Odakle potiče Vučićeva i Đinđićeva simpatija prema Milanu Stojadinoviću kao “najboljem” srpskom političaru? Možda zbog načina na koji se obogatio.

Najveću aferu u Jugoslaviji od 1918. do 1941. godine predstavlja “afera s ratnom štetom”, koja pripada dr. Milanu Stojadinoviću kao ministru finansija. U toj aferi učestvuju banke, kao saradnici ministra finansija, industrijalci i trgovci, pa čak i sam kralj Aleksandar. Berzanskim transakcijama banke i trgovci došli su do milionskih profita, dok su industrijalci pomoću obveznica dva odsto rente ratne štete na lak i jeftin način dobili na račun reparacije materijal, mašine i instalacije za fabrike. Stvarno oštećeni građani za vreme rata nisu obeštećeni. Na račun reparacije stvoreni su novi poratni milioneri, a ugovori o miru, Versajski i Senžermenski, bili su izigrani. Pošto Nemačka ni ekonomski ni finansijski nije mogla da plati saveznicima kao državama, naknadu za troškove rata, u Versaju je usvojeno rešenje koje priznaje naknadu štete samo privatnim licima, oštećenim građanima Francuske, Belgije, Srbije i Crne Gore. Ove odredbe o miru izigrane su od Kraljevine SHS Zakonom o ratnoj šteti i obveznicama dva odsto rente ratne štete koje su glasile na donosioca i tako postale hartije od vrednosti vrlo pogodne za bankarsko-berzanske špekulacije i trgovačke transakcije.

U Ugovoru o miru stajalo je precizno da se ratna šteta dosuđuje građanima Kraljevine SHS u zlatnim francima( 5,5 milijardi ), međutim Kraljevina SHS donosi zakon o ratnoj šteti i obveznice dva odsto rente ratne štete, pa se pojavljuje kao poverilac za reparacije od Nemačke za šta nije imala legitimaciju. Ova greška buržoaske radikalsko-demokratske vlade iskorišćena je prvo od Nemačke kojoj je bilo u računu da plati sve u naturi, starim mašinama i starim materijalom, a sebi da obnovi industriju modernim mašinama.

Ovu grešku iskoristili su i Stojadinović, ministri i bankari kao špekulanti i industrijalci koji su stekli stotine miliona, iako nisu bili oštećeni, jer mnogi za vreme rata nisu ni postojali.

Afera sa “ratnom štetom” sastoji se iz niza berzansko-špekulativnih transakcija iz kojih su pojedine banke i bankari formirali ogromne kapitale, a ministri bogatstva.

Tako je na račun reparacije u Beogradu podignuta fabrika hartije Milana Vape, koja pre rata nije ni postojala, već je bila kartonska radionica za koričenje knjiga.

U Leskovcu je pre rata postojala radionica gajtana braće Teokarević, da bi uz pomoć kuma ministra pravde Laze Markovića postala jedna od najvećih i najmodernijih fabrika na Balkanu.

Milan Stojadinović je kao ministar finansija radio na ratnoj šteti i jačanju državnih hartija od vrednosti, a naročito “obveznicama dva odsto rente ratne štete”,koje su na berzama bile naturane ispod vrednosti. Obveznice su na tržištu kupovane i prodavane od 100 do 120 dinara, iako je nominalna vrednost bila hiljadu dinara komad. Da bi izazvao skok vrednosti obveznica, upotrebljava zakonske mere ali prethodno obaveštava saradnike da kupe velike količine istih. Cene su na berzi za kratko skakale na 500 dinara po komadu a špekulanti bi zaradili oko 500 miliona dinara.

Verovatno je Milan Stojadinović za Aleksandra Vučića i Zorana Đinđića najbolji srpski političar svih vremena zbog načina na koji se ” snašao “.

Наш народ би рекао: Ако је и од Српске православне цркве, много је. Наиме, великодостојницима СПЦ није било довољно што су 2005. године на заседању архијерејског сабора у манастиру Житомислић код Мостара канонизовали (прогласили за свеце) двојицу попова злочинаца из Другог светског рата, кољаша Милорада Вукојичића (познатијег као “поп Маца”) и Слободана Шиљка, већ су 21.маја ове године за свеца прогласили осведоченог љотићевца и сасрадника окупатора, попа Недељка Стреличића. За нормалне људе то су злочинци, а за Српску православну цркву то су свештеномученици.

Милорад Вукојичић, звани “поп Маца”, лично је убио мацолом (одатле му надимак “Маца”) или заклао 54 особе у Пљевљима и околини. Само у једној ноћи, 06/07. априла 1944. убио је пет жена, међу њима и Милицу Јанкетић, мајку глумца Мише Јанкетића. Једина кривица тих жена је била што су им мужеви били припадници НОП. Канонизован је због својих “заслуга” у ширењу вере православне (камом и мацолом), на предлог четничког епископ Филарета. Због наведених злочина је 1945. године пред народним (редовним) судом осуђен на смрт вешањем. Казна му је ипак преиначена у смрт стрељањем. Као што се може видети није пострадао за веру православну, него је клао и убијао и због тога је кажњен. Можда “света” Српска православна црква има мишљење да њени свештеници могу слободно да кољу и на најзверскији начин убијају, али то закон не дозвољава никоме, па ни свештеницима СПЦ.

Слободан Шиљак, такође свештеник из пљеваљског краја, одмах по доласку окупатора (Италијана) ставио се у њихову службу. Већ 27. јула 1941. године, две недеље након отпочињања устанка у Црној Гори, он окупатору потказује организатора устанка у том крају Ратка Церовића(свог кума) и још тројицу његових сарадника, које Италијани хапсе и сутрадан их стрељају. Све до децембра 1943. године, када је стрељан на основу одлуке суда Народноослободилачке војске Југославије, он је наставио активну сарадњу са окупатором. Указујемо на чињеницу да је и његова ћерка Буда такође била активни сарадник окупатора и многе борце за слободу “послала у смрт”, због чега је стрељана заједно са оцем. Његова друга ћерка, Добрила, изабрала је другачији пут. Била је учесник Шпанског грађанског рата, поручник Шпанске републиканске армије, капетан француског (комунистичког) покрета отпора и мајор ЈНА.

Као што се може закључити и поп Шиљак је стрељан због сарадње са окупатором, а не због тога што је свештеник Српске православне цркве.

Недељко Стреличић, свештеник у цркви у Раковици, био је осведочени љотићевац, сарадник специјалне полиције, а остваривао је и блиске контакте са четицима. Овај” брижни пастир” је узимао и новац од људи у невољи, да би тобоже интервенисао да неко од њихових ухапшених ближњих буде пуштен на слободу. Све наведено је утврђено и доказано у истражном поступку и на суђењу, у периоду од марта до маја 1945. године.

Из наведеног се види да је разлог за пресуду било његово злочиначко деловање, а не то што је свештеник. Да је био тај разлог, онда би вероватно још неки свештеник из цркве у Раковици, или неке друге београдске цркве, био ухапшен и стрељан, а не само Недељко Стреличић.

Када већ разматрамо канонизацију, озбиљно се поставља питање критеријума. Од “чије руке” свештеник треба да страда да био био проглашен свештеномучеником? Оно што је очигледно је да на канонизацију немају право они свештеници који су пострадали од четничке руке (није стављено под знаке навода, јер је стварно рука у питању, пошто су скоро сви усмрћени клањем). Списак свештеника СПЦ које су убили четници је велики, због чега ћемо навести само један мали број тих несрећних људи: прота Јеремија Исаковић из Бање код Аранђеловца, свештеник Драгољуб Милутиновић из Ивањице, парох Валеријан Ботвински из Рипња, свештеник Илија Бунић из Бобова, свештеник Боривоје Гавриловић из епархије шумадијске, свештеник Богић Јовићевић из епархије црногорско-приморске, Александар Марковић парох из Доросаве, Живорад Марковић из епархије шабачко-ваљевске,Милисав Перишић из епархије жичке, Небојша Поповић из епархије жичке…

Архијереји Српске православне цркве, да ли вас је бар мало срамота? Како имате образа да се Богу молите и да проповедате љубав међу људима када и своје жртве делите?

Наравно, припадници “свете” црне тројке – Милорад Вукојичић (поп Маца), Слободан Шиљак и Недељко Стреличић нису никакве жртве, већ злочинци који су пред судом одговарали за своја злодела и добили заслужену казну.

Нажалост, ово није крај. Догађај у Београду од 25. маја ове године – литија поводом славе Београда, на којој је ношен ковчег са костима (не моштима, јер се израз мошти користи за праве свеце) Николаја Велимировића, осведоченог фашисте, обожаваоца Адолфа Хитлера и великог антисемите, нечовека који је подржавао “Коначно решење” које су нацисти примењивали на Јеврејима. Ово је још један пример колико је СПЦ духовно и морално посрнула и колико је постала ретроградна организација која безрезервно подржава поражене снаге из другог светског рата, издајнике и сараднике окупатора. Не само четнике, него и недићевце, љотићевце и сав остали отпад српског народа који се ставио у службу окупатора.

Ко је у ствари био “свети” владика Николај Велимировић? Био је великодостојник СПЦ, клерофашиста, оснивач и главни идеолог фашистичког концепта у Србији, кога је његов ученик и следбеник Димитрије Најденовић назвао “Светосавским национализмом” (наравно, тај концепт нема никакве везе са Светим Савом, већ је његово име злоупотребљено). Фашисти у Србију, вођени идејом Николаја Велимировића, били су окупљени у покрету “Збор”, на чијем челу је био Димитрије Љотић, који се одмах након окупације ставио у службу немачког окупатора.

Велимировић је био опчињен Хитлером и острашћени антисемита. О његовом деловању најбоље говоре изводи из његових списа и обраћања. Навешћемо карактеристичне:

Ипак мора се одати поштовање немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у ХХ веку он је дошао на идеју Светог Саве и као лаик предузео је у свом народу онај најважнији посао, који приличи једном светитељу, генију и хероју (Николај Велимировић о Адолфу Хитлеру – Национализам Светог Саве, Београд, 1935);

Сва модерна гесла европска саставили су Жиди (Јевреји), који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и капитализам, и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола.

Они су се показали гори противници Божји неголи незнабожац Пилат, јер су у јарости злобе своје изрекли ону страшну реч: “Крв његова на нас и нашу децу”. Тако је невина крв постала бич који их гони као стоку кроз векове из земље у земљу, и као огањ који сагорева сва њихова слагалишта сплетки против Христа. Јер тако их учи ђаво, отац њихов (ово је Николај Велимировић написао 1944. године док је кроз прозор своје собе гледао како нацисти у пећима спаљују лешеве јеврејске деце и жена, које су претходно угушили у гасним коморама);

Да је одсечена само једна грана, стабло не ми много осетило, али стабло је одсечено до корена, и нама је нанесен велики бол… Љотић је био не само наш, он је припадао човечанству, Европи, свету… Он није био само државник, он је био хришћански државник… То је био политичар са крстом… Он је дао одговор на сва питања. Он је у својој идеологији обухватио све гране народног живота (говор Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића).

Овај и овакав Николај Велимировић је један од најважнијих светаца СПЦ. Мислимо да то на најбољи начин говори какви су великодостојници те цркве.

Да је то остало само у оквирима цркве, то не би имало тако погубан утицај. На велику жалост и срамоту свих грађана Србије, у величању овог “светог” фашисте улогу је преузела држава, а што је најгоре, ковчег са његовим костима носили су официри Гарде Војске Србије. Зар је дотле дошла војска која своје корене има у Народноослободилачкој војсци Југославије? Ко је крив што у једној секуларној држави, што је Република Србија по свом Уставу, Војска на овакав начин узима учешће на једној верској манифестацији? Наравно, државно руководство, а овде се зна ко је то – свемоћни вођа. Међутим, ми желимо да питамо начелника Генералштаба Војске Србије, генерала Милана Мојсиловића, да ли га је бар мало срамота због тога што припадници Војске носе ковчег са костима једног фашисте. Ако га није срамота, онда се ни у чему не разликује од свог подчињеног, четника у генералској униформи Милосава Симовића, команданта КоВ. Да подсетимо начелника Генералштаба, Симовић је онај генерал који на званичним скуповим које организује Команда КоВ, за говорницом лично пева четничке песме, то је онај који јавно износи ставове о Дражи Михајловићу и Титу, значи то је онај који поступа супротно одредбама Закона о Војсци Србије и Правила службе Војске Србије и који се сврстава на једну политичку страну. Нико номалан у овој земљи сутра неће моћи да има поверења у такву особу и неће дозволити да му такав командује (овде мислимо на резервни састав, а не на активне припаднике ВС, који нажалост то морају).

И немојте нам само спочитавати како смо у овом “пресудном тренутку за опстанак Срба на Косову и Метохији” решили да се бавимо, по вама, другоразредним питањима. Свима у овој земљи је јасно да подизање борбене готовости Војске Србије нема ама баш никаквог утицаја на дешавања на Косову и Метохији, јер наша Војска не сме ни да помисли да провири, а камоли уђе на КиМ. Подизање борбене готовости има за циљ једино да код неинформисаних грађана створи утисак како државно руководство нешто ради.

Докле год СПЦ за свеце проглашава доказане злочинце, докле год држава глорификује фашисте и њихову иделогију, докле год су партикуларни интереси појединаца и група изнад интереса народа, дотле ће у Србији бити овако како је сада. Насиље ће бити основни начин функционисања и међусобне комуникације, а већина људи ће живети на ивици сиромаштва. Као што је већ наведено у тексту нашег прослављеног Дуција Симоновића, који смо пре неколико дана објавили, само промена друштвеног уређења и поновно успостављање социјализма у Србији може да реши проблеме у којима се налазимо и грађанима пружи живот достојан човека.

СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ

ЖИВЕЛА СОЦИЈАЛИСТИЧКА РЕПУБЛИКА СРБИЈА