Делегација Партије „Комунисти Србије“ 25.маја 2018.године, поводом Дана Младости и годишњице рођења Маршала Јосипа Броза Тита положила је венац  у „Кући Цвећа“. И ове године „Кућу Цвећа“ посетило је неколико хиљада грађана из  свих република СФРЈ. Нажалост, више је било посетилаца из бивших YU република, него из Србије. Поред наше делегације били су присутни и чланови делегације Југословенске Комунистичке Партије Црне Горе, СКС, борачких и других прогресивних организација, као и грађана који поштују лик и дело Друга Тита. Овом приликом акитвисти Партије „Комунисти Србије“ подели су преко хиљаду бројева часописа „Комунист“. Приоритет је био да часопис буде подељен грађанима из других република. Ово је још увек једини комунистички часопис који се штампа на просотрима бивше ЈУГЕ.

Некада је Дан Младости био свечано обележаван слетом на стадиону ЈНА. Не само као обична манифестација, већ је то био израз гаранта свакоме омладинцу сигурне и просеперитетне будућности у сопственој домовини.

Данас омладина Србије и Југославије не види будућност у сопственим државама због чега је прунуђена да своју „срећу“ потражи у иностранству. Толико је добро у Србији да 80% анкетиране омладине жели да напусти своју земљу, а актуелна власт поред ових чињеница жели да покаже да је Србије Елдорадо за све грађане.

Безобразно, примитивно и равногорски оријентисано осбоље музеја Историје Југославије захтевало је да партијски штанд буде два пута померен са места где је годинама стајао.

И овај Дан Младости као и сви други датуми везани за историју СРФЈ, све власти од разбијања заједничке нам домовине  с намером умањују историјски значај овог Величанственог Празника, који сведочи о хуманом друштву које није забележено у светској историји!

ЖИВЕО ДАН МЛАДОСТИ!

ЖИВЕЛИ НАРОДИ И НАРОДНОСТИ СФРЈ!

Поводом Дана Младости 25.маја 2018.године овим путем позивамо све чланове и симпатизере да се у 10.00h окупимо испред „Куће Цвећа“. Том приликом биће бесплатно подељен нови број нашег часописа.

   COORDINAMENTO NAZIONALE PER LA JUGOSLAVIA

– ITALIJANSKA KOORDINACIJA ZA JUGOSLAVIJU

(skraćeno „JUGOCOORD“ ili „CNJ“)

 

 

KO SMO

Jugocoord je društveno korisno neprofitno udruženje, zvanično registrovano 2007. godine, ali “naslednik” je i grupa i inicijativa iz devedesetih godina prošlog veka. Prema Statutu, udruženje

formiraju italijanski i strani državljani koji se na različite načine i po različitim osnovama bave jugoslovenskim problematikama, vezanim to jest za geografski, kulturni i politički prostor rasparčane Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Jugocoord se zasniva upravo na vrednostima na kojima je bilo zasnovano pola veka mirnog života i razvoja Jugoslavije, protiv svake secesije i protiv bilo kakvog nacionalističkog ili etnicističkog kontrasta, počev od Narodnooslobodilačke borbe, u kojoj je zajedno sa ostalima učestvovalo i na hiljade Italijana. Nastojimo da našim aktivnostima damo učinak u popravljanju duboke istorijske i kulturne nepravde i ogromne dezinformacije o jugoslovenskim zbivanjima, kao i o događajima sa naše istočne granice: takvo dugogodišnje nasledstvo je u Italiji posledica nacionalizma koji je sledio ujedinjenje zemlje, kolonijalnih aneksija i fašizma, hladnog rata, rasparčavanja SFRJ. U tom kontekstu osećamo da delujemo u duhu zajedničke borbe jugoslovenskih i italijanskih partizana protiv nacifašizma.

Osnovano u toku talasa protesta protiv rata koji se vodio protiv Jugoslavije, Udruženje se u okviru antimilitarističkog pokreta i italijanske antikapitalističke levice uvek zalagalo za održavanje pažnje na ove tematike. U tom cilju Jugocoord podržava sve važnija događanja i kampanje protiv rata, imperijalizma, rasizma i neofašizma, učestvujući na demonstracijama, mitinzima, festivalima. Antifašistički stav Jugocoord-a ne odnosi se samo na prošlost, već i na aktuelno oživljavanje fašizma u Evropi, pa čak i u okviru levice – odatle i stvaranje dosijea i konferencije “Lažni prijatelji” (2013), gde se razmatra problem infiltracije nacionalističke desnice i fašista u antiimperijalističke borbe. U vreme kada se nekim problemima niko nije bavio, često je usamljeni glas udruženja skretao pažnju na pitanja koja su tek kasnije ulazila u javne rasprave, ili su bar postajala teme najobaveštenijih komentatora. Neka od njih su: mehanizmi strateškog dezinformisanja (“fake news”); odgovornosti Zapada u eskalaciji radikalnog islamizma (i sumnje u dinamike 11. septembra); distorzije i zloupotrebe “međunarodnog legaliteta”; italijanska propaganda o “fojbama” (jame) i “egzodusu” (iseljavanje Italijana sa jugoslovenskih teritorija posle II svetskog rata); instrumentalizovanje nacionalnih pitanja i mikro-nacionalizmi; nemačka dominacija i protivnarodno i revanšističko osnivanje Evropske unije; neokolonijalni karatker novih malih “republika” nastalih nakon kolapsa socijalističkih država; antislavističke predrasude, dominantne na svim nivoima naše kulturne i političke stvarnosti, uključujući i akademske krugove.

 

ŠTA SMO URADILI

Koordinacija je uvek posvećivala mnogo pažnje i energije kontra-informacijama o svim pomenutim pitanjima. Osnovala je radio programe (emisija “Jugoslavenski glas” na radio-stanici Radio Città aperta postoji već 25 godina), newsletter (“Jugoinfo”) i internet sajt (http://www.cnj.it/), već veoma bogat dokumentacijom, sa stranicama posvećenim NATO bombardovanju 1999. godine, međunarodnom i internacionalističkom karakteru Pokreta otpora, jugoslovenskim partizanima u italijanskom Pokretu otpora, slučaju Milošević i “ad hoc” sudu u Hagu… Jugocoord-a se osim Balkanom bavi i drugim, širim međunarodnim i nacionalnim scenarijima, kao i socijalnim pitanjima uopšte: na primer, nakon izbijanja krize u Ukrajini/Donbasu, udruženje učestvuje u sakupljanju i objavljivanju informacija, promoviše javne inicijative i učestvuje u njima; tokom godina odazvalo se apelima i mobilisalo se u aktivnostima vezanim za palestinsko pitanje; učestvovalo je u demonstracijama i izrazilo pozicije, putem javnih saopštenja i interpelacija institucija, u vezi sa situacijom romskih izbeglica u Italiji.

Teško je ukratko nabrojati sve inicijative i dostignute rezultate Jugocoord-a. Prva značajna javna inicijativa naše Koordinacije održana je u Torinu 4. maja 2002: premijerna italijanska prezentacija dokumentarnog filma BBC-a “Fašistički legat”, o zločinima kolonijalizma i italijanskog fašizma, originalno titlovanog za tu priliku. Da bi se ​​suprotstavila eskalaciji istorijskog revizionizma na temu italijanske odgovornosti u Drugom svetskom ratu, a naročito po pitanjima koja se odnose na tzv. Istočnu italijansku granicu, Koordinacija je takođe promovisala ili ko-promovisala više debata i konferencija (npr. u gradu Sesto San Đovani [Sesto S. Giovanni], kraj Milana, 2008. godine i, nedavno, “Dan sećanja, bilans” u Torinu, 2018); doprinela je objavljivanju raznih akata i drugih tekstova, konstituisanju komiteta i inicijativa u cilju kontra-informisanja – značajan je sajt www.diecifebbraio.info (10. februara obeležava se „Dan sećanja”), kao i postavljanju izložbe “Glava za zub. Fašistički zločini u Jugoslaviji 1941-1945”. Kao posledica bavljenja ovim temama, udruženje Jugocoord često se nalazilo u centru polemika, sporova i pravnih postupaka.

Interesovanje za istorijska pitanja i borbu protiv fašizma ogleda se i u događanjima prevashodno kulturnog, filmskog i pozorišnog karaktera u sopstvenoj proizvodnji, kao što su: dokumentarni film o liku Radeta Končara; pozorišni komad “Drug Gojko” (napisao i glumi Pietro Benedeti [Benedetti]), fokusiran na figuru Nela Marinjolija (Nello Marignoli), italijanskog partizana učesnika u jugoslovenskom Pokretu otpora; predstava “Jasenovac, beseda tišine” (autora i glumca Dina Parote); susreti i prikazivanje filmova poznatih reditelja (npr. Lordan Zafranović). Sa istarsko-srpskim rediteljem Nikolom Lorencinom bavili smo se italijanskim dobrovoljcima – garibaldincima – u Srbiji i, generalno, o bratskoj vezi renesansnih pokreta u Srbiji/Jugoslaviji i Italiji: prošle godine promovisali smo četiri javne inicijative na ovu temu u različitim gradovima, a u pripremi su i nove slične incijative.

Što se tiče kontra-informisanja o jugoslovenskim ratovima, koje je u temeljima našeg postojanja, organizovali smo više konferencija, od kojih su najvažnije “Prolazeći i dalje kroz Jugoslaviju…” (Trst 2002) i Međunarodni susret “TARGET” u Vićenci 2009, na desetogodišnjicu NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Učestvovali smo i u prevođenju, uređivanju i objavljivanju knjiga kao što su: “Ratne laži ” (J. Elzeser), “Koridor. Putovanje kroz Jugoslaviju u ratu” (J.T.M. Viskonti), “U odbranu Jugoslavije” (S. Milošević), “Ljudi i neljudi” (G. Jelisić). Pored kontra-informativnih kampanja, podržali smo u više navrata i konkretnu materijalnu solidarnost sa žrtvama imperijalističkog i bratoubilačkog rata i, s obzirom na to da u Italiji postoji mnoštvo udruženja posvećenih ovom cilju, Jugocoord je često popularisao i promovisao njihove inicijative, a u više slučajeva je izdvojio i sopstvena sredstva za neke od projekata, kao na primer: međunarodno „usvajanje na daljinu” dece radnika – žrtava bombardovanja, stvaranje arteških bunara za snabdevanje vodom na Kosmetu, funkcionalna podrška udruženju “Međunarodna radnička solidarnost” (UMRS) iz Kragujevca, sakupljanje pomoći za poplavljeno stanovništvo. Već pre nekoliko godina Jugocoord je preuzeo na sebe inicijative gostoprimstva i kulturno-obrazovne razmene sa decom, mladima i školama sa Kosova i sa područja Kraljeva, “Most za … Sutra!” i “Na more con Amore” („Na more s ljubavlju”).

U cilju odbrane istorijskog sećanja i vrednosti partizanskog internacionalizma, već 7-8. maja 2005. godine Jugocoord je u Rimu organizovao međunarodni skup “Partizani!”, na 60-godišnjicu Oslobođenja od nacifašizma. Članovi našeg udruženja su među protagonistima projekta ponovnog otkrivanja sudbina jugoslovenskih partizana u Apeninima, na osnovu koga je zatim objavljena i knjiga “Jugoslovenski partizani u italijanskom Pokretu otpora” (Odradek, Rim, 2011), u čijoj je promociji Jugocoord imao ključnu ulogu. Ova tema se sve više produbljuje i razvija, što pokazuje i organizacija – 2017. godine u Bolonji – konferencije o prisustvu jugoslovenskih i sovjetskih partizana u našem Pokretu otpora, kao i nabavljanje retkih materijala o ovim pitanjima za naš Dokumentacioni centar.

 

ŠTA RADIMO

Postojanje ovog centra moguće je zahvaljujući značajnom nasledstvu koje nam je testamentom ostavio drug Đuzepe Tore (Giuseppe Torre), preminuo 2014. godine. Kupili smo i opremili sedište udruženja u Bolonji, pod nazivom Dokumentacioni centar „Đuzepe Tore”, u kome su opremljeni Biblioteka i Arhiv i gde organizujemo kulturne i obrazovne aktivnosti za članove. U specijalističkoj biblioteci mesto su našle mnoge knjige koje više nisu u katalozima izdavača ili su iz drugih razloga nedostupne u Italiji: dela o odnosima između zemalja sa dve obale Jadranskog mora, o partizanskom internacionalizmu, kulturi i istoriji naroda Balkana, o socijalističkim zemljama, a posebno o SFR Jugoslaviji. U Arhivu se čuvaju i lični dokumentarni fond našeg prijatelja, druga Dragutina “Draga” Ivanovića, crnogorskog partizana interniranog u mestu Kolfiorito (Colfiorito) i borca u italijanskom Pokretu otpora, materijali književnika Marka Aurelija Rivelija, poznate umetnice Milene Čubraković i naših članova.

Arhiv je na raspolaganju za smeštaj dokumentarnih fondova nekadašnjih boraca, naučnika, istraživača i aktivista koji žele da ih ustupe nama, kako bi se sprečilo, kao što se prečesto događa, da se zagube ili “sahrane” u ustanovama koje nisu stvarno zainteresovane za to da priče i sećanja militantnog internacionalizma budu adekvatno vrednovane.

Zahvaljujući legatu „Tore” započeli smo i druge važne kampanje.

• Jedna od njih zove se “Mreža sećanja i prijateljstva Centralnih Apenina” i ima za cilj obnavljanje kulturne i/ili istorijske baštine nekih od opština centralne Italije pogođenih nedavnim zemljotresima. Posebno bismo želeli da zaštitimo sećanja na prisustvo jugoslovenskih antifašista iz godina 1941-44. Projekat trenutno pokriva sledeće četiri opštine:

– Vale Kastelana (Valle Castellana), u pokrajini Abruco (Abruzzo), u kojoj se sakrivao i borio već pomenuti drug Drago Ivanović;

– Akuasanta Terme (Acquasanta Terme), u pokrajini Marke (Marche), gde se nalazi Međunarodno partizansko groblje naselja Poca (Pozza), Umito i Pito, gde su sahranjene žrtve masakra od 11. marta 1944. godine, uključujući i 15 jugoslovenskih antifašista;

– Monte Kavalo (Cavallo), Marke, gde smo “otkrili” Isposnicu Romita (Eremo della Romita) i želeli bismo da doprinesemo njenom obnavljanju i valorizaciji. Na ovom mestu se 20-21. maja 1944. odigrao nacifašistički napad na tamo okupiljene partizane (četvorica ubijenih, od kojih jedan Jugosloven);

– Folinjo (Foligno), u Umbriji, gde smo Opštini predložili postavljanje spomen ploče na mestu nekadašnjeg koncentracionog logora “Kazermete” (Casermette) u Kolfioritu (Colfiorito), odakle je izbegla većina antifašista koji su zatim postali protagonisti Pokreta otpora u pokrajinama Marke i Abruco. U cilju promocije ovog predloga planirali smo jednu konferenciju sa pozorišnom predstavom na samom mestu bivšeg koncentracionog logora, koja će biti održana tačno na 75-godišnjicu bekstva iz logora, tj. 22. septembra 2018. godine.

Kampanja „Mreža sećanja i prijateljstva Centralnih Apenina” bi potencijalno mogla da uključi i mnogo veći broj lokaliteta na ovom širokom području pogođenom zemljotresima 2016-2017. godine, imajući u vidu ogromnu geografsku površinu na kojoj su se odigrali ponovno otkriveni događaji opisani u knjizi “Jugoslovenski partizani u italijanskom Pokretu otpora”.

• Već u prošlosti Jugocoord se trudio da olakša objavljivanje dragocenih bisera jugoslovenske književnosti u Italiji, kao što je delo “Tebi, moja Dolores” Saše Božović (prevod Đakoma Skotija [Giacomo Scotti], Odradek, Rim 2008). Trenutno, jedna od naših kampanja ima za cilj pokretanje biblioteke pod naslovom „OrientaMenti” (“Smernice”, ili “Orijentisanje umova”, igra reči, prim. prev.) u okviru kataloga jednog italijansko-nemačkog izdavačkog preduzeća. Prva publikacija (već u štampi) ima za temu kulturno – istorijsko i umetničko – blago srednjovekovne Srbije: radi se o divulgativnom tekstu stručnjaka Roze D’Amiko (Rosa D’Amico), istoričara umetnosti i člana našeg Naučno-umetničkog komiteta. U planu je da koristimo ovu biblioteku za objavljivanje tekstova raznih vrsta i na različite teme, koje ćemo pisati, uređivati ili jednostavno “sponzorisati”.
• Naša Koordinacija je tokom godina razvila radikalnu kritiku “ad hoc tribunala” u Hagu, a testament Tore izričito zahteva da se ova tendencija nastavi. Zbog toga smo u saradnji sa udruženjem Sloboda iz Beograda pokrenuli konkurs za dve nagrade koje će se dodeljivati neobjavljenim esejima/stručnim radovima koji kritički analiziraju aktivnost ovog suda.
• Jugocoord je zauzeo stav i na temu lingvističkog pitanja o srpskohrvatskom jeziku dokumentima, konferencijama i zauzimanjem javnih stavova, koristeći savete stručnjaka, kao što je slavista Ljiljana Banjanin. Udruženje je nedavno započelo kurseve srpskohrvatskog jezika u Torinu, što nameravamo da ponovimo i u drugim gradovima.
• Najzad, uspeli smo da nastavimo i sa donacijama u cilju podrške jugoslavističkih organizacija i radnika u bivšim federativnim republikama, uključujući tu i “Komuniste Srbije”: čast nam je što smo započeli jednu ovako važnu saradnju.

 

NAČIN PRISTUPANJA UDRUŽENJU

Kao zvanično priznato neprofitno društveno korisno udruženje, svake godine dobijamo od države jedan mali iznos koji se računa na osnovu procenta broja građana koji odluče da nas izaberu za korisnike “5 promila” (obavezni godišnji doprinos u društveno korisne svrhe) u svojim poreskim prijavama prihoda. Međutim, sigurno je da su nam za realizaciju mnogih projekata potrebni i drugi resursi, jer nasledstvo koje nam je ostavio Đuzepe Tore pre ili kasnije neće biti dovoljno. Zato je sa ekonomskog stanovišta i dalje od osnovne važnosti doprinos građana koji se lično pridružuju našem udruženju.

Članstvo u Udruženju je individualno. Mogu da mu pristupe svi koji dele ciljeve Udruženja i daju svoj doprinos za postizanje istih putem svoje lične i dobrovoljne aktivnosti.

Da bi se postalo punopravni član neprofitnog udruženja Jugocoord, neophodno je da se:

– bude predstavljen od strane drugog člana;

– slaže sa sadržajem njegovog Statuta;

– doprinosi uplatom godišnje članarine u iznosu od najmanje 15 evra;

– popuni, potpiše i preda Obrazac za primanje u članstvo.

Postoji takođe i članstvo kao simpatizer. Za razliku od punopravnog člana, simpatizera ne mora da predstavi drugi član, ali on nema pravo glasa niti može da bude izabran na funkcije udruženja. Može da učestvuje na Skupštinama članova udruženja samo kao posmatrač.

 

 

 

 

Partija “Komunisti Srbije” izražava solidarnost i daje punu podršku Palestinskom narodu u njihovoj borbi za nezavisnost i suverenitet Palestinske države, a osuđujemo vojnu intervenciju Izraelske armije i odluku presednika Trampa da premesti ambasadu SAD u Jerusalim. Kao Palestinski  i naš narod je na svojoj koži osetio politiku svetskih moćnika predvođenih SAD i vodećih zemalja EU po pitanju otcepljenja  Kosova od Republike Srbije koja je sprovedena primenom sile, agresijom NATO snaga na našu zemlju, bez saglasnosti OUN. Neće biti mira na Bliskom Istoku dok se ne sruši kapitalizam u svim državama tog regiona.

U nastavku objavljujemo pismo bratske komunističke partije Izraela koja apeluje za pomoć ugroženom narodu Palestine.

Dragi drugovi,

 

Kao što ste sigurno informisani, nakon masakra u Gazi ove nedelje, i kontinuirane izraelske agresije i brutalnosti protiv Palestinaca u Gazi u poslednjih nekoliko nedelja; 60 Palestinaca ubijenih od strane IDF snipera, uključujući i decu, ostavljajući na hiljade Palestinaca sa teškim povredama da ostanu hendikepirani ako prežive. Bolnice u Gazi su u velikoj nevolji i mole kako za medicinsku tako i za humanitarnu pomoć kako bi pomogli medicinskom osoblju da nastavi sa važnim operacijama  koje spašavaju život.

Pod ovim okolnostima, Komunistička partija Izraela pokrenula je juče, 16. maja, lokalnu Kampanju za humanitarnu i medicinsku pomoć, kako bi pomogla otporu i opredeljenju palestinskog naroda u Gazi, uglavnom da pomogne bolnicama u Gazi, koji se pred kolapsom pod ovim nerazumnim okolnostima i hiljadama ranjenih koje se tretiraju dnevno, već nekoliko nedelja.

CPI šalje najsrdačnije pozdrave solidarnosti svim bratskim partijama koje protestvuju protiv izraelske okupacije i masakra i pozivaju sve komunističke i progresivne partije leve orijentacije da razmotre mogućnosti slanja medicinskih ekipa i mobilizacije međunarodne podrške za pomoć bolnicama u Gazi u ovim strašnim vremenima, svako prema  svojim mogućnostima,   kapacitetima i metodama.

Svi živimo u teškim vremenima, gde imperijalizam, cionizam i reakcionarne snage pokušavaju da ukinu pravdu, mir i samoopredeljenje ljudskih prava na Bliskom istoku i mnogim drugim regionima. Naša je dužnost da se odupremo i protestujemo protiv ovih zloslutnih radnji.

 

Drugarski pozdrav

CK Komunističke partije Izraela

Objavljujemo tekst druga Đeze Olajoša koji nijedan naučni časopis u Srbiji nije hteo da objavi.

U kakvom su stanju danas naša još uvek plodna zemljišta i kako (da) brinemo o tome?

Činjenica je da ne možemo da opstanemo bez plodnosti zemljišta, ali i pored toga malo brinemo o tome da održimo plodnost bar na istom nivou koji je sada.

Od plodnosti zemljišta nam zavisi zdravlje, život, ekonomsko stanje, pa čak i razvoj privrede.

U godinama posle drugog svetskog rata kada je naša industrija bila razrušena, pa skoro da nije ni postojala, poljoprivreda nas je izvukla iz najveće bede. Naše se privredno stanje otada popravilo, razvili smo industriju i privredu. Međutim sada imamo opet razrušenu i nerazvijenu privredu u odnosu na stanje od pre oko 30 godina. Opet očekujemo od poljoprivrede da nas izvuče iz krize. Međutim, stanje plodnosti zemljišta je sada mnogo lošije, nego što je to bilo pre oko 60 godina. Pored toga i društvena gazdinstva su nepotrebno i –veoma štetno za celo naše društvo, razrušena.Stočni fond nam je takođe jako opao… Daleko smo od toga da na gazdinstvima imamo toliko stoke da to podmiri zakon propisan još u socijalizmu: bar jedno uslovno grlo po hektaru.

Pokušajmo sada da razumemo sve ovo što je do sada rečeno. Zemljište nam je dobrim delom propalo?

Stavimo sada na stranu i sasvim odbacimo sva naša dosadašnja pogrešna svhatanja o plodnosti zemljišta, naročito to da je plodnost sporedna stvar, pa i to da će zemljište biti plodno još i hiljadama godina, i pokušajmo da vidimo istinu o tome.

Ako putujemo bilo čime ili hodamo kroz atar i posmatramo predeo, u rano proleće, kada je još zemljište nepokriveno usevima videćemo da naš černozem nije svuda crne boje.Primetićemo blede fleke. Te fleke su danas već ponegde i jako blede – skoro sasvim bele. Na tim mestima je kiša (ili druge vode) isprala humus.Zato su ta mesta izbledela. Pre oko 60. godina čak ni malo bleđih fleka nije bilo. Zemlja je bila crna svuda i gore (na uzvišicama), i dole (na nižim delovima). To zato znam jer sam tada tražio bleđe fleke da bi dokazao svojim školskim drugovima da i u Vojvodini postoji erozija.

Ako u letnje doba posmatramo biljni svet na strništima, videćemo da su ta mesta pokrivena korovima.Korovi prisutni u velikom broju, ali u malom broju biljnih vrsti. Te vrste su najćešće ambrozija, divlji sirak i palamida, vrste najotpornije na do sada upotrebljene herbicide. Nekadašnjeg velikog bogastva u biljnim i životinskim vrstama sada nažalost nema. Sada nam je jako opao živi svet, procenat humusa, broj korisnih mikroorgaizama, i dubina plodnosnog sloja je sve plića. Sve to znači da je nivo plodnosti zemljišta jako opao. Već do sada smo izgubili ogromno bogastvo, koje je bilo u zemljištima nekada jako dobre strukture. U strukturnim mrvicama se nekada akumuliralo mnogo više vode i hranjiva za biljke, koja su hranjiva korisni mikroorganizmi pretvarali u pristupačan oblik za biljke.

U poslednjim decenijama, naročito u poslednjih 20 godina veoma dobre osobine naših zemljišta su velikim delom izgubljene. Ko bi znao i mogao da proceni to ogromno bogastvo koje smo izgubili? Zato smo izgubili, što nismo znali da pravilno i očuvajući plodnost koristimo te velike prednosti što nam je priroda dala.

Samo što to videti nije lako, naročito onima koji sada čitav dan i skoro svaki dan rade za male plate. To je ogromno prostranstvo i u prostoru i u vremenu. I o brodu“Titanik“ su verovali da je toliko velik i tako napravljen da je nepotopiv, ali se i taj brod potopio 15. aprila 1912. godine.Kada se punio vodom na pojedinim delovima broda nisu znali da se brod topi i veselili su se…Zato treba da sada vidimo šta još možemo učiniti da bi spasli naš „brod“ –zemljište. Velika je razlika između plodnosti zemljišta i broda „Titanik“ u tome što su od vremena potopljenja, pa do sada ljudi napravili i veće i bolje brodove, ali onu savršenost koju je napravila priroda hiljadama godina, tojest onaj harmonični sklad između živih bića i zemljišta – što čini plodnost – čovek nikada neće moći da napravi. Neće moći na tolikim površinama. Pored toga neće znati da napravi to tako da se može ekonomično trajno i dobro gazdovati na tome.

Kako čovek ruši strukruru i plodnost zemljišta?

• Mehaničkim dejstvom, odnosno obradom;
• Hemijskim dejstvom ubijajući korisne mikroorganizme, tojest mineralnim đubrivima i otrovima, umesto primene organskih đubriva (stajnjaka, komposta) i biološke zaštite biljaka;
• Nepravilnim navodjavanjem, što ubrzava razlaganje humusa, naročito ako se pretera u intenzitetu navodnjavanja i količini vode;
• Nepravilnim smenjivanjem useva, odnosno nedostatkom primene pravilnog plodoreda.

 

Današnje stanje nauke je na takvom nivou da bi se mogli ti štetni uticaji da se svedu na minimum i tako umnogome spreči opadanje nivoa plodnosti. To znači da bi svi mi mogli biti mnogo bliže ka održivom korišćenju zemljišta. Greška je u tome što to ljudi ne znaju – i što je još gore – mnogi ni neće da znaju.

Ovde bi samo nabrojao neke od veoma korisnih pronalazaka, naučnih saznanja i stručnih iskustava, čijom primenom bi mogli da očuvamo zemljište i ekonomično gazdujemo:

Kombinovana ratarska mašina – Mandić (Mandića Stanka iz Sivca), mašina za gnječenje zrna biljaka (proizvodi se u Finskoj), pronalazci i naučna znanja u oblasti primene bioleške zaštite biljaka, kao i biološka đubriva, mnoga saznanja iz pčelarstva, ostvarivanje plana formiranja poljozaštitnih pojaseva, obrađivanje zemljišta isključivo samo pri optimalnom stanju vlažnosti (50-60% vlage od poljskog vodnog kapaciteta), potpuno isključivanje prskanja strništa herbicidima, širenje primene sistema za navodnjavanje kap po kapi navodnjavanja mikrorasprskivačima na što većim površinama, i još druga. Trebalo bi svaki od tih da se obrazloži, što bi zahtevalo više stranica. Trebalo bi imati u vidu da bez toga ne bi mogla da napreduje poljoprivreda. Zato to kažem, jer je sadašnji pravac razvoja poljoprivrede pogrešan, i ustvari postepeno uništava poljoprivredu, ali i zemljište i nas.  Treba da primetimo da je sada na vilikim površinamaobrađenih velikim mašinama sve ekstenzivnija proizvodnja tojest po jedinici površine proizvodi se sve manje vrednosti. (Manji su i prinosi i kvalitet tih prinosa lošiji, mnoge mnogo vrednije biljke se ni ne gaje).

Na primer prinosi kukuruza u sušnim godinama (2012.,2013.,2015., 2017.) godinebili su katastrofalno niski baš na velikim parcelama, na takvim, koja već skoro dve decenije nisu đubrene stajnjakom. U istim godinama na mnogim manjim površinama, koje su površine redovno đubrene stajnjakom, postizali su srednje, mnogo bolje prinose. Zato treba pohvaliti bioproizvođače i manje proizvođače koji se brinu o održavaju plodnosti zemljišta.

Đeze Olajoš

11 May 2018

“Recite mi ijednu bitku posle jeseni 1941. godine gde su četnici učestvovali u borbi protiv Nemaca i Italijana”

Pisac Ivan Ivanji, koji je preživeo Aušvic, izjavio je da su četnici Draže Mihailovića od jeseni 1941. pa do kraja Drugog svetskog rata sarađivali sa Nemcima, a protiv naroda.

On je rekao da je sada čitao u novinama da su se podoficiri srpske vojske klanjali Draži Mihailoviću, a on je od jeseni 1941. godine do kraja rata radio sa Nemcima protiv naroda.

“To je dokumentovano, a ako ne verujete komunističkim, pogledajte nemačke arhive. Recite mi ijednu bitku posle jeseni 1941. godine gde su četnici učestvovali u borbi protiv Nemaca i Italijana, a vojska sad salutira, Ministarstvo odbrane se pravi blesavo. O Nediću i da ne govorim”,”, rekao je Ivanji novinarima.

“Veoma sam često u Nemačkoj pitan šta mislim o memorijalnim centrima i logorima i uvek kažem – to se mene ne tiče, ja znam šta je tamo bilo, to je problem vaših unuka”, rekao je Ivan Ivanji o susretu sa Rajnerom Hesom, unukom Rudolfa Hesa.

Ivanji je rekao da je danas “sreo jednog takvog unuka, ne običnog imena” sa kojim je razgovarao o mnogo čemu.

Rajner Hes je rekao da drži predavanja u različitim zemljama i “uvek isto počinjem komunikacijom kako izgraditi mostove i interesantno je razgovarati sa ljudima poput Ivanjija”.

Ljudi sa kojima razgovaram znaju da sam unuk Hesa, a iako tada nisam bio rođen, niti sam počinio bilo kakvu krivicu, ljudima to vraća sećanja i užase, rekao je Rajner Hes.

On nije želeo da pristane na nacističko nasleđe svoje porodice i kao tinejdžer je otišao od kuće jer se suprotstavio negiranju teških nacističkih zločina među najbližima.

Hes je, zajedno sa Ivanjijem, na Starom Sajmišu položio venac žrtvama Holokausta.

У целом слободољубивом свету девети мај се прославља као Дан победе над фашизмом у Другом светском рату, у знак сећања на девети мај 1945. године, када је нацистичка Немачка безусловно капитулирала. Тог дана се, поред величанствене победе, сећамо и огромних жртава које су поднете у току рата. Далеко највећи број жртава имали су Совјетски савез, Пољска и Југославија, са око 1.700.000 погинулих и убијених.

У већини земаља се овај празник достојанствено обележава, али не и у Србији. Од тзв. “демократских промена” у земљи 2000. године, присутан је тренд минимизирања значаја Дана победе. Под влашћу Коштунице и касније Тадића, девети мај се и није прослављао ка Дан победе, већ као Дан Европе. Садашња власт у Србији, вероватно због блискијих односа са Руском Федерацијом, а знајући колики значај Руси поклањају Дану победе, почела је да обележава овај празник, али на такав начин да се не наводи ко је то на територији наше бивше заједничке домовине, па и на територији Србије, остварио победу у рату и земљи донео слободу. Проблем је што је слободу извојевала Народноослободилачка војска Југославије (од марта 1945. године Југословенска армија), а данашњи властодршци су склонији четницима, који су у току рата сарађивали са окупатором, него партизанима.

Ове године је у Београду, у склопу обележавања Дана победе, по трећи пут организована манифестација Бесмртни пук, по угледу на манифестацију која се сваке године, после војне параде, организује у Москви. У Русији потомци учесника Великог отаџбинског рата (и оних који су погинули, као и оних који су рат преживели), у маршу који се одвија улицама и трговима Москве, носе фотографије учесника рата и на тај начин им одају почаст и захвалност за њихов допринос победи и слободи. Да је организатор то желео, тако је требало да буде и у Београду. Међутим, ове године је од манифестације направљена фарса. Поред оних којима је ту било место, људи (Руса и грађана Србије) који су носили фотографије учесника рата из редова Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије, било је и оних који су носили фотографија официра руске царске војске и припадника разних организације које су у Србији сарађивале са окупатором. Било је и транспарената, чија основа је руска царска застава, на којима се налазила фотографија цара Николај, а знамо добро да се белогардејски Корпус на територији Србије борио на страни Немаца у Другом светском рату. Учешће су узели и познати екстремни десничари, Бошко Обрадовић и Мирослав Паровић, али то уопште не чуди када се има у виду да је главни организатор манифестације био Ненад Поповић, министар без портфеља у Влади Републике Србије, који је и сам екстремни десничар, иначе познат по својим хомофобичним изјавама.

Да нам нису познате историјске чињенице, могли би смо помислити да су Србију у Другом светском рату ослободили само Совјети, јер је све време (и у току припрема за марш и у току марша) са разгласа пуштана руска музика, а у току самог марша и Марш на Дрину и Тамо далеко. И поред тога што гајимо дубоко поштовање према овим двема песмама, јер потичу из периода херојске борбе српског народа за своју слободу у Првом светском рату, сматрамо да је поред њих било места и за песме које директно говоре о борби и победи Народносолободилачке војске Југославије у Другом светском рату, јер је то војска која је пуне четири године водила тешке борбе против окупатора и њихових слугу, и уз натчовечанске напоре на крају победила, израставши крајем рата у четврту војну силу антихитлеровске коалиције у Европи. Међутим, за те песме овом приликом није било места.

Да би све добило још већи бесмисао, потрудили су се домаћи говорници, Никола Селаковић, изасланик председника Републике Србије и Ненад Поповић, организатор скупа. После амбасадора Руске Федерације у Србији, господина Александра Чепурина, који је одржао пригодан и достојанствен говор у коме је одао признање учесницима Другог светског рата, наравно из редова победника, скупу се обратио Никола Селаковић. Он је помињао ветеране (ако је говорио о припадницима Црвене армије, онда у реду, јер се у Русији они тако називају, али код нас се припадници победничке војске називају: борци Народноослободилачког рата), а ни једном речју није споменуо ко је то ослободио Србију у Другом светском рату, па се стиче утисак да је говорио о имагинарним људима. Овај врли говорник (познат по својим интервјуима на високом академском нивоу) је превазишао сам себе када је рекао да ми на Дан победе над фашизмом у другом светском рату треба да одајемо почаст свима који су погинули у ратовима за ослобођење. Да не знамо да он на тај начин, делујући у складу са политиком тренутне власти у Србији, жели да релативизује значај победе над фашизмом и потпуно избрише из свести грађана Србије чињеницу ко је однео победу на овим просторима, чак би смо могли да помислимо да је то једна лепа и хумана идеја, али на жалост није.

Николу Селаковића је својим обраћањем засенио Ненад Поповић. Он је овом приликом решио да са нама подели историјске чињенице до којих је дошао и које је дуго скривао од јавности. Тако нам је саопштио да је у рату на страни окупатора била Хрватска, а да су земље победнице биле Русија и Велика Србија. Да није тужно, било би смешно. Овом приликом желимо да подсетимо господина Ненада Поповића, да је на страни окупатора у Другом светском рату била Независна држава Хрватска, у чијем саставу су били и Босна и Херцеговина, Срем и у једном моменту делови Санџака, али не и целокупна територија данашње Хрватске, јер су Далмација, Горски Котар и још неки делови били под окупацијом фашистичке Италије. На територији данашње Хрватске су 1942. године формиране три дивизије НОВЈ (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка, чији већински састав су чинили Срби), као и више партизанских јединица пре и после тога. Ма колико били против поступака тренутне проусташке владе Републике Хрватске, за рад истине не можемо рећи да је данашња Хрватска  следбеник НДХ. Такође, када је о Великој Србији Ненада Поповића реч, морамо да га подсетимо да је након капитулације Југословенске краљевске војске 18. априла 1941. године, Србија “раскомадана” и да је оно што је од ње остало било једва нешто веће од Београдског пашалука – Срем је припао НДХ, Банат Немцима, Бачка Мађарима, Јужна Србија (све до Ниша) Бугарима, Косово и Метохија и Санџак (или Рашка област) Италијанима. Србијом је у то време, за рачун Немаца, владао колаборациониста Милан Недић и тешко можемо замислити да је он у ствари победио фашисте у Другом светском рату. Не господине Поповићу, на правој – победничкој страни су се налазили Срби и припадници осталих народа и народности Југославије који су се борили у редовима НОВЈ (касније ЈА) или који су ту борбу подржавали. Ви и Вама слични, четнички, недићевски, љотићевски и сл. орјентисани нисте на правој антифашистичкој страни и никада нећете бити. Ви се само додворавате Русима, да би из тога остварили неку личну корист. Српски народ ће то знати да оцени и свко ће добити место у историји које му припада. Ви добро размислите где Вам је место.

После свега што смо видели 9. маја 2018. године у Београду, поставља се питање да ли ми антифашисти икада више треба да узмемо учешће у овој манифестацији, која је бескрупулозно искориштена за величање ретроградних идеја, или поводом овог великог празника треба да организујемо свој, прави антифашистички скуп који ће одати пошту правим ослободиоцима ове земље и промовисати истинске људске вредности – слободу, једнакост, братство и јединство. Добро размисломо, имамо довољно времена.

Заједно до победе!

Комунисти Србије

NE fašističkom skupu u Bleiburgu!

Zajednička izjava Socijalističke radničke partije Hrvatske (SRP) i Radničke partije Austrije (PdA), Zagreb i Beč, 12. 05. 2018.

Svake godine, druge nedjelje u mjesecu maju, u Bleiburgu/Pliberku (Koruška, Austrija) održava se komemoracija hrvatskim žrtvama Drugog svjetskog rata. Formalno je to memorijalna misa koju zajednički predvode Katolička crkva Hrvatske i Koruške.

U stvari, događaj koji već desetljećima organizira Počasni bleiburški vod je sastanak desničarskih ekstremista i fašista. U Bleiburgu se svake godine okupljaju stari i novi nacisti, ustaše, “veterani” Wehrmachta i SS-a i njihovi simpatizeri, fašisti, ekstremne desničarske grupe i pojedinci i oplakuju poraz Hitlerove Njemačke i kolaboracionističke Nezavisne države Hrvatske. Sudionici slave fašističke ideje, povijesni revizionizam, rasizam i antisemitizam, veličaju Adolfa Hitlera i Antu Pavelića.

Istovremeno pokušavaju falsificirati povijest. Fašističke režime oslobađaju od krivnje, a kriminaliziraju antifašistički otpor, posebno onaj koji su pružali jugoslavenske i austrijsko-slavenske partizanske jedinice, kao i komunističke organizacije. Ali činjenice su činjenice: u maju 1945. je izvojevana velika antifašistička pobjeda naroda, Antihitlerovska koalicija je slavila vojnu pobjedu nad fašizmom, terorom, masovnim uništenjem i genocidom u Europi. To su dani oslobođenja i radosti, a ne oplakivanja ustaškog režima, hrvatskih ratnih kriminalaca i njihovih njemačkih i austrijskih saveznika.

Socijalistička radnička partija Hrvatske i Radnička partija Austrije zajednički izjavljuju:

– Osuđujemo fašističko okupljanje u Bleiburgu, bez obzira na izgovor pod kojim se održava, i tražimo da se zabrani!

– Pozivamo hrvatsku i austrijsku vladu da osude ovo okupljanje i da ubuduće spriječe njegovo održavanje!

– Od Katoličke crkve u Hrvatskoj i Austriji, koje nose povijesnu ljagu kolaboracije s ustašama i austrijskim fašistima, očekujemo da preispitaju svoju ulogu i da se distanciraju od Počasnog bleiburškog voda!

– Pozivamo narode Austrije i država sljednica Jugoslavije da bez obzira na državljanstvo, jezik ili vjeroispovijest zajednički ustanu protiv nacionalizma i rasizma, da rade u duhu internacionalizma i antifašizma, za mir i međunarodno prijateljstvo!

 

Smrt fašizmu, sloboda narodu!

Дана 9. маја 2018. године, делегација партије „Комунисти Србије“ је обележила Дан Победе над фашизмом. Том приликом је положен венац на споменик Ослободиоцима Београда. Након тога активисти наше партије, заједно са још неким комунистичким организацијама и грађанима Руске Федерације учествовали су у поворци „Бесмртног пука“ и на тај начин су јасно показали ко су били борци против фашизма.

Делегација Партије „Комунисти Србије“ дана 04.05.2018.године посетила је Кућу Цвећа и поводом годишњице смрти председника СФРЈ и председника ЦК СКЈ, Врховног командата ОС СФРЈ и Маршала Југославије Јосипа Броза Тита положила венац на његов гроб. Тиме је одала дужну пошту човеку који је заслужан за победу над фашизмом и успостављање хуманог друштва у коме су Југословенски народи и народности живели све до разбијања заједничке домовине. Никакве лажи и обмане којима се служе ретроградне снаге у Србији и на целом Југословенском простору не могу и неће умањити његов значај и поштовање које сви слободољубиви грађани Југославије према њему осећају.

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА ДРУГУ ТИТУ!