Драго ми је што сам припадао тинејџерима тог херојског доба и могао да будем ратник за слободу. То је био мој добровољни избор, а показаће се касније, и моја професија. Нисмо тада још читали ни „Капитал“ ни „Манифест“ – наша књига је била „Како се калио челик“ од Островског. Кад се рат завршио већина се прихватила књиге, пијука и лопате и почела да обнавља и гради порушену и спаљену земљу. То радимо целог живота.
Ми се нисмо бавили заробљеним квислинзима и колаборационистима. То је био посао УДБ и народних судова. Ми смо журили на Сремски фронт и пробивши га дали се у потеру за Немцима, да завршимо рат који су првоборци започели 1941. Остаци некада моћне немачке Групе армија Е (450.000) и 230.000 квислинга, највише усташко- домобранских снага ( 150.000) опкољени су у Словенији маја 1945. Немци, са својим командантом генералом Лером, предали су се 9. маја. Најокорелији квислиншки злочинци су безуспешно покушавали да се борбом на живот и смрт пробију до Енглеза у Аустрију и Италију и избегну народни суд. Тамо треба тражити њихове гробнице.
Лер је због разбојничког бомбардовања Београда априла 1941. осуђен на смрт и стрељан у Београду 1946. Ето, такви су некада били тинејџери! Може ли данашња власт и војска ухапсити америчког генерала Кларка и судити му за злочиначко бомбардовање Србије 1999?
Партизани се, као ослободиоци, нису светили. У Југославији је, због ратних злочина, после рата осуђено на смрт и стрељано око 2.000 ратних злочинаца. Партизани су, дакле, судили и стрељали убице, не невине. И пружили руку помирницу сваком патриоти. НОВ И ПОЈ је, на пример, у Србији примила у своје редове септембра 1944. све припаднике ЈВуО ( четнике) који су хтели да се туку против Немаца. То је било помирење. Зато данас у Србији нема куће из које се није бар један војник тукао против тог светског зла. То је наш српски бренд који, нажалост, не користимо. АВНОЈ је новембра 1944. амнестирао све четнике и домобране, сем убица, силоватеља, паликућа и пљачкаша, после чега је дошло до новог вала ступања у НОВ И ПОЈ.
Са Дражом смо раскрстили 15. јула 1946. када је од Војног суда у Београду осуђен на смрт и касније стрељан. Његови посмртни остаци су кремирани, а пепео расут. То је био обавезујући поступак Југославије као чланице ОУН одређен резолуцијом 32. пленарног заседања Генералне скупштине ОУН ( 13. 2. 1946). Тако је поступљено и са остацима 11 највећих немачких ратних злочинаца после њиховог вешања у Нирнбергу исте године. Дража одавно није проблем ове земље већ његови идеолошки следбеници који се окупљају на Равној гори и стално замахују крвавим камама на невернике!