TV DUEL PREDSTAVNIKA KOMUNISTA SRBIJE I MONARHISTE IZ POKS-a

Komunisti Srbije u odbrani tekovina revolucije i samoupravnog socijalističkog sistema.
Sekretar za informisanje partije Komunisti Srbije drug Dragan Ivic protiv portparola Miloša Parandilovića iz Pokreta obnove Kraljevine Srbije.
Istinom protiv mitova i laži
Činjenicama protiv obmane i prevare.
Komunisti Srbije su uvek na prvoj liniji borbe za ideju slobode i pravde.
Filed Under: Актуелно

АЛБЕРТ АЈНШТАЈН У ОДБРАНУ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ И ОБРАЗОВАЊА

„Уверен сам да постоји само један начин да се елиминишу тешка зла капитализма: успостављање социјалистичке привреде праћене образовним системом усмереним ка друштвеним циљевима.
У таквој економији средства за производњу су у власништву друштва и плански се користе. Планска привреда која прилагођава производњу потребама заједнице расподелила би посао који треба обавити на све оне који су способни за рад и гарантовала би егзистенцију сваком човеку, жени и детету. Образовање појединца, поред унапређења његових сопствених природних капацитета, настојало би да у њему развије осећај одговорности за своје сапутнике уместо величања моћи и успеха који се дешава у нашем данашњем друштву.”
(А. Ајнштајн, есеј “Зашто социјализам?”)
Filed Under: Актуелно

ČESTITAMO DAN ARMIJE

Svim drugaricama i drugovima, vojnicima, oficirima i podoficirima, svima koji su bili deo Jugoslovenske narodne armije, koji su joj služili časno, disciplinovano, odgovorno i patriotski čestitamo Dan armije.
Filed Under: Актуелно

80 GODINA OD FORMIRANJA PRVE PROLETERSKE UDARNE BRIGADE

Pre osamdeset godina, 21. 12. 1941. godine formirana je u Rudom Prva proleterska udarna brigada. Sačinjavalo ju je šest bataljona: 1. i 2. crnogorski, 3. kragujevački, 4. kraljevački, 5. šumadijski i 6. beogradski sa ukupno 1199 boraca, među kojima je bio 651 član Komunističke partije Jugoslavije i SKOJ-a. U njen sastav ušli su pripadnici svih naroda Jugoslavije: 740 Srba, 378 Crnogoraca, 26 Slovenaca, 19 Hrvata, 4 Makedonca i 32 ostalih. Tako je ona i po svom nacionalnom sastavu bila od samog početka simbol bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije. U oktobru 1943. godine u njen sastav ušao je italijanski partizanski bataljon Garibaldi na mesto 5. šumadijskog bataljona ( koji je zbog pretrpljenih gubitaka u nizu okršaja rasformiran juna 1942 ).
Do 01. novembra 1942. bila je pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba, a potom u sastavu Prve proleterske divizije.
Prvu borbu imala je već 22. decembra 1941. kada se sukobila s Italijanima i četnicima kod sela Gaočića i Mioča kojom prilikom je zabeležila svoju prvu, značajnu pobedu: zarobila je 124 italijanska vojnika i oficira.
Tokom svoje slavne epopeje borila se u svim neprijateljskim ofanzivama, pobedonosnom prodoru u Srbiju, Beogradskoj operaciji, proboju Sremskog fronta da bi maja 1945 stigla do Trsta.
Na svom borbenom putu kroz Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju i Hrvatsku, Prva proleterska udarna brigada prešla je preko 20.000 kilometara. U njenim redovima borilo se oko 20.000 boraca iz svih krajeva Jugoslavije. Za druge jedinice NOVJ i potrebe NOP dala je oko 3000 rukovodilaca.
U ratu je imala oko 7500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a znatno veće gubitke nanela je okupatorovim, kvislinškim i kolaboracionističkim snagama. Dala je 81 narodnog heroja. U njenom sastavu bili su i slavni komandanti Koča Popović i Danilo Lekić Španac te politkomi Filip Kljajić Fića i Mijalko Todorović. Pored brojnih pohvala od Vrhovnog štaba, odlikovana je Ordenom narodnog heroja, Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod, a u telegramu CK KPJ, na dvogodišnjicu svog formiranja, stoji: ” Postalo je ponos biti borac Prve proleterske, jer ona je ponos čitave naše vojske i našeg naroda.”
Slava Prvoj proleterskoj udarnoj brigadi!
Smrt fašizmu- sloboda narodu!
Filed Under: Актуелно

ГОДИШЊИЦА ПОКОЉА У ВРАНИЋУ

Данас, 20. децембра 2021. године навршава се 78 година од стравичног покоља у Вранићу
који су починили четници Даже Михаиловића, та разуларена банда монструма и убица. У
ноћи 20/21. децембар 1943. године заклали су 71 особу (68 из Вранића, тројицу из
суседних места), међу којима једанаесторо деце до 15 година. Најстрашнија чињеница је
да су међу закланом децом двоје били у колевци – Ктарина Илић, која је имала само пет
месеци и Љубомир Пантић од годину дана. Тако су се четници Драже Михаиловића
“храбро” борили за слободу, како у Србији тако и на простору читаве Југославије.
У знак сећања и дубоког поштовања према невиним жртвама четничког дивљања
објавићемо три текста. Данас ћемо пренети отворено писмо јавности Србије, које је
удружење “20. децембар” из Вранића написало фебруара 2019. године поводом
иницијативе самозваног писца и публицисте Милослава Самарџића за отварање музеја
посвећеног Дражи Михаиловићу. Наравно, као што то и доликује данашњим властима, а и
њиховим тзв. демократским претходницима, ни један писани медиј није желео да објави
ово отворено писмо. У наредна два дана објавићемо прво одломак из књиге Поглед у
пакао, аутора Владана Пантића, а након тога и наш осврт, како на отворено писмо
удружења “20. децембар”, тако и на трагични догађај од пре 78 године.
Текст отореног писма преносимо у целости:
“Музеј да, али посвећен жтрвама четничког терора
Поводом иницијативе о могућем отварању некаквог музеја посвећеног Дражи
Михаиловићу, удружење “20. децембар” из Вранића жели да се обрати јавности Србије,
како противницима такве идеје, тако и онима неутралнима али понајвише онима који
настављају да лажима и фалсификатима трују овај народ, настављају да срамно и нечасно
спирају крв са руку озлоглашених злочинаца, без трунке стида и образа.
Удружење “20. децембар” је својим именом отргло од заборава најтрагичнији дан и
датум у историји Вранића, када су припадници те Дражине војске на тај дан 1943. године
увече заклали и убили 68 житеља Вранића. Уништили су 14 породица и починили пет
појединачних убистава, да би послушали наредбу свог “ђенерала” од 05. октобра 1943.
године, радиограми 526 и 527 (извор: проф. др Миодраг Зечевић; Документи са суђења
равногорском покрету, 10. јуни – 15. јули 1946. год. стр.601). У тој депеши Дража
дословно наређује и тражи, парафразирамо, да се терен од Космаја па до Београда што пре
очисти од комуниста. Од тих, како он каже, пробисвета и авантуриста.
И наравно, од 68 жртава из те ноћи ужаса нико није био комуниста већ обичан
народ, голорук и незаштићен, затечен на спавању – 35 жртава су биле жене и деца, од чега
је једанасторо деце било до 15 година старости. Најмлађа жртва тог лудила била је
Катарина Илић, стара само пет месеци. Мали Љубомир Пантић имао је годину дана. Њега
су ти “часни” и “поштени” Дражини војници у вис бацали и на каму дочекивали, све док
му се црева нису просула по колевци. Глава му је била скоро потпуно одсечена. Четири
девојке су те ноћи вишеструко силоване пред својим породицам, а након тога заједно са њима заклане. То су биле: Митровић Дикосава, стара 16 година; Радосављевић Јованка од
16 година и сестре Матић Анђелија, од 18 година и Катарина, од 20 година.
За то почињено зверство нико није кажњен од стране њихове врховне команде, као
што тврде они који траже оправдање за тај злочин и за “чича Дражу”. Напротив, делила су
се унапређења, новчане награде и наградна одсуства, а славило се три дана у селу
Дражевцу, уз печеног вола који је те кобне ноћи заплењен из куће Миливоја Илића, у којој
је страдало седморо чланова породице. Славило се и шенлучило, док је Вранић јецао и
бројао своје мртве.
Од укупно 178 страдалих из Вранића у току Другог светског рата, 91 становник је
убијен од стране четника Драже Михаиловића. Мало ли је господо поштоваоци Дражиног
лика и дела? Докле може да досегне ваша дрскост и бешчашће у том покушају да Дражу и
његову војску прикажете као антифашисте и некакве ослободиоце. Наведите нам број
погинулих равногораца страдалих у борби против фашиста од краја 1941. па до краја рата.
Још једном наглашавамо, не рачунајте погинуле у борби против НОВЈ – или ви можда
борце НОВЈ сврставате у фашисте?
Преко 300.000 бораца, партизана, дало је свој живот за слободу, а господин Оливер
Антић каже да су они били припадници илегалне терористичке организације, а да је
равногорски покрет био једини легитиман покрет на тлу Југославије. Значи ли то да су
партизани требали да питају некога за дозволу да би се борили против окупатора и да би
њихова борба била легитимна? Можете ли да се суочите са оваквим небулозама, а да се не
постидите?
Господин Милослав Самарџић се својевремено усудио да елаборира шта се то у Вранићу
догодило, измишљајући само њему знане рањене четнике који су били распоређени на
чување, гле чуда, код партизанских породица, па су наводно побијени, па је онда
командант Зека из освете и беса стрељао 10-15 одраслих мушкараца, а комунисти су после
рата додавали број жртава, колико је то њима одговарало. А случајно је страдало једно
дете.
Може ли здрав разум да ово прихвати или да се згрози над количином дрскости и
бешчашћа тог, кажу, писца и публицисте. А он се и даље усуђује да лажима скрнави
невине жртве и да тражи отварање музеја за Дражу и његову војску.
Покољ народа у Вранићу се није догодио случајно, ни грешком, већ је темељно и
систематски припреман током лета и јесени 1943. године, усмерен против симпатизера
партизанског покрета и породица чији су синови и очеви ступили у редове НОВЈ. Знамо и
у чијим кућама су одржани састанци четничких главешина, којом приликом су прављени
спискови и листе за “одстрел”. Знамо сваку жртву из те ноћи пакла, али знамо и преко 50
припадника те Дражине војске који су извршили тај стравичан покољ. Знамо их по имену
и презимену и одакле су, а припадали су 1. батаљону Посавске бригаде Авалског корпуса,
дакле регуларној јединици равногорског покрета. Командат батаљона био је Спасоје
Дрењанин звани Зека из Мале Моштанице, командант бригаде био је поручник Коста
Маринковић, а командант корпуса мајор Света Трифуновић из Умке. Нико до сада није
оспорио податке које наше удружење има, осим појединих злонамерника и фалсификатора
који из ко зна којих разлога скрнаве успомену на невине жртве и “копају” по ранама, како
жртава тако и потомака тих мученика и хероја. Њима су некакви из Чикага ближи од
Вранића, јер нико није хтео да се одазове нашем позиву да дође овде и увери се у своју
евентуалну заблуду или незнање, мада смо уверени да они истину знају, али су им намере и постпуци нечасни. Ево и сада упућујемо позив господи Самарџићу, Чотрићу, Антићу,
Шапићу, нашем уваженом и поштованом песнику Бећковићу, као и унуку ђенерала Драже
Воиславу и свим другим њиховим истомишљеницима, да дођу у Вранић и имаће шта да виде. У Вранићу постоји спомен дом и две спомен собе, постоје гробови жртава, постоје
докази и сведоци ужаса. Дођите да се суочите са истином, да се поклоните страдалима из
те ноћи највеће српске срамоте и стида, па тек онда заједно са нама да разговарате о том
свесрпском помирењу, што ви стално тражите. Као што видите, ми у Вранићу већ имамо
музеј, али посвећен жртвама Дражине војске и његове идеологије, а ви ако ипак успете да
на лажима и на силу, јер она је један од ваших метода, отворите музеј, удружење “20.
децембар” и потомци Вранићког покоља предлажу да први реквизит у том музеју буде
крвава колевка мале Катарине Илић, која се и дан данас налази у депоу Музеја револуције
у Београду и тек ове године је стављена у поставку Музеја. Зашто? На то питање треба да
одговори неко други, као и на то зашто ни једна телевизијска кућа неће или не сме да
прикаже документарни филм Проблем перцепције, аутора Ивана Мандића, који обрађује
злочине четника у Рајковцу, Друговцу и Вранићу. Ми сматрамо да је директна последица
скривања истине о четничким злочинима управо појава рехабилитације и повампирења
четништва у Србији. Наше удружење изражава забринутост због оваквог начина ревизије
историјских података и истине и тражи од свих надлежних институција да спрече враћање
на сцену поражених снага и осведочених сарадника окупатора, као и повампирење
злочиначке четничке идеологије.
Ми смо увек отворени за разговор, толеранцију и уважавање различитости, али на
основу чињеница и истине, а не на бази произвољних конструкција и злонамерних лажи.
Искрено се надамо да ће овај наш апел бити схваћен као добронамерно упозорење и
молба, као позив на разум да се не продубљују сукоби и идеолошка неслагања у Србији,
да се не “соле” ране невиних жртава, без обзира ко су и где су страдали, да хладне главе и
здраве памети доносимо одлуке како бисмо по сваку цену избегли да виише икада и један
Србин страда од српске руке. Доста је било крви и убијања, дајте да живимо као људи, без
мржње, без подела и без искључивости. Поштујмо себе али не врђајмо друге. Управо зато
смо против музеја посвећеног Дражи, јер би он скрнавио успомену на хиљаде невиних
жртава, али би вређао и све потомке тих страдалих, како из Вранића тако и широм
Србије.”
Смрт фашистима и њиховим слугама – Слобода народу
Извршни секретаријат
партије Комунисти Србије
Filed Under: Актуелно

ДЕСЕТ ГОДИНА ПРИДРЖАВАЊА УПУТСТАВА КИМ ЏОНГ ИЛА

Прошло је десет  година откако је преминуо Ким Џонг Ил, председник  Комисије за националну одбрану  Демократске  Народне  Републике  Кореје (17. децембра 2011).  Ким Џонг Ил  је увек путовао својом земљом како би се уверио како живи народ и мотивисао људе на борбу.  Свих ових година  корејски народ је био веран његовим доживотним упутствима. Ким Џонг Ун је наставио  утабаним стазама које му је он оставио .

Под вођством Кин Џомг Уна, корејски народ  је постигао запажене успехе у својим напорима да спроведу животна упутства Ким Џонг Ила. Корејски научници и техничари су у децембру 2012. успешно лансирали сателит Квангмјонгсонг 3-2, чиме су спровели његова упутства о лансирању сателита 2012. године поводом стогодишњице рођења председника Ким Ил Сунга.

Улица Чангјон у центру Пјонгјанга, Народно позориште, Институт за тумор дојке у оквиру породилишта у Пјонгјангу, Народно клизалиште на отвореном,  Омладинска електрана Паектусан Херо и други велики грађевински пројекти које је покренуо  Ким Џонг Ил,  доведени су до успешног завршетка.  Како је желео Ким Џонг Ил, данас у ДНРК у пламену кампање пробијања оштрице, захваљујући науци и технологији постигнут је брз  развој, а обновљене су многе фабрике и предузећа у металској, хемијској и неколико других индустрија. Водени парк Мунсу, јахачки клуб Мирим, скијалиште Масикрионг и неколико других база за масовне културне и забавне активности изграђени су у различитим деловима земље, а изграђене су и модерне улице, укључујући Мирае Сциентистс и Риомионг. Прошле године је град Самџијон, који се налази у најсевернијем делу земље, украшен као модел планинских градова, а  у округу Јангдок у средњем делу земље изграђено је велелепно одмаралиште. И ове године изграђено је много модерних фабрика које доприносе развоју националне привреде и побољшању животног стандарда људи, а неколико подручја погођених поплавама и тајфунима претворено је у социјалистичке бајке.

Непоколебљива је вера и непоколебљива воља корејског народа да на темељан начин спроведе сваки животни план и упутства  Ким Џонг Ила.

Filed Under: Актуелно

ВАНРЕДНА ВИДЕО КОНФЕРЕНЦИЈА СОЛИДНЕТА

У периоду од 10-11. децембра 2021. године одржана је ванредна видео конференција у организацији Комунистичких партија Грчке и Турске на којој је учешће узело 71 комунистичка и радничка партија чланица Солиднета. На видео конференцији је учествовала и партија Комунисти Србије. Тема конференције била је “Међународни економски, политички и војни догађаји. Искуство из борбе комунистичких и радничких партија и народа. Солидарност са Кубом, палестинским народодом и свим народима који се боре против санкција, махинација, и империјалистичке агресије .”
Реалност је да је пандемија делимично ограничила личну комуникацију између партија.
Међутим, не може бити ограничења потребној координацији и борби народа, комунистичких и радничких партија. То је и порука ове видео конференције.
Осуђујемо блокаду Кубе од стране америчког империјализма; изражавамо пуну солидарност са КП Кубе и њеним народом, који још једном, под тешким и сложеним условима, брани достигнућа Кубанске револуције.
Изражавамо наше уверење да ће планови дестабилизације против Кубе које је израдио империјализам пропасти; да ће их кубански народ још једном спречити.
Шаљемо поруку интернационалистичке солидарности са палестинским народом који се бори, који се, упркос негативној корелацији снага, деценијама бори за признање своје домовине.
Осуђујемо израелску агресију, подршку коју империјализам САД и ЕУ пружа Израелу да настави са репресијом читавог народа.
Осуђујемо изједначавање жртава и починиоца коју негује ЕУ.
Истовремено, стајемо на страну радника, који својом борбом траже заштитне мере, колективне уговоре, повећање плата и боре се против антинародних мера власти.
У наставку преносимо говор партије Комунисти Србије
DRUGARICE I DRUGOVI
Partija Komunisti Srbije kao revolucionarna marksističko- lenjinistička partija pozdravlja
komuniste iz socijalističkih država koji su odbranli tekovine revolucije, komuniste koji se sa
puškama u rukama bore za slobodu i socijalizam, komuniste u zatvorima i sve komuniste koji se
shodno svojim mogućnostima bore protiv buržoazije.
Svedoci smo da je posle kontrarevolucije u SSSR-u, Jugoslaviji i ostalim državama Istočne Evrope
došlo do dramatičnog pogoršanja položaja radničke klase u svetu kao i do enormnog uvećanja
broja gladnih, siromašnih i na različite načine ugroženih slojeva ljudi. Na političkoj sceni je
neofašizam čiji su nosioci SAD i najmoćnije države EU. Veza između politike i krupnog kapitala je
toliko čvrsta da su buržoaske vlade postale obični izvršioci interesa najkrupnijih korporacija.
Zapadna demokratija danas lukavo prikriva rezultate neofašizma u kome nema streljanja i
koncentracionih logora, ali se vide posledice robovske eksploatacije radnika, zatrovane hrane i
vode, upotrebe štetnih lekova i vakcina, opšte nesigurnosti, život pod stresom u okruženju sa
ekološkim katastrofama itd. Primera radi u Drugom svetskom ratu Srbija je imala 330 000 žrtava
a za poslednjih 30 godina kapitalizma broj populacije se smanjio za jedan milion. U bivšim
socijalističkim dršavama istočne evrope broj populacije se smanjio za 35 miliona. Pre tri
decenije javnost je bila šokirana da svakog minuta jedno dete umre od posledica gladi a danas
su svi ravnodušni što svake 3 sekunde jedno dete umre od posledica gladi u svetu. U
savremenom kapitalizmu čovek je osuđen da 24 časa strepi za svoju egzistenciju, strahujući da li
će ostati bez posla, da li će uspeti da prehrani porodicu, plati račune, školuje decu, leči roditelje.
Danas 4,5 milijardi ljudi nema kupatilo. Obrazovni sistemi, mediji društvene mreže uništavaju
kritičko mišljenje tako da je buntovništvo i vizija budućnosti marginalizovana iz svesti pojedinca.
Sve društvene snage, vojska, policija, sudstvo, politika, nauka kultura, sport i neorganizovana
radnička klasa u službi su održanja kapitalizma. Epidemija Kovida 19, je drastično ugrozila
kvalitet života ali je pored toga uvećan broj miljardera u svetu. Vojna industrija je i danas
najprofitabilnija industrija, posebno mislimo na američku vojnu ekonomiju. Ta ekonomija je
posledica imperijalističke politike SAD. Danas SAD imaju preko 800 vojnih baza u više od 70
država u svetu. Izvan SAD u svojim bazama su stacionirali 320 000 vojnika. Prisustvo američkih
vojnika nije samo pokazatelj njihovog imperijalizma, već i predstavljaju garanciju očuvanja
kapitalističkog sistema najbrutalnijom silom. Zato je NATO pakt udarna pesnica svetskog
neofašizma danas.Članovi naše partije su se 1999.g borili protiv NATO alijanse. Kapitalizam
vremenom postaje sve destruktivniji da je čak i opstanak planete doveden u pitanje. Komunisti
Srbije koriste svaku priliku da upozore, bratske partije radničku klasu, simpatizere i javnost da
će stanje u zemljama kapitalizma biti sve gore. I danas poručujemo : Kapitalizam se ne može
popraviti on se mora nasilnim putem do temelja srušiti. Klasici marksizma Marks, Engels,
Lenjin su taj put borbe protiv buržoazije objasnili u svojim delima dok su u praksi to uspešno
realizovali Lenjin, Tito, Mao Ce Tung, Kim Il Sung, Ho Ši Min i Fidel Kastro. Marksističko lenjinistička teorija i istorijska praksa daju jasne putokaze komunistima da je nasilna revolucija јedini način kojim se može srušiti kapitalizam. Nažalost poslednja uspešna oružana revolucija podignuta je davne 1959. godine na Kubi. Dakle poražavajuća činjenica je da već 62 godine ni u
jednoj državi nije srušen kapitalizam i izgrađeno socijalističko društvo. Komunisti Srbije
podržavaju sve oblike borbe protiv buržoazije, kao što su protesti, štrajkovi, izlasci na izbore,
tribune, štampanje časopisa, korišćenje svih medija i društvenih mreža. Svi ti oblici borbe služe
za afirmaciju komunističke ideje. Međutim nikada ne smemo lagati narod da će buržoazija
predate vlast mirnim putem. Komuniste Srbije je sramota što već 30 godina žive u divljem
liberalnom kapitalizmu, dok je slavna KPJ sa Maršalom Titom na čelu 26 godina posle osnivanja
oružanom revolucijom srušila kapitalizam i godinama izgrađivala samoupravni socijalizam,
najprincipijelniji oblik marksističkog organizovanja društva u praksi. Javnost u Srbiji je već tri
decenije izložena antikomunističkoj histeriji koja se plasira u udžbenicima, medijima,
društvenim mrežama, a koja je zasnovana na lažima i poluistinama o komunističkom pokretu.
Komunisti u Srbiji se nalze u totalnoj medijskoj blokadi. Svi mediji su antikomunistički i koriste
svaku priliku za kompromitaciju komunizma. Protiv antikomunističke propaganda borimo se
afirmacijom komunističke ideje i prikazivanjem uspeha socijalističkih država. Početkom
novembra je na televizijama prikazan šokantan snimak radnika iz Vijetnama, koji u Srbiji grade
kinesku fabriku Ling Long. Radnici žive u robovski nehumanim uslovima. Oko 400 radnika 4
meseca žive u dva magacina bez grejanja, bez topple vode, bez ijedne veš mašine, sa dva mala
kupatila, bez ormana u krevetima na sprat bez dušeka, sa lošom hranom i katastrofalnim
higijenskim uslovima. Za 4 meseca rada su dobili jednu platu a radnik koji se obratio medijima je
dobio otkaz. Televizije danima prikazuju jezive snimke o robovskom položaju radnika. Bez
obzira što se radi o privatnim kompanijama nebriga Vijetnama i Kine o radnicima je
neprihvatljiva. Stotine hiljada grđevinskih radnika iz socijalističke Jugoslavije je radilo širom
sveta u idealnim hotelskim uslovima i bili su najbolji ambasadori samoupravnog socijalizma.
Naša partija stalno afirmiše uspehe socijalističkih država, ali ovi snimci napravili nemerljivu
štetu komunističkom pokretu i smoj ideji komunizma. Pritisak svetske buržoazije na zemlje
socijalizma i na sve slobodoljubive narode je sve intenzivniji. U žiži javnosti je pritisak na Kubu,
DNR Koreju, narod Palestine i mnoge druge narode i pokrete. Uvek ćemo se solidarisati sa svima
koji se bore za slobodu i protiv kapitalizma. Solidarnost nije dovoljna da bi se buržoazija
pobedila već je neophodna čvrsta organizovanost komunista na celoj planeti. Da bi borba protiv
kapitalizma bila efikasna Komunisti Srbije pozivaju komuniste svih zemalja da formiraju Novu
Komunističku Internacionalu po ugledu na Lenjinovu.
ŽIVEO SVETSKI KOMUNISTIČKI POKRET!
 
Filed Under: Актуелно

KOMUNISTI SRBIJE ODALI POČAST BRATU I SESTRI ŽURŽUL

Herojska borba brata i sestre sa Voždovca u vihoru strašnog Drugog svetskog rata ostala je ovekovečena u jednom simbolu koji su sve naredne generacije onih kojima je sloboda bila obećana, nosili. Sve do kraja SFRJ i potresa koji je uništio Jugoslaviju.
Saša i Tamara – da li su danas nepravedno zaboravljeni?
Pronađite svoju ili pionirsku šapku svojih roditelja. Pogledajte stare slike. Videćete jednu značku, sa dva ponosna lica, kao u zaletu. To su Saša i Tamara, koji su kao mladi borci poginuli verujući u slobodu.
Njihovo prezime je Žuržul i oni su bili obični beogradski đaci, ali u njima je tekla vrela krv. Aleksandar (Saša) je bio izuzetno nadaren za crtanje. Rat ih je boleo, a mladi slikar je beležio sve njegove strahote i strepnje u radovima koji se i dalje mogu naći negde u školskoj arhivi OŠ “Karađorđe”, koju su pohađali.
Pridružujući se pokretu otpora okupaciji Beograda i zemlje, potpisali su sebi smrtnu presudu, ali su se upisali u večnost.
Tamara je ubijena 1944. godine, kada je imala samo 17 godina. Beogradska devojka, koja je uzela oružje da bi se borila, uzdigla se svojom tragičnom žrtvom među zvezde. Zarobljena je i streljana od strane četnika, baš onih koje danas nepošteni istoričari i kontrarevolucionarne snage pokušavaju izjednačiti sa partizanima. Hrabra Tamara bila je tek devojčica kada je rat počeo.
Saša je bio zarobljen već 1942. i utamničen u Banjičkom logoru. Odatle se izvukao čudom! Bekstvo u slobodu je za njega značilo novi polet u borbi ali ga je smrt stigla pred sam kraj rata 1945. godine na krvavom Sremskom frontu.
Rodna kuća brata i sestre Žuržul nalazi se u Bulevaru oslobođenja iznad Autokomande.
Oni su, tako, svojom žrtvom postali simboli borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika:, njihove ličnosti bile su uzor, a dela primer. Tako su završili na značci koju su potonje generacije sa ponosom kačile.
Crvena zvezdica na njihovoj kapi značila je borbu za bolji svet, slobodu i pravdu.
Jer u teškim danima kada je nacizam pregazio Evropu i sa njom i Beograd, bilo je dece kao što je Saša koji je prvog dana na tabli napisao “Nećemo da učimo nemački jezik”. Bilo je i mnogo devojčica kao Tamara koje nisu mogle da gledaju smrt svojih vršnjaka oko sebe, pa su u smrt i otišle, časno, u borbi.
Spomenik bratu i sestri nalazi se na njihovom skromnom počivalištu, u miru Novog Groblja. Njihova okamenjena tela, u zagrljaju, sa podignutom rukom i korakom napred, odudaraju od ostalih spomenika.
Mnogi koji ovde dođu da obiđu svoje najbliže prolaze pored ove skulpture i verovatno ne znaju priču o to dvoje hrabre beogradske dece i onome šta su simbolizovali. Pionirske značka sa njihovim likom više nema ali njihova žrtva i poruka ovog spomenika je univerzalna i večna.
Škola u koju su išli i dalje radi, kuća u kojoj su živeli još postoji. Red je i da obnovimo sećanje na njih.
Filed Under: Актуелно

JEDAN JE BRANKO PEŠIĆ, SAMO U SOCIJALIZMU PRAVI LJUDI SU NA PRAVOM MESTU

Na kormilu grada Beograda bilo je 77 gradonačelnika a najdublji trag ostavio je Branko Pešić. Nije sadašnja radikalska vlast udarila temelje,,Beograda na vodi”, već je to uradio Branko Pešić, samo se to u vreme socijalizma nazivalo Beograd na Savi. Novobeogradski blokovi nanizani obalom i danas deluju veličanstvo. Beograd na Savi za razliku od Beograda na mutnoj vodi bio je izgrađen parama iz Fonda solidarnosti.
Za vreme gradonačelnikovanja Branka Pešića u Beogradu svake godine je građeno više stanova nego što danas niče u celoj Srbiji! Zvanični podaci pokazuju da je od 1965 do 1973. godine izgrađeno 81.387 stanova.
U vreme socijalizma i Branka Pešića izniklo je 66 osnovnih škola i devet srednjih škola, Gazela, Terazijski tunel, Narodna biblioteka, hale”Pinki” i “Pionir”, “Skadarlija”, “Beograđanka”, pet sportskih centara s bazenima, uređena je Ada Ciganlija…
Za mandata Branka Pešića ustanovljeni su festivali: Bitef, Bemus i Fest.
Ono što se ne spominje danas, u vreme vlasti buržoazije je da je Branko Pešić obezbedio stan za Milunku Savić, zaboravljenu junakinju Velikog rata koja je u kraljevini čistila toalete.
Branko Pešić nikada sebi nije dodelio stan, živeo je u dedinoj kući u Zemunu.
Branko Pešić kao predratni gimnazijalac bio je skojevac u grupi sa Markom Nikezićem i Mirkom Tepavcem. Tokom aprilskog rata i napada fašističke Nemačke bio je starešina divizije i iz tog perioda nosio je uspomenu (lutajući snajperski metak u telu i nekoliko gelera). Posle okupacije postaje predsednik zemunskog SKOJ-a.
Na poziciji gradonačelnika Beograda bio je u periodu od 1964 do 1974. godine i taj period smatra se zlatnim periodom prestonice.
Branko Pešić je zbog eksproprijacije nekih parcela, pred početak gradnje “Gazele”, otišao kod Koče Popovića, jer je neka zemlja na tom potezu bila u Kočinom vlasništvu. Legendarni komandant Koča im je sa zadovoljstvom poklonio te placeve što je nezamislivo kod današnjih političara koji su navikli da samo otimaju.
Velika glumica Milena Dravić na slici koju je poklonila Branku Pešiću je ispisala: “Dragi Branko, nas je mnogo, a Vi ste samo jedan.”
Samo kada se upravlja razumom i srcem,a ne licnim I stranackim interesima, moguć je prosperitet.
Filed Under: Актуелно

VEČNA SLAVA RADNIČKOM BATALJONU- PARTIZANSKI TERMOPIL

Pre 80 godina, 29. novembra 1941. godine tokom Prve neprijateljske ofanzive u borbama na Kadinjači izginuo je čitav Radnički bataljon štiteći odstupnicu Vrhovnom štabu, partizanskoj bolnici i zbegu.
Formiran je krajem oktobra 1941. u Užicu od radnika koji su radili po raznim radionicama i fabrikama. U njegovom sastavu bile su: Železnička četa, Krojačko- obućarska četa, Tkačka četa i Pekarska četa. Bataljon je po četama i vodovima vršio svoje svakodnevne poslove, povremeno vežbao i pripremao se za odbranu grada. Borci Radničkog bataljona su se na ugovoreni znak okupljali s oružjem za vrlo kratko vreme prilikom ma kakve opasnosti i ugrožavanja slobodnog Užica od neprijatelja.
Naročito se istakao pri odbrani Užica na položajima Mendinom brdu i Karađorđevom šancu 2. novembra kada su razbijeni četnici. Njegova Železnička četa razbila je četnike kod sela Karana 5 i 8 novembra.
Po naređenju Vrhovnog štaba NOPOJ od 28. novembra Radnički bataljon, ojačan sa dve čete Užičkog i dve čete Posavskog NOP odreda, ukupne jačine 450 boraca i jednim topom 75mm, poseo je položaj na Kadinjači da bi usporio nadiranje desne kolone (grupe West) nemačke 342. pešadijske divizije pravcem Bajina Bašta- Užice i time stvorio dodatno vreme za izvlačenje glavnine partizanskih jedinica iz Užica na Zlatibor. U herojskoj borbi sa nadmoćnijim neprijateljem od 8 do 14 časova i 30 minuta branioci Kadinjače nisu dozvolili Nemcima da prodru u Užice. Tek kada su Nemci uništili top, i kada je izginuo sav Radnički bataljon na čelu sa komandantom bataljona Andrijom Đurovićem i komandantom odreda Dušanom Jerkovićem, Nemci su zauzeli Kadinjaču. Bataljon je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom.
Slavne borce Radničkog bataljona pamtićemo zauvek, i jedinu istinu da su samo pripadnici Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije vodili borbe protiv fašističkog okupatora i domaćih izdajnika.
SLAVA RADNIČKOM BATALJONU!
SLAVA BORCIMA NOV i POJ!
Filed Under: Актуелно