Далеко пре Капитала, Карл Маркс је писао за новине. Иако се о томе јако мало говори, новинарски рукописи заправо заузимају већину његовог опуса.

Само чланци за New York Tribune чине седам од 50 томова енглеског превода Марксових и Енгелсових дела – квантитативно, то је више него било које друго Марксово дело.

Од укупно 487 плаћених чланака, Маркс је 350 написао сам, Енгелс 125, а заједно су потписали 12, управо за NYT, тада најтиражније новине у свету са више од 200.000 читалаца.

Маркс је, поред тога, писао и за The People?s Paper, Die Presse, Neue Oder Zeitung? а и његова супруга, Џени Маркс такође је била новинарка – писала је за Frankfurter Zeitung.

Не би требало заборавити и да је за француски La Revue socialiste Маркс састављао анкете како би прикупио информација о животу радника, а прославио се, заправо, као амерички новинар током револуционарне 1848. у Европи, када је Немачку посетила и делегација NYT (за који ће и Маркс писати од 1851).

                                                   ВРЛО НЕОБИЧАН НОВИНАР:

Некадашњи амерички председник Џон Ф. Кенеди једном се, у том контексту, нашалио рекавши: ”Да је NYT платио младог Маркса макар мало више од пет тадашњих долара по чланку (око 150 данашњих), можда би се дотични посветио искључиво новинарској каријери па би мање критиковао капитализам.”

То, међутим, имплицира тезу да се Маркс у NYT нимало није бавио капитализмом, што је дубоко погрешно.

Управо обрнуто: уколико неко жели да разуме Капитал, требало би да чита Марксове чланке за NYT.

У њима апстрактну анализу допуњују жива лица, политике, свакодневне борбе или међународне тензије.

Од опијумских ратова и трговине са Кином, преко односа британског империјализма према Индији, Турског питања и Кримског рата, до Хаусманове Crеdit Mobilier, чувене банке париске буржоазије, или једне од првих светских економских криза – панике 1856/57. године, те и сличне теме управо се налазе тамо и представљају садржај који анализира Капитал.

Јавности је то углавном промакло.

Многе од тих тема приказују тадашњи капитализам као врло сличан садашњем: измештање производње у периферне земље или појава робовласништва у капитализму?

Ти чланци сведоче колико је капитализам дуготрајан и колико је, заправо, спојив са неслободним облицима рада које је требало да превазиђе, као остатке феудализма.

Капитализам је, штавише, обећавао светлу будућност управо кроз превазилажење робовласништва и сличних појава, а стварност говори да се оно скоро па вратило.

Капитализам се из садашњег угла вратио тамо одакле је и почео.

Међутим, ови чланци, поред тога, објашњавају шта значи акумулација капитала на људском нивоу, како она гура послодавце, где год да су, у истом смеру, како рад, на глобалном нивоу, баца људе у безнађе.

Неки Марксови биографи, попут Кевина Андерсона, слажу се да ти текстови садрже дубље анализе незападних друштава (попут Кине или Индије), питања етницитета, расе и нације, него сам Капитал.

Кроз обоје се, међутим, назире циљ Марксових описа: како капитал, кроз људску патњу засновану на експлоатацији, под изговором вечитог прогреса, обликује људско друштво.

                                                     ВРЛО НЕОБИЧАН ”КАПИТАЛ” :

Но, дуг пут до Капитала није водио само преко NYT.

То постаје јасно кад се погледа ранији Марксов неуспех током уређивања Рајнских новина (Rheinische Zeitung), пре NYT фазе.

Рајнске новине биле су централно гласило либералне рајнске буржоазије, оријентисане ка слободној трговини, уз посебно непријатељство према протекционизму.

Маркс ће управо у њима први пут почети да се бави социјалним питањима – у то време, утемељеним на правној држави, односно рационалном праву.

Без икаквог, битног утемељења у комунизму.

Маркс је у том контексту повремено имао чак и антикомунистичке ставове, попут оног да би се на опасне покушаје комунизма у пракси ”лако могло одговорити топовима”, како пише у свом чланку од 16. октобра 1842, кад је имао тек 24 године.

Маркс се није, дакле, родио као комуниста а својевремено је чак и писао против комунизма, посебно наглашавајући да се ”права опасност од комунизма” налази у његовом теоријском утицају.

Можда би из тог угла главно питање за Марксове биографе требало да буде – ”зашто Маркс није успео да денунцира комунизам” и где му се окренуо?

Да ли су комунистичке идеје заиста биле ”демони од којих се човек може ослободити тек уколико им се потчини?”

Откуда овај Марксов неуспех?

Управо ту се и одиграо преокрет који је Маркса натерао да пропита властите ставове док је био уредник либералног листа Рајнске новине. Постоје различита објашњења за овакав обрт, али проблем је у томе што нису сви текстови из тог периода сачувани (попут оног од 300 страна, где је покушао да изведе своју филозофију права, или кратке новеле Шкорпион и Феликс, кратке драме Оуланем, поезије).

Могло би се рећи да га је управо новинарство најдиректније суочило са материјалном стварношћу капитализма који је био у процесу рађања.

Тако се ни његов обрт не би могао разумети без друштвених промена у окружењу.

Заправо, можда би се овај обрт могао приписати једном једином догађају.

Јер је већ у следећем чланку дошао, по први пут у неприлику, да мора да говори о материјалним интересима, како каже у предговору Критици политичке економије.

Та неприлика плод је објективних околности: у покрајинском парламенту Рајнске области буржоазија је од маја до јула 1841. одузимала одређена обичајна права сељацима, односно, могућност да живе од природе, да сакупљају попадала дрва за потпалу и убиру плодове шуме.

Разлог је био укрупњавање приватних поседа настајуће буржоазије.

То је утицало на пораст хапшења сиромашних сељака. Преко ноћи, Рајнски покрајински парламент у Немачкој од сељака је направио криминалце.

Дебате око закона биле су тако гласне да их је било немогуће игнорисати.

Али сам закон се није могао разумети из угла права – откуд ти материјални интереси баш ту и тада?

Није ваљда да је одједном цела немачка буржоазија преко ноћи полудела (што не би требало искључивати) па се напрасно побунила због крађе дрвећа?

Очигледно је нешто много дубље изазвало тектонске поремећаје.

Да ствар буде гора, нешто слично десило се раније у Енглеској, где се помоћу закона стварало тржиште рада и уводио капитализам.

Сељак постаје завистан од тржишта кроз своје одвајање од природе.

Због тога је правне измене требало сагледати као последицу много дубљих поремећаја, као промену производних односа од феудализма у капитализам.

То ће касније Маркс подругљиво назвати ”првобитном акумулацијом” (?првобитним грехом капитализма) која се десила кроз развлашћивање сељака.

Ту му неће помоћи позивање на људски дух нити на правну државу – поготово не Пруску – јер проблем није лежао у праву.

Након критике сопственог правног образовања, прешао је на стварни проблем: анализу новог метаболизма са природом, кроз производњу роба ради њихове размене – како је описивао капитализам.

Маркс је као новинар приметио појаве које није могао објаснити као правник јер је проблем лежао у политичкој економији.

Отуда је почео да чита енглеске и француске економисте, критикујући их због неразвијене представе капитализма.

Отуд и поднаслов Капитала – Критика политичке економије.

                                                   ПУТ КРОЗ ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ

Дакле, Маркс је био скептичан према комунистима све док се сам није сусрео са капитализмом – извештавајући о њему у тренутку кад се тржишно друштво рађало из феудализма.

Управо тада Маркс констатује како се чуо одјек француског социјализма и комунизма с лаким филозофским колоритом, мислећи на популарне социјалисте Прудона, Сен Симона и Дезамија.

Не чуди, тако, да се критика пруске буржоазије поклопила са Марксовим окретањем комунизму – не само временски, него и логички, после октобра 1842 – јер је то период кад капитализам улази у Пруску државу.

Моралне критике капитализма почињу да делују привлачно.

Међутим, фалило им је утемељење у критици политичке економије, што јесте Марксова заслуга.

Ипак, питање је да ли би се Марксов обрт десио без тих спољних околности.

Долазило је друштво робне производње – засновано на тржишним односима и ова промена је нагнала Маркса да дубље промисли о односу капитализма и људског друштва.

Ако ништа, показао је да су либералне вредности – једнакост шанси и пред законом, слобода говора и мишљења – дугорочно одрживе тек уколико се тржишна друштва промене, не само у праву, него и у области економије, те у односу власништва и рада.

Укратко, у начину производње.

И обрнуто, тржишни односи могу да коче развој друштва.

Јер, докле год је друштво засновано на тржишту, без обзира на сву регулацију, оно ће западати у цикличне кризе и бити дугорочно неодрживо.

Одатле је уследила можда основна лекција марксизма. Да би се десила промена друштва, битно је разабрати које га силе обликују.

Уколико проблем лежи у материјалним односима, онда на том пољу лежи и његово решење.

Другим речима, нема никакве дубоке друштвене промене без критике политичке економије.

У контексту Србије данас, то би могло бити битно, у смислу, џаба политичка промена глумаца на политичкој сцени без промене у економској политици.

Уколико се, дакле, не разуме да алтернативе нема без другачијег економског приступа, узалудно је свако обећање.

Због тога би требало макар загребати теоријске струје које  управо то заговарају.

Јер, чак ни ти основни увиди не би били могући да неко није прешао дуг пут од прихватања либерализма до критике доминације друштва заснованог на капитализму.

У Марксовом случају, околности су га навеле да кроз новинарство, од уредника либералног листа и раног одбацивања комунизма, стигне до мислиоца који је тежио да сагледа дубоке друштвене промене које су га окруживале.

Овај пут треба схватити озбиљно, јер, он се не прелази случајно.

“Zastave“ više nema. Fabrika, koja je predstavljala simbol blagostanja i razvoja bivše Jugoslavije, posle 20 godina mučne tranzicije od socijalističke samoupravne privrede ka kapitalizmu, je pred brisanjem iz državnog registra preduzeća, čime se oslobađa prostor za italijansku multinacionalnu kompaniju Fijat. Dve decenije građanskih ratova, međunarodnih sankcija i privatizacije privrede rasturile su fabriku. Tokom ovog procesa je nekada uspešan industrijski centar Kragujevac sa okolinom postao poznat kao „dolina gladi“. Fijat je prilikom svog dolaska u Srbiju prepolovio radnu snagu „Zastave“ koristeći se sumnjivim metodama testiranja i zapošljavajući samo 1 000 radnika. Poraz 1 500 radnika „Zastave“ koje Fijat nije zaposlio i koji su poslednjih dana decembra 2010. pokrenuli štrajk zahtevajući pravo na rad predstavlja konačan tranzicioni udarac bivšem industrijskom gigantu.

„Zastave“ više nema. Fabrika, koja je predstavljala simbol blagostanja i razvoja bivše Jugoslavije, posle 20 godina mučne tranzicije od socijalističke samoupravne privrede ka kapitalizmu, je pred brisanjem iz državnog registra preduzeća, čime se oslobađa prostor za italijansku multinacionalnu kompaniju Fijat. „Crvena Zastava“ je na svom vrhuncu 80-ih zapošljavala nekih 35 000 radnika i proizvodila preko 230 000 automobila godišnje, istovremeno zapošljavajući još 130 000 radnika unutar raznih proizvođača komponenti širom Jugoslavije.

Dve decenije građanskih ratova, međunarodnih sankcija i pljačkaške privatizacije privrede rasturile su fabriku. 2001, nakon obaranja režima Slobodana Miloševića, došlo je do ubrzanja transformacije privrede i preko 6 000 radnika je za samo jedan dan prebačeno na socijalni program.

Suočeni sa kolektivnim porazom nakon što su proglašeni tehnološkim viškom, radnici su se pripremili za borbu, zahtevajući poštovanje njihovog radnog ugovora, nove programe samousavršavanja i pravo da se vrate na posao čim kompanija proširi proizvodnju. Vlada im je s druge strane ponudila prelaz na status nezaposlenih zajedno sa socijalnim programom koji se sastojao od kompenzacije u iznosu od 300 evra po godini staža, socijalne pomoći u iznosu od otprilike 200 evra mesečno tokom naredne dve godine, kao i od vlade sponzorisanih edukacionih programa koji bi radnike navodno spremili za zahteve modernog tržišta.

Vlada je zauzela čvrst pregovoarački stav, pri čemu je podgrejala deceniju staru antiradničku retoriku koje kobinuje neoliberalno potenciranje individualizma i ocrnjivanje radnika „Zastave“ kao lenjog i privilegovanog sloja radničke klase koji uživa u prednostima socijalnih programa nasuprot jednom milionu nezaposlenih građana koji su prepušteni samima sebi. Savetnik Ministarstva ekonomije Aleksandar Ljubić je dao sledeću izjavu paradigmatičnu za preovlađujući javni diskurs u Srbiji kada su u pitanju radnička prava:

„… Država nije tu da zapošljava ljude. Dužnost države je da stvori uslove u kojima bi oni (otpušteni radnici) našli posao. S toga svako od njih mora da se izbori, u skladu sa svojim interesima i naporima, za najbolju početnu poziciju na tržištu rada i za najbolje moguće zaposlenje.“

Sindikat je najavio oštar otpor i blokadu grada u slučaju da vlada istraje u svojim namerama. Masovni sastanak radnika „Zastave“ 29. decembra je konačno odbio vladin predlog i odlučio da radikalizuje štrajk započevši štrajk glađu unutar zgrade Skupštine grada Kragujevca. Iste večeri je grupa od oko stotinu radnika ušla u zgradu Skupštine na organizovan način donevši sa sobom unapred pripremljene krevete i zalihe, pri čemu su pokazali odlučnost na dugu borbu i doček Nove Godine unutar zauzete zgrade. Mediji su sledećeg dana jednoglasno izveštavali o tome kako su radnici prihvatili blago izmenjeni vladin socijalni program i mirno napustili gradsku Skupštinu. U ovoj kratkoj i uniformnoj vesti nije bilo mesta za reakciju radnika ili sindikalnog vođe Zorana Mihajlovića koji je, sudeći po izveštajima, prebačen u obližnju bolnicu pošto je pretrpeo srčani udar tokom noći.

Iz naše pozicije, mi možemo jedino da ukažemo na nekoliko važnih faktora koji su doprineli ovom porazu, a da pri tom ne uđemo u nagađanja nametnuta medijskom blokadom o okolnostima pod kojima je sindikat konačno pristao da okonča blokadu i potpiše socijalni program.

Prvo, radnici nisu bili podeljeni samo na one koji su ušli u Fijat i na one koji su ostali u staroj kompaniji. Među 1 500 radnika koji su ostali u „Zastavi“ je takođe bilo i 400 onih koji će uz pomoć vladinog programa preskočiti par godina koje su im bile potrebne za stupanje u penziju i tako rešiti svoj status. Drugo, bilo je jasno da, uprkos masovnim javnim okupljanjima i naizgled radikalnim činovima, sindikat nije imao jasnu taktiku kako da iznese poduženi štrajk

Gore pomenuti savetnik u vladi je otkrio vladinu potencijalnu slabu tačku kada je izrazio nadu da najavljeni protest neće ugroziti proizvodnju i trenutnu rekonstrukciju nove Fijatove fabričke hale. Sindikalne vođe nisu uspele u potpunosti da pridobiju svoje bivše kolege za solidarnost. S obzirom na to da su suočeni sa armijom nezaposlenih u Srbiji, verovatno je bilo veoma teško podstaći novozaposlene Fijatove radnike na neku konkretniju akciju. Pa ipak, sindikat je mogao da radi na povezivanju raznih drugih fabrika u sličnom položaju i pretvori „Zastavu“ u veoma vidljivo nacionalno stecište za odbranu dostojanstva radnika.

Dalje, sindikalno vođstvo pokazalo se potpuno nesposobnim da se suprotstavi agresivnim postulatima neoliberlane ekonomske filozofije i prljavim javnim klevetanjima protiv radnika. Jedini argument za održanje zaposlenosti radnika koji je sindikat dao jeste obećanje trenutne vlade da niko neće biti otpušten kada Fijat stigne u Kragujevac.

Treće, činjenica da su radnici odabrali da okupiraju gradsku Skupštinu, a ne fabričke prostorije, otkriva možda najfundamentalniju prepreku za obnavljanje radničke ofanzive u današnjoj Srbiji. Parazitska priroda tranzicijskog kapitalizma je paralisala produktivne kapacitete već skoro dve decenije. Radnici ne osećaju da imaju sredstva da se bore sa gazdama i nateraju ih da slušaju njihove zahteve, budući da ne poseduju moć proizvodnje. Radnici „Zastave“, bez kontrole nad mašinama, kao mnogi trenutno u Srbiji, mogli su jedino da se okrenu svojim telima i taktikama štrajka glađu ili samopovređivanja da bi naterali vladu i medije da obrate pažnju na njihove žalbe.

Na isti način na koji je stara fabrika „Zastave“ bila simbol uspeha planske ekonomije pod Josipom Brozom Titom, tako Fijat podseća stanovništvo na neispunjena obećanja tržišne ekonomije danas. Demokratska stranka i njen vođa Boris Tadić dobili su parlamentarne i predsredničke izbore 2008. velikim delom zahvaljujući dolasku Fijata. Na ovaj investicioni plan je se gledalo kao na konačni dokaz da liberalna ekonomska politika i tranzicione žrtve običnog naroda konačno daju rezultate privlačeći velike strane investitore sposobne da obnove ekonomiju i stvore nova radna mesta. Ustupci koje je srpska vlada dala da privuuče ovu multinacionalnu kompaniju su bez presedana. Fijat je dobio monopolski položaj na tržištu, subvencije u iznosu od 10 000 evra po zaposlenom radniku, subvencije za prodaju u unutrašnjem tržištu, izuzeće od poreza za narednih deset godina, vlada je obezbedila zemljište oko Kragujevca za kompanijine strane proizvođače komponenti i industrisjku zonu oslobođenu od carine sa svom potrebnom infrastrukturom. Sve je ovo došlo od istih onih ekonomskih eksperata koji su godinama ubeđivali srpsku javnost da nije isplativo zadržati takva preduzeća u državnom vlasništvu jer zahtevaju državne subvencije koje zemlja ne može sebi da priušti.

Fijat je zauzvrat obećao da će da zaposli 2 500 hiljade radnika bez jasnih obavezivanja na proizvodnju i početne investicije u iznosu od 200 miliona evra. Tri godine nakon Fijatovog dolaska vlada ponavlja da očekuje dodatne investicije od nekih 800 hiljada evra od svog inostranog partnera, 10 000 hiljada novih radnih mesta i auto-industriju zasnovanu na masovnoj proizvodnji i izvozu dva nova modela. Najnovije procene vlade glase da će Fijat u Srbiji proizvesti oko 300 hiljada automobila do 2013. godine. Fijat do sada nije ispunio ni polovinu svojih početnih obaveza u vidu davanja osnivačkog kapitala od 200 miliona eura novoj kompaniji! Fabrika je prošle godine proizvela nešto više od 14 000 vozila umeste planiranih 30.000. Kompanija je povrh svega toga najavila da je samo jedno srpsko preduzeće dospelo na listu Fijatovih zvaničnih proizvođača komponenti.

Korporacija Fijat je tako dobila infrastrukturu, kompletno tržište i sve subvencije koje je država Srbija u ovom trenutku sposobna da pruži u zamenu za investiranih 100 miliona evra, nivo proizvodnje ne drastično veći od onog pre privatizacije i puno praznih obećanja. Ovo je tip poslovanja kakvo može da očekuje jedna američka kompanija u Iraku nakon okupacije. Kada se prisetimo da je većina „Zastavinih“ proizvodnih postrojenja bombardovana od strane NATO-a 1999, onda ovo poređenje uopšte ne ispada tako preterano kao na prvu loptu.

Jasno je da ovo nije partnerski odnos. Fijat se iz meseca u mesec poigrava sa svojim investicionim planovima i prebacivanjima potencijalne proizvodnje modela automobila, dok srpska vlada nema nikakav uticaj na budućnost projekta. Boris Tadić nekada i Aleksandar Vučić danas u slučaju domaćih tajkuna barem mogu da apeluje na njihovu „patriotsku dužnost“ da bi ih naveli da plaćaju poreze i investiraju u Srbiji. Sa Fijatom ne može ni to da se uradi. Istina jeste da je Srbija samo jedan deo slagalice u globalnoj igri Fijatovog ucenjivanja. Sa proizvodnim pogonima u Italiji, Brazilu, Poljskoj, Srbiji i novodobijenim fabrikama u SAD, ova korporacija ubira plodove poslovno nastrojenih vlada i ucenjivanja radne snage pretnjama premeštanja proizvodnje.

Kragujevački radnici su za sada primorani da prihvate ponižavanje sebe, svojih kolega i komšija izbačenih na ulicu. Svaki put kad su radnici jedne Fijatove fabrike poraženi, njihove kolege iz drugih zemalja su uskoro takođe primorane da prihvate snižavanje životnog standarda. Obećano investiranje u Srbiji je služilo italijanskim medijima za pripremu atmosfere zastrašivanja radnika u torinskoj fabrici „Mirafiori“ ne bi li zaposleni prihvatili znatno pooštrene radne uslove. Referendum unutar torinske fabrike je, uprkos ovoj taktici zastrašivanja, dozvolio uvođenje novih radnih uslova sa samo tankom većinom za kompanijin plan. Metalurški radnici sindikata FIOM su kao odgovor na napade pozvali na generalni štrajk u Italiji.

Radnička solidarnost i kooordinacija preko državnih granica je jedini način za suprotstavljanje ofanzivi gazda. Borba italijanskih radnika i skorašnja razmena pisama solidarnosti između sindikalaca iz Srbije i Italije pokazuju put napred. Deklaracije solidarnosti radnika iz različitih zemalja će se u najboljoj tradiciji radničkog pokreta čitati preko razglasa u raznim italijanskim gradovima kao deo generalnog štrajka metalurških radnika. Na nama je da ne dozvolimo apelima solidarnosti da postanu prazan ritual. Sudbina „Zastave“ je upozorenje na ono što se može desiti svakoj fabrici koja se bez jakog otpora i razvijenog solidarnog fronta povinuje Fijatovim smrtonosnim taktikama.

Povreda jednog je povreda svih!