„Ко нема да плати струју, нека је и не користи“ – Александар Вучић
Мирослав Стојановић, отац четворо деце из села Јелашница код Ниша, избеглица са Косова извршио је самоубиство због дуга за струју у износу од 22 000 динара, који је за три месеца нарастао на 35 000.
Ово и није изненађујуће, обзиром да се у Републици Србији, углавном због немаштине и суровог капиталистичког система, убије преко 1000 људи годишње. Због ових података Србија се налази на неславном 13 месту у свету. Према подацима Еуростата, Србија је земља најекстремнијих неједнакости у Европи и чак 80% људи у Србији себи не може да обезбеди достојан живот, зато што су сиромашни. Милион грађана Србије је на списковима извршитеља за принудну наплату углавном комуналних дугова. Природно би било да се потлачени слојеви друштва активно укључе у политичку борбу како би себи обезбедили живот достојан човека. Чињеница је да је капитализам сломио кичму сиромашним грађанима Србије који немају храбрости ни воље да се укључе у Комунистички покрет. Питамо се зашто овај поштени човек није дигао руку на систем оличен у судском извршитељу – „ЛЕГИТИМНОМ УТЕРИВАЧУ ДУГОВА“, који није имао ни мало обзира за његов социјални положај и положај његове породице, већ је дигао руку на себе и оставио своју малолетну децу и супругу у безизлазној ситуацији. Нико из сурове буржоаске власти се није потресао због овог и многих сличних трагедија обичних грађана Србије, већ преко режимских медија шире лажи како се у Србији лепо живи, заглупљујући народ таблоидима, ријалити програмима у којем учествује најгори друштвени талог. Пример тога су телевизије са националним фреквенцијама „Пинк“ и „Хепи“ које упркос милионским дуговима нису на мети државе и њених ЛЕГИТИМНИХ УТЕРИВАЧА ДУГОВА. Ове телевизијске станице, као и други режимски медији служе у дневно политичке сврхе и за потребе владајуће класе. Сведоци смо да се у Србији граде и отварају шопинг молови, кладионице, банке, цркве, као синоним савременог деструктивног капитализма, док се затварају фабрике, а школе и болнице пропадају, урушава се култура и све оно што представља просперитет једног друштва. Примера ради у главној улици у Краљеву за време СФРЈ било је 11 књижара, а данас има исто толико кладионица и банака.
Комунисти Србије поручују свим грађанима да ће се овакав тренд самоубистава наставити, јер је то последица друштвеног система у коме живимо, а који се не може никако поправити, већ се мора до темеља срушити. Обичан човек не може чекати да ће ствари саме да се поправе, већ се мора укључити у наше редове и своју судбину узети у своје руке.
СМРТ КАПИТАЛИЗМУ, СЛОБОДА ПРОЛЕТАРИЈАТУ!
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri.
Komunistička partija Turske preuzela je odgovornost da bude glas ugnjetavanih masa u potrazi za promenom uspostavljenog poretka od 24.juna 2018.godine. Reč TKP, koja je morala da se kandiduje sa nezavisnim kandidatima jer joj nije bilo dozvoljeno da učestvuje u izbornoj nepravdi, napravili su neizbrisiv utisak na velike delove društva. Bili smo svesni da se ovo ne bi prenelo na glasove u divljoj i vunenoj atmosferi ovih izbora, zato nezavisni kandidati, koji su se borili sa ogromnim poteškoćama zbog propagande oportunista na same glasače, ne bi mogla prevazići ovu veliku iluziju koja je uključivala milione ljudi. Bez obzira, TKP nije dozvolila u periodu izbora da socijalizam bude lišen svog glasa, partija je stupila u kontakt sa mnogim radnicima i izdala je svoje upozorenjeu vezi sa 24.junom i postizbornim periodom, koje je potvrđeno u kratkom vremenskom periodu.
