборавити херојске жртве припадника Југословенске армије и њених савезника током пробоја Сремског фронта и коначног ослобођења земље.

Ким Ил Сунг (1912-1994), велики председник Демократске Народне Републике Кореје, цео свој живот посветио је постизању антиимперијалистичког циља за независност човечанства. Бриљантно примењујући филозофски принцип идеје Џучеа, чији је аутор, на националноослободилачку борбу, изнео је смернице за народноослободилачки покрет да потлачени народи света својим властитим напорима могу постићи своју стварну слободу и независност и борити се. У јуну 1930. изнео је линију организоване оружане борбе сопствених револуционарних оружаних снага и релевантна стратешка и тактичка питања. Створио је сјајан пример у историји националноослободилачких борби дајући научно и теоријско објашњење проблема револуција за национално ослобођење у колонијама први пут у историји и водећи антијапанску оружану борбу до победе. Културна конференција одржана у Хавани на Куби 1968. године усвојила је документ под називом Анти-јапанска оружана борба корејског народа покренутa и вођенa под директним вођством председника Ким Ил Сунга и одлучила да га прихвати као стратегију и тактику антиимперијалистичке борбе за национално ослобођење народа Азије, Африке и Латинске Америке. У документу између осталог пише: „Победа у антијапанској оружаној борби постигнута је захваљујући председнику Ким Ил Сунгу, увек победничком бриљантном заповеднику, који је изнео политички програм и научне методе за њихову реализацију, као и својим изванредним стратешким и тактичким вођством “. Председник Ким Ил Сунг активно је подржавао националноослободилачке борбе потлачених народа света и подстицао их да остваре победу. Пружио је народима многих земаља, укључујући Мозамбик, Анголу и Зимбабве, драгоцена искуства и важна упутства и помагао им у свему што су тражили док су водили оружану борбу за независност против империјализма и колонијализма. Роберт Г. Мугабе, који је посетио ДНРК у априлу 1980. године, непосредно након што је народ у Зимбабвеу, који је стењао под угњетавањем и експлоатацијом колонијалиста више од једног века, напокон су постигли независност оружаном борбом, рекао је председнику Ким Ил Сунг: ,,Како су се наши захтеви и праведни циљ поклапали са праведним циљем корејског народа и Корејске радничке партије, замолили смо вас за знатну количину помоћи, а ви сте је ратификовали и понудили нам помоћ као што сте обећали; заиста сте постали наш најближи пријатељ и нераздвојни савезник”. Председник Ким Ил Сунг дао је охрабрење и самопоуздање напредним народима који се боре за независност и дао је изузетан допринос циљу независности човечанства. У свом говору, за слободан и миран нови свет, одржаном на церемонији отварања 85. конференције Интерпарламентарне уније одржане у Пјонгјангу априла 1991. године Ким Ил Сунг је нагласио да би све државе и нације, као равноправни чланови међународног друштва, требале да задрже независност, супротставе се политици моћи и енергично воде заједничку борбу широм света за спречавање агресије и рата. Када се сусрео са Франсоа Митераном, лидером Социјалистичке партије Француске, током посете ДНРК у фебруару 1981.године Ким Ил Сунг му је рекао да европске земље, да би спречиле нови светски рат, не треба да буду чланице ниједног блока, већ да буду независне и неутралне и да помажу земљама у развоју како би могле чврсто одржати независност, остварити мир и изградити независне суверене државе. Митеран је рекао Ким Ил Сунгу да никада ни од кога није чуо тако вредне примедбе које су јасно анализирале и процениле многе проблеме. Митеран је изабран за председника Француске у мају те године; на самиту Г7 рекао је да је Ким Ил Сунг био изванредан лидер садашње ере.

Иако је већ прошло 26 година откако је преминуо председник Ким Ил Сунг, о његовом доприносу антиимперијалистичкој намери за независност човечанства говори се са несмањеним дивљењем.

Народу ДНР Кореје честитамо празник Дан сунца, 109. годишњицу рођења великог Ким Ил Сунга.

Пише Сергеј Скворцов, генерални секретар КПСС.

После контрареволуционарних удара у социјалистичким земљама крајем 1980-их и почетком 1990-их, започело је демонтирање социјалних добитака постигнутих током година социјализма. Све се ово догодило у приближно истом сценарију, тако да су наши тренутни проблеми врло слични.

Ако говоримо о правима пензионера, то се пре свега тиче величине пензије и старосне границе за одлазак у пензију. У поређењу са временима социјализма, у већини земаља просечна пензија се значајно смањила и по правилу је на нивоу егзистенцијалног минимума или чак испод њега. Тако многи наши пензионери живе у стварном сиромаштву.

Поред тога, као резултат пензијских „реформи“, старосна граница за одлазак у пензију нагло је порасла. У доба социјализма у већини земаља било је 55 година за жене и 60 за мушкарце, сада је постало веће за 5-7 година или више. То је званично оправдано наводно повећаним животним веком, који узимајући у обзир „оптимизацију“ здравственог система, тј. смањење броја јавних медицинских установа и здравствених радника је апсолутно нетачно. Поменута „оптимизација здравствене заштите“ и курс ка њеној комерцијализацији знатно погоршавају услове живота наших пензионера и скраћују јој трајање, упркос свим манипулацијама са статистиком.Значајну дестабилизацију социјално-економске ситуације у нашим земљама изазвала је пандемија коронавируса, која је довела до пада производње, па чак и до заустављања у многим индустријама, смањења дохотка радника и масовне незапослености. То такође доводи до стварне претње по здравље и сам живот пензионера, који су најрањивија група у овој болести, која је озбиљно погоршана кризом у здравственом систему. Упркос значајној разноликости социјално-економских и политичких услова у наших скоро 30 земаља, могу се издвојити следећи захтеви за борбу пензионера:1. Отказивање подизања старосне границе за пензионисање и враћања на параметре који су постојали у социјализму.2. Подизање минималне пензије на 1,5 пута већи од нивоа егзистенције пензионера.3. Подизање просечне пензије на ниво не мањи од 50% просечне зараде.4. Индексација пензија за све пензионере, укључујући и пензионере који раде, у складу са показатељима инфлације.5. Исплата субвенција пензионерима за плаћање стамбених и комуналних услуга у износу од најмање 50% од њиховог износа.6. Стварно, а не само декларисано пружање бесплатне медицинске заштите свим пензионерима. Драги другови!Пре три деценије, социјализам у нашим земљама поражен је – као што смо сви сигурни, привремено у историјском смислу. Нисмо се предали без борбе, али снаге су биле превише неједнаке. Много година смо водили неравноправну борбу, понекад постижући тактичке успехе. А да се нисмо опирали, људи би сада живели много горе. Савест нам је чиста – учинили смо све што смо могли, а понекад и много више. Али смисао наше борбе ипак није у томе да спречимо кајање сопствене савести.Смисао наше борбе је да вратимо социјалну правду и истинску демократију у нашим земљама, како бисмо осигурали да наши суграђани, и старији и млади, живе достојанствено.У неким местима је буржоаска влада успела да постигне лажну стабилизацију, али у већини бивших социјалистичких земаља систем власти је у трајној кризи и често не може да постоји без спољне подршке. С друге стране, многи суграђани су се сопственим искуством уверили у лажни сјај капитализма и схватили шта су изгубили.Довољно за повлачење, време је да комунистичке и радничке снаге у нашим земљама пређу у офанзиву. И овде ми ветерани можемо много тога да урадимо. Имамо богато политичко и животно искуство, још увек имамо снаге. На посао, другови!

На данашњи дан пре 85 година, током штрајка студената Београдског универзитета, у организацији КПЈ, због покушаја тадашњих буржоаских власти да укину аутономију универзитета, убије је са два убода ножем у леђа двадесетчетворогодишњи студент Правног факултета и члан Комунистичке партије Југославије Жарко Мариновић.

Пошто је активност револуционарног студентског покрета на Београдском универзитету, током тридесетих година, била веома развијена – организовани су чести штрајкови и друге акције. Власт је неколико пута покушавала да сузбије ту борбу. Пошто ни оснивање омладинске „Организације југословенских националиста“ (ОРЈУНА) није довело до резултата и смањивања активности револуционарног покрета, власт је одлучила да уведе Универзитетску полицију. Овом предлогу су се оштро успротивили студенти, али и многи професори. Секретар Универтитетског комитета КПЈ Ђоко Ковачевић, студент права и председник Акционог одбора студената Вељко Влаховић, организовали су крајем марта студентски штрајк чији је почетка био заказан за 3. април. Вељко Влаховић је одмах потом отпутовао, најпре у Загреб, а потом у Љубљану, где је са тамошњим студентима договорио подршку њихових студентских организација.

Штрајк студената отпочео је 3. априла и истовремено је захватио све Универзитете у земљи – Београдски, Загребачки, Љубљански, Скопљански и Суботички; и имао је јединствен програм и захтеве изложене у 16 тачака. Овај штрајк завршио се успешно 28. априла и познат је под именом Априлски штрајк. Као резултат штрајка повучена је одлука о завођењу полиције на Универзитету, смењен ректор Владимир Ћоровић и за новог изабран Драгослав Јовановић. На самом почетку штрајка, 4. априла, при покушају полиције и студената-орјунаша да заузму зграде факултета, дошло је до великих сукоба, од којих је најјачи и најтрагичнији био онај испред зграде Патолошког института Медицинског факултета у којем је убијен Жарко Мариновић. Он се налазио у групи студената која се налазила испред зграде, када је студент права и члан националистичке „Организације националних студената“ (ОРНАС), која је била део „Орјуне“, Слободан Недељковић ножем насрнуо на студента права Јована Шћепановића. Жарко је тада притрчао да одбрани друга, али му је тада студент Недељковић задао два ударца камом у леђа.

Вест о погибији Жарка Мариновића одјекнула је широм Београдског универзитета, а убрзо се прочула и на другим Универзитетима. Она је још више охрабрила студенте у њиховој борби за аутономију Универзитета и скренула пажњу јавности. На вест о смрти прва је реаговала Организација уједињене студентске омладине, која је издала летак у ком је оштро осудила чин његовог убиства. Власти је одмах после извршене обдукције, одлучила да се сахрана одржи сутрадан у осам ујутру на Новом гробљу. Полиција је овим чином желела да избегне нове сукобе са студентима, који су опседали зграду мртвачнице. Од раног јутра 5. априла, колоне од неколоко хиљада студената су из неколико праваца кренуле ка Новом гробљу. Пошто од стране полиције биле заустављене у тој намери, дошло је до неколико сукоба с полицијом у Гробљанској улици (данас Рузвелтова улица). Упркос полицијским мерама, студенти су читавог дана обилазили Жарков гроб, који се налазио на периферији гробља и полагали цвеће.

Суђење за Жарково убиство одржано је јуна 1936. године. Познати адвокати Никола Ђоновић и др. Радоје Вукчевић, понудили су Жарковој породици да их бесплатно заступају пред судом, док су окривљеног Недељковића бранили Димитрије Љотић и Милан Марјановић. Окривљени је на суђењу проглашен кривим и осуђен је на петогодишњу затворску казну.

Од  4. Априлa 1954. године овај датум се обележава као Дан студената Београдског универзитета. Нажалост данас не постоји револуционарни покрет на Београдском универзитету. Студенти више нису авангарда и нису повезани са радничком класом, већина њих је аполитична или десничарски оријентисана. Најбољи пример је то да студентима не смета споменик издајнику Слободану Јовановићу испред Правног факултета који је 1946. године осуђен на 20 година затвора.

Свим прогресивним студентима честитамо Дан студената!

Prenosimo tekst druga Vladimira Kapuralina iz bratske Socijalističke Radničke Partije Hrvatske.

U protekle dvadeset i dvije godine čitava plejada vrlo kompetentnih ljudi različitih profila, koji pokrivaju široko polje  ljudskih djelatnosti, izanalizirala je događanja koja su se odigrala pred više od dva desetljeća i izrekla svoj sud o njima. Pa iako nam je sve poznato u detalje, neke stvari moramo neprekidno ponavljati i danas i ubuduće, jer ne smiju biti  prepuštene zaboravu.

Višestruki su razlozi koji nas obavezuju da to ne zaboravimo. Prije svega i iznad svega to je pijetet prema nedužnim civilnim žrtvama, koji su tom prilikom izgubili svoje živote, ili su tokom agresije ranjeni, ili su  na neki drugi način oštećeni. Bilo je tu muškaraca, žena, djece, staraca, zdravih i bolesnih, drugim riječima tu spadaju svi oni koje agresori, tj. ubice licemjerno nazivaju kolateralne žrtve i koje premašuju one vojne. Drugi je razlog, kritički osvrt prema nasilju svjetskih hegemona, kao trajnoj prijetnji emancipatorskoj težnji ljudskoga roda. I konačno civilizacijska dužnost osude zločina i onih koji su zločin počinili.

Agresija, koju je tzv. međunarodna zajednica, a ustvari 19 najbogatijih zemalja svijeta na čelu s NATO i SAD, izvršila u proljeće, 24. marta  1999. godine na SR Jugoslaviju je u svojoj biti, klasičan primjer rata za prostor. Taj rat je bio samo nastavak tektonskih društveno političkih procesa iz 90-ih godina prošlog stoljeća, kojih je ekonomski cilj bio prodor krupnog kapitala na istok, osvajanja novih tržišta, preuzimanja resursa, infrastrukturne i financijske baze, novoosvojenih područja i eliminacija socijalizma kao ideje i prakse na evropskom prostoru.. Tim prodorom je kapitalizam, koji se našao u dubokoj krizi 80-ih godina prošlog stoljeća ostvario svoje ciljeve i odgodio svoj silazak sa društvene scene i odlazak u povijest, za jedan nedefinirani vremenski period.

Cilj agresije bio je kažnjavanje SR Jugoslavije, kao jedini preostali bastion nakon tektonskih društveno-političkih promjena 90-ih, koji je stajao na putu prodoru krupnog kapitala na istok, kojim je tzv. međunarodna zajednica, a ustvari grupa najbogatijih zemalja svijeta, predvođena SAD-om osvajala novi lebens raum  na kojem je instalirala svoju dominaciju u skladu s pravilima Novog svjetskog poretka. To kažnjavanje izvršeno je vrlo temeljito i sveobuhvatno, počinjen je zločin prema ljudima, stvarima i životnoj sredini a prisutno je još i danas

Nekoliko je detalja, koji ovu agresiju determiniraju, kao vojno-politički događaj bez presedana u novijoj povijesti. Osim rata za prostor, kojeg je razvijeni centar poveo protiv nerazvijene periferije i prodora na istok, bilo je to i razdoblje, kada je nakon završetka hladnog rata i ukidanja Varšavskog pakta i blokovske podjele, NATO tražio formulu kojom bi opravdao svoj opstanak. U tom je traženju NATO odstupio od pravila koja si je sam postavio u vrijeme osnivanja, a koja su ga definirala kao vojni savez, kojemu je zadatak štititi zemlje članice Atlantskog pakta od agresije izvana. Agresijom na SR Jugoslaviju, NATO ne samo da je izašao iz svojih geografskih okvira, već je umjesto obrambene uloge poduzeo napadačku, na jednu suverenu državu, koja nije ničim ugrožavala savez, suprotno svim međunarodnim pravnim normama i bez odobrenja Vijeća sigurnosti UN. Presedan par exelans učinjen je devet godina kasnije tada već prema državi Srbiji otimanjem dijela njenog teritorija, također mimo svih međunarodnih pravnih normi i protivno Rezoluciji br. 1244 Vijeća sigurnosti UN. Na protektoratu Kosova i Metohije instalirana je najveća američka vojna baza u tom dijelu Evrope, u ulozi odskočne daske prema kaspijskom bazenu, na pravcu opkoljavanje Rusije i Kine

Bombardiranje koje je trajalo 78 dana, prestalo je 10. juna, ali agresija još traje. Ona se samo provodi drugim sofisticiranijim sredstvima, pritiscima, uvjeravanjima i otvorenim ponižavanjem i vrijeđanjem žrtve. 2018. godine  NATO je objavio službenu informaciju da bombardiranje s municijom koja sadrži osiromašeni uran nije „opasno po zdravlje ljudi“, usprkos činjenici da je i veliki broj pripadnika jedinice koja je rukovala tom municijom kasnije preminuo od posljedica kontaminacije. Tom izjavom osim ruganja nauci i zdravoj pameti, uvreda je i za sve ozračene žrtve.  2010.  godine njemački je ambasador u Beogradu  uputio kritiku vlastima u Srbiji, što za događaje iz 1999. godine koriste termin „NATO bombardiranje“, jer bi to kod mladih moglo izazvati negativne konotacije prema NATO.  On smatra, da bi u Srbiji djeci kad pitaju o tim događajima trebalo objasnit «da je bombardiranje bilo ispravno». Ambasador taj stav potkrepljuje, valjda samo njemu razumljivom usporedbom  da kada je on kao mladić gledao ruševine po Njemačkoj poslije rata «nije mrzio one koji su to počinili, jer je bilo onih koji su mogli da mu kažu zašto je to učinjeno».

Nagovaranja i pritisci da Srbija uđe u NATO, dakle da žrtva priđe pod okrilje agresora, već zadire u okvire Stockholmskog sindroma, kad žrtva stupa pod skute agresora. Najponižavajući je osjećaj nemoći u trenutku saznanja da krivci za počinjeni zločin, nisu, niti je u postojećim međunarodnim odnosima realno očekivati, da će za svoja nedjela biti procesuirani.

Grupa zemalja agresora na čelu sa SAD, problem nije riješila, nego ga je produbila i danas je pravično rješenje udaljenije nego je bilo pred dvadeset godina i u potpunosti možemo na njega primijeniti tvrdnju Alberta Einsteina da nijedan problem ne može biti riješen na istoj razini svijesti iz koje je izašao.

Usprkos svim specifičnostima ne možemo govoriti o jugoslavenskoj krizi i agresiji, kao o izoliranom slučaju. Agresija na SR Jugoslaviju, rat u Afganistanu, Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji, nemiri u Ukraini, Venezueli. Dio su istog imperijalnog plana, osmišljeni iz jednog centra zla i sprovedeni od jedne ekipe s neznatnim izmjenama. Stoga borbu protiv tih pojava ne može se voditi fragmentirano, ona se mora voditi zajednički, solidarno na globalnoj razini, na klasnim osnovama.

To otvara mnoga pitanja. Kako na današnjem stupnju civilizacijskog razvoja čovječanstvo trpi i tolerira toliko nasilje, ili okreće glavu od njega. Dali to znači da evolucijski razvoj ljudske svijesti, nije pratio tempo razvoja ostalih čovjekovih vještina i osobina. Ono što znamo je da je ta razina svijesti u ljudi danas niža nego što je bila na početku XX stoljeća.

Vladimir Kapuralin

Без обзира на нечију политичку оријентацију, постоје историјски догађаји који су значајни за све антифашисте. Ту спадају Француска револуција 1789. године, буржоаске револуције у разним европским државама 1848. године, али и Париска комуна 1871. године.

Француско-пруски рат 1870/71 донео је реакционарно формирање немачке националне државе под пруском доминацијом. Ово немачко царство покушало је војним путем да потврди своје империјалне интересе 1914. године, првим захватом за светску моћ. Немачко племство и пруска војска већ су демонстрирали своју хегемонију крунисањем немачког цара у Версају у јануару 1871. То је требало да запечати – после војске – морални пораз француске нације.

Иако се француска влада није имала чему супротставити, у Паризу се, још увек под опсадом, појавила социјалистичка градска влада, „Париска комуна“, историјски модел будућих совјетских република, која је била претеча од 18. марта до 28. маја 1871. године. револуционарне алтернативе империјалистичком развоју. Упркос проблематичној ситуацији, избори за општинско веће, „Комуну“, одржани су крајем марта, појачавајући револуционарни замах, јер је више од половине изабраних било присталица I Интернационале или Бланквиста. Комунари су усвојили социјалне, политичке и економске мере за побољшање животних услова свих људи, укључујући уредбу о укидању доспелих закупнина, уредбу о повраћају заложених предмета, попут одеће, намештаја, постељине, књига,  алата и укидање ноћног рада пекара калфа. Донете су одлуке о одвајању цркве и државе и уредба да фабрике које су њихови власници напустили када је влада побегла, пређу у колективно власништво и да их води „задружно удружење радника“. Нису се догодиле далекосежније мере, попут национализације банкарства. Схвативши да ће и те добитке морати да војнички заштите, комунари су прогласили опште наоружавање народа и наредили одбрану Париза. Јер таква револуционарна алтернатива није била у интересу ни немачких принчева ни француских реакционара. Стога је немачка војска дозволила француским снагама да пређу опсадни прстен Париза и војно поразе Комуну. Чак и пре тога, сви покушаји опонашања париског модела били су крваво угушени у целој Француској. Борбе у Паризу трајале су око недељу дана. Резултат је било неколико хиљада смртних случајева. Париска комуна завршила се 28. маја 1871. године пуцњавом 147 комунара на јужном зиду – Мур дес Федерес – гробља Пере Лашез. Антифашисти се данас сећају Париске комуне не због индивидуалних мера владе тог доба, већ општих искустава која су и данас релевантна. Они укључују спознају да су и у условима прогона и војног угњетавања могуће друштвене алтернативе у интересу народа. Једнако је важно да радни људи сами могу узети своје политичке интересе у своје руке и створити социјално праведно друштво у којем су животне потребе осигуране за све. Међутим, лекције такође укључују чињеницу да се такво друштво може створити само жестоким оружаним отпором против реакционарних снага чија је моћ, утицај и профит тиме угрожена. Ово захтева најширу могућу социјалну подршку, посебно од радних људи и њихових организација. Ова искуства важе и данас.

Преносимо заједничку изјаву комунистичких и радничких партија света, чланица СолидНета.

У годину дана од избијања пандемије Ковид-19, која је деловала као катализатор продубљивања капиталистичке кризе, нанета је велика патња светској радничкој класи и осталим слојевима друштва. Више од 100 милиона људи се разболело, више од 2 милиона људи изгубило је живот, милиони других суочени су са драматичним погоршањем животних услова и социјалним безизлазима капитализма, попут незапослености, заоштравања експлоатације и репресије.

Комунистичке и радничке партије које потписују ову Заједничку изјаву желе пре свега да изразе нашу солидарност са онима који су погођени пандемијом Ковид-19, онима који су изгубили вољене, онима који су се разболели и да се захвалимо лекарима и медицинским сестрама, особљу болница и здравственим јединица који се већ годину дана боре у овој борби суочавајући се са великим потешкоћама.

Током овог периода, акутни проблеми у примарној здравственој заштити и болницама, недостатак медицинског и неговатељског особља, јединица интензивне неге и неопходних заштитних средстава, због недовољног финансирања и комерцијализације националних здравствених система, што се као тренд изражава  у читавом капиталистичком свету, манифестујући се на драматичан начин. Истовремено, монополске групе и фармацеутске компаније, које су повећале своју профитабилност, убиру милијарде, док лекови, медицински материјал, вакцине и истраживања у рукама крупног капитала постају предмет профитерства и геополитичких контрадикција. Пооштравање конкуренције за производњу и дистрибуцију вакцина и лекова, кашњења у неопходној вакцинацији, искључења и неоткривање уговора са фармацеутском индустријом, изражавају безизлазне путеве капиталистичког експлоататорског система који делује на основу профита монополских група. Истичемо важност борбе за социјализам, која савремени научни и технолошки потенцијал може ставити у службу народа и његових потреба.Комунистичке и радничке партије поздрављају и подржавају борбу здравствених радника, као и свих радника, пољопривредника и самозапослених који захтевају мере које ће им обезбедити приходе и заштиту здравља. Осуђујемо антипопуларне владе које у пандемијским условима доносе нове антипопуларне и противрадничке мере, које поново стављају терет кризе на плећа радника и народа, а истовремено сузбијају њихову борбу против ауторитаризма и употребљавају полицијско-државне репресивне мере. Ми, комунистичке и радничке партије, настављамо своју борбу. Захтевамо ексклузивни јавни бесплатни здравствени систем и значајне мере за сузбијање епидемије, заштиту здравља и живота људи: • Непосредно јачање система јавног здравља уз државно финансирање, запошљавање сталног медицинског и неговатељског особља са пуним правима. Испуњавање свих потреба у јединицама интензивне неге и инфраструктуре потребне за пуни рад јавних здравствених услуга и истраживачких служби. • Бржу вакцинацију људи у свакој земљи, ефикасним, сигурним и бесплатним вакцинама, без искључења у испоруци вакцина. Укидање патената за вакцине и све друге неопходне фармацеутске производе који могу помоћи у сузбијању пандемије. • Непосредно пружање свих потребних средстава предострожности и заштите (маски, рукавица, дезинфекционих средстава итд.), као и дијагностичких тестова људима од стране државе, бесплатно. • Пружање подршке приходима и правима радничким слојевима. Заштита незапослених, интензивирање борбе против капитала и његових политичких гласноговорника, који покушавају да даље унизе плате и пензије, осигурање, радна и демократска права. Мере за заштиту радника на радним местима, јавном превозу, школама и универзитетима. • Нема ограничења демократских права народа под изговором коронавируса. • Да се ​​окончају све санкције и мере економске блокаде, које су у пандемијским условима још неправедније и злочиначке, да се одмах прекине блокада Кубе америчких империјалиста и повуче неприхватљива акција САД-а која Кубу враћа на америчку листу „ државни спонзори тероризма “. • Кажемо не империјалистичким интервенцијама и војним вежбама, попут НАТО-ових, и захтевамо да се обезбеде потребни ресурси и да се национални системи јавног здравства и социјалног осигурања адекватно финансирају.

SolidNet Parties

1. Communist Party of Albania
2. Communist Party of Armenia
3. Communist Party of Australia
4. Party of Labour of Austria
5. Democratic Progressive Tribune – Bahrain
6. Communist Party of Bangladesh
7. Communist Party of Belgium
8. Workers’Party of Belgium (PTB-PVDA)
9. Brazilian Communist Party
10. Communist Party of Brazil
11. Communist Party of Britain
12. New Communist Party of Britain
13. Communist Party of Bulgaria
14. Party of the Bulgarian Communists
15. Communist Party of Canada
16. Colombian Communist Party
17. Socialist Workers’ Party of Croatia
18. Communist Party of Cuba
19. AKEL – Cyprus
20. Communist Party in Denmark
21. Communist Party of Denmark
22. Egyptian CP
23. Communist Party of Finland
24. German Communist Party
25. Communist Party of Greece
26. Hungarian Workers’ Party
27. Communist Party of India (Marxist)
28. Kurdistan Communist Party- Iraq
29. Tudeh Party of Iran
30. Workers’ Party of Ireland
31. Communist Party of Israel
32. Communist Party (Italy)
33. Italian Communist Party
34. Jordanian Communist Party
35. Socialist Movement of Kazakhstan
36. Socialist Party of Latvia
37. Socialist Party (Lithuania)
38. AKFM Madagascar
39. Communist Party of Mexico
40. New Communist Party of the Netherlands
41. Communist Party of Norway
42. Communist Party of Pakistan
43. Palestinian Communist Party
44. Palestinian People’s Party
45. Paraguayan Communist Party
46. Peruvian Communist Party
47. Philippine Communist Party [PKP-1930]
48. Communist Party of Poland
49. Portuguese Communist Party
50. Romanian Socialist Party
51. Communist Party of Russian Federation
52. Russian Communist Worker’s Party
53. Communist Party Soviet Union
54. Communists of Serbia
55. New Communist Party of Yugoslavia
56. South African Communist Party
57. Communist Party of the Workers of Spain
58. Communist Party of the Peoples of Spain
59. Communists of Catalonia
60. Communist Party of Sri Lanka
61. Sudanese Communist Party
62. Communist Party of Swaziland
63. Communist Party of Sweden
64. Syrian Communist Party
65. Communist Party of Turkey
66. Communist Party of Ukraine
67. Union of Communists of Ukraine
68. Communist Party of Venezuela

Other Parties

1. Union of Communists in Bulgaria
2. Communist Party of the Donetsk People’s Republic
3. Communist Workers´ Party – For peace and socialism (Finland)
4. Pole of Communist Revival in France
5. Communist Revolutionary Party of France
6. Communist Front (Italy)
7. Galizan People’s Union
8. Communist Party (Switzerland)
9. Party for Socialism and Liberation
10. Party of Communists, USA