Dana 09.08.2017. posetili su nas drugovi Matic Murn i Robert Murn iz Kulturno-Politčnog Društva Komunist. Tom prilikom u srdačnoj i drugarskoj atmosferi razmenjena su mišljenja i iskustva o političkoj i društvenoj situaciji u Srbiji i Sloveniji. Obzirom da se dobro poznajemo, pošto smo zajednički formirali Koordinacioni odbor komunističkih i radničkih partija sa prostora Jugoslavije još 2009.godine, dogovorili smo se da našu bilaterarnu saradnju podignemo na viši nivo i da je stalno unapređujemo. Drugovi iz Slovenije su nas detaljno upoznali sa situacijom u komunističkom i radničkom pokretu svoje zemlje I naglasili su da su im je programski najbliža “Socijalistična partija Slovenije”.

Zaključili smo da ćemo uvek ostati verni revolucionarnim učenjima Marksa, Engelsa i Lenjina i da ćemo se uvek boriti protiv sve češće pristunosti kvazi-levičara u našim redovima.

Komunisti Srbije.

Dragi drugovi,

Partija „Komunisti Sbrije“ daje bezrezervnu podršku KP Venecuele u njenoj borbi protiv Američkog imperijalizma i mešanja u unutrašnje poslove suverene države preko svojih plaćenika. Uvereni smo da je KP Venecuele stajala čvrsto i odlučno uz svoj narod koji je pobedio na izborima za Ustavotvornu skupštinu protiv buržoaske opozicije koja je mesecima terorisala zemlju i sa obaveštajnom i finansijskom podrškom Sjedinjenih Američkih Država. Uprkos svim pretnjama proameričke opozicije i Sjedinjenih Država, više od 8 miliona Venecuelanaca iskoristilo je svoje pravo na suverenitet, izašlo na izbore i utvrdilo budućnost svoje zemlje.

Takođe smo uvereni da KP Venecuele zajedno sa progresivnim snagama neće dozvoliti pobedu kontrarevolucije.

Drugarski pozdrav,

Komunisti Srbije.

”Dozvoljavam da je netko bio nesretan u toj zemlji. Meni je žao što je taj netko bio nesretan, jer ako je već bio nesretan, valjda je imao i razloga za to. Zaista su se ljudima dešavale neke neugodnosti, kao i u svakoj zemlji i u svakom sistemu. I u totalitarnom, i u demokratskom, i u kapitalističkom, i u socijalističkom.

Ali ne mogu dozvoliti da meni iko kaže da sam ja bio nesretan u toj zemlji, i da me ubeđuje u to. Ja sam bio sretan. Živio sam dobro u toj zemlji i volio sam sav taj narod. I mislim da je narod uglavnom živio dobro u toj zemlji. To je bilo vrijeme u kojem smo se mi smijali kad smo odlazili u Mađarsku, Čehoslovačku, Poljsku, Rusiju i bilo nam je teško gledati te naše ljude – braću Slavene – kako su nastradali pod tim ruskim socijalizmom. A mi smo živeli jednim potpuno drugačijim i bogatijim životom.
Dakle, zbog toga bi trebalo biti pametniji i iskreniji prema svemu tome što smo ovdje živjeli. Nažalost, došlo je do toga da u mnogim sredinama – jer to tako ispada da uvijek pobjednici pišu istoriju – u mnogim sredinama, o svim stvarima koje se uče o bivšoj Jugoslaviji kreiraju se nove istine, koje žele da se mnoge stvari prebrišu gumicom, kao da se nisu nikada dogodile.
Ipak, neću da se dohvatimo bilo kakvih rasprava ili lamentacija o ratu i o ratnim zbivanjima na ovom području, jer nisam ni stručnjak, ni sociolog, ni politolog da to objašnjavam. Mogu samo kazati ono što intimno osjećam: nikako se ne mogu postaviti kao čovjek koji sve zna o tome, koji analizira kako se dogodilo i zašto se sve baš tako dogodilo.

Ali moj instinkt mi govori da su zapravo najveći krivci veliki narodi, velike ekonomske i vojne sile u svijetu koje su dopustile da se to dogodi, usred Evrope. To je moje mišljenje. A ove naše barabe koje su u to gurnute i koji su to iskoristili da bi napravili svoje individualne političke karijere – neću im ni imena spominjati, svi znamo kako se zovu ili kako su se za života zvali.
Sve što o tome ja imam reći i što treba reći, jeste zapravo ona stara koja kazuje da „kad vojne trube zasviraju, muze zašute“.
U tom smislu prošli smo jedan težak dio života, u svakoj toj sredini trubile su ratne trube svoje pjesme, svoje istine, sve je prikazivano crno – bijelo, svi su ostali bili krivci, samo su nacije, naravno njihove nacije, bile ispravne… a to dakako nije istina.

U tom ratu je bilo svega i svačega i čovjek koji je bio protiv rata i koji se izdizao na bilo koji način i koji je želio zaustaviti taj rat, i koji je čak samo izrekao svoje javno mišljenje – taj čovjek je postajao neprijatelj u svim sredinama. E, ja sam jedan od takvih ljudi, ali uvijek zajedno sa nekim divnim i časnim ljudima, kao što je bio moj prijatelj Ljuba Tadić, i još mnogi drugi u toj bivšoj državi. Da sad ne nabrajam imena, ali svugdje je bilo takvih. Naravno da su takvi ljudi u tom trenutku bili crne ovce, oni su bili nepoćudni… i to traje do današnjeg dana.”

 

 

Dragi drugovi,

Čestitamo vam jedan od najznačajnijih datuma u istoriji naroda i narodnosti  Hrvatske i  Bosne i Hercegovine 27.juli Dan Ustanka. Toga dana su se progresivne snage Hrvatske i BiH predvođene slavnom KPJ digle protiv fašističkog okupatora i domaćih izdajnika. Pored borbe za nacionalno oslobođenje to je ujedno bila i borba za novo i pravednije društvo na osnovama marksističko-lenjinističkog učenja. Ogromne žrtve su pale za slobodu i rušenje kapitalizma tokom četvorogodišnjeg rata i socijalističke revolucije. Te žrtve nikada ne smemo zaboraviti, a njihova borba  mora biti putokaz Socijalističkoj Radničkoj partiji Hrvatske i Savezu Komunista BiH za ponovnu reintegraciju SFRJ i vraćanje samoupravnog socijalističkog društva kao najhumanijeg oblika socijalizma.

NEKA JE VEČNA SLAVA PALIM DRUGOVIMA ZA SLOBODU I SOCIJALIZAM!

Drugarski pozdrav,

Komunisti Srbije

Hvala dragi naši drugovi i drugarice komunisti!

Trudićemo se da nije badava tekla krv svih naroda i narodnosti u borbi za oslobo|enje od okupatora i domaćih izdajnika.
Jednako tako ćemo se zauzimati da nije uzalud palo toliko žrtava za socijalnu revoluciju koja je omogućila vekovne težnje radnika i seljaka jedino u Jugoslaviji, a što se danas potpuno zaboravilo.

Lep tovariški pozdrav!

Janez Muhvič,
Kulturno-politično društvo Komunist

Dragi drugovi,

Čestitamo vam 22.juli Dan ustanka naroda i narodnosti  Slovenije. Toga dana 1941.godine slobodoljubivi Slovenački narod na čelu sa KPJ je krenuo u borbu za osolobođenje od fašistickog okupatora i domaćih izajdnika. Politbiro CK KPJ je zadužio druga Edvarda Kardelja-Bevca da organizuje ustanak zajedno sa svojim partijskim saborcima i on je taj zadatak izvršio na veličanstven način. Posle četiri godine borbe poražene su fašističke snage i kvislinzi i uejdno je izvršena sociljalistička revolucija i stvorena jedna od najlepših država sveta SFRJ.

Uvereni smo da će drugovi iz bratskog Kulturno-političkog društva “Komunist” da slede ideje slavnih Slovenačkih ustanika i rodoljuba u klasnoj borbi za oslobodjenje Slovenačkog naroda od kapitalističkog eksploatatora.

Drugarski pozdrav,

Komunisti Srbije.

Zašto američki crnci postaju komunisti – Intervju sa Anđelom Dejvis

Intervju je dat u Londonu, decembra 1974., za južnoafrički list “Afrički komunist”.

AFRIČKI KOMUNIST: I nas i narod u domovini interesovalo bi da saznamo kako i zbog čega je jedna crnkinja u Sjedinjenim Američkim Državama odlučila da postane komunista, da prihvati učenje marksizma-lenjinizma i da tu nauku marksizma-lenjinizma sagleda kao pravi način za rešavanje osnovnih problema sa kojima se čovečanstvo suočava danas.

ANĐELA DEJVIS: Moje članstvo u Komunističkoj partiji proisteklo je neposredno kao rezultat moga sudelovanja u crnačkom oslobodilačkom pokretu. Upravo kroz različite pokrete, preko Studentskog koordinacionog komiteta protiv nasilja, preko Partije Crnih pantera i drugih organizacija u crnačkom oslobodilačkom pokretu, došla sam u dodir sa crnačkim komunistima. Bilo mi je tako jasno da njihova teorijska pespektiva, njihova analiza položaja crnačkog naroda, kao rezultat njihovog marksističko-lenjinističkog obrazovanja, omogućava najefektivniju strategiju i taktiku koje treba da donesu oslobođenje crnačkom narodu. U jednom širem smislu svakako da sam ja član Komunističke partije i zato što shvatam neodvojivu povezanost između ugnjetavanja crnačkog naroda kao jednog naroda, kao jedne rase, i tendencije monopolističkog kapitalizma, s druge strane. Rasizam je direktan rezultat nezasite trke za profitima od strane monopolističkog kapitalizma. Ako pogledamo Sjedinjene Države, moći ćemo da razumemo način na koji je nasilno odvođenje mojih predaka sa Afričkog kontinenta i stavljanje crnačkog naroda u okove na Jugu pružilo osnovu za agrikulturni kapitalizam koji se razvijao na Jugu.

Danas, ako bacimo pogled na ekonomsku politiku Sjedinjenih Država, videćemo da monopolistički kapitalizam ostvaruje doslovno bilione dolara, 30 biliona dolara da budem tačnija, u vidu super-profita, što znači 30 biliona dolara iznad i povrh profita koje bi oni postigli ako bi crnački narodi i drugi pripadnici obojenih naroda primali iste nadnice za odgovarajući rad kakve primaju beli radnici. To samo po sebi diktira strategiju koja uključuje preokretanje celokupnog aparata, celokupnog kapitalističkog sistema. Ako želimo da dospemo do samih korena ugnjetavanja crnačkog naroda, ako želimo da dosegnemo do korena rasizma, treba da govorimo o kapitalizmu, monopolističkom kapitalizmu; a Komunistička partija je jedina organizacija u našoj državi koja ima jednu efektivnu strategiju u cilju konačnog zbacivanja vladavine monopolističkog kapitalizma.

To je u suštini razlog zašto sam ja član Komunističke partije. Svakako da ja ne ograničavam ni svoju perspektivu niti svoju viziju samo na one koje se tiču moga naroda, jer ta borba je borba radnih ljudi ma ko i ma gde oni bili. Crnački narod ima jednu naročitu poziciju upravo zbog uloge koju on igra u samoj radničkoj klasi. Devedeset četiri procenta crnačkog stanovništva čine radni ljudi, i u ključnim oblastima industrije Crnci sačinjavaju između 30 i 50 procenata ukupne radne snage. Stoga je sasvim jasno da ako govorite o oslobođenju crnačkog naroda, morate takođe govoriti i o oslobođenju radničke klase.

Драги другови,

Честитамо вам 13.јули Дан устанка народа и народности Црне Горе.  Тог дана се слободољубиви народ Црне Горе масовно дигао на устанак против фашистичког окупатора и домаћих издајника под руководством славне КПЈ. Тако се Црна Гора заједно са свим осталим народима и народностима са простора Југославије сврстала у антифашистичке снаге и дала немерљиви допирнос борби против фашистичког окупатора. Тада је уједно отпочела и социјалистичка револуција чији је резултат био стварање најлепше државе на свету СФРЈ. Пут којим су кренули тог дана чланови КПЈ заједно са осталим устаницима, треба да нам буде једини путоказ како се треба борити за слободу и за рушење капиталистичког поретка.

КОМУНИСТИ СРБИЈЕ.

 

Дана 07.јула 2017.године делегације Партије „Комунисти Србије“ из Београда, Љига и Лајковца пожиле су венац на споменик народном хероју Жикици Јовановићу-Шпанцу у Белој Цркви.

Тог дана 1941.године испаљени су први устанички хици на територији Југославије.  Лаж је да је ударио брат на брата, већ је дошло до ликвидације двојице издајника и слугу фашистичког окупатора. Тако је отворено ново ратиште у Европи које је везивало значајан део фашстичких оружаних снага, чиме је дат значајан допринос  растерећивању  источног фронта. Убрзо је дошло до формирања већег броја партизанских одреда у свим деловима Србије, као и на целој територији Југославије. Партизански покрет је био једини антифашистички покрет у Србији, док је четнички покрет био издајнички и квислиншки.

Никакве савремене рехабилитације не могу да промене историјску истину о томе ко је био против окупатора, а ко је био његов слуга.

Скуп у Белој Цркви био је масован, међутим ненародна актуелна власт да би умањила значај овог датума, послала је као изасланика секретара Министарства рада и социјалне политике.

Комунисти Србије ће и убудуће као и до сада, следећи приниципе антифашизма, обележавати овај дан, као и све остале значајне датуме из НОБ-а и социјалистичке револуције.

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА НАРОДНОМ ХЕРОЈУ ЖИКИЦИ ЈОВАНОВИЋУ-ШПАНЦУ И СВИМ ПАЛИМ БОРЦИМА У НОБ-У !

ЧЕСТИТКА ДРУГОВА ИЗ СЛОВЕНИЈЕ

Dragi drugarice i drugovi!

Iskrene čestitke povodom Dana ustanka.

Da se ne zaboravi i da nam bude inspiracija.

Društvo Komunist

И ове године Партија Комунисти Србије обележила је 76.годишњицу полагањем венца на Споменик Партизану борцу, дана када је у кући Владислава Рибникара Политбиро ЦК КПЈ, којим је председавао друг Јосип Броз Тито заједно са друговима Александром Ранковићем, Светозаром Вукмановићем-Темпом, Сретеном Жујовићем, Милованом Ђиласом, Иваном Милутиновићем и Ивом Лолом Рибаром донели су одлуку да се пређе у други фазу антифашистичког отпора, тј. Подизање устанка народа и народности Југославије.

Иво Лола Рибар је саставио Проглас за јавност у коме позива све патриотске снаге Југославије да се прикључе оружаној борби против окупатора.

Поред наше делегације, полагању венаца су присуствовали највиши представници следећих партија и удружења: СКЈ у Србији, „Центар Тито“, оба крила КП, СУБНОР Београда, Општински одбор СУБНОР-а Савски Венац и Секције Партизанских Бригада. Нажалост највиши функционери СУБНОР-а и представници актуелне власти и тзв. опозиције нису били присутни.

СМРТ ФАШИЗМУ-СЛОБОДА НАРОДУ !

 

SAOPŠTENJE SOCIJALISTIČKE RADNIČKE PARTIJE HRVATSKE

Na današnji dan, prije 76 godina, politbiro Komunističke partije Jugoslavije pod predsjedavanjem Josipa Broza Tita u Beogradu donio je povijesnu odluku o pokretanju općenarodnog ustanka protiv okupatora i njihovih domaćih slugu na cijelom području Jugoslavije. Bio je to najznačajniji događaj i kruna ukupnih aktivnosti koje je Partija provodila nakon okupacije zemlje od strane sila Trećeg Reicha, a posebnu povijesnu dimenziju daje mu činjenica u vidu jedinstvenog modela pružanja otpora na okupiranim teritorijima.

Evocirajući uspomenu na taj događaj, mi ne umanjujemo niti jednu aktivnost koja je doprinosila zajedničkom cilju – oslobođenju zemlje.

Međutim, da nije bilo ovog događaja i spomenute odluke, sasvim je izvjesno da bi tok oslobodilačke borbe i otpor neprijatelju, bio potpuno drugačiji.

Vrlo je vjerojatno da bi se ona vodila neorganizirano,  nekoordinirano i razjedinjeno po pojedinim dijelovima zemlje, poput otpora razjedinjenih indijanskih plemena ili, u najboljem slučaju, kao u ostalim dijelovima okupirane Evrope. Teško je zamisliti da bi u takvim uvjetima bila izvediva i socijalistička revolucija, a izostala bi i vlastita pobjeda te bi sloboda bila donesena na bajunetama tuđih vojski. Stoga je ovaj događaj prirodno značajan i svim autentičnim ljevičarima i antifašistima.

Revizija povijesti i restauracija retrogradnih poraženih ideja, koja traje od secesije i kontrarevolucije 90-ih, može samo na određeno vrijeme odložiti rezultate, povijesne poruke i društvene vrijednosti proizišle iz događaja koje slavimo, ali ih ne može izbrisati ni zaustaviti njihovo povijesno poslanje.

Kulminacija kleroustaškog revivala, koja se u Hrvatskoj manifestira odstranjivanjem svakog spomena na vođu revolucije i pobjednika Josipa Broza Tita, ne može zasjeniti njegove rezultate ni ugroziti njegovo mjesto u povijesti. Ne moraju hipotetski nijedna ulica na svijetu ili trg biti nazvani po Geronimu ili Che Guevari, ali ljudi koji su za života ušli u legendu ne mogu biti iz nje istisnuti. To vrijedi i za Tita, usprkos neutemeljenim i uzaludnim pokušajima nosioca civilizacijskih nevrijednosti.

Zato u jeku klerofašističke regeneracije na širem prostoru, raduje svaka pojava koja odudara od tog trenda.

Istovremeno s indignacijom odbijamo svaki pokušaj usporedbe i povezivanja Narodnooslobodilačke i antifašističke borbe s kontrarevolucijom sprovedenom 90-ih godina prošlog stoljeća, u vidu međuetničkog i konfesionalnog oružanog sukoba, a s time i vrlo česte izjave predstavnika hrvatskog establišmenta, na svim nivoima i u svim prilikama, kako je „domovinski rat bio nastavak antifašističke borbe“. Pri tome dotična gospoda tu tvrdnju ne potkrjepljuju ni jednim argumentom iz jednostavnog razloga što argumenata za to naprosto nema. Oružani sukob iz 90-ih je bio sušta suprotnost i negacija antifašističke borbe. Njime su ukinuta sva dostignuća antifašističke borbe i poslijeratne izgradnje društva. U tom sukobu nije zapjevana ni jedna antifašistička pjesma, ali jesu ustaške; u tom sukobu nije istaknut ni jedan antifašistički simbol, ali jesu ustaški i u tome je sukobu, i nakon njega, uništeno između 3.000 i 4.000 spomen-obilježja koji su podsjećali upravo na antifašističku borbu, što znači da je izostala svaka poveznica između ta dva događaja.

 

4. 07. 2017.

Vladimir Kapuralin