NOVOGODIŠNJA ČESTITKA
Svim komunistima i progresivnim građanima sa prostora SFRJ čestitamo Novu 2021. godinu.
Nastavimo zajedno jačajući jedinstvo i solidarnost za pobedu radničke klase i socijalizma.
100 GODINA HUSINSKE BUNE
Pre tačno 100 godina dogodila se Husinska buna, oružani otpor rudara rudnika Kreke protiv nasilja organa državne vlasti. Generalni štrajk rudara trajao je od 21 do 28 decembra 1920 godine a nazvan je po rudarskom selu Husino kod Tuzle.
Štrajk je izbio zbog vladinog kršenja sporazuma o visini nadnica, koji je ona sama potpisala. U njemu je učestvovalo 7000 radnika, a vodila ga je Komunistička partija Jugoslavije, na čelu sa Mitrom Trifunovićem Učom. Više od 300 rudara iz svih krajeva Jugoslavije, zajedno sa štrajkačkim odborom, povuklo se u selo Husino gde je pružilo žestok otpor vojsci, žandarmeriji i ,,Narodnoj gardi”, koje su pokušale da domaće rudare primoraju na posao a strane proteraju. Poginulo je sedam, a ranjeno više desetina rudara. Uhapšeno je oko 400 lica.
Eksploatacija u kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca bila je podjednako surova kao i danas a odjek koji je buna imala u Evropi toliki da je smrtna kazna mladom rudaru Juri Keroševiću koji je optužen za ubistvo žandara preinačena u dvadeset godina tamnovanja.
U evropskom kalendaru samooslobađanja čoveka od prinudnog otuđenog rada, ovi dani od 21 do 28 decembra posvećeni su stotoj godišnjici velike Husinske bune.
I pored toga mnogi intelektualci, danas u Srbiji, govore pozitivno o represivnoj kraljevini Karađorđevića, a pre svega prednjače članovi krunskog saveta Aleksandra Karađorđevića, Matija Bećković i Dušan Kovačević, istovremeno koristeći svaku priliku da pljuju po socijalističkoj, radničkoj Jugoslaviji.
Jure Kerošević, mladi čovek, siromašni rudar, husinski rudar, u borbi za svoja pogažena radnička prava, osuđen na smrt, pod vešalima je isekavši se, postavio temelj za borbu radnika.
Danas u Srbiji, radnik dozvoljava da ga tlače, umesto da se bori za svoja prava.
KVISLINZI U SRBIJI 1941-1944
Tokom fašističke okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu, u službi okupatora bili su domaći izdajnici iz redova Nedićeve ,, Srpske državne straže “, Ljotićevi fašisti, četnici Draže Mihailovića i Koste Pećanca.
Nemci su u Srbiji imali 9 divizija sa oko 80.000 vojnika. Sredinom 1944. godine Nemci su raspustili četnike Koste Pećanca i naredili im da pređu u ,, državnu stražu ” Milana Nedića. Nemci rade na stvaranju masovne Nedićeve vojske nazvane ,, korpusi “, kako bi zamenili razularene pijane četničke bande, koje su bile vojnički nesposobne za bilo kakve akcije. Četnici Draže Mihailovića su uglavnom po srpskim selima, gde pljačkaju, pale kuće i kolju ljude, pristalice partizana i njihove simpatizere. Oni su u čvrstoj saradnji sa Nemcima, Bugarima, Nedićevom ,, državnom stražom ” i raspuštenim Pećančevim četnicima. Nemci nisu bili sigurni u ove demoralisane bande, pa su u tu svrhu doveli jedan korpus Bugara, oko 40.000 vojnika, kojima je komandovao general-pukovnik Asen Nikolov. Taj korpus je raspoređen u većem delu Srbije, sve do Kraljeva, Čačka i Užica. Bugarska vojska je takođe činila zločine nad stanovništvom Srbije. Nakon sukoba sa partizanskim odredima, brigadama i divizijama, avgusta 1944. godine, kod Bugara dolazi do demoralizacije jer su trpeli ogromne gubitke.
Nedićevi korpusi ,, Srpske državne straže ” imali su oko 40.000 kvislinga.
Ljotićevi fašisti su bili formirani u čete i bataljone, rasuti po gradovima i selima, njih 10.000 fašista. Bili su organizovani od mladića starih od 16-22 godine, koji su sačinjavali nacionalnu službu ,, Zbor “. Sprovodili su fašističku propagandu na seoskim skupovima, crkvenim praznicima i drugim verskim i nacionalnim manifestacijama, na kojima su držali fašističke govore. Sledbenici ,, Mite Bogomoljca “, rasturali su i svoj fašistički list koji se zvao ,, Naša borba “.
Četnici Draže Mihailovića su avgusta 1944. godine imali 47 korpusa, a korpusi su bili sastavljeni od brigada, mada je korpus brojao svega 900 bandita. Sve skupa, četnika je bilo oko 40.000 u Srbiji, a u Sandžaku oko 5000 crnogorskih četnika.
Rusi, belogardejci, tzv ,, Ruski dobrovoljački korpus “, bio je formiran od bataljona i pukova koji je imao oko 10.000 pripadnika. Bili su to većinom stari ratnici iz Oktobarske revolucije u Rusiji, koji su bili posebno prekaljeni u borbama i vrlo vični ratovanju. Bilo je tu starih ljudi koji su se borili noseći u jednoj ruci pušku a u drugoj štap. Oni se nisu lako predavali, već su se borili do zadnjeg daha. Bilo je među njima i mladića ruskog porekla, potomaka belogardejaca, kao i mladića iz armije generala Vlasova. Njima su Nemci poverili da čuvaju objekte na komunikacijama, skladišta i magacine hrane i glavne mostove na rekama. Davali su žestok otpor našim partizanskim jedinicama.
Nemci, Bugari i nedićevci su obezbeđivali glavne naseljene centre, komunikacije, rudnike, privredne i druge važne objekte, koji su bili od vitalnog značaja za okupacioni sistem, dok su četnici i ljotićevci držali uglavnom sela i varošice.
Pored njih, partizanskim jedinicama su se pri oslobođenju Srbije, suprotstavili, u Sandžaku i u dolini Ibra, i nekoliko albanskih kvislinških bataljona, koji su bili pod nemačkom komandom.
Svi nabrojani neprijatelji su se takmičili ko će više zla naneti i više ljudi ubiti u okupiranoj Srbiji, da bi narod naterali na poslušnost okupatoru. Crpeli su iz Srbije sva materijalna dobra: hranu, rudna i šumska blaga i besplatnu radnu snagu radi ratovanja na istočnom frontu. Nisu uspeli da mobilišu niti ikoga za rat na istočnom frontu, nego su naprotiv morali da drže jake snage u Srbiji radi gušenja narodnog otpora.
Borci, ilegalci i drugi pripadnici NOR-a širom Srbije, davali su, svaki na svoj način, žestok otpor okupatoru i njegovim slugama. Oni su se tako pripremali za odlučujuće dane, za doček i pomoć operativnoj armiji NOV i POJ u njenom pohodu za oslobođenje Srbije.
NOVOGODIŠNJA ČESTITKA RADNIČKE PARTIJE KOREJE
Rukovodstvu Partije Komunisti Srbije
Centralni Komitet Radničke Partije Koreje upućuje tople pozdrave Partiji Komunisti Srbije i svim članovima Partije povodom Nove 2021. godine.
Želimo vam puno uspeha u borbi protiv epidemije Kovid-19 kao i u vašem radu na jačanju i razvoju vaše partije u Novoj Godini.
Srdačni pozdrav,
Centralni Komitet Radničke Partije Koreje
Decembar 31, Džuče 109 ( 2020 )
Pjongjang
ČESTITAMO DAN ARMIJE
Svim komunistima i svim progresivnim građanima sa teritorije SFRJ čestitamo Dan armije. U SFRJ Dan armije se obeležavao 22. decembra u znak uspomene na dan kada je Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigade imala prvu borbu kod sela Gaočića i Mioča. Inače Prva proleterska brigade formirana je u Rudom 21. decembra 1941. godine. Imala je šest bataljona ukupne jačine 1200 boraca. Prvi komandant bio je Koča Popović a politički komesar Filip Kljajić. Želimo da naglasimo da je brigada do kraja rata imala 7500 poginulih u borbama protiv fašističkih okupatora i domaćih izdajnika.. U njenim redovima se borilo preko 22 000 boraca i dala je 83 narodna heroja. Brigada je tokom rata bila u stalnom pokretu. Na svom ratnom putu prešla je 20 000 kilometara u proseku 15 kilometara dnevno što nije zabeleženo u istoriji ratovanja. Hrabrost, drugarstvo, bratstvo i jedinstvo, disciplina i fizčka izdržljivost krasili su svakog borca Prve proleterske.
Nažalost danas ni u jednoj državici sa teritorije SFRJ ne obeležava se ovaj datum. Svugde su na vlasti podanički režimi koji više ili manje afirnišu gubitnike Drugog svetskog rata. Političari, novinari, kafanski istoričari i druge javne ličnosti falsifikuju istoriju u medijima. Školski udžbenici su takođe puni falsifikata. Sve je to uzalud. Narodnooslobodilačka borba ispisana je zlatnim slovima u svetskoj istoriji kojoj se i danas divi ceo svet. Ne postoji ni jedna mrlja na NOB-u i socijalističkoj revoluciji. Komunisti srbije neće nikad zaboraviti heroizam partizanskog pokreta pod vođstvom slavne KPJ.
NAJVEĆI BDP SRBIJA JE IMALA TOKOM SOCIJALISTIČKE IZGRADNJE
Srbija je po današnjim merilima sporo ekonomski napredovala sve do dolaska komunista na vlast. Ekonomski uspon socijalističke Srbije u okviru SFRJ teško ko može da negira, pa čak i oni koji nisu naklonjeni komunizmu.
U blizu tri decenije koje su usledile posle najrazornijeg rata u istoriji civilizacije došao je najsnažniji ekonomski rast koji je Srbija iskusila od 1815. godine pa do danas.
Tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, BDP prosečnog stanovnika Srbije se povećavao po neverovatnoj stopi od čak 5,2%, te se tokom jedne generacije dohodak kumulativno uvećavao neverovatnih četiri i po puta. Takva brzina privrednog rasta je nešto što se vidi golim okom, za razliku od vekova koje su naši preci proveli misleći da se na svetu ništa ne menja.
Legat jugoslovenskog sna o odlascima na letovanje za jednu platu, socijalna sigurnost, efikasni zdravstveni i obrazovni sistem postao je stvarnost za najveći deo populacije.
Tokom osamdesetih stvorili su se uslovi za do tada neviđenu kreativnost koja se posebno ispoljila u kulturi, umetnosti i nauci.
Istorijski najbolja pozicija, jeste 1979. godina kada Srbija znatno bolje stoji od Portugalije, Poljske, Češke, Rumunije i Bugarske, kada smo praktično bili izjednačeni sa Grčkom i blago ispred Španije, i tek dvostruko slabiji od proseka za Zapadnu Evropu.
Krajem 1920-ih bili smo stoleće iza Francuza a već 1955. zaostatak za Francuskom je smanjen na 65 godina, za Nemačkom smo zaostajali 1929. 160 godina da bi 1955. zaostatak prepolovljen na 81 godinu. U narednih četvrt veka bili smo na ubrzanom putu ublažavanja zaostajanja, i dostigli maksimum 1979. godine kada je prosečan Srbin imao dohodak kao prosečan Nemac lil Francuz samo 16, odnosno 11 godina ranije.
Izuzimajući period socijalističke izgradnje kada je prosečan Srbin najbolje živeo, Srbija se držala ekonomskih postulata kapitalizma. Period posle kontrarevolucije i razbijanja SFRJ doneo je pljačkašku privatizaciju, uništavanje nekadašnjih privrednih giganata, socijalnu nesigurnost, enormno bogaćenje pojedinaca i veliko siromaštvo najvećeg dela naroda.
DRUŠTVENE MREŽE – ORUŽJE KLASNOG NEPRIJATELJA KOLIKO SU NAŠE I MOGU LI TO BITI?
Gotovo svi mi koji koristimo društvene mreže smo imali prilike upoznati se sa raznim sadržajima koje nude društvene mreže tipa fejsbuk,instagram i sl, a koji redovno odvlače običnog radnika i radne ljude uopšte od svakodnevnih socijalnih problema i pomažu održavanje socijalnog mira. Nedovoljno upoznatim korisnicima može se učiniti kako se radi o neutralnoj sferi društvenih aktivnosti u kojoj svi mogu izneti ono što misle. Da je to stvar privida pokazaće sledeći navodi.
Naime, da bi se neki sadržaj mogao objaviti, a da ga pri tom vidi što više korisnika, društvene mreže to uslovljavaju ponudom kredita izraženim u dolarima, otprilike 10-15$, čime zapravo pokazuju da im je motiv zarada, profit. U skladu sa tim, politika cenzure je izražena na ne tako primetan način. Cenzura se katkad zna i otvoreno ispoljiti, primerice u slučaju da komentarišete recimo društvenu situaciju i odnose, i takav komentar se ne svidi onome ko je za opstanak postojećeg, te vas prijavi recimo zbog govora mržnje, naklonost društvenih mreža snagama koje su za opstanak postojećeg kapitalističkog režima ispolji se na način da se antirežimski komentar ukloni, a dotični komentator prijavi i blokira na 24,48 ili 72h. Ukoliko pak dođe do prijavljivanja jednog komentara koji jasno i glasno iznosi pretnje u smislu: „napićemo vam se krvi“ i sl, ako je po ostalom sadržaju režimski podoban, prijava protiv istog ne vredi i društvena mreža vam šalje odgovor u kojem navodi kako „nema ničeg uvredljivog u navedenom tekstu.“
Društvene mreže, što se iz priloženog da videti, pretežno su oružje klasnog neprijatelja, ali ih i revolucionarne snage mogu i trebaju iskorištavati,no da bi ih efikasno mogli iskorištavati, ne možemo i ne smemo nastupati kao izolovani pojedinci, već iza nas mora stajati društveno-politička organizacija. Zato zbijmo svoje redove i ne dopustimo da pojedinci koji zastupaju napredne, socijalističke društvene odnose ostanu blokirani, povežimo se i delujmo!
SITUACIJA U SRBIJI POČETKOM AVGUSTA 1944. GODINE
Srbija, slobodarska, buntovna, ustanička, okupirana, ali nepokorena, spremala se za odlučujuće dane svoje istorije. Svuda u gradovima, varošicama i selima, negde više, negde manje, razvijen je ilegalni političko-partijski rad, gde su se prenosile i izvršavale direktive Komunističke partije Jugoslavije. Srbija je tada bila puna logora i kazamata u kojima su robijali najbolji borci, koji su bili spremni da daju svoje živote za slobodu i socijalizam. Ovi borci su svaki dan streljani i vešani na gubilištima širom Srbije.
Okupatori, Nemci i Bugari, ove zločine su činili na javnim mestima, a njima su asistirali izdajnici srpskog naroda: nedićevci, ljotićevci-fašisti, četnici Koste Pećanca, Draže Mihailovića i Rusi belogardejci. Srpski se narod nije dao zaplašiti, njegovi najbolji sinovi i kćeri, mladići i devojke, stupali su dobrovoljno u partizanske odrede, brigade i divizije širom zemlje.
Okupator i njegove sluge oslanjaju se na srpske bogataše, takozvane ,, domaćine “, koje izdajnik Milan Nedić lično poziva na dogovor pred svaku okupatorsku ofanzivu, raciju ili hapšenje. Nedić obećava ,, domaćinima ” da im je zagarantovana njihova imovina i da će komunisti biti uskoro istrebljeni. ,, Domaćini “, sa svoje strane, obećavaju kvislingu da će mu dostaviti izveštaje o komunističkoj organizaciji i akcijama partizana. Nedić vrši prisilnu mobilizaciju mladića u svoje ,, dobrovoljačke ” pukove i korpuse, kojima komanduju Nemci. Ovi pukovi učestvuju u najžešćim borbama protiv partizana, čuvajući gradove, magacine sa hranom, komunikacije i objekte na njima, kako bi se Nemci nesmetano snabdevali u borbama protiv partizana. Pomoću svojih istaknutih zlikovaca nedićevci silom mobilišu mladiće po selima i varošicama.
To isto čine zloglasni četnici Draže Mihailovića. Oni su masovno klali, silovali i pljačkali pripadnike partizana i njihove simpatizere. Mihailovićevi četnici su se legalizovali i nisu krili svoju saradnju sa okupatorom i Nedićevom izdajničkom vladom; formirali su mrežu svoje organizacije, razvili i učvrstili ravnogorske odbore po svim selima i srezovima u Srbiji. Pored formiranja odbora oni postavljaju i svoje komandante po selima, varošicama i u gradovima. Ti komandanti su verno služili svojim gospodarima, formirajući seoske straže; a one su puškama ,, čuvale ” sela od partizana i vršile mobilizaciju mladih ljudi u četničke korpuse, za borbu protiv partizana. Bili su to mladići neobučeni u rukovanju oružjem, pa su posle prve borbe napuštali četničke korpuse i bežali svojim kućama. Zbog te neposlušnosti, njih su hvatale četničke zloglasne crne trojke i vraćale u brigade i korpuse, ili su primenjivali zloglasno slovo ,, Z “. Poklali su mnoge od njih da bi zaplašili ostale i sprečili njihovo bežanje iz borbi protiv partizana. Mnogi od ovih mladića pronalazili su partizanske odrede i stupali dobrovoljno u njihove redove. Neki mladići, četnici, koji su bežali iz borbi pričali su u svojim selima da su partizani naoružani do zuba, da ih je mnogo, ,, ko na gori lista “, da su veoma vični u borbi, i da se zbog toga ne mogu boriti protiv njih. To je još više doprinelo propagandi protiv četnika, pa su oni bivali sve ogorčeniji, te su vršili nečuvene zločine. Uplašeni događajima, četnici Draže Mihailovića pojačavaju teror, kako bi narodu nametnuli strah i naterali ga na poslušnost, ali postižu suprotan efekat. Zbog toga četnici pristupaju masovnom klanju ljudi, žena i njihove dece, pripadnika i saradnika partizana. Oni to čine da bi prisilili sve građane da daju svoj doprinos za četnike u novcu, hrani, odeći i ostalim životnim potrebama. Četnici su se ponašali bahato i nisu se zadovoljavali običnom hranom, već su zahtevali, pretnjom nožem, izuzetne đakonije, kao što su: prasići, jaganjci, živina, suvo meso i mlečni proizvodi, ali najraširenija i najomiljenija četnička hrana bila je gibanica. Po tome su ih u narodu i prozvali ,, gibaničarima “. Četnici Draže Mihailovića su vršili silovanja devojaka i žena, a posle toga orgijali, mrcvarili ih i klali, pa posle ostavljali da ove žrtve gleda narod.
Sredinom 1944. godine u Srbiji se poboljšava situacija u korist Narodnooslobodilačkog pokreta. Kod najširih masa naroda sve je jača simpatija prema partizanima, u kojima narod vidi svoj spas. U Srbiji je tada bila u borbama: 21. NO divizija, 22. NOU divizija, 23. NOU divizija, 24. NOU divizija, 25. NOU divizija i 21. partizanski odred. Mnogi su junački izginuli, a veliki ih je broj ranjen ( oko 90.000 ).
ИЗБОР КИМ ЏОНГ ИЛА
Након смрти председника Ким Ил Сунга (1912-1994) социјалистичка Кореја доживела је најтежа искушења. Искористивши пропаст социјалистичких земаља Источне Европе, коалиционе снаге империјализма усмериле су копље својих антисоцијалистичких напада на Демократску Народну Републику Кореју, а њу су у то време редом погађале природне катастрофе (суше и поплаве). И још нешто: непријатељске снаге су стегле прстен економске блокаде против ове земље, с једне стране, а с друге стране, непрекидно су изводиле војне вежбе, довлачећи огроман контингент оружаних снага на Корејско полуострво, што је довело до крајњег заоштравања ситуације у овом региону. Сврха таквих махинација била је или приморати ДНРК да сама подигне белу заставу, или да је заузму војне снаге империјализма. У то време је председник Државног одбора за одбрану ДНРК Ким Џонг Ил (1942 – 2011) изабрао пут Сонгуна (приоритет јачања војних ресурса). Он је, континуирано проверавајући јединице Корејске Народне Армије, посебну пажњу посветио јачању идеолошког и политичког образовања народне војске, тако да имају непоколебљиву вољу да се боре на живот и смрт, за Отаџбину, социјализам и народ, да КНА трансформишу у моћну војску са модерним оружјем кроз приоритетни развој одбрамбене индустрије. И ево резултата: под његовим вођством КНА је постала моћна војска са потпуном спремношћу и у офанзивне и у одбрамбене сврхе. Народну војску је дефинисао као водећи одред не само у одбрани матице, већ и у изградњи социјализма. Несебични борбени дух војника, који су показали у изградњи велике хидроелектране, назива се „револуционарним војним духом“ и постао је заједничко власништво. Тако се у ДНРК брани социјализам. Не само одбрана система, већ је корејски народ ушао у потпуно ново доба изградње моћне социјалистичке државе. Сада корејски народ самоуверено гледа у будућност такве државе. Историја је доказала да је избор Ким Џонг Ила био апсолутно исправан.