ПЛАН ДЕПОРТАЦИЈЕ ПАЛЕСТИНАЦА

Иза кулиса плана за депортацију Палестинаца
Трампов план да депортује палестински народ из Газе и Западне обале не може се посматрати на исти начин као његова реторика о куповини Гренланда од Данске, спајању Канаде са Сједињеним Државама или контроли Панамског канала и Мексичког залива. План депортације Палестинаца представљен је са великом озбиљношћу, те припреме за њега се одвијају иза кулиса како би се становници Газе преселили у Египат а из Западне обале у Јордан. Овај план се заснива на комуникацији између Доналда Трампа и његових колега, египатског председника Абдела Фатаха ел-Сисија, јорданског краља Абдулаха, као и на тајној комуникацији са другим земљама попут Албаније, Индонезије и неким чланицама Организације исламске сарадње, посебно са Саудијском Арабијом.

Трамп између два мандата:

Током првог Трамповог мандата, од 2016. до 2021. године, мењао је једначине које су Палестинци успоставили, а које су истицале да до ниједног регионалног решења не може доћи без решавања палестинског питања. Доналд Трамп је поткопао ову једначину када је наметнуо „Договор века“ 2020. године, преместио америчку амбасаду у Јерусалим, признао Јерусалим као главни град Израела и припојио сиријску Голанску висораван израелском суверенитету 1967. Такође је потписао Абрахамов споразум. Споразуми, који су уговори и споразуми за нормализацију односа са Израелом, укључујући и Бахреин, УАЕ, Мароко и Судан, као и формирање војног савеза под плаштом економског мира тзв.
Новим мандатом, од ступања на дужност 20. јануара 2025. године, поново је увео питање решавања палестинске ствари, овога пута са жељом да добије Нобелову награду за мир и оконча ратове у свету. Међутим, то такође долази на штету палестинског народа и његових неотуђивих националних права, како је наведено у међународним правним резолуцијама, укључујући успостављање палестинске државе са Јерусалимом као главним градом, право на самоопредељење и право на повратак према Резолуцији 194.

Тајни дипломатски потези:

Нова америчка администрација, заједно са израелским дипломатама, тихо је почела озбиљно да разговара о Трамповој визији депортовања Палестинаца. Они се ангажују са неколико арапских престоница како би унапредили овај план и извршили јак притисак, кроз капију прихватања Палестинаца као краткорочних хуманитарних избеглица, у очекивању реконструкције Газе. Овај план укључује период пријема Палестинаца од шест месеци до годину дана, са њиховим повратком у Газу 2026. када се обнова заврши. План суптилно укључује, иако не отворено речено, могућност да се Палестинци можда не врате у своје градове и села, слично као 1948. године, када је њихов одлазак требало да буде привремен, али се нису вратили упркос свим међународним резолуцијама.
Према дипломатским изворима, Израел комуницира са одређеним земљама да прихвате Палестинце као избеглице, посебно са Албанијом и Индонезијом. У разговорима се поново разматрају аспекти Споразума века из 2020., посебно интеграција Палестинаца расељених 1948. у земље које су их примиле, као што су Либан, Сирија и Јордан. Израел је такође отворио дијалог са неким чланицама Организације исламске сарадње за пресељење 5.000 палестинских избеглица годишње у периоду од десет година, укупно око 50.000 избеглица.Трампова администрација данас настоји да се ангажује са Саудијском Арабијом у циљу нормализације односа са Израелом и одустајања од услова везаних за решење две државе и Арапску мировну иницијативу. Према изворима блиским доносиоцима одлука у Саудијској Арабији, Краљевина је постала флексибилнија у приступу Арапској мировној иницијативи, под изговором да се она не може спровести одједном, већ постепено, почевши од нормализације са Израелом, до отворени политички дијалози и перспективе у вези са палестинским питањем.

Дилема реконструкције:

Нова Трампова администрација вратила се на своју претходну тактику из првог мандата, вршећи економски притисак на палестинске власти. Она је смањила помоћ и подршку америчким развојним пројектима на Западној обали и планира да искористи реконструкцију Газе као полугу против Хамаса. Циљ је да се изврши притисак на Хамас да не поврати власт над Газом одуговлачењем напора за реконструкцију, задржавањем средстава и донација других земаља и спречавањем њиховог преношења у Газу. Администрација такође настоји да контролише фонд за реконструкцију, који тренутно организују неке европске земље и одређени званични арапски режими који се противе контроли Хамаса над Газом.
Према техничким стручњацима, Гази ће бити потребно неколико година да се обнови, да се избришу остаци израелске агресије и рашчисте рушевине уништених зграда. У овом контексту, нова Трампова администрација оправдава привремени хуманитарни избеглички статус за Палестинце у Гази на шест месеци, док је потпуно свесна да би реконструкција трајала најмање осам година ако би се наставила – под претпоставком да не постоје политичке препреке или ограничења у финансирању.
Штавише, обнављање рата више није у рукама Нетањахуа или Смотрича, који се противе споразуму о прекиду ватре. Одлука сада лежи искључиво на Трампу, који настоји да спасе Израел од војног пораза и претвори га у политичку победу депортовањем Палестинаца из Газе и Западне обале. Овај план би наставио анексију палестинских територија, нормализовао односе са арапским земљама – посебно Саудијском Арабијом – и поткопао решење о две државе. Прави договор овога пута биће америчко-саудијско-израелски.

Нестала палестинска улога:

Трамп покушава да замени геноцид који је нанет палестинском народу политичким геноцидом. Овога пута није усмерена само на власт у Гази, већ и на палестинску власт у Рамали. Опсадом кампа Џенин и супротстављањем наоружаним групама на Западној обали, палестинске власти настоје да предају акредитиве новој америчкој администрацији у настојању да одржи своју политичку позицију и спречи њен колапс.
У недостатку јединствене палестинске националне стратегије, план Доналда Трампа остаје нетакнут и тешко му се супротставити. Ово пре свега пада на одговорност Палестинских власти, које се уздржавају од спровођења Пекиншке декларације, позивања на састанак уједињеног палестинског руководства, и њеног неуспеха да формира владу националног јединства која укључује све, чиме се избегава колективна одговорност у супротстављању америчко-израелски планови.
Ово захтева међународне напоре да се супротставе претећој опасности за палестинску ствар, с циљем притиска на палестинске власти да спроведу Пекиншку декларацију, формирају владу националног јединства која укључује компетентне националне личности, одрже свеобухватне палестинске изборе, обнове Газу и превазиђу спољне препреке како би се блокирали сумњиви пројекти Израела.

закључак:

Палестински народ је читавом свету, кроз моћну сцену свог повратка у северну Газу, потврдио своју непоколебљиву приврженост својој земљи и одбацивање плана присилног расељавања, упркос свим разарањима и масакрима који су над њим почињени. Колико год Израел покушавао да наметне расистичку и колонијалну политику против њих,

Fouad Baker Demokratski front za oslobođenje Palestine DFLP

Прикажи мање

KOMUNISTI SRBIJE NA 83.IGMANSKOM MARŠU

Na današnji dan 1942. godine Prva proleterska brigada izvršila je usiljeni marš od Sarajevskog polja do Velikog polja na Igmanu na temperaturi od minus 38 stepeni ispred nosa ustaškom i nemačkom garnizonu. Marš Prve proleterske brigade izvršen je samo nešto više od mesec dana nakon formiranja.
Po mnogo povoljnijim uslovima nego 1942. godine, učesnici počasnog povoda iz svih republika Jugoslavije formirali su kolonu u Brezovači i izvršili marš dug 9100m do Velikog polja na Igmanu kako bi odali počast legendarnim borcima Prve proleterske brigade. Duh antifašizma ne sme i nikako neće biti ugašen na prostorima Jugoslavije. Važno je sećati se žrtve koju su proleteri dali za sve nas. Na čelu marševske kolone od 3000 ljudi nalazile su se delegacije Prve proleterske brigade i Komunista Srbije.
Mir i slobodu dugujemo onima koji ih stvore glavna je poruka ove manifestacije.
Smrt fašizmu – sloboda narodu!

DELEGACIJA KOMUNISTA SRBIJE NA TREĆEM KONGRESU KOMUNISTA KATALONIJE

 
Na poziv partije Komunisti Katalonije delegacija Komunista Srbije prisustvovala je Trećem kongresu ove nama bratske partije koji je održan od 13-14. decembra 2024. godine u Barseloni. Kongres je održan pod sloganom braniti izgradnju socijalizma. Pored naše partije kongresu su prisustvovali i predstavnici još 35 komunističkih i radničkih partija iz celog sveta.
Kongres se održava u godini kada se obeležava stogodišnjica Druge republike.
Naša delegacija imala je tokom održavanja kongresa razgovore sa vrhom Komunista Katalonije kao i sa prisutnim delegacijama a između ostalog sa: Nemačkom komunističkom partijom, Italijanskom komunističkom partijom, Nacionalnim demokratskim frontom Filipinima, FATAH-om, Građanskom revolucionarnom partijom Ekvadora, Komunističkom partijom Irske, Socijalistima za nezavisnost Škotske, Komunističkom partijom Konga, Komunističkom partijom Urugvaja, Narodnom unijom Galicije.

ТРИНАЕСТ ГОДИНА ОД СМРТИ КИМ ЏОНГ ИЛА (1942-2011)

Рођен у планини Паекту, упоришту оружане борбе за ослобођење Кореје под војном окупацијом јапанских империјалиста (1905-1945), провео је своје детињство слушајући извештаје  о антијапанском рату. А током корејског рата (1950-1953), најжешћег те врсте после Другог светског рата, учио је војне послове за оперативним столом Врховног штаба Корејске народне армије. Како је одрастао у таквом окружењу, он је у својим раним годинама имао став да придаје важност војним пословима и дубоко их познаје. Током својих дана на Универзитету Ким Ил Сунг објавио је многа дела, од којих се значајан број тицао војних питања. Пошто је своје вођство у Сонгуну започео својом инспекцијом 105. тенковске дивизије Корејске народне армије (КНА) гарде Сеул Риу Кионг Су 25. августа 1960. године, показао је мудрост, храброст и одважност. У јануару 1968. амерички наоружани шпијунски брод Пуебло је заробљен од стране морнарице КНА док је учествовао у шпијунажи у територијалним водама ДНРК. САД су скупиле своје огромне снаге око Корејског полуострва, планирајући „одмазду“. Страхујући од могућег избијања новог рата на полуострву, неке земље су саветовале владу ДНРК да пошаље брод назад у САД. У то време Ким Џонг Ил је изјавио: Како Корејска народна армија није заузела Пуебло на мору код САД, већ га је заробила док је вршила дела шпијунаже у територијалним водама наше земље, не морамо да правимо никакав уступак Американцима нити да им повлађујемо. Они који су задирали у суверенитет наше Републике и упали у наше територијалне воде да би извршили шпијунаже морају се поступати у складу са законом ДНРК ко год да је. То је независно право наше Републике, које нико не може порећи. ДНРК је одговорила одлучном изјавом да ће на непријатељску „одмазду“ узвратити одмаздом а на њихов „свестрани рат“ свеопштим ратом. У децембру те године, САД су, обесхрабрене одлучном реакцијом ДНРК, потписале документ у којем су признале непријатељске радње шпијунаже које су починиле и увериле да ниједан амерички брод неће упадати у територијалне воде ДНРК у будућности. Тадашњи амерички председник Линдон Џонсон жалио се да је то прво писмо извињења у историји САД.

Када је нуклеарна криза избила на Корејском полуострву између 1993. и 1994. године, САД су подстакле Међународну агенцију за атомску енергију да изврши „специјалну инспекцију“ њених важних војних база, тврдећи да је њен „сумњив нуклеарни развој“ и у исто време приредио ратну игру великих размера. У то време Ким Џонг Ил је прогласио полуратно стање широм земље по наређењу врховног команданта КНА. Узастопне декларације ДНРК учиниле су да САД дођу за преговарачки сто за решавање кризе и да су потписале Договорени оквир ДНРК-САД, у којем су пристале да реше нуклеарно питање Корејског полуострва на миран начин. А тадашњи амерички председник Бил Клинтон послао је Ким Џонг Илу писмо уверавања, у коме је обећао да ће америчка влада обезбедити искрено спровођење својих обавеза из оквирног споразума. Уласком у нови век, нова америчка администрација, означивши ДНРК као део „осовине зла“ и ставивши земљу на листу „мета превентивног нуклеарног удара“, прибегла је непромишљеним провокативним потезима за нуклеарни рат. Да би се изборила са тим, ДНРК се формално повукла из споразума и поседовала је нуклеарно оружје. А онда је извела лансирање пројектила и подземну нуклеарну пробу, задавши ударац дрскости и рекетирању нуклеарне претње од стране САД. Бушова администрација није имала другу опцију осим да званично објави да је избрисала ДНРК са листе „државних спонзора тероризма“. Ово је био симболичан догађај који је показао да су САД подлегле ДНРК. Сведочећи томе, међународна заједница је схватила колико је огромна снага ДНРК била у свом одговору на ароганцију и самовољу САД, једине суперсиле на свету. Заиста, Ким Џонг Ил је био бриљантан командант, који је водио обрачун ДНРК-а и САД—са Џонсоном, Никсоном, Фордом, Картером, Реганом, Бушом старијим, Клинтоном, Бушом млађим и Обамом, председницима САД између друге половине 20. века и почетком 21. века.

Хироши Вакабајаши, друштвена личност Јапана, прокоментарисао је да не постоји друга држава осим ДНРК коју води Ким Џонг Ил, да ли велики или мали на Истоку и Западу, који је однео победу у фронталној политичкој, дипломатској и војној конфронтацији са САД и који јој није оставио другог избора него да клекне и тражи споразумно решење.

POSLEDNJI POZDRAV DRUGU IVANU

Primili smo tužnu vest da nas je u svojoj 82 godini života napustio veliki čovek i komunista drug Ivan Plješa.
Bio je jedan od osnivača Socijalističke radničke partije i njen predsednik nakon mandata Stipe Šuvara.
Bio je i član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i jedan od retkih koji je ostao dosledan komunističkoj ideji.
Njegovim odlaskom puno je izgubila SRP Hrvatske kao i Koordinacioni odbor komunističkih i radničkih partija sa prostora Jugoslavije.
Kao vrstan poznavalac Marksizma bio je i tvorac novog programa partije kao i programa Koordinacionog odbora koji je nedavno završiio.
Neka je večna slava velikom Ivi.

KOMUNISTI SRBIJE OBELEŽILI 80 GODINA OD OSLOBOĐENJA BEOGRADA

Dana 20. oktobra 2024. godine aktivisti partije Komunisti Srbije položili su venac na spomen kompleks oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu.
Na današnji dan pre osamdeset godina oslobođen je Beograd nakon 1287 dana duge nemačke okupacije, zajedničkom operacijom Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvenoarmejaca Sovjetskog saveza. Za oslobođenje Beograda živote je dalo oko 3000 boraca NOVJ i oko 960 pripadnika Crvene armije dok su nemački gubici bili oko 15000 poginulih a među njima i dva generala.
Komunisti Srbije su na dostojanstven način obeležili ovaj veliki datum. Pored nas prisutni su bili i predstavnici SUBNOR-A, razne delegacije među kojima je najbrojnija bila iz Slovenije kao i ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko, predstavnici Belorusije, Azerbejdžana i ostalih sovjetskih republika izuzev Ukrajine a u ime vlade ministar odbrane Bratislav Gašić.
Proslavu 80-te godišnjice oslobođenja Beograda od fašističke okupacije organizovala je desničarska vlada koja baštini tradiciju poraženih fašističkih kolaboranata iz redova srpkog naroda te su se u isto vreme na proslavi našle i zastave kojima ovde nije bilo mesto.
Sramota je da gradonačelnik Beograda nije bio prisutan ni na jednom događaju povodom 80-te godišnjice oslobođenja Beograda mada i ne čudi obzirom na reviziju istorije koju pokušava proturiti u ime Aleksandra Vučića. Svaki smisao je izgubio i besmrtni puk u kome su svoje mesto našle i grupe sa zastavama onih koji su bežali zajedno sa Nemcima pred partizanskim jedinicama.
Neprimereno je i od predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića da polaže vence na spomenik Neznanom junaku koji je spomenik iz Prvog svetskog rata a svi oslobodioci Beograda i pobednici u Drugom svetskom ratu su poznati. Jedini pobednici bili su borci Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije pod vođstvom slavne Komunističke partije Jugoslavije na čelu sa maršalom Josipom Brozom Titom.
Neka je večna slava oslobodiocima Beograda!
Živela Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije!
Živela Crvena armija!

JEDINI NADREALISTA KOJI JE OSTVARIO SAN

Na današnji dan 1992. godine napustio nas je slavni komandant Prve proleterske brigade Konstantin Koča Popović.
Revolucionar, ubeđeni komunista, filozof, nadrealista, ratnik, general, diplomata, pesnik, španski borac, komandant Prve proleterske brigade umro je baš na dan kada je oslobođen njegov Beograd.
Iako je bio predratni prebogati čovek koji je završio filozofiju na Sorboni,i nije imao nikakav razlog da ulazi u bilo kakve revolucionarne procese bio je spreman da za komunističku ideju i socijalnu pravdu podnese žrtvu i odrekne se luksuznog život kako bi došao u priliku da kreira novi pravedniji svet. Bio je omiljeni komandant koga je odlikovala skromnost te je tako kao potpredsednik socijalističke Jugoslavije na posao dolazio svojim spačekom.
Jovan Hristić naš ugledni pisac napisao je o Koči: ” Od svih nadrealista Koča je jedini koji je ostvario san, da iz literature pređe u svet akcije.”:
Neka je večna slava velikom Koči.

79 ГОДИНА РАДНИЧКЕ ПАРТИЈЕ КОРЕЈЕ

Кључне политике РПК

Последњих година Радничка партија Кореје је објавила неке важне политике и усмерила напоре на њихову темељну имплементацију, што је привукло пажњу међународне заједнице. Обликовање будућности на снази наклоности за растућу генерацију.

У јуну 2021 РПК је објавио нову политику бриге о деци чија је суштина снабдевање деце широм земље млечним производима и другим хранљивим намирницама о државном трошку. Што се тиче спровођења те политике, генерални секретар Ким Џонг Ун је рекао следеће: Најважнија је политика и највећа жеља Радничке партије Кореје и државе да обезбеде боље услове за васпитање деце чак и по цену огромних сума новца. Требало би да буде начин напретка и развоја корејске револуције да се више искрености посвети деци чак и ако се услови погоршају и да снажније напредује ка будућности комунизма на снази те љубави. Када генерације у успону буду добро јеле и здраво расле у добром окружењу од свог детињства, наше друштво ће бити пуно енергије и виталности након 20 и 30 година и национална моћ ДНРК ће јачати.

Омогућавање људима цивилизованијег живота

Данас се у ДНРК-у стамбена изградња одвија у великом обиму. За последње три године само у Пјонгјангу је изграђено више од 10 000 станова сваке године.

Истовремено, изграђено је много сеоских кућа у различитим деловима земље да би одговарале регионалним карактеристикама. Ипак, локални медији скоро сваки дан покривају селидбене догађаје. Таква реалност се може приписати политици РПК-а да изгради 50 000 станова у главном граду и сеоских кућа у руралним регионима.

Не треба занемарити да су сва ова достигнућа постигнута углавном захваљујући намери Ким Џонг Уна да суштински трансформише животну средину за целу популацију у року од 20 или 30 година.

Отворена нова авенија регионалног просперитета

У јануару је РПК унапредио Политику регионалног развоја 20×10 која је указала на нови план за развој регионалне индустрије, веран далекосежном плану Ким Џонг Уна.

Сада озбиљно гура пројекат. Нова политика има за циљ изградњу модерних регионално-индустријских фабрика у 20 округа сваке године како би се у року од 10 година унапредио основни материјални и културни животни стандард људи широм земље. У августу је РПК поставио нову политику убрзавања имплементације историјског разлога регионалног подмлађивања гурањем изградње јавних здравствених установа, научно-технолошких простора за учење и станица за управљање житом, паралелно са текућом изградњом фабрика регионалне индустрије . С обзиром да се земља и даље суочава са великим недостатком, не би било лако спровести политику. Међутим, корејски народ је одлучан да то спроведе и сигуран је у његову изводљивост. РПК и корејски народ верују да би примена политике помогла у значајном смањењу регионалне једностраности у животном стандарду људи, промовисала карактеристичан развој регионалних индустрија и заузврат подстакла истовремени, свеобухватан и уравнотежен развој целине. нација која одговара ери свеукупног развоја социјализма.

КИМ ЏОНГ УН И ДНРК ДАНАС

Демократска Народна Република Кореја прославља 76. годишњицу оснивања. Данас се ДНРК појавила као социјалистичка сила у политици и идеологији. Такође је позната по својој моћној самоодрживој економији и самопоузданој одбрамбеној способности. Тачније, остварује одрживо брз развој, што показује њене велике потенцијале за даљи напредак. Заслуге припадају руководству Ким Џонг Уна, председника Државних послова ДНРК. Важно је напоменути да је скоковит развој ДНРК-а у потпуности постигнут ослањањем на сопствене снаге. Од почетка свог вођства Ким Џонг Ун је подржавао веру у сопствене могућности и саморазвој као чврсту линију. Под његовим вођством, ДНРК је уложила велике напоре да консолидује своје темеље за самоодрживу економију. Металуршка индустрија, кључни сектор њене привреде, успоставила је метод производње гвожђа у корејском стилу и стално је ширила и јачала свој производни потенцијал, дајући подстицај развоју укупне привреде. Хемијска индустрија такође премашила је  свој план изграђујући темеље производње сопственим напорима и технологијом. У изградњи је нова база хемијске индустрије Ц1.

Почетком јула Ким Џонг Ун, заједно са члановима централног руководећег тела Радничке партије Кореје, разгледао је велике индустријске објекте опремљене беспилотним производним линијама које су постављене на интелигентну, прецизну и високоучинковиту основу. Ове модерне установе, које је ДНРК изградила сопственим напорима и технологијом, служе као узори другим фабрикама машина које се реновирају и свим привредним секторима. У земљи пројекти наводњавања који покривају огромна подручја напредују и испоручује се велики број трактора велике снаге и других пољопривредних машина, што резултира сталним порастом пољопривредне продуктивности. Корејски народ апсолутно подржава политику РПК и владе, доводећи своје традиционално јединствено на нови ниво. Ким Џонг Ун води политику у којој су људи на првом месту како би осигурао да сви послови Партије и владе буду оријентисани на служење њиховим интересима. Неки примери су изградња 50 000 станова у главном граду Пјонгјангу, нова политика бриге о деци која ће деци широм земље обезбедити млечне производе и другу храну о државном трошку, политика руралне изградње и трансформацији сеоских кућа у различитим деловима земље и Политика регионалног развоја 20×10.

Корејски народ је кроз живот схватио да спровођење политике Партије и владе управо води њиховој бољој будућности и, штавише, брзом напретку земље. Ово помаже даљем промовисању јединства идеологије и тежње између РПК и народа, и служи као покретачка снага за брзи развој у привреди, култури, националној одбрани и другим областима друштва. Да узмемо пример, ДНРК постиже искорак у својој националној одбрамбеној способности на напреднији ниво. Ким Џонг Ун такође јача међународни статус ДНРК спровођењем енергичних дипломатских активности. Његове спољне активности су у центру пажње широм света, а ДНРК заузима централно место у обезбеђивању мира и безбедности у североисточној Азији и шире. Ким Џонг Ун ствара јаку државу, која је оријентисана на људе.

KOMUNISTI I BORBA ŽENA

Kao što je Lenjin naglasio, ne samo da je revolucija neophodna za oslobođenje žena, već je i učešće žena presudno ako želimo da revolucija bude uspešna. Ovo nije sporedno pitanje.
Upravo su radnice zapalile Rusku revoluciju kada su stupile u štrajk na Međunarodni dan žena 1917. godine.
Tokom cele revolucije, do oktobra, Lenjin je iznova i iznova insistirao na potrebi da se žene organizuju u borbi. U jednom od svojih Pisma iz daljine – napisanih pre nego što se vratio iz egzila 1917. godine – pisao je:
„Ako žene ne budu uključene u javnu službu, u miliciju, u politički život, ako žene ne budu izvučene iz svog zaglupljujućeg okruženja kuće i kuhinje, neće biti moguće garantovati pravu slobodu, neće biti moguće izgraditi čak ni demokratiju, a kamoli socijalizam.“ (Lenjin, Pisma iz daljine, treće pismo, „O proleterskoj miliciji“)
Bez učešća žena, revolucija ne bi mogla da pobedi. Pitanje organizovanja radnica u borbi za komunizam nije bilo samo ključno za Lenjina pred Oktobarsku revoluciju, već i kasnije, u izgradnji Treće internacionale kao alata za širenje revolucije širom sveta.
Ugnjetavanje žena pod kapitalizmom, međutim, takođe znači da je generalno manje žena nego muškaraca uključeno u borbu. I ovo je bio problem kojim se Lenjin bavio:
„Zašto nigde nema toliko žena u Partiji kao muškaraca, čak ni u Sovjetskoj Rusiji? Zašto je broj žena u sindikatima tako mali? Ove činjenice podstiču na razmišljanje. […] Ne možemo vršiti diktaturu proletarijata bez miliona žena na našoj strani. Niti možemo sprovoditi komunističku izgradnju bez njih. Moramo pronaći način da ih dosegnemo. Moramo proučavati i tražiti kako bismo pronašli taj način.
„Stoga je potpuno ispravno što postavljamo zahteve u korist žena. […] Prava i socijalne mere koje tražimo od buržoaskog društva za žene dokaz su da razumemo položaj i interese žena i da ćemo ih uzeti u obzir pod diktaturom proletarijata. Naravno, ne kao uspavljujući i pokroviteljski reformisti. Ne, nikako. Već kao revolucionari koji pozivaju žene da učestvuju ravnopravno u rekonstrukciji ekonomije i ideološke nadgradnje.“ (Klara Cetkin, Lenjin o ženskom pitanju)
Lenjin je više puta naglašavao da se borba za oslobođenje radnica ne može odvojiti od borbe za socijalističku revoluciju. Nejednakost i ugnjetavanje ne mogu biti okončani bez ukidanja klasnog društva. Međutim, to ne znači da je zbog toga odbacivao borbu za ženske zahteve pre revolucije.
Komuniste ponekad pogrešno optužuju da zanemaruju borbu žena, smatrajući je nečim što će revolucija rešiti. Ali to očigledno nije tačno. Ispravno je da smatramo da je revolucija jedini način da se okonča ugnjetavanje žena, ali to ne znači da odbacujemo borbu za demokratske zahteve ovde i sada.
Mi komunisti ne sedimo i čekamo revoluciju, već se bacamo u svakodnevnu borbu. Kao što je Lenjin objasnio, radnike je moguće mobilisati kroz svakodnevnu borbu za reforme i demokratske zahteve. Kroz tu borbu postaju očigledna ograničenja kapitalističke demokratije.
Zadatak komunista je da koriste svakodnevne borbe kako bi istakli potrebu za borbom za revoluciju. Lenjin je objasnio da što je društvo slobodnije i demokratskije, to postaje jasnije da problem nije samo ovaj ili onaj zakon, već sam kapitalizam:
„U većini slučajeva pravo na razvod se ne ostvaruje pod kapitalizmom, jer je potlačeni pol ekonomski slomljen; jer, bez obzira koliko država bila demokratska, žena ostaje ‘domaća robinja’ pod kapitalizmom, robinja spavaće sobe, dečije sobe i kuhinje. […]
„Samo oni koji nisu sposobni za razmišljanje, ili oni koji su potpuno neupućeni u marksizam, zaključiće da, dakle, republika nije od koristi, da pravo na razvod nije od koristi, da demokratija nije od koristi, da samoopredeljenje nacija nije od koristi!
„Marksisti znaju da demokratija ne ukida klasno ugnjetavanje, već samo čini klasnu borbu jasnijom, širim, otvorenijom i oštrijom; i to je ono što želimo.
„Što je sloboda razvoda potpunija, to će ženi biti jasnije da izvor njene ‘domaće robije’ nije nedostatak prava, već kapitalizam. Što je demokratskiji sistem vlasti, to će radnicima biti jasnije da koren zla nije nedostatak prava, već kapitalizam. […] I tako dalje.“ (Lenjin, iz Karikature marksizma i imperijalističke ekonomije)
Što je demokratija sveobuhvatnija, postaje očiglednije da za ugnjetavanje nije kriva samo nedostatak demokratije, već da ugnjetavanje leži mnogo dublje: u kapitalizmu i samim strukturama klasnog društva.
Kao što je ranije pomenuto, ugnjetavanje žena nije nestalo ni u skandinavskim zemljama, uprkos jednakim demokratskim pravima za muškarce i žene.
Sve je jasnije sve većem broju žena da rešenje za seksizam, nasilje nad ženama i njihov status građana drugog reda ne leži u parlamentu, već u dubokoj promeni strukture društva.
Naš zadatak kao komunista je da se uključimo u ove svakodnevne borbe žena, a istovremeno ih koristimo da pokažemo kako su povezane sa klasnim ugnjetavanjem i potrebom za borbom protiv kapitalizma.
Lenjin je jasno rekao da ovaj važan rad, privlačenja klasno svesnih žena u revolucionarni pokret, nije bio samo posao žena. Bio je protiv odvojene komunističke ženske organizacije. To je bio zadatak cele partije.
Bilo je neophodno obrazovati i uključiti sve komuniste u pitanje ugnjetavanja žena i značaj revolucionarnog rada među ženama, uključujući muške drugove, ako je taj rad trebalo da bude uspešan.
To je ponekad značilo i prevazilaženje otpora muških drugova, kao što se nemačka marksistkinja Klara Cetkin prisetila da je Lenjin rekao:
„Oni agitataciju i propagandu među ženama, kao i zadatak njihovog buđenja i revolucionisanja, smatraju sporednim pitanjem, poslom isključivo komunistkinja. Samo su one krivljene što stvari ne napreduju brže i snažnije. Ovo je pogrešno, suštinski pogrešno! To je čisti separatizam. To je jednakost žena à rebours, kako kažu Francuzi, tj. obrnuta jednakost. […]
„Vrlo malo muževa, čak i proletaraca, razmišlja o tome koliko bi mogli da olakšaju teret i brige svojih supruga, ili ih u potpunosti oslobode, ako bi pomogli u ovom ‘ženskom poslu’. Ali ne, to bi bilo protiv ‘privilegija i dostojanstva muža’. On zahteva da ima odmor i udobnost. Domaći život žene je svakodnevna žrtva sebe za hiljadu sitnih stvari. Drevan zakon njenog muža, njenog gospodara i vladara, opstaje neprimećen. Objektivno, njegova robinja mu se sveti. Takođe u prikrivenom obliku. Njena zaostalost i nedostatak razumevanja za muževljeve revolucionarne ideale deluju kao kočnica na njegov borbeni duh, na njegovu odlučnost da se bori. Oni su poput sićušnih crva, koji neprimetno, polako, ali sigurno nagrizaju i potkopavaju.
„Poznajem život radnika, i ne samo iz knjiga. Naš komunistički rad među masama žena, i naš politički rad uopšte, podrazumeva značajan obrazovni rad među muškarcima. Moramo iskoristiti stari stav robovlasnika, kako u partiji, tako i među masama. To je jedan od naših političkih zadataka, zadatak jednako hitan kao i formiranje kadra sastavljenog od drugova, muškaraca i žena, sa temeljnom teorijskom i praktičnom obukom za partijski rad među radnicama.“ (Klara Cetkin, Lenjin o ženskom pitanju)
Borba žena i komunizam
Kapitalizam je u dubokoj krizi. To nije samo ekonomska kriza, već istorijska kriza koja prožima svaki deo društva. Gde god da pogledate, čini se da svet tone u ratove i klimatske katastrofe. Seksizam, rasizam i drugi oblici diskriminacije i ugnjetavanja su u porastu.
Ova kriza se posebno oseti među mladima, koji je doživljavaju u svim sferama života. To znači pogoršanje kulture, ljudskih odnosa i našeg psiho-fizičkog stanja, kao što vidimo kroz krizu mentalnog zdravlja.
Jedino što se mladima i radnicima nudi jeste duboki pesimizam i individualna rešenja. Ali kriza kapitalizma ne vodi samo ka pesimizmu.
Ćorsokak sistema izaziva kvalitativnu promenu u svesti sve većeg broja ljudi koji su nezadovoljni individualnim rešenjima. Oni traže ideje koje mogu da pruže izlaz iz ove krize. Milioni žena i muškaraca širom sveta mobilišu se u borbi protiv nejednakosti i ugnjetavanja.
Alternativa pesimizmu i individualnim rešenjima nalazi se u Lenjinu i boljševicima. Njihov odgovor bio je kolektivna borba protiv celog sistema. Nisu stali unutar okvira kapitalizma. Iskorijenili su sam uzrok ugnjetavanja i nejednakosti.
Ovo je tradicija na kojoj danas gradimo mi komunisti. Uključujemo se u borbu žena – ali naoružani jasnom perspektivom da se ona ne može odvojiti od borbe za komunizam, i da svako ko želi ozbiljno da se bori protiv ugnjetavanja žena mora da se organizuje u borbi za komunizam.
Lenjin i boljševici su započeli borbu. Na nama je da je završimo jednom zauvek, i stvorimo društvo u kojem će žene i muškarci živeti ljudski život, bez nejednakosti i ugnjetavanja.