Виши суд у Београду одбио је захтев за рехабилитацију Милана Недића. И поред ове одлуке суда остала је срамота и за државу и народ Србије због самог покретања овог поступка. Знамо да су наши судови рехабилитовали до сада око 2000 ратних злочинаца и сарадника окупатора, што представља јединствен случај у свету.

Активисти Партије „Комунисти Србије“ су редовно протествовали на свих 12 рочишта у току трогодишњег судског поступка. Поред наших активиста редовно су били присутни и комунисти из других организација. Недопустиво је да они који би требали да баштине традиције славне НОБ остају по страни за овакве догађаје. Ту пре свега мислимо на 15 000 чланова СУБНОР-а из Бегорада који нису осетили потребу да искажу јавни протест у оваквом и сличним случајевима. Ово није био протест само против рехабилитације ратних злочинаца, већ и протест против актуелне прочетничке власти.

Комунисти Србије.

 

Partija “Komunisti Srbije” je čestitala 27.juli- Dan Pobede u Velikom oslobodilačkom Otadžbinskom ratu drugovima iz bratske radničke partije DNR Koreje, kao i ambasadoru DNR Koreje u Bukureštu.

 

Korejsko poluostrvo je oslobođeno od teških i brutalnih okova japanskog imperijalizma u avgustu 1945. godine, a korejski narod je odmah počeo da obnavlja zemlju u duhu socijalizma. Oduzimanjem zemlje od feudalaca, ljudi su po prvi put postali vlasnici zemlje i fabrika. Veliki koraci su postignuti na polju emancipacije žena, borbe protiv nepismenosti odraslih i isceljenja zemlje od decenijskog ropstva, sa velikim elanom – započeti su veliki građevinski projekti, a bogato nasledstvo korejske kulture je obnovljeno. Ovaj  težak zadatak kulminirao je u formalnom uspostavljanju Demokratske Narodne Republike Koreje kao diktatura proletarijata 1948. godine, dok su američke imperijalističke snage agresivno preuzele kontrolu nad većim delom južne polovine poluostrva pod lažnim izgovorom razoružavanja japanskih trupa.

Celokupna invazija SAD-a na DNRK nije bila iznenadna, tada – ne samo da je već stekla značajan nivo kontrole nad južnom polovinom Korejskog poluostrva, već su se njene oružane provokacije duž 38. paralele postepeno povećavale tokom godina . Sa 454 oružanih provokacija 1947, 932 u 1948 i neverovatnih 2617 1949, rat je već u stvarnom smislu započeo nekoliko godina pre tog sudbonosnog dana 25. juna 1950. godine. Putem ovih vojnih incidenata, SAD su imale nameru da učvrste odbrambene položaje i umanje snagu Korejske narodne armije. Sve do trenutka kada su izvršile sveobuhvatnu invaziju, osećale su se sigurno u svojoj pobedi.

To je bilo pogrešno.

Američki istoričar Bruce Cumings napominje da je “skoro polovina južnokorejskih vojnika umrla, zarobljena ili nestala” u roku od mesec dana od početka rata, a “Seul je pao u ruke severnih invazionih snaga od oko 37.000 vojnika”. Korejska narodna armija je potisnula invazione snage nazad u Pusan, mali prostor na jugoistoku poluostrva Ono što je započelo kao “pobeda koju niko nikada nije mogao oduzeti od Harija Trumana” (Bruce Cumings) umesto toga završilo se sa 405.489 poginulih, ranjenih i zarobljenih američkih vojnika, 113.965 južnokorejskih marionetskih vojnika poginulih, zarobljenih i ranjenih i i uništavanje velikog broja aviona, tenkova, kamiona i brodova (Choe Jung Chol, Von Chung Guk) Korejski otadžbinski oslobodilački rat je srušio mit da je Američki imperializam nepobediv i jednom zauvek, pokazao svetu da revolucionarna odlučnost i žudnja za slobodom mogu, zaista, baciti na kolena i najmoćnije armije sveta. Iako su Amerikanci danas sasvim svesni ponižavajućeg poraza američkog imperijalizma, njihova vlada nastavlja da umanjuje prave okolnosti rata u laži. “Najmanje poznato Amerikancima je”, piše Bruce Cumings, “kako je to bio grozno prljavi rat, sa odvratnom istorijom civilnih pokolja.” On nastavlja: ​​”Američki dokumenti otkrivaju da je u južnokorejskim zatvorima držano desetine hiljada političkih zatvorenika, policija je radila u rukavicima sa fašističkim omladinskim grupama i da su te iste snage masakrirale svoje građane samo pod sumnjom da imaju levičarske tendencije. “Iste južnokorejske marionetske snage koje su počinile ove brutalnosti uglavnom su regrutovane iz redova onih koji su sarađivali sa japanskim imperijalistima pre oslobođenja, već se pokazalo da ih zloupotreba, silovanje i ubijanje kolega Korejanaca nije mnogo uzbudilo, oni su nastavili sa svojim zlodelima.Imperijalistička takozvana “međunarodna zajednica”, uključujući i Sjedinjene Države, nastavlja da predstavlja DNRK u najmračnijim oblicima, divlje optužujući zemlju za kršenje ljudskih prava, dok Sjedinjene Države imaju najveći broj zatvorenika u svetu, u zatvorima  Afroamerikanaca ima pet puta više od belaca, SAD ne pomišljaju da prestanu sa mučenjem kada su u pitanju Arapi i brutalno  razdvajaju porodice bez dokumenata. SAD su licemerno izgubili iz vida činjenicu da su oni jedina zemlja koja je ikada upotrebila nuklearno oružje dok je osudila DNRK za svoj odbrambeni program, ali mi nismo.  DNRK je u međuvremenu smelo gradila socijalizam. Njeno nasleđe nam pokazuje da radni ljudi mogu opstati čak i pod najtežom pretnjom, dok nam njihovo sadašnje društvo nudi pogled u budućnost za koju se svi možemo boriti i nadati joj se.

Radnik ne može ništa izgubiti osim svojih okova. Imamo svet za koji se borimo, i veličanstven primer Korejskog naroda koji je pokazao da zaista možemo pobediti-čak i u  naizgled bezizlaznim situacijima!

 

Predstava “Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi” izvedena je sinoć pod otvorenim nebom, na platou Muzeja Jugoslavije, u okviru Filmstreet festivala. Pre predstave posetioci su imali priliku da pogledaju premijeru dokumentarnog filma Ivana Stojiljkovića “Mogućnost pobune”, koji je sniman tokom stvaranja predstave.

U toku dana organizatori su se nosili sa strepnjom oko najavljene kiše i željom da ostanu odani dogovorenom datumu najavljenom publici. Baš tu ispred Muzeja Jugoslavije, na simboličnom i važnom mestu. Na mestu groba jedne države i društva, pet mladih glumaca upustilo se u pozorišni eksperiment interpretacije savremenih heroja, sa podrškom više od 1200 ljudi.

Da li u Beograda, u kome takoreći više nema ulice Ivo Lola Ribar, sinoćni događaj Reflektor teatra na FIlmstreet-u podržan Muzejom Jugoslavije, ohrabruje i revitalizuje savremeni antifašizam, kao logičan odgovor na sve prisutniju suprotnu pojavu, onu kojoj oponira? Verujemo, da.

 

 

Film je omogućio publici da kroz mozaik mišljenja pravnika, istoričara, sociologa, andragoga, aktivista i umetnika, etablirane mlađe generacije preispita današnji kapacitet revolucije i osvesti kako smo propustili naše heroje i mogućnost da iz pozitivnih istorijskih primera crpimo motivaciju za savremenu društvenu aktivnost.

Predstava “Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi”, na scenu i pod reflektore uvela je temu omladinskog aktivizma, priču porodice Ribar i Slobode Trajković, te pokušala da razume šta je zajedničko, slavnoj generaciji mladih u Drugom svetskom ratu i mladima koji danas žive.  Njen sinoćnji uspeh je u recepciji odaziva i interesovanja u uslovima isključivo usmene reklame od usta do usta.

Autori predstave su istražujući život Ive Lole Ribara i Slobode Trajković, žele da, pre svega, kažu nešto o svojoj generaciji, sebi, današnjim herojima i idealima u koje veruju. O tome kako oni razumeju borbu protiv fašizma danas i tome šta priča o porodici Ribar znači njima lično, u savremenom političkom trenutku obeleženom istorijskim revizonizmom i jačanjem nacionalističkih struja u region, ali i u čitavoj Evropi.

 

“Mogućnost pobune” je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Kroz lociranje perfidnih fašizama kojima smo svakodnevno okruženi, do pitanja šta su uzludne borbe razgovaramo sa više do dvadeset sagovornika, istoričara, ekonomista, pravnika, sociologa, dizjanera, umetnika, partizna, pa i sa po kojim herojem. Da li je borba partizana bila uzaludna ako se danas ovako olako prodajemo? Da li heroji kao Ivo Lola Ribar bi danas ustali i odrekli se svog konformizma zarad viših ciljeva i svojih sunarodnika? Da li imaš mogućnosti da se pobuniš? Reditelj filma je Ivan Stojiljković.

Kako je jedan od gledalaca sinoćnje predstave napisao: “Klima je bila na našoj strani, vreme još nije”.

Aktivisti Partije “Komunisti Srbije” su prisustvovali izvođenju ove predstave i tom prilikom su podelili časopis “Komunist” glumcima i režiseru predstave, na njihovo opšte zadovoljstvo.

Патријарх српски Иринеј дао је ратно-хушачку изјаву о положају цркве у Црној Гори, оценивши га горим него у време Османске окупације, а да је статус Срба као у доба озлоглашене фашистичке творевине НДХ. Ова изјава је узнемиравајућа и свакако недобронамерна и потврђује чињеницу да религије раздвајају народе.

Сви ми знамо да су Османлије палиле цркве, а да су у НДХ постојали концентрациони логори у којима су највише страдали Срби. У Црној Гори нити се пале цркве, нити постоје логори смрти за Србе, већ напротив, Срби одлазе на летовање у Црну Гору из које се враћају пуни позитивних утисака. Свако поређење са Осаманлијама и НДХ је дакле смешно. Патријарх Иринеј  уместо што распирује мржњу би требао да се позабави сређивањем стања у СПЦ које је катастрофално. Свештеници дилују дрогу, у порасту је и педофилија,  возни парк испред патријаршије је безобразно пун луксузних лимузина док народ „гладује“, а свештенство ужива у благодетима капитализма, добро ухрањени, многи без два дана поста у свештеничким каријерима.

Да ли је ваша изјава да ћете алармирати не само себе него све вернике да бране цркву позив на братоубилачки рат? Да ли је та изјава дата из страха за црквену имовину и поседе, које сте ко зна како стекли и за коју не плаћате порез држави за разлику од обичних грађана?

Надамо се да ће српски и црногорски народ бити изнад оваквих опасних и хушкачких изјава и да ће прозрети њихов циљ.

У секуларним државама као што су Србија и Црна Гора цркви није место на јавној политичкој сцени, као ни у школама и у касарнама. Свака политичка изјава црквених великодостојника је кажњива према нашем закону, а актуелна власт је благонаклона према цркви пошто су све религиозне организације у служби крупног капитала.

Dragi drugovi

Povodom 27. Jula, Dana Ustanka naroda Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Partija Komunisti Srbije čestita svim članovima SRP Hrvatske i SK BiH kao i svim progresivnim građanima ovaj praznik. Tog dana 1941 godine pod vođstvom slavne KPJ slobodoljubljivi narodi i narodnosti Hrvatske i Bosne i Hercegovine, krenuli su u borbu protiv fašističkog okupatora i njhovih slugu. Rezultat te borbe bio je oslobođenje zemlje od fašista i njihovih podanika, a ujedno i rušenje kapitalizma. Uvereni smo da će članovi SRPH-a i SK BiH, kao i do sada ostati dosledni idejama hrvatskih i bosansko-hercegovačkih ustanika kojima se divi čitav svet.

Komunisti Srbije

 

“Smrt fašizmu” je dokumentarna predstava o sećanju na Iva Lolu i porodicu Ribar je nova produkcija nezavisne, omladinske trupe Reflektor teatar.

“Mogućnost pobune” je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Nastao je tokom istraživanja o životu porodice Ribar, Slobodi Trajović i periodu u kom su oni živeli, u okviru projekta SMRT FAŠIZMU! O Ribarima i Slobodi.

U organizaciji Filmstreet-a, premijerno prikazivanje dokumentarnog filma “Mogućnost pobune” (režija: Ivan Stojiljković) zakazano je za 23. jul od 20.30 časova na platou ispred Muzeja Jugoslavije. Nakon ove premijere, od 21.15 časova uslediće četvrto izvođenje najmlađe predstave Reflektor teatra u Beogradu, ovog puta pod vedrim nebom za sve naše sugrađane!

***
“Mogućnost pobune” je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Kroz lociranje perfidnih fašizama kojima smo svakodnevno okruženi, do pitanja šta su uzludne borbe razgovaramo sa preko dvadeset sagovornika; istoričara, ekonomista, pravnika, sociologa, dizjanera, umetnika, partizna pa i sa po kojim herojom. Da li je borba partizana bila uzaludna ako se danas ovako olako prodajemo? Da li heroji kao Ivo Lola Ribar bi danas ustali i odrekli se svog konformizma zarad viših ciljeva i svojih sunarodnika? Da li imaš mogućnosti da se pobuniš?

Reč reditelja:
Da li sam ja Heroj? Samo zato što se borim, što svaki dan se borim, zato što znam da kažem ne, što umem da kažem nisam vaš, nisam tvoj i što vladaš, niti tvoj koji želiš da zavladaš, ni tvoj koji imaš. Da li smo mi svi heroji koji smo i dalje svoji, koji se nismo priklonili, koji ukazuju na to da može bolje, mi koji znamo da može bolje? Da li su heroji žrtve vremena? Ko se još seća Heroja? Ko još želi heroje? Da li je heroj svakoko se ne krije i ne ćuti jer su se vratila ta vremena? Da li je heroj svakoko se ne plaši? Da li da bi postao heroj moraš da umreš, pogineš, nestaneš, da te nema, da te izbrišu sa lica zemlje? Da li su heroji besmtrni ili ih olako prepštam zaboravu? Da li znaš zašto si živ?
Ivan Stojiljković

***
Ovo je dokumentarna predstava, ali ne i biografska drama.

Istražujući priču o Ivu Loli Ribaru, njegovoj porodici, verenici Slobodi Trajković, ali i čitavoj generaciji mladih ljudi koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma, autori predstave žele da, pre svega, kažu nešto o svojoj generaciji; sebi; današnjim herojima i idealima u koje veruju. O tome kako oni razumeju borbu protiv fašizma danas i tome šta priča o porodici Ribar, znači njima lično; u savremenom političkom trenutku obeleženom istorijskim revizonizmom i jačanjem nacionalističkih struja, u region ali i u čitavoj Evropi.

Zamišljena kao angažovana i edukativna, predstava je nastala kroz šestomesečni istraživački proces, koji je podrazumevao niz predavanja, radionica, poseta mestima stradanja i antifašističke borbe u Beogradu, kolektivna čitanja relevantne literature, analize relevantnih filmova i knjiga. Predstava se u velikoj meri zasniva na građi prikupljenoj tokom procesa učenja o Loli Ribaru, njegovom bratu Jurici, njihovom ocu, njihovim drugovima i saborcima. Ideja je bila da ko-autori i izvođači predstave, prođu kroz proces učenja, kako bi, zatim, svoja znanja podelili kroz predstavu.

Autorka koncepta i rediteljka predstave je Milena Bogavac, a tekst je pisan kolektivno, uz učešće izvođača i stručnih konsultanata, odnosno eksperata koji su učestvovati u edukativnom delu procesa.
Ko-autori i izvođači su: Đorđe Živadinović Grgur, Nina Nešković, Strahinja Blažić, Sunčica Milanović i Nikola Živanović.
***

Ulaz na događaj je besplatan.

„Ко нема да плати струју, нека је и не користи“ – Александар Вучић

Мирослав Стојановић, отац четворо  деце из села Јелашница код Ниша, избеглица са Косова извршио је самоубиство због дуга за струју у износу од 22 000 динара, који је за три месеца нарастао на 35 000.

Ово и није изненађујуће, обзиром да се у Републици Србији, углавном због немаштине и суровог капиталистичког система, убије преко 1000 људи годишње. Због ових података Србија се налази на неславном 13 месту у свету. Према подацима Еуростата, Србија је земља најекстремнијих неједнакости у Европи и чак 80% људи у Србији себи не може да обезбеди достојан живот, зато што су сиромашни. Милион грађана Србије је на списковима извршитеља за принудну наплату углавном комуналних дугова. Природно би било да се потлачени слојеви друштва активно укључе у политичку борбу како би себи обезбедили живот достојан човека. Чињеница је да је капитализам сломио кичму сиромашним грађанима Србије који немају храбрости ни воље да се укључе у Комунистички покрет. Питамо се зашто овај поштени човек није дигао руку на систем оличен у судском извршитељу – „ЛЕГИТИМНОМ УТЕРИВАЧУ ДУГОВА“,  који није имао ни мало обзира за његов социјални положај и положај његове породице, већ је дигао руку на себе и оставио своју малолетну децу и супругу у безизлазној ситуацији. Нико из сурове буржоаске власти се није потресао због овог и многих сличних трагедија обичних грађана Србије, већ преко режимских медија шире лажи како се у Србији лепо живи, заглупљујући народ таблоидима, ријалити програмима у којем учествује најгори друштвени талог. Пример тога су телевизије са националним фреквенцијама „Пинк“ и „Хепи“ које упркос милионским дуговима нису на мети државе и њених ЛЕГИТИМНИХ УТЕРИВАЧА ДУГОВА. Ове телевизијске станице, као и други режимски медији служе у дневно политичке сврхе и за потребе владајуће класе. Сведоци смо да се у Србији граде и отварају шопинг молови, кладионице, банке, цркве, као синоним савременог деструктивног капитализма, док се затварају фабрике, а школе и болнице пропадају, урушава се култура и све оно што представља просперитет једног друштва. Примера ради у главној улици у Краљеву за време СФРЈ било је 11 књижара, а данас има исто толико кладионица и банака.

Комунисти Србије поручују свим грађанима да ће се овакав тренд самоубистава наставити, јер је то последица друштвеног система у коме живимо, а који се не може никако поправити, већ се мора до темеља срушити. Обичан човек не може чекати да ће ствари саме да се поправе, већ се мора укључити у наше редове и своју судбину узети у своје руке.

СМРТ КАПИТАЛИЗМУ, СЛОБОДА ПРОЛЕТАРИЈАТУ!

Dragi drugovi,

Partija „Komunisti Srbije“ vama, članovima Kulturno politinčnog društa Komunist i svim progresivnim građanima Slovenije čestita Dan ustanka naroda Slovenije. Tog dana 1941. godine  po direktivi iz Proglasa Politbiroa KPJ započeo je ustanak protiv fašističkog okupatora i njegovih slugu. Ustanak je vodila slavna KPJ na čelu sa drugom Titom. Uvereni smo da će KPD Komunist ostati veran idealima slavnih ustanika koji su porazili neprijatelja i srušili kapitalizam.

SMRT FAŠIZMU SLOBODA NARODU !

Поводом актуелног бујања национализма у региону, а посебно током и након Светског првенства у фудбалу национал-шовинистички режими у републикама бивше СФРЈ своју неспособност решавања актуелних социјалних проблема у својим срединама замагљују свест обичног човека порукама и изјавама преко режимских медија. Спорт се користи у политичке сврхе у циљу ширења међунационалне мржње, уместо да развија племените и пријатељске односе. Док народ нема шта да једе, а народне кухиње не могу да прехране све сиромашне слојеве друштва, фабрике се затварају и одлазе под стечај, радници постају технолошки вишак, а у исто време се политичка елита и тајкуни  се енормно богате. Иста та владајућа елита за своје циљеве распирује међунационалну мржњу како  би се скренула пажња са истинских проблема. Док се из свести радничке класе и свих обесправљених слојева друштва не истисне национализам и истински организују у борби против капитализма стање се неће поправити већ ће се стално погоршавати.

У прилогу објављујемо извод из текста књижевника Данила Киша „Есеј о национализму“ објављеног још 1973.године.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri.