У новом Међународном дану против злочиначке блокаде Кубе од стране САД и стављања Кубе на Трампов списак земаља које спонзоришу тероризам, Кубанци који живе у Србији и покрети солидарности са Кубом из Србије, прикључили су се истим покретима у разним деловима света и изнели су своје захтеве за крај геноцидне блокаде коју већ више од шездесет година намећу САД.

Председник Ким Ил Сунг (1912-1994), оснивач социјалистичке Кореје, одликован је великим бројем признања од многих земаља света. Добио је преко 370 ордена, медаља и почасних титула од влада, политичких партија, организација, институција и предузећа низа земаља, као и регионалних и међународних организација. Међу њима су Орден Црвене заставе и Орден златне звезде који су додељени у знак признања за истакнуте подвиге које је извршио победивши америчке и јапанске империјалисте у својој генерацији, као и Орден Карла Маркса, Орден Лењина и Орден победе социјализма који одају почаст његовим неуморним подвизима за циљ глобалног социјализма и борбе за независност од империјалних сила. Ту су и Национални Велики крст, Орден Великог крста независности и Национални Велики крст за заслуге, додељени из безграничног поштовања и поверења у председника који је дао светски пример у изградњи социјалистичке државе и пружио материјалну и моралну подршку народима различитих земаља у њиховој борби за изградњу новог друштва. Уручене су му медаље, почасне дипломе и звања почасног вође, почасног грађанина, почасног професора и почасног доктора у знак похвале за подвиге које је извршио за светски мир, пријатељство и солидарност, напредак и просперитет човечанства. Велики краљ Камбоџе Нородом Сиханук, када је први пут посетио ДНРК у октобру 1965. године, рекао је на церемонији доделе Великог ордена независности и Ордена Краљевског суда председнику Ким Ил Сунгу да сматра да му је највећа част да председнику додели највише ордене своје земље.

После смрти Ким Ил Сунга 1994. године, Социјалистичка прогресивна партија Либана, уз напомену да је смрт председника велики губитак за напредак човечанства, доделила је Врховни орден Социјалистичке прогресивне партије, посвећен борцима који су дали изузетан допринос за друштвени напредак.

Prenosimo tekst Vladimira Kapuralina iz SRP Hrvatske.

Dana 24. 3. 1999. započela je zločinačka NATO agresija na SR Jugoslaviju koja je trajala punih 78 dana, sve do 10. 6. 1999. godine, pod licemjernim nazivom „Humana intervencija“, a u kojoj je, pod izgovorom zaštite ljudskih prava, ubijeno 2.000 ljudi i 126 djece, ispaljeno 50.000 projektila, izvedeno 58.574 naleta aviona, bačeno 25.000 toni eksploziva, srušeno 60 mostova, uništeno 300 tvornica, oštećeno 196 škola i 20 bolnica. Bestijalno je uništavana i razarana infrastruktura, zgrade, industrijski objekti, elektrodistribucijska mreža, kemijska postrojenja, cestovne i željezničke komunikacije, telekomunikacijski objekti. Bombardirana je i kineska ambasada u te zgrada Saveznog Izvršnog Vijeća, dok je iz Kosova i Metohije (KiM) izbjeglo oko 280.000 žitelja. Ukupna šteta je procijenjena na cca 100 milijardi US $. Okupirana je Pokrajina Kosovo i Metohija i odcijepljena od matice zemlje, u kojoj je postavljena najveća američka vojna baza na Balkanu – Bondstil. To je prva akcija imperijalističkog NATO-a na tlu Evrope nakon Drugog svjetskog rata i nije odobrena od OUN-a.

Zanimljivo je da je u tim bombardiranjima od strane NATO-a upotrijebljeno i zabranjeno oružje: uz kasetne i grafitne bombe i municija s osiromašenim uranom, koje su prouzročile zdravstvene probleme brojnim građanima.

Miroljubivi dio čovječanstva izražavao je oštro protivljenje agresiji mnogim protestnim demonstracijama, naročito u talijanskom Avijanu, mjestu s kojeg su polijetale eskadrila bombardera u zločinačke akcije.

Sramotna je činjenica da je Vlada Republike Hrvatske ustupila svoj zračni prostor za slobodni prelet vojnih aviona čime je učinila i našu zemlju suučesnikom u zločinu.

Jednako tako je sramotno da je od svih političkih stranaka u Hrvatskoj jedino Socijalistička radnička partija Hrvatske (SRP) otvoreno i žestoko osudila agresiju, dok se naš tadašnji predsjednik dr. Stipe Šuvar pridružio demonstracijama u Avianu.

Republika Hrvatska je priznala legitimitet Kosova uz 70-tak drugih zemalja svijeta, od kojih su mnoge naknadno odustale, što nije u suglasju s odlukama Badinterove komisije koja izričito osporava prekrajanje državnih granica bivših republika nasilnim putem, te odcjepljenje Kosova od tadašnje SR Jugoslavije, današnje Srbije, i pretvaranje u američki vojni protektorat, što otvara Pandorinu kutiju za slične postupke i sukobe u budućnosti.

Jednako tako osuđujemo najnoviju zapjenjenu militarizaciju svijeta, novu ratno-huškačku utrku u naoružavanju zemalja i vojnih saveza pa i novostvorenog između Hrvatske, Albanije i tzv. države Kosovo, umjesto promoviranja i građenja Titove proklamirane politike miroljubive koegzistencije i općeg razoružanja, koja je imala podršku i poštovanje cijeloga svijeta.

Већ преко три месеца трају масовни студентски протести широм земље, мотивисани жељом да одговарају они који су својим чињењем и нечињењем допринели да дође до пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, којом приликом је страдало петнаест људи, међу којима и деца. Поред свакодневних одавања почасти жртвама несреће у Новом Саду, величанствени скуп је одржан у Београду, на тргу Славија, као и у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, након што су тамо студенти пешке отишли.
У току свих дешавања везаних за студентске протесте, јасно је стављено до знања да студенти не желе да буду исполитизовани, како од странака на власти, тако ни од неспособне и „јалове“ опозиције. Студенти су се недвосмислено ограђивали од свих таквих покушаја, бар до сада. Студентску одлучност су осетиле и странке тзв. „проевропске“ опозиције и своје понашање прилагођавају томе, без обзира што им то не одговара.
Оно на шта ми желимо да укажемо је понашање крајње десних, екстремно четничких партија – Нова ДСС и ПОКС, које се на перфидан начин инфлиртрирају у редове студента, а преко својих чланова и симпатизера. Имали смо прилику да видимо да студенти не носе никаква идеолошка обележја, осим чланова и симпатизера Новог ДСС-а и ПОКС-а, који носе кокарде. На фотограији на крају текста, можемо да видимо једног младића, који је ишао пешке из Крушевца у Ниш, а чија иконографија неодољиво подсећа на четничке кољаче из Другог светског рата. Још му само кама недостаје, па би утисак био потпун.
Ако студенти желе да до краја очувају свој интегритет, сматрамо да би било неопходно да се ограде од оваквих дешавања, јер политика Нове ДСС и ПОКС сигурно никоме, сем њиховим руководствима, не може донети ништа добро. Шта се може очекивати од потенцијално озбиљног сарадника једне стране обавештајне службе и од једног унука осуђеног ратног злочинца и крвника свог народа?

Tekst preuzet od Socijalističke radničke partije Hrvatske

U srijedu 22. januara u Zagrebu su se sastali protagonisti koji su pred 35 godina napuštanjem 14. kongresa Saveza komunista Jugoslavije u Beogradu, svojim egoističko-separatističkim postupkom inicirali raspad zajedničke države Socijalističke federativne republike Jugoslavije. Našli su se tu Milan Kučan, Ciril Ribičič, Branko Caratan i naravno vrh SDP-a, kao njihov idejni slijednik.
Kongres je tada napustila delegacija SK Slovenije, koja je za taj čin došla pripremljena i uvjerena da će ju slijedit delegacija SK Hrvatske, što se i dogodilo.

Do raspada je došlo uskoro, 25. lipnja 1991. godine jednostranom nasilnom secesijom i kontrarevolucijom dotadašnjih članica federacije, Slovenije i Hrvatske. Bio je to drugi i na žalost ovaj put uspješan postupak rušenja socijalističke Jugoslavije.

Prvi pokušaj pokrenuli su hrvatski separatisti 1971. godine, ignorirajući činjenicu, da je tada još Tito kao, kohezioni faktor bio živ, zbog čega je projekt bio neizvediv. Slovenija je također to mudro zaključila i nije se priključila avanturi.
20 godina kasnije, gotovo ista kadrovska ekipa hrvatskih nacionalista ojačana sa sviježim kadrovima, potpomognuta ustaškom emigracijom i zapadnom politikom bila je spremna za drugi pokušaj. To su shvatili i slovenski separatisti, te su ovaj put oni pokrenuli prvi korak. Njihova partijska delegacija napustila je 14. kongres SKJ, da bi 25, lipnja 1991. proglasila jednostranu secesiju, ignorirajući nepostojanje zakonskog okvira za taj čin. Hrvatski klero-nacionalisti slijedili su je u stopu i to prilikom napuštanja 14. kongresa i jednostrane secesije 25. lipnja 1991, godine.

POSLJEDICE

Secesija ostalih republika po domino efektu. Četverogodišnji građanski rat, sa velikim brojem žrtava i materijalnim razaranjima, sa više stotina hiljada prognanih, sa uništenom industrijom, opljačkanim privrednim resursima, gubitkom elementarnih ljudskih prava i iznad svega dostojanstva. Društva su raslojena na odabrani broj bogataša i velik broj krajnje siromašnih građana na cjelokupnom nekadašnjem jugoslavenskom prostoru. Većina ljudi danas živi ispod standarda kojeg su imali pred 35 godina. Od nekad organiziranog društva uvažavanog na svjetskoj razini, koji je vodio nesvrstanu politiku i ostvario punu suverenost, danas smo postali ekonomski i politički vazali sa rasprodanim resursima, bez prava na vlastite stavove i odluke.

Preneli smo tekst Vladimira Kapuralina iz SRP Hrvatske.
28.01.2025.
Vladimir Kapuralin