Дана 10.09.2018.године активисти Партије „Комунисти Србије“ заједно са „Народним фронтом“, НКПЈ, СКС и КП одржали су протест испред зграде Владе Републике Србије поводом приватизације ПКБ-а. Том приликом уручено је протестно писмо председници владе Ани Бранбић.

ПКБ послује рентабилно и не постоје никакви економски разлози за приватизацију. Уместо да држава остварује профит из свог предузећа, она се тог дела одриче у корист неког крупног капиталисте. ПКБ у свом власништву има преко 300 хектара најскупљег грађевинског земљишта, које преласком у приватне руке, постаје 100 пута скупље.

Ово је први пут да су све активне комунистичке и радничке партије заједно учествовале у једном оваквом протесту. Жалосно је што на протесту није било радника ПКБ-а што због страха или ситних личних интереса.

Позивамо све чланове и симпатизере да дана 10.09.2018. године (понедељак) у 11h учествују на протесту против незаконитог отуђења и продаје ПКБ-а (односно неколико стотина квадратних километара најбољег пољопривредног и градског земљишта) које показује размере масовног и флагрантног кршења уставног поретка од стране Владе и актуелне власти и незаинтересованости ограна због тог континуираног државног удара. Протест ће се одржати испред Владе Републике Србије у Немањиној улици.

Протест организују и на њему учествују удружења и Комунистичке и Радничке партије.

Маријан Бенеш, један од најбољих европских боксера свих времена, умро је у Бањалуци у 67. години. Био је понос Југославије, а бокс је био његов живот. У каријери је имао 299 мечева, 272 завршио је победом, изгубио 16, а 11 је завршено без одлуке.

Подсетимо се шта је Маријан Бенеш рекао о другу Титу (Политика, 20.07.2009)

„У колима ми је стално Титова слика. Он је за мене бесмртан, али је и мој бол. Имао сам срећу да се неколико пута сретнемо. У његово време нико није био гладан, нису се могли видети пензионери како преврћу по контејнерима. Погледајте колико сада има свакојаких болести, а у Титово време тога није било. Јасно је да Срби не могу сами, као ни Хрваати. С десет прстију на рукама може нешто да се уради, а само са једним тешко. После његове смрти политичари су почели да се уплићу у спорт све више. Више није био важан квалитет, него да ли је неко Србин или Хрват. То је било погубно“, каже Маријан Бенеш.

Ево како је огорчено реаговао на националистичке притиске са свих страна:

“У Србији сам био усташа, у Хрватској четник, а ја сам партизан, маму вам је***”

Сведоци смо да је обележена 60.годишњица Радио Телевизије Србије. У тој емисији афирмативно је приказано социјалистичко друштво и улога телевизије у њему. Телевизија није имала само информативни и политички карактер, већ је имала културну и образовну функцију. Новинари који су радили на телевизији су били образовани и стручни за свој посао и самим тим су имали кредибилитет у друштву. Било је уживање слушати правилан изговор, дикцију и богатство језика новинара на телевизији, за разлику од данашњих полуписмених и идеолошки обликованих послушника. У то време Тито је био главни јунак телевизије иако се једном месечно обраћао народу, за разлику од данашњих лидера који се свакодневно појављују и користе телевизију за своју личну и промоцију своје странке.

Телевизија се у то време бавила свакодневним проблемима обичног човека и увек су у првом плану биле универзалне вредности као што су рад, образовање, култура, другарство и заједништво.

Иако је тада постојала само једна телевизија она је била довољна да изврши своју основну информативну, образовну, културну, спортску и моралну улогу у друштву. Данас смо сведоци великог броја телевизијских станица које служе за интерес владајуће класе и крупног капитала, заглупљујући народ својим јефтиним садржајима у облику ријалити програма, навијачким информативним емисијама, без осврта на катастрофално стање у друштву и беди у којој живе обични људи.

За време СФРЈ телевизија је ширила идеје братсва и јединства, док је после разбијања заједничке државе имала улогу пропгандне националне машинерије, ширећи мржњу међу људима која траје и дан данас.

Dana 25.avgusta 2018.godine, delegacija Partije „Komunisti Srbije“ zajedno sa udruženjem „Jugoslovena“ iz Lajkovca položila je venac na spomen obeležje „Sloboda“ na Fruškoj gori. Udruženje „Jugoslovena“ je orgranizovalo obilazak partizanskog Srema i na taj način odalo počast svim poginulim partizanima u toku NOB-a. U drugarskoj atmosferi i uz revolucionarne pesme i druženje evocirane su uspomene na slavne revolucionarne dane koje su proslavile partizanske jedinice iz Srema.

Svi Beograđani znaju za ulicu Teodora Drajzera, ali ne znaju ništa o njegovom kritičkom stavu prema Američkom društvu.

27.avgusta 1871. godine rođen je američki pisac Teodor Drajzer, beskompromisan kritičar američkog društva. Njegov prvi roman “Sestra Kari” zabranjen je 1900. godine, pa je potom desetak godina bio prinuđen da se izdržava pisanjem za ilustrovane, zabavne i modne listove. Smatrao je da spasenje sveta leži u socijalizmu i pred kraj života je postao član Komunističke partije SAD. Ostala dela: romani “Dženi Gerhard”, “Finansijer”, “Titan”, “Stoik”, “Genije”, “Američka tragedija”, “Tragična Amerika”, “Vrijedi li Amerika da se spase”.

Ovih dana svedoci smo reklamiranja novog formata rijaliti programa na TV Pink kao sredstvo za zaglupljivanje širokih narodnih masa da bi se skrenula pažnja sa aktuelnih tema kao što su Kosovo, nizak životni stanard, nezaposlenost, siromaštvo i ekološki problemi. Dok je sve više korisnika narodne kuhinje (trenutno 35 000), dok su u toku pljačkaške privatizacije zbog kojih ogroman broj radnika ostaje bez posla, svake godine oko 1000 građana iz očaja i nemaštine izvrši samoubistvo, televizijski magnat Željko Mitrović (miljenik svih režima) po nalogu aktuelne vlasti sprema „grandiozni“ rijaliti pod nazivom „Zadruga2“. U ovaj projekat uložena su milionska sredstva koja je TV Pink dobila putem kredita uz aminovanje aktuelne vlasti uprkos višemilionskim dugovanjima ove TV kuće prema državi i njenim građanima (porez, struja, komunalije, itd.).  Nažalost, činjenica je da je prosečnom građaninu Srbije rijaliti program važniji od svih društvenih i ličnih problema i tako je podložan manipulacijama u režiji partije na vlasti.

U normalnim društvima teško je zamisliti realizaciju ovakvih rijaliti programa. Za razliku od kapitalističkog sistema u čijem je interesu da se sistematski zaglupljuje sopstveni narod, u socijalističkom sistemu pažnja se posvećuje podizanju obrazovnog i kulturnog nivoa građana.

Nemačke okupacione vlasti su 17. avgusta 1941. uhapsile petoricu partizana u Beogradu, mučile ih i streljale u dvorištu zatvora. Njihova tela su ostavljena da danima vise na stubovima javne rasvete na Terazijama, a cilj okupatora je bio da zaplaši i od oslobodilačke borbe odvrati narod Srbije.

Ubijeni su učenik Milorad Pokrajac, krojač Jovan Janković, obućar Svetislav Milina, zemljoradnici Velimir Jovanović i Ratko Jević.

Jedan svedok beleži: „Ulični radio-zvučnici prenosili su muziku Radio Beograda. Pred ‚Atinom‘, u bašti, sedeli su ljudi i žene, kao i svake nedelje i pijuckali svoja pića. Porodice, u šetnji, nedeljno obučene zaustavljale su se pred ovim prizorom, a majke su držale za ruke svoju decu koja su lizala kornete sladoleda i gledala začuđeno u obešene.“

Dok su se komunisti i partizani borili protiv okupatora i njihovih slugu, deo građanstva je nastavio da živi normalnim životom, kao da nije bilo okupacije.

Posle Drugog svetskog rata originalna vešala-bandere, na kojim su bili obešeni rodoljubi, bile su sačuvane i prenete na Novo groblje prilikom formiranja Aleje streljanih rodoljuba 1941-1944. gde je bilo uređeno posebno obeležje. Prilikom rekonstrukcije kompleksa 2003. godine neko je ukrao.

Mnoge organizacije sa komunističkim predznakom iz neznanja, straha ili po nalogu vlasti ne žele da afirmišu revolucionarni Markističko-Lenjinistički stav o promeni buržoaskog sistema nasilnom revolucijom.

Citiramo Lenjina…

“Buržoaske radničke partije su potkupljene za račun imperijalističkog superprofita,pretvorene su u pse stražare kapitalizma, i služe za kompromitovanje radničkog pokreta. One radničke partije i udruženja,koje su protiv oružane revolucije i diktature proletarijata, saradnici su imperijalizma pošto se zalažu za njegovu stabilizaciju i poboljšanje,ublažavanje, humanizovanje, lečenje i spasavanje kapitalizma u vreme kriza i ometanje klasne borbe”.

„Смрт фашизму“ је документарна представа о сећању на Иву Лолу Рибара и породицу Рибар у продукцији независне омладинске трупе Рефлектор театар.

Члан ЦК Партије „Комунисти Србије“ друг Влајко Јевтић је се сусрео са извршним продуцентом Рефлектор театра Анетом Горановић и Марином Умиханић и том приликом су се договорили за отпочињање припрема за приказвање представе у Лајковцу, поводом десетогодишњице оснивања удружења „Југословена“. Разлог за одабир ове представе је њен снажан антифашистички и комунистички набој што је реткост у садашњим условима, поготово што су протагонисти и оганизатори млади људи.

Цитирамо поруку Иве Лоле Рибара коју наводи и Рефлектор театар:

„Остваримо јединство живих, да не бисмо – у заједничким гробовима, оставарили једнакост мртвих“.