Прошло је осамдесет година од великог 07. јула 1941. године, тог великог датума из историје Србије који је Србе сврстао међу антифашисте а представља почетак борбе против окупатора и домаћих издајника, борбе која је донела епохалну победу, рушење труле монархије и на крају период социјалистичке изградње и највећег просперитета у историји Србије.
После контрареволуције и доласка на власт тзв ,, демократске” поданичке власти, све оно што подсећа на овај величанствени датум, ниподоштава се и полако потискује из сећања. Одавно се више не празнује 7. јул јер представља трн у оку буржоаској и прочетничкој власти. Иако се званично изјашњавају као антифашисти, нове буржоаске власти афирмишу квислинге који су активно сарађивали са фашистима. Када званично треба споменути неки датум из НОБ-а, организаторе борбе и победнике то им изазива нелагоду. Не спомињу се ни славна КПЈ ни Маршал Тито.
Укинута је и Седмојулска награда која се традиционално додељивала најзаслужнијим ствараоцима из области науке, културе…
Улица Седмог јула у Београду сада носи назив краља Петра.
Прочетнички настројен председник Републике Србије Александар Вучић избегава да се појављује на обележавањима великих датума из НОБ-а, осим ако није присутан Владимир Владимирович. Није га било ни данас на осамдесету годишњицу од почетка отпора окупатору у Другом светском рату. Није било ни министара из његове владе, послали су трећег секретара из неког кабинета. На крају зашто би и долазио, он баштини поражене банде које су служиле Трећем рајху као што и он служи данас четвртом рајху. Њему је мио Дража Михаиловић који се успешно крио по Равној Гори а чије су злогласне црне тројке масакрирале недужан народ. Није било данас у Белој Цркви ни квази левичара из Владе републике Србије Ивице Дачића и Александра Вулина.
Из школских уџбеника одавно су избрисани хероји из НОБ-а или их стидљиво спомену ,,историчари” који предају ученицима по новом ревизионистичком програму.
Али Жикицин пуцањ ипак не могу сакрити, као и херојизам Рађевске партизанске чете и свих бораца НОР-а. Жикицин пуцањ није био само почетак борбе прогресивних снага под вођством КПЈ и Маршала Тита, већ и почетак социјалистичке револуције која је еманциповала српски народ и довела до највећег благостања у историји Србије.
Смрт фашизму – слобода народу!