ZASTAVA KOMUNISTA SRBIJE U BERLINU

Berlin 27.08.2022. godine. Festival štampe komunističkih partija u organizaciji DKP ( Nemačke komunističke partije) i njihovog glasila UZ (unsere zeit- naše vreme ) .
Delegati komunističkih partija iz čitavog sveta danas su se okupili u Berlinu da razmene iskustva u borbi protiv kapitalizma. U radu je učestvovala i delegacija partije Komunisti Srbije i prenela je naše stavove i iskustva u vezi tog problema.
Skup je započeo dogovorom i podelom akreditacija za članove delegacija.
Posle toga pristupilo se radu po grupama i po interesovanjima učesnika.
Delegacija partije Komunisti Srbije je prisustvovala debati koju su vodile drugarica Renate Koppe ispred Nemačke komunističke partije, drugarica Juana Martinez predstavnica ambasade Republike Kube , drugarica Xiaoxuan Yu predstavnica NR Kine kao i drug Chu Tuan Duc iz Socijalističke republike Vijetnama.
Tema debate je bila o uspesima i teškoćama prilikom izgradnje socijalističkog društva i diskutovalo se o sledećim pitanjima:
-Postavljanje novih ciljeva za prevazilaženje siromaštva i razvoj produkcionih snaga.
– Odnos ekonomije i ekologije
-Kako se razvija socijalistička demokratija
-Uloga tržišno privrednih odnosa u ekonomiji
-Internacionalna saradnja socijalističkih zemalja.
Za sutra su predvidjeni susreti koje će delegati partije Komunisti Srbije imati sa predstavnicima drugih partija .
Filed Under: Актуелно

ПИОНИР НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ НА ТЛУ АЗИЈЕ

Историја човечанства се може назвати и историјом народних маса које траже истински пут ка својој слободи и еманципацији. Почетком 20. века, потлачени народи у колонијалним земљама у Азији и другим континентима водили су енергичну борбу да окончају колонијалну власт империјалиста и изборе националну независност. Док су догматски приступали претходној теорији да узрок националног ослобођења у колонијалним земљама зависи од победе револуције у земљама сузерена (господара), неке земље су покушавале да освоје независност ослањајући се на револуцију у земљама сузерена или великих сила. Неки други прибегли су безобзирним борбама, верујући да ако демонстрацијама, устанком и побунама задају ударац колонијалној власти, могу постићи своју националну независност. Међутим, њихове борбе су доживеле само неуспехе и фрустрације.

Након што је у тинејџерским годинама кренуо на пут револуционарне борбе за земљу и народ, Ким Ил Сунг је упорно тежио да пронађе нови пут за национално-ослободилачку борбу, у току које је открио истину да земља треба да води своју револуционарну борбу, самостално у складу са својим специфичним условима, не ослањајући се на друге, а господари и креатори револуције су масе њеног народа. На основу ње је створио џуче идеју да су народне масе господари и покретачка снага револуције и изградње. Од тада је национално-ослободилачка борба корејског народа ушла у нову фазу. Заправо, корејска револуција је била оличење узрока људског ослобођења јер је обухватила све задатке за циљ национално-ослободилачке борбе у колонијалним земљама. Изневши идеју да се национално ослобођење може постићи само снагом отпора заснованог на свенародном јединству, он је изнео паролу ’’Да изведемо Корејску револуцију сопственим снагама!’’ и навео корејски народ да сопственим снагама реши све проблеме национално-ослободилачке борбе, да почне са обезбеђивањем услова потребних за оружану борбу. Под његовим вођством, Корејска народна револуционарна армија је водила антијапанску оружану борбу 15 година без икаквог фронта или подршке регуларне војске, и коначно постигла историјски циљ националног ослобођења. Пламен национално-ослободилачке борбе све жешће се разбуктао широм света, што је довело до тога да су многе колонијалне земље у Азији, Африци и Латинској Америци постигле националну независност 1960-их и 1970-их. У немогућности да нађе излаз за национално-ослободилачку борбу своје земље која се суочава са потешкоћама, Самора Машел, председавајући Ослободилачког фронта Мозамбика (Фрелимо) и главни командант Ослободилачке армије Мозамбика, посетио је народ Демократске Републике Кореје у септембру 1971. да се састане са председником Ким Ил Сунгом, који је победио две империјалистичке силе у једној генерацији. Када је упознао Машела, Ким Ил Сунг му је изнео своје мишљење о начинима и средствима за победу у народноослободилачкој борби, рекавши да треба да преузму иницијативу у сваком тренутку иако је непријатељ дивљао и указивао му о стеченим искуствима у данима антијапанске оружане борбе. Машел је, по повратку кући, изградио унутрашње снаге Фрелимоа, поставио тајне герилске базе у шумама и задао ударце непријатељу ослањајући се на њих, чиме је окончао вишестогодишњу колонијалну власт и остварио националну независност . Проглашавајући потпуну независност своје земље, он је на конференцији рекао: ’’Захваљујући помоћи коју нам је пружио председник Ким Ил Сунг, успели смо да пресечемо ланце колонијалног ропства које је оковало нас као и наше претке и поздравимо наше ослобођење; да му захвалимо и у име наших предака’’. Има и других прича. Ким Ил Сунг је извршио велике подвиге и за народноослободилачку борбу у Зимбабвеу, Уганди, Намибији и Анголи. Председник Непалског комитета за афро-азијску солидарност, рекао је зашто би људи требало да придају посебан значај ослобођењу Кореје и да му приступе у односу на свет иако су се многе земље ослободиле колонијалне власти од краја Другог светског рата , истакао je: ’’То је зато што је ослобођење Кореје извршило одлучујући утицај не само на независни развој корејске нације већ и на промене широм света. У центру ове историјске промене увек је био председник Ким Ил Сунг. 20. век је био курс у коме се свет мењао под утицајем његове идеологије.’’

Подвизи председника Ким Ил Сунга, који је дао велики допринос остварењу дела независности човечанства отварајући нову еру у националноослободилачкој борби у колонијалним земљама, сијаће заувек.

Teкст написао амбасадор Ри Пјонг Ду.

Filed Under: Актуелно

ФАШИСТИЧКИ СУД РЕХАБИЛИТОВАО ДОМАЋЕГ ИЗДАЈНИКА НИКОЛУ КАЛАБИЋА

Након десетогодишњег поступка, Виши суд у Ваљеву рехабилитовао је ратног злочинца и колаборационисту, команданта Горске краљеве гарде Николу Калабића чиме је још једном показао да је само продужена рука прочетничке владе у Београду.
Народни непријатељ и вођа кољача Никола Калабић осуђен је на основу седам одлука Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата, донетих од марта до септембра 1945, као и четири одлуке Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, донетих од априла до октобра 1945. Ове комисије су на основу изјава бројних сведока утврдиле да је Никола Калабић извршио ратне злочине над народом било лично или путем наређења. Жртве су биле масовне, из редова припадника партизанског покрета, симпатизера НОП-а а укључивао је и жене и децу. Посебно су се по бруталности и садизму истицали кољачки пирови у селу Друговац као и клање Даринке Радовић и њене две кћерке, тринаестогодишње Станке и двадесетогодишње Радмиле у селу Рајковац код Тополе.
Овакви злочини нису били ваљани доказ за судију Вишег суда у Ваљеву Драгана Обрадовића који је све одлуке о осуди кољача Калабића прогласио ништавним. Трагикомично звучи да је и за суд неспорно да су у покољу у селу Друговац учествовале Калабићеве јединице, али да је реч о зони ван Калабићеве војне и територијалне надлежности.
Срамна одлука о рехабилитацији овог осведоченог ратног злочинца и народног непријатеља, јасно указује у каквом друштву ми живимо данас. И зато када власти у Србији оптужују друге у региону за фашизам, морале би прво да погледају у своје двориште. Рехабилитација кољача српског народа Николе Калабића, само је једна од 2000 рехабилитација припадника издајничких четничких бандита у Србији у последњих двадесет година.
Упркос срамном закону из 2004. године о изједначавању тзв Равногорског покрета у погледу антифашистичког деловања са борцима НОР-а, једина истина је да су само партизани били истински борци против фашистичког окупатора и домаћих слугу. Све остало је само покушај ревизије историје од стране прочетничких влада од контрареволуције до данас.
Што се тиче Николе Калабића, њега је стигла заслужена казна. Народ му је судио за сва зверства те му се ни гроб не зна. Ова рехабилитација је само прилика за наследнике и нечасног судију да стекну материјалне бенефите.
Никада нећемо заборавити Даринку Радовић и њене кћерке Станку и Радмилу и остале жртве четничког “правоснажног” суда. Никада нећемо заборавити ни судију Вишег суда у Ваљеву Драгана Обрадовића који је донео ову срамну пресуду.
Смрт фашизму – слобода народу!
Filed Under: Актуелно

KOMUNISTI SRBIJE U KUMROVECU

Dana 27.07.2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije posetila je rodnu kuću Maršala Josipa Broza Tita u Kumrovecu. Tom prilikom položili smo venac na spomenik Maršala Tita. Komunisti Srbije nikada neće zaboraviti lik i delo vođe ustanka protiv okupatora na jugoslovenskim prostorima i velikog revolucionara koji je na čelu KPJ, uspešno izveo socijalističku revoluciju.
Filed Under: Актуелно

HUMANITARNA AKCIJA KOMUNISTA SRBIJE U SUBOTICI

Aktivisti Komunista Srbije iz Subotice koji su ujedno i članovi Udruženja građana Solidarnost organizovali su 27. jula podelu paketa sa prehrambenim proizvodima socijalno ugroženim građanima Subotice. Svaki paket je sadržavao proizvode u vrednosti od 30 000 dinara. Član CK Komunista Srbije Mikloš Olajoš Nađ koji je ujedno i predsednik Udruženja građana Solidarnost izjavio je za medije: U narodnim kuhinjama u Subotici hranu prima 1200 građana a daleko više ih čeka da budu stavljeni na spisak za hranu. Oni se ne smeju stideti svoga stanja. Društvo se mora stideti ako ima siromaštva.
Filed Under: Актуелно

ДАНИ АНТИ-АМЕРИЧКЕ И АНТИ-ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКЕ БОРБЕ

Поводом Дана анти-америчке и анти-империјалистичке борбе (25. јуна – 27. јула) преносимо чланак амбасадора ДНРК, друга Ри Пјонг Дуа
Амерички империјалисти су изазвали рат на Корејском полуострву 25. јуна 1950. године, али су претрпели сраман пораз од херојског корејског народа. Тако је корејски народ однео велику победу у рату 27. јула 1953. године.
25. јун 1950. године уписан је у историји као дан крви који корејски народ никада неће заборавити ни зацелити.
Тог дана су амерички империјалисти изазвали Корејски рат у покушају да угуше ДНРК у а целу Кореју искористе као одскочну даску за инвазију на континент у циљу доминације над целим светом.
Прошле су 72 године откако су се на овој земљи чули рафали. Корејски рат који су форсирале Сједињене Државе нанео је болне и огромне ожиљке, људске и материјалне губитке за корејски народ. Као последица овог рата је страдање корејског народа и национална подела, при чему су рођаци исте крви приморани да живе одвојено.
Корејски рат је злочиначки, агресорски рат који је систематски припреман и изазван од стране САД под темељним плановима да угуше ДНРК силом оружја како би остатак Азије држали у својим рукама.
Иако САД настављају да измишљају све врсте лукавих дезинформација које су дизајниране да прикривају америчке агресивне злочине и изазивања Корејски рат, историјска истина не може се ни прикрити ни избрисати.
Пре више од сто година , САД су усвојиле као своју државну политику инвазију и доминацију у Кореји, капији азијског континента, и очајнички водиле непријатељску политику према Кореји.
Амерички владајући кругови представили су Конгресу „предлог о отварању Кореје“ фебруара 1845. године и испровоцирале низ инцидената попут упада на брод „Генерал Шерман“ 1866. године, брод „Шенандоа“ и брод „Кина“ 1868. године, као и велику-оружану инвазију 1871.
Након потписивања „Споразума Тафт-Кацура“ 1905. године, САД су подржале окупацију и колонијалну власт Јапана над Корејом док су систематски покушавале да је претворе у своју евентуалну колонију. До краја Другог светског рата усавршиле су свој план да окупирају Кореју. У писму упућеном у марту 1951. Џозефу Мартину, сенатору америчког Конгреса, Макартур, тадашњи командант америчких снага на Далеком истоку, написао је: „Ако изгубимо овај рат од комуниста у Азији, пад Европе је неизбежан. Освајањем целе Кореје можемо исећи на комаде једну једину линију снабдевања која повезује совјетски Сибир и југ…, и контролише целу област између Владивостока и Сингапура. Тада ништа не би било ван домашаја наше моћи.” (Хершел Мајер, „Модерна историја Америке“, стр.148). Једном речју, САД су Кореју сматрале „бодежом“ за одсецање „груде меса“ када је у питању Азија.
Корејски рат је био преко потребан америчким монополима како би потрошили нагомилану муницију која им је преостала из Другог светског рата.
Економска криза, која је почела у САД крајем 1948. године, постајала је све више акутна до 1949.
Индустријска производња је опала за 15 одсто у односу на претходну годину, цене су пале, а улагања у машине и опрему су нагло смањена, што је резултирало банкротом преко 4.600 предузећа и повећањем незапослених на 6 милиона само у првој половини 1949. године. Приходи од монопола су се смањили са 36,6 милијарди УСД на 28,4 милијарде УСД током периода између септембра 1948. и марта 1949. године.
Убрзо након што је избио Корејски рат, америчке публикације су насловиле да је “бизнис под називом Кореја оживео економију“ а „избијањем Корејског рата нестало је зло рецесије које је мучило америчку трговину од краја Другог светског рата“. Ова чињеница сама по себи говори да је САД био потребан „посебан рецепт“, односно рат, у то време, како би се ослободиле економске кризе.
Тако су САД, у складу са својом стратегијом за светску хегемонију, изабрале Кореју као „Јединствену тачку додира између америчког војног система и азијског копна“, „идеолошко бојно поље“, „полигон“ обрачуна за реализацију светске доминације, а такође и као једини начин за излазак из економске кризе после Другог светског рата.
Рат се такође јасно открива разрадом ратног сценарија. План САД да окупира Далеки исток био је подељен у три фазе: Прва фаза почиње Корејским ратом (А) и у другој фази се рат шири на Кину (Б) а у завршној фази је окупација Сибира (Ц). Почетак операције заказан је за 1949. годину.
Јапански часопис из септембра 1964. открио је причу иза сцене цитирајући бившег пуковника царске јапанске војске, који је био умешан у ову
завера за рат:
„Операција је подељена у три фазе. Прво, 10 дивизија коју чине војске САД и јужнокорејска војска су распоређене дуж 38. паралеле и две оперативне зоне, односно формирају се источна и западна зона. Западни фронт директно напредује до Пјонгјанга и десантна операција у северном Пјонгјангу.
Паралелно са њима учествују морнарица и ваздухопловство. Источни фронт бира Јангдок као његов леви бок и обезбеђује везу између Пјонгјанга и Вонсана а његов десни бок ће марширати директно ка Вонсану. Опет, десантну операцију на северу Вонсана води поморска јединица. Ова два фронта заједно напредују до реке Амнок и имају задатак да пробију кинеско-корејску границу. Ово је била прва фаза операције и детаљног плана на основу података које је дала бивша јапанска армија. Даље, операција улази у другу фазу оног тренутка када се пробије кинеско-корејска граница, а затим и учешће јапанске војске и снага УН.
Ово је био редослед, са темељним планом и конкретном припремом, САД су коначно запалиле Корејски рат подстицањем јужнокорејске марионетске војске у 4 сата ујутро, 25. јуна 1950.
После провокације Корејског рата, САД су лукаво маневрисале да прикрију своју праву боју као агресора.
25. јуна САД су затражиле састанак Савета безбедности Уједињених нација, и фалсификована је „резолуција“ СБ УН 82 којом је ДНРК означена као „агресор“ и 7.јула исковала је још једну „резолуцију“ СБ УН 84 којом се „препоручује“ да су савезничке снаге доступне „јединственој команди под САД“. и „замолиле“ да САД одреде њиховог команданта и „овлашћење“ за коришћење заставе УН.
ДНРК је тако названа „провокатором” рата а рат корејског народа за ослобађање отаџбине „агресијом“, а појавиле су се и „снаге УН“. Претходни генерални секретари УН званично су признали да је „команда УН”, није орган који контролишу УН, већ чисто ратно оруђе САД.
У јуну 1994. Бутрос Гали, тадашњи генерални секретар УН, признао је да „СБ УН није успоставио ‘Јединствену команду’ као помоћни орган под својом контролом већ су снаге УН под контролом САД.” (Писмо од 24. јуна 1994 од генералног секретара УН до министра спољних послова ДНРК).
У децембру 1998. Кофи Анан, тадашњи генерални секретар УН, изјавио је да „ниједан од мојих претходника није дао било какво овлашћење било којој држави да користи име УН” када је говорио о снагама и команди које су САД послале у Корејски рат (21. децембар 1998, Писмо генералног секретара УН председнику Президијума Врховне народне скупштине ДНРК)
Портпарол УН је 27. јула 2004. и 6. марта 2006. потврдио да „УН Команда’, упркос свом називу, није војска УН, већ снаге које предводе САД.
Нису УН већ САД те које имају моћ да именују „команданта УН“. То нису УН, већ америчка администрација која има апсолутну моћ да одлучује о смањењу или повећању америчких снага у Јужној Кореји које носе шлемове “Снага УН.”
Упркос свим овим чињеницама, застава УН и даље дрско виси у Панмунџому, што је срамота од стране Уједињених нација.
Овај најжешћи рат завршио се чудесном победом херојског корејског народа под вођством Ким Ил Сунга. Ипак, људски и материјални губици
које је претрпео наш народ заиста су били огромни.
Нарочито подли злочини масакра које су починили амерички империјалисти не могу се детаљно описати. Амерички империјалисти, који су ушли у округ Синчон октобра 1950. починили су све врсте зверстава, масакр над 35.380 невиних становника, што је еквивалентно 25% становништва округа, за 50 и више дана. Спалили су невине становнике, давили их у резервоарима, стрељали,, спаљивали их на ломачама, кидали удове живим људима и одсецали трбухе трудницама.
Ове чињенице разоткривају свет да су амерички империјалисти ништа мање него дивље звери и крвожедни вукови у људском облику.
Само према званичној статистици, амерички империјалисти су током Корејског рата убили више од 1,23 милиона људи у северној половини Републике и више од 1,24 милиона људи у Јужној Кореји, и покушали да елиминишу нашу нацију употребом хемијског оружја.
1951. истражни тим Међународне демократске федерације жена, који је истраживао злочине америчких империјалиста, написао је у свом извештају:
„Масакри и мучења које су починиле америчке трупе у областима њиховог привременог окупираног територија су страшније од оних које су починили Хитлерови нацисти у Европи.”
Отворено узвикујући да ће „са мапе избрисати 78 градова и насеља Северне Кореје“ и „не оставите ништа нетакнуто“, САД су током Корејског рата одбациле скоро 600.000 тона бомби и напалма на северној половини Републике, што је 3,7 пута више од количине бомби бачених на јапанско копно током рата на Пацифику.
Тешко уништена због зверстава америчких империјалиста током Корејског рата 50.941 фабрика и предузеће, 28.632 зграда школа на свим нивоима, 4,534 зграде медицинских установа укључујући болнице и клинике, 579 зграда научноистраживачких установа, 8, 163 зграде органа штампе и културе, 2, 077, 226 стамбених кућа. Оштећено је и 563.755 хектара пољопривредног земљишта.
Када се рат завршио, није остало ништа осим пепела, а САД су се тиме хвалиле  и да се Кореја се неће опоравити ни после 100 година.
Ове чињенице елоквентно показују да су амерички империјалисти сами испровоцирали Корејски рат и да су заклети непријатељ корејског народа. Мир никада неће наступити на Корејском полуострву све док је непријатељске политике САД према ДНРК.
Најсуровији разарајући рат икада у светској историји ратова, који су починили Амерички империјалисти, никада се не могу заборавити. То још увек и даље подстиче мржњу корејског народа према америчким империјалистима.
Под мудрим вођством председника Ким Ил Сунга, команданта гвоздене воље, цивили и војници ДНРК су победили у Отаџбинском ослободилачком рату, наневши сраман пораз америчком империјалистичком агресору.
Међутим, амерички империјалисти, уместо да извуку дужну поуку из тога, деценијама упорно покушавају да изазову нови рат, не одустајући од свог дивљег дизајна за агресију на ДНРК.
Узнемирени стално растућом националном снагом ДНРК, САД и њени савезници: корејске марионетске снаге и јапански реалционари сада добијају пакао- нагнут на анти-ДНРК агресивне потезе као никада раније.
Такво дрско понашање САД подстиче бес и освету корејског народа.
Само јачања националне одбрамбене способности је најбољи начин спречити нови рат и сачувати мир на Корејском полуострву.
Нико на овом свету није могао да блокира победнички напредак нашег народа и војске који су наследили херојски дух и храброст велике генерације победника која је поразила банду империјалиста предвођену САД у Отаџбинском ослободилачком рату – де факто сукоб између пушке и атомске бомбе
Filed Under: Актуелно

PODRŠKA MAKEDONSKOM NARODU

Komunisti Srbije podržavaju revolt makedonskog naroda i Komunističku partiju Makedonije koja učestvuje na protestima, kao i rad mladih komunističkih organizacija. Shodno tome podržavamo inicijativu Marksističke organizacije “Crveni” u vezi napada bugarskih nacionalista na suverenost makedonske države i nacije.
Mi, Komunisti Srbije kao jedini dosledni nastavljači tradicije KPJ I SKJ u Republici Srbiji smo ponosni što vidimo da naš rad na očuvanju tekovina NOB i socijalističke revolucije ima odjeka medju omladinom.
Filed Under: Актуелно

ПРВО ТРЕБА ПОЧИСТИТИ У СВОМ ДВОРИШТУ

У дужем периоду у изјавама политичара из Србије, као и у већини домаћих медија, присутна је критика на рачун оних политичких и других фактора у ближем и ширем окружењу који заговарају ревизију историје, посебно када су у питању Први и Други светски рат. Део тих критика је свакако оправдан, јер се не сме дозволити да поражене снаге приказују своја недела као цивилизацијске вредности, а да се победници приказују као злочинци и бандити. Други део тих критика није оправдан, испуњен је
националистичким набојем и служи искључиво у дневнополитичке сврхе буржоске власти.
Када говоримо о ревизији историје, онда је најисправније кренути од себе, видети да ли
таквих случајева има и код нас. Тек када то питање решимо, имамо пуно право да критикујемо друге. На нашу жалост, ревизија историје Другог светског рата је у Србији итекако присутна. Некима се то можда чини небитним, али ако обратимо пажњу да се за Први светски рат најчешће користи термин Велики рат (што је било оправдано у периоду до избијања Другог светског рата), видећемо да се на тај начин жели умањити значај Другог светског рата, пре свега због чињенице да је у њему победу извојевала
Народноослободилачка војска Југославије и да је након рата у Југославији успостављено
социјалистичко друштвено уређење. Свакако да то смета садашњим властима (од 2000. године на овамо), које су политички следбеници четничких издајника и да желе да минимализују значај НОБ и социјалистичке револуције. Из уџбеника историје су избачени готово сви садржаји који се односе на НОБ, деци се презентује да су четници били борци за слободу (то се постаје вероватно тако што кољеш свој, а и друге народе), партизани се
званично помињу, и то веома стидљиво, само на обележавању значајних догађаја из Другог светског рата на којима присуствују представници Руске федерације, председник Републике редовно присуствује обележавању годишњице операције “Хaлијард” (када су четници у септембру 1944. године, покушавајући да се искупе за своје стравичне злочине и сарадњу са окупатором, спасили групу америчких пилота) док нa обележавање годишњице битке на Кадињачи (која је уврштена у званични Kалендар обележавања
историјских догађаја из ослободилачких ратова Србије) никада није отишао, нити послао неког од високих државних функционера. Оно што је посебно понижавајуће за све следбенике и поштоваоце НОБ јесу рехабилитације ратних злочинаца, највећих изрода српског народа. Судском одлуком рехабилитован је Драгутин Кесеровић, четнички војвода, од 1942. године командант Расинског корпуса, а од 1944. године командант Расинско-топличке групе корпуса, који су починили необројане злочине над невиним народом и заробљеним припадницима НОВЈ.
Такође, суд је донео одлуку да ратни злочинац Драгољуб Михаиловић није имао праведно
суђење, што је незапамћено у историји судства. Поседујемо књигу докумената са суђења овом злочинцу, која је штампана 1946. године. У њој су документовани небројани четнички злочини, злочини оних којима је командовао Драгољуб Михаиловић. Сви ти злочини су доказани и не знамо шта је још било потребно да би се он за исте осудио. Тренутно се води поновљени поступак за рехабилитацију Николе Калабића, команданта
тзв. Горске гарде, чији припадници су, поред осталих злочина, у мају 1943. године у селу
Рајковац заклали Даринку Радовић и њене две малолетне ћерке, а крајем априла 1944. године су у селу Друговац убили (део заклали, а део стрељали) 76 мештана и запалили 72 куће. Вероватно његова унука Весна Калабић, која је покренула поступак рехабилитације, сматра да ово није довољно да би неко био проглашен ратним злочинцем. Користимо прилику да је питамо: По Вашем мишљењу, колико је потребно убити невиних стараца, жена и деце да би неко био проглашен за ратног злочинца? Нема потребе да нам одговори на ово питање! Да има имало морала и људскости не би покретала поступак за
рехабилитацију. Наш народ има једну лепу изреку: “Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси”.
У Србији је од 2006. године, када је донет тзв. закон о рехабилитацији (з је намерно
написано малим словом), до данас рехабилитовано око 2000 ратних злочинаца и
сарадника окупатора. Тај закон и те судске одлуке донела је скупштинска већина и корумпиране судије које су припадале Демократској странци. То су исти они који су донели закон о изједначавању партизана и четника, о изједначавању бораца за слободу и издајника. Веома важну улогу у овом злочиначком подухвату има Слободан Хомен, који је у то време био државни секретар у Министарству правосуђе. Оно што треба да знају
доносиоци тих одлука је то да је правда можда спора, али достижна. Народ не заборавља. Свако од њих ће кад тад одговарати за своја злодела. За разлику од њихових, одлуке неке нове Народне скупштине и народних судова биће донете на основу чињеница и доказа, а казне ће бити примерена учињеним злоделима.
Оно о чему желимо посебно да пишемо овом приликом је рехабилитација двојице
жандарма – Богдана Лончара и Миленка Бранковића, које је у Белој Цркви седмог јула
1941. године убила Рађевачка партизанска чета. Оно што желимо да нагласимо је да поменути жандарми нису били проглашени ратним злочинцима, тако да то није био основа за покретање поступка за рехабилитацију. Важно је да истакнемо, да би јавност знала, да је поступак за рехабилитацију покренула Стана Муњић из Шапца, новинарка “Гласа Подриња”, за коју имамо непроверену информацију да је позната по својим екстермно десничарским ставовима. У складу са таквим опредељењем, није ни чудо што је
покренула поступак за рехабилитацију двојице припадника квислиншке формације која је у том моменту била под командом Комесарске управе Милана Аћимовића, а од октобра 1941. године у саставу Српске државне страже Милана Недића. Да разјаснимо, ради се о људима који су радили за немачку окупациону власт у Србији, ради се о издајницима свога народа. За такве је Стана Муњић покренула поступак за рехабилитацију.
Само покретање поступка не би било од значаја, да није уследила одлука Судског већа Окружног суда у Шапцу, којим је председавао “судија” Гојко Лазарев, донета децембра 2008. године, одлука којом су издајници рехабилитовани. Оно што изазива неверицу и доводи нас у ситуацију да се запитамо где ми то живимо, јесте образложење одлуке. У интересу презентовања истине о овом срамном поступку, преносимо део образложења у коме се наводи да су поменути жандарми “лишени живота без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот”.
Очигледно је да морамо да се подсетимо неких чињеница, како бисмо могли да укажемо
на сву бесмисао ове одлуке. Краљевина Југославија је шестог априла 1941. године
нападнута од стране фашистичке Немачке и њених савезника – Италије, Мађарске и
Бугарске. Након 11 дана, 17. априла је потписан акт о капитулацији и Југославија је окупирана и “раскомадана” међу фашистичким државама које су је напале. Централна Србија је била под управом немачког заповедника за Србију, који је формирао марионетску Комесарску управу на челу са Миланом Аћимовићем, чији задатак је био да за рачун немачке војне силе, заједно са немачким јединицама, одржава ред у централној
Србији. Централни комитет КПЈ је четвртог јула 1941. године упутио позив на устанак, а
до тог момента је већ био формиран део партизанских јединица, а међу првима Ваљевски
партизански одред, у чијем саставу је била Рађевска партизанска чета. Извршавајући
задатак подизања народног устанка, Рађевска партизанска чета је седмог јула 1941. године
дошла у Белу Цркву, како би окупљеном народу упутила позив да крене у борбу против
окупатора. Том приликом Жикица Јовановић Шпанац је одржао говор, који је наишао на
одобравање огромне већине присутних. Међутим, ту су били присутни и поменути жандарми, који су представљали немачку окупациону власт. Дошло је до размене ватре, којом приликом су ови жандарми убијени. Да још једном разјаснимо, у моменту погибије жандарма дешавао се народни устанак против окупатора. С једне стране су били они (који су заступали интересе окупатора), а са друге стране су били устаници – народни партизани. Дошло је до борбе, у којој су жандарми убијени. Овде се радило о две у рату супротстављене стране, о погибију у току борбе. Не знамо ко је још видео да зараћене стране прво организују суђење, па се тек онда боре и они којима је тако пресуђено буду убијени. То је стварно невиђен нонсенс. Такође, како неко може да прича о идеолошком прогону? То је почетак устанка, још малтене нема ни помена о револуцији, помиње се само борба против окупатора. Да подсетимо, у том периоду су и четници Драгољуба Михаиловића заступали став о борби против окупатора. Ситуација је потпуно јасна – са једне стране су били борци за слободу, а са друге издајници, слуге окупатора. Ко је прогонио и ко је вршио насиље. Окупатор и његове слуге или поробљени народ? Када је
право на живот у питању, поставићемо питање: Да ли су грађани Београда који су погинули у немачком бомбардовању Београда шестог априла 1941. године имали право на живот, да ли су заточеници бањичког логора имали право на живот? Поменути жандарми су радили за њихове убице.
Приликом доношења ове тзв. судске одлуке извршена је невиђена замена теза. По одлуци
Вишег суда у Шапцу окупирани народи немају право на одбрану и на слободу, већ морају да се повинују окупатору. Врло поучно!
На крају, да се зна, нећемо заборавити ни судију Гојка Лазарева ни Стану Муњић, која је
покренула поступак за рехабилитацију.
Ако вам не буде судио народни суд, судиће вам историја!
СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОД
Filed Under: Актуелно

DAN USTANKA NARODA CRNE GORE

Trinaestog jula 1941. godine narod Crne Gore rekao je NE fašističkom okupatoru. Progresivne snage, predvođene slavnom Komunističkom partijom Jugoslavije podigle su ustanak protiv fašista i domaćih izdajnika što je na kraju dovelo do epohalne pobede nad fašizmom i socijalističke revolucije.
Crna Gora i danas sa ponosom slavi Dan ustanka protiv fašizma kao državni praznik za razliku od ostalih republika bivše SFRJ gde je to potisnuto.

Svim komunistima i progresivnim ljudima Crne Gore čestitamo 13. jul, Dan ustanka Republike Crne Gore.

Filed Under: Актуелно

DAN KADA JE PRESTALO DA KUCA SRCE VELIKOG RODOLJUBA

13.7.1943. godine u blizini Foče Ivan Goran Kovačić, ubijen je od strane četnika. Na taj način prekinut je život jednog velikog pesnika i antifašiste.
,U planini mrkoj nek mi bude hum,
Nad njim urlik vuka, crnih grana šum,
Ljeti vječan vihor, zimi visok snijeg,
Muku moje rake nedostupan bijeg.
Visoko nek stoji, ko oblak i tron,
Da ne dopre do njeg niskog tornja zvon,
Da ne dopre do njeg pokajnički glas,
Strah obraćenika, molitve za spas.
Neka šikne travom, uz trnovit grm,
Besput da je do njeg, neprobojan, strm.
Nitko da ne dodje, do prijatelj drag, –
I kada se vrati, nek poravna trag.’
Progresivnо оpredeljen, Goran је već 1942. zajedno sa poznatim pesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana.Poznatu poemu “Јаmа“ napisao је u partizanima inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna kada је bačen veliki broj Srba u kraškе јаmе око Livanjskog polja. Nju је prvi put čitao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afrić. Već sredinom jula 1943. godine I. G. Коvačića su u selu Vrbnica, blizu Foče, ubili četnici. U trenutku smrti је imao 30 godina. Nepojmljivo tragično о su se obistinile njegove reči iz pesme “Мој grob”. Zaklalo ga je smeće iz redova naroda nad kojim su izvršeni zločini o kojima je pisao kako se nikada ne bi zaboravili.
“Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi “Jama” tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od “srpskih osvetnika”, četničkih izroda, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači. Nikada poštenije i čovječnije djelo pjesnika nije bilo grđe kažnjeno i nikad čelo ubice nije bilo ukaljano sramnijim zločinom. Čitajući Goranovu “Jamu”, pokoljenjima i pokoljenjima srpske omladine stezat će se srce nad zločinima, koji su izazvali takav krik pjesnika, ali isto tako i nad zločinom, koji je tome divnom galebu prerezao grlo.“
(Moša Pijade)
Grob Ivana Gorana Kovačića ostao je nepoznat, baš onako kako je bio poželio (pjesma-epitaf Moj grob).
Filed Under: Актуелно