75 GODINA OD HAPŠENJA KOLABORACIONISTE DRAŽE MIHAILOVIĆA

13. marta navršava se 75 godina od hapšenja jednog od najvećih izdajnika srpskog naroda Dragoljuba Draže Mihailovića. Operaciju hapšenja su organizovali i izveli pripadnici Odeljenja za zaštitu naroda ( OZNA ) u selu Dobrunska Rijeka u okolini Višegrada gde se krio zločinac Draža.
Ovo hapšenje osporava i tvrdnje revizionista da je pukovnik Mihailović bio odličan oficir obaveštajac jer je vrlo lako upao u zamku koju mu je pripremila OZNA koja je tada bila još mlada bezbednosna služba. Bilo je dovoljno da samo jedan Dražin čovek od ,,poverenja”, Nikola Kalabić pristane na saradnju i da se cela Srbija očisti od četničkih bandi.
I sam Draža je priznao svojim braniocima Dragiću Joksimoviću i Nikoli Đonoviću
– ” Ja sam stari obaveštajac, ali su to izveli majstorski…Zaista majstorski. Prvo su se uvukli kod Kalabića, a onda su nas poveli u Srbiju i mene uhvatili.”
Organizacijom hapšenja izdajnika Draže Mihailovića rukovodio je lično Aleksandar Leka Ranković, ministar unutrašnjih poslova FNRJ, dok je neposrednom realizacijom rukovodio Slobodan Penezić Krcun, načelnik OZNE za Srbiju, koji je i sam učestvovao u prve dve potraga za zločincem. Neposredni učesnici akcije hapšenja krvnika Draže bili su :
1. Dragoljub Vasović, major
2. Janko Dimić, poručnik
3. Slobodan Krstić Uča, major
4. Svetolik Lazarević, potpukovnik
5. Radenko Mandić, major
6. Đorđe Nešić, major
7. Raša Nešovanović, zastavnik
8. Milovan Pejanović Bata, major
9. Zvonko Sitarić, vodnik
10. Mane Trkulja, stariji vodnik
11. Živa Čiklovan, major
Tokom akcije hapšenja Radenko Mandić je oborio Dražu na zemlju a lisice na ruke mu je stavio Svetolik Lazarević šef Četvrtog odseka OZNE.
Pored planiranih,organizovanih i odobrenih zločina protiv srpskog naroda, jugoslovenskih partizana i drugih naroda Jugoslavije, Draža Mihailović je odbio da se stavi pod komandu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije iako mu je to naredila izbeglička vlada kojoj je služio tokom rata. On je suprotno tom naređenju vršio prisilnu mobilizaciju golobradih srpskih mladića i gurao ih u borbu protiv svojih sunarodnika, prekaljenih boraca iz redova NOV i POJ. To je radio u dogovoru sa okupatorskim fašističkim snagama kako bi obezbedio povlačenje nemačke grupe armije E iz Grčke preko teritorije Srbije.
U službi okupatora izdajnik Mihailović ostao je do kraja rata, nekad prikriveno uglavnom otvoreno.
Sporne su i vojničke sposobnosti pukovnika Dragoljuba Mihailovića pošto nije zabeležena ni jedna borba u Drugom svetskom ratu u kojoj je učestvovao.
Revizionistička istorija je čista laž a između ostalog i zabluda da je Draža Mihailović ,,prvi” gerilac u Evropi. Da li revizionisti smatraju gerilom njegovo skrivanje na Ravnoj Gori pre nego što će se u septembru staviti otvoreno na stranu Nemaca? Tvrdnju o Draži “prvom” gerilcu Evrope može da obori i osnovac obzirom da je Drugi svetski rat počeo 1939 godine a ne 06.04.1941. godine. Nakon nemačke okupacije Čehoslovačke koja se dogodila pre zvaničnog početka Drugog svetskog rata delovala su u ovoj državi dva pokreta otpora: Pokret Komunističke partije i Pokret demokratske struje. U Poljskoj je 27. septembra 1939 osnovan Savez za oružanu borbu. Pokret otpora u Albaniji nastaje još sredinom 1939 godine nakon okupacije fašističke Italije. Tokom 1940 godine pokreti otpora nastaju u Norveškoj, Francuskoj, Holandiji. Sve to pre 1941 i početka rata u Jugoslaviji.
Jedini istinski borci protiv fašizma u Srbiji i Jugoslaviji bili su pripadnici Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije predvođeni slavnom KPJ i Maršalom Titom. Sve ostalo su teške laži, kafanska naklapanja i revizija istorije bez argumenata.
Slava svim učesnicima hapšenja zločinca i i izdajnika Dragoljuba Draže Mihailovića.
Filed Under: Актуелно

SREĆAN 8. MART- MEĐUNARODNI DAN ŽENA

Svim ženama sa prostora Jugoslavije a posebno članicama komunističih i radničkih organizacija čestitamo Međunarodni dan žena.
Žene sa ovih prostora pravo glasa dobile su tek u socijalističkoj Jugoslaviji 11.08.1945. godine skoro 30 godina pre nego što su to uspele žene u Švajcarskoj ( 1971 ).
Svoje pravo žene su izborile kroz Narodnooslobodilačku borbu i socijalističku revoluciju koja ih je aktivirala i politički oslobodila. Žena je prvi put u ovom delu sveta postala ravnopravna sa muškarcem. Postala je njegov drug i saborac na bojnom polju, što predstavlja veliku čast za žene Jugoslavije koje su se za vreme Drugog svetskog rata masovno angažovale jedino u NOB-u. One su Narodnooslobodilačkoj borbi dale svenarodni karakter, jer su u toj borbi videle svoje lično oslobođenje i sticanje ravnopravnosti u društvu.
Sasvim je sigurno da Narodnooslobodilačka borba ne bi bila tako uspešna bez masovnog učešća žena, bez one velike podrške koje su žene pružile Narodnooslobodilačkom pokretu na frontu i u pozadini.
Oko 100.000 žena borilo se u redovima Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, od kojih je svaka četvrta poginula. Mnoge među njima su postale narodni heroji.
Maršal Tito je u jednom svom govoru neposredno posle rata naglasio ulogu žena u NOB-u i njihovo mesto u novoj Jugoslaviji:
” Kad govorim o progresivnim ženama Jugoslavije, ja mislim na žene borce koje su se s puškom u ruci borile za slobodu naših naroda u oslobodilačkom ratu ili radile u pozadini i koje sada isto tako požrtvovano rade u fabrikama, na poljima ili na bilo kojem drugom važnom poslu za našu zajednicu. Ja mislim na one mnogobrojne majke, žene i sestre koje su u narodnooslobodilačkom ratu dale svoje najmilije, svoje kćeri i sinove, svoje muževe i braću, i koje ne žale za velike žrtve, već se ponose njima. Ja mislim na sve one žene koje vole novu Jugoslaviju i tu svoju ljubav ispoljavaju na bilo kakvom korisnom radu za dobro naših naroda”.
Filed Under: Актуелно

ПРОФИТ ИСПРЕД ЖИВОТА РАДНИКА

Током прошле године на раду је смртно страдало 79 радника док је тешко повређених више од 1200. Од овог броја је 707 тешких повреда, инвалида рада За једну деценију само на градилиштима у Србији погинуло је 500 радника.
70 одсто правних лица и предузетника свој посао не обавља у складу са законом, док Министарство крије послодавце код којих су погинули радници.
Капиталистички систем у Србији је на страни профита док су права радника потиснута на последње место. Радник је само статистички број.
Послодавци ангажују раднике уз минималне мере безбедности док међу самим радницима нема солидарности. Због слабих казнених мера газде слободно јуре за профитом који им је важнији од живота радника. Оног тренутка када послодавац буде одговарао затвором због смрти радника за коју је одговоран број смртних случајева ће се смањити.
У Србији не постоје синдикати који се истински боре за права радника. Вође синдиката су поткупљене од стране буржоазије и под контролом служби безбедности. Међу њима нема комуниста као авангарде радничке класе и истинских бораца за права радника. Код самих радника су углавном дубоко укорењене десничарске идеје и заблуде а четници им никад неће донети благодети социјализма.
У социјалистичкој Југославији радник је имао сва права као и могућност да се школује квалитетно и оспособи за своје радно место. Као пример наводимо податак да ниједан радник у СФРЈ ( од 12.000 000 радника) у периоду од 1970 до 1975. године није добио отказ.
Нажалост, и комунистички и раднички покрет у Србији, данас је разједињен а комунистима је онемогућен приступ синдикатима.
Своја права радници могу да остваре само у социјализму укидањем експлоатације човека од стране човека. Нема ни говора о изградњи социјализма без руководеће марксистичко.— лењинистичке партије.
Опротунистички, ревизионистички и контрареволуционарни елементи привремено су узели власт, али тек се сад рашчишћава поље за борбу.
Позивамо све раднике да се прикључе комунистичком покрету у Србији.
Filed Under: Актуелно

OSNOVNA ULOGA IDEOLOGIJE NEOLIBERALIZMA U POROBLJAVANJU EKONOMIJA MANJE RAZVIJENIH ZEMALJA

Koja je osnovna uloga neoliberalne ideologije i na koji način štiti kapitalizam od njegovog postepenog odlaska na smetlište istorije? Odnosno, kako ta ideologija nastoji usporiti ovaj proces koji se sastoji istovremeno, i od elemenata truljenja kapitalizma i od elemenata njegovog jačanja i učvršćivanja?
S obzirom na konzervativnu ulogu koju igra, neoliberalizam se može smatrati neokonzervativizmom. Zašto? Da bismo našli odgovor na ovo, kao i na prethodna pitanja potrebno je da se vratimo pojmu liberalizma i njegovoj povezanosti sa konzervativizmom. Ne bi trebalo smetnuti sa uma da sam liberalizam u sebi sadrži znatne konzervativne elemente. Primer tačnosti navedenih tvrdnji nisu samo SAD, gde liberalizam nije mogao da se bori protiv feudalne aristokratije, već je i sam bio narav koju je valjalo sačuvati, nego to isto važi i za prvobitne liberalne teoretičare i njihovo shvatanje čovečanstva, gde su isti nastupali protiv parlamentarne demokratije onog trenutka kada je ista u datim okolnostima počela ugrožavati opstanak kapitalističkih društvenih odnosa. Mnogo ljudi je tražilo odgovor na pitanje – zašto liberalno društvo deluje protivliberalno, tj.zašto odbija da se prilagodi svojim načelima? Neokonzervativci su kao zadatak postavili sebi odbranu liberalizma od napada radikala, no završili su kao njegovi kritičari do izvesnog stepena. Na koji način neoliberali, tj. neokonzervativci iako na rečima branioci liberalnih dogmi ispadaju praktični kritičari liberalizma do izvesnog stepena? Kada se uđe u dubinu procesa koji se odigravaju u savremenom svetu još uvek opterećenom kapitalističkom ljušturom, otkrivamo bitan raskorak između proklamovanih neoliberalnih dogmi o „slobodnom tržištu“, „parlamentarnoj demokratiji“, „civilnom društvom“ i neoliberalne stvarnosti u kojoj uloga države u ekonomiji ne opada, već, naprotiv, raste. Dobar primer toga jesu kretanja u američkoj ekonomiji 80tih godina XX veka. U skladu sa tim, navešćemo izvod iz knjige Država u savremenom razvijenom kapitalizmu Žarka Bulajića:
„U slučaju SAD rezultati „neoliberalne kritike“ kejnezijanske države, dakle, tog tobožnjeg antietatizma su sljedeći:
a) rast trgovinskog deficita od 42,7 milijardi dolara u 1982.godini na 100 milijardi u 1984. Do 147,7 milijardi u 1986.godini. Desio se i paradoks da je 1986.godine prvi put posle 1965. ostvaren deficit u trgovini sa socijalističkim zemljama u iznosu od 1,6 milijardi dolara;
b) budžetski deficit je u vreme L.. Johnsona u pet godina (1964-1968) iznosio 42 milijarde dolara (i to u vreme vijetnamskog rata i socijalne države), u vreme R. Niksona za šest godina (1969-1974) 70 milijardi dolara, a za samo četiri Reganove godine 547 milijardi dolara;
c) porast uvoznih barijera u SAD od 1980. do danas iznosio je 12% i to se neprestano povećava;
d) nacionalni dug povećava se dva puta brže od rasta nacionalnog bruto proizvoda, a dug federalne vlade početkom 1985. Iznosio je 1.573 milijarde dolara, što je gotovo dvostruko više od zaduženosti zemalja u razvoju (810 milijardi dolara);
e) uloga države u istraživanju i razvoju narasla je na 80%, a državni sektor je i „odlučujući činilac u razvoju industrijskih sektora budućnosti“(industrija aviona i raketa 90%, elektroindustrija i elektronika 65%, industrija naučnih instrumenata 42%, itd.);
f) vojni budžet 1985.godine iznosio je 259 milijardi, a 1987.očekuje se biće 325 milijardi dolara.“
Iako su predstavnici najrazvijenijih kapitalističkih zemalja insistirali na tome da vlade zemalja kapitalističke periferije, odnosno bivših socijalističkih zemalja potpuno usvoje politiku slobodne trgovine i odbacivanje državnog intervencionizma i protekcionizma, što je započelo još za vremena postojanja nekih od tih zemalja, dotle su na terenu sopstvenih zemalja radili, a i danas rade upravo suprotno. Oni su potisnuli činjenicu da je većina kapitalističkih ekonomija postala najrazvijenijim upravo politikama državnog intervencionizma, protekcije, poticanja strateških ekonomskih sektora i politikom dampinga, a što jeste politika velikih javnih ulaganja u istraživanja i razvoj, kao i kršenja patenata i ilegalnog prenošenja tehnologije, uključujući tu i indikativna ekonomska planiranja, te nacionalizacije strateških industrija. Primer takve politike jesu politike državnih vlasti SAD, Velike Britanije, Japana, Francuske, Austrije, Švedske i td, gde su iste pomagale vlastitim industrijama u razvoju dok nisu postale globalno konkurentne i dominantne. S druge strane, činjenica je da sve one nerazvijene ili manje razvijene zemlje koje su usvojile neoliberalni paket ekonomskih reformi beleže niže stope rasta nego pre usvajanja istog. Nameće se pitanje čemu sve to? Možemo zaključiti da smo bitno na tragu odgovora na to pitanje. S obzirom na postojanje jaza između neoliberalnih dogmi i praktične neoliberalne politike na tlu zapadnih zemalja, iz date analize možemo zaključiti da jednako postoji jaz između politika zemalja kapitalističkog centra (razvijenih i najrazvijenijih zemalja) i zemalja kapitalističke periferije (nerazvijenih ili manje razvijenih zemalja). Dakle, osnovni razlog ovakve politike jeste eliminisanje konkurencije s jedne strane, te globalno zadobijanje dominatne pozicije najrazvijenijih kapitalističkih zemalja s druge strane.Zbog toga kritika uloge države u neoliberalizmu zaslužuje jednaku pažnju kao i kritika države u etatističko-birokratskom (državnom) socijalizmu, dok priče o „slobodnom tržištu“ i „prosperitetu koji sledi nakon povlačenja države iz ekonomije i privatizacije“ ostaju samo bajka za one narode koje se namerava ubediti da nisu sposobni voditi nezavisnu ekonomsku razvojnu politiku sopstvenih zemalja koja bi išla u korist radničke klase i ostalih radnih slojeva.
V.P.
Filed Under: Актуелно

KRITIKA SVEŠTENSTVA I RELIGIJE

Markovićev savremenik i saborac Vaso Pelagić ( 1838-1899 ), iako nije uspeo da oformi svoje vlastito učenje i svoju filozofiju, ima veliki značaj u ateističkom buđenju i revolucionisanju širokih narodnih masa koje su zahvaljujući njegovoj delatnosti u jednom drukčijem vremenu mnogo lakše prihvatili socijalističku revoluciju kao svoje oslobođenje. Delujući u raznim krajevima Jugoslavije, Pelagić je svojom pisanom i živom reči vatreno širio ideje socijalizma dugi niz godina, razvijajući u narodu osećaj pravednosti. Njegove mnogobrojne knjige i brošure iz oblasti socijalnih, zdravstvenih i prosvetnih pitanja unosile su svetlo razuma u najzabačenije kutke sela i jačale svest još nerazvijene radničke klase u jugoslovenskim zemljama.
Od svih Pelagićevih dela najviše je imala uspeha mala antireligiozna rasprava “Umovanje zdravog razuma ili šta veli arhimandrit, profesor i direktor jedne bogoslovije – o religiji i njenim dogmama” ( 1879 ) koja je doživela nekoliko izdanja. Podstaknut racionalističkom filozofijom i po prirodi buntovnog temperamenta, Pelagić je ovim spisom želeo da pokaže kako ovaj svet nije “najbolji među svetovima”, jer su po logici zdravog razuma vidljive mnoge pukotine u tom “božijem zdanju”. On se naročito okomio na teološke tvrdnje crkve o svemoći i pravednosti fiktivnog “tvorca svega što se vidi i ne vidi” – boga. Njegova kritika je bila upućena u prvom redu na račun sveštenstva kojem je i sam pripadao izvesno vreme, dospevši čak do zvanja arhimandrita Srpske pravoslavne crkve i upravnika Bogoslovije u Banjaluci. Naime, Pelagić je uočio da etika ” svetih otaca ” ide u raskorak s istinom i da ono na šta se ti ljudi pozivaju nije pouzdano ni tačno, već kontradiktorno i najčešće sračunato na to da se prikriju loši postupci u praktičnom životu, i on je dajući ostavku na arhimandritsko zvanje protestvovao u ime zdravog razuma i ljubavi prema istini, progovorivši glasom malog obespravljenog čoveka koji je ipak dovoljno jak, jer mu je priroda dala moć rasuđivanja.
Podnoseći na uvid ” svome bogu ” sliku njegovog nesavršenog dela i suočavajući ga s očitim nepravednostima koje je ” počinio prema svojoj deci “, Pelagić ironično kaže:
” Na severu deca preblagog nebeskog oca skapavaju od strašne zime, mada se u dvostruke kožuhe oblače, a na drugoj strani, blizu ekvatora, goli stanovnici ne mogu danju na zemlji opstati od velike vrućine, nego kopaju jame i beže pod zemlju. Ovdašnju božju decu tuku gromovi, a tamošnju pak glad i mrazovi, a na trećoj strani gusenice sve pretvoriše u pustoš.
U ovim kolibama čami, boluje i umire večiti radnik zbog pritiska, zbog oskudice u hrani, golotinje i umora, a u onim prostranim palatama besni…od nerada i silnog uživanja…leže i blaguju…”
Tu jednostavnu i svakom dostupnu zdravorazumsku logiku činjenica mogao je da usvoji i najzaostaliji seljak koji svakako ne bi mogao da raspravlja o teološkim pitanjima na višem naučnom nivou. Zato je ovo Pelagićevo delo, moglo da izvrši tako veliki uticaj na široke narodne mase, pripremajući ih za revoluciju.
Filed Under: Актуелно

DAN CRVENE ARMIJE

Pre 103 godine, 23. februara 1918. godine rođena je legendarna i nepobediva Crvena armija koja je u teškim vremenima uspešno odbranila SSSR, sovjetske narode i suverenitet mlade države Sovjeta. Na današnji dan 1918 godine izvojevana je i prva pobeda mlade vojske prve zemlje radnika i seljaka nad nemačkim osvajačem.
Nakon što je stara Carska vojska izgubila Krimski, Rusko-Japanski i Prvi svetski rat, Vladimir I. Lenjin i Lav Trocki su krenuli od nule i formirali armiju koja je narasla na 5.000 000 i koja je porazila Antantu i njene saradnike belogardejce. Crvena armija nije izgubila ni jednu bitku i dobila je najznačajniju u najkrvoločnijem ratu u istoriji čovečanstva, Veliki Otadžbinski rat.
Crvena armija je izrodila slavne komandante: Žukova, Rokosovskog, Vorošilova, Frunzea i mnoge druge.
Zajedno sa velikom Crvenom armijom rastao je i sam SSSR koji je pružio do tada najviše uspeha u obrazovanju i nauci. Sovjetski Savez je proizvodio 20 % svetskih industrijskih proizvoda a svaki treći putnik na svetu leteo je sovjetskim avionima Ilah i Tuškah. SSSR je pokorio svemir i dao čovečanstvu najveća naučna otkrića.
Filed Under: Актуелно

СЛОБОДА ЗА ПАБЛА ХАСЕЛА

Шпанска држава је годинама прогањала и малтретирала друга Пабла Хасела, често га тужила, оптуживала и хапсила.
Оптужбе против њега укључују подстицање тероризма и добро познате „увреде круне“. Међутим, знамо да га држава гони због његовог рада као доследног комунисте, због његове подршке политичким затвореницима и због извештавања о систематском уништавању који трпе у шпанским затворима.
28 Јануара, Пабло Хасел је добио налог од Високог националног суда у којем се тражи да добровољно оде у затвор у наредних 10 дана. Једини злочин антифашисте Пабла је ништа друго него јавно пријављивање истинитих чињеница, попут огромне корупције у шпанској монархији, а посебно проневера краља Хуана Карлоса, као и фашистичка природа шпанске државе.
Правосуђе шпанске државе и даље се контролише истим породичним именима као и док је диктатор живео, а његове доминантне структуре су исте, с „демократским“ лаком, као на пример франкистички Суд за јавни поредак који је за један дан постао Национални виши суд.
Потера на Пабла Хасела још једном јасно показује труљење монархије која је у своје време била начин на који је франкистички режим користио опстанак франкизма и привилегије монополске буржоазије.
Шпанска држава, је део финансијске олигархије која широм света намеће своју диктатуру, има дубоку антидемократску, антикомунистичку, шовинистичку и криминалну суштину. Као што је Лењин говорио: „Политичка надградња ове нове економије, монополског капитализма (империјализам је монополски капитализам) је промена из демократије у политичку реакцију. И у спољној и у унутрашњој политици империјализам тежи ка кршењу демократије, ка реакцији. У том смислу империјализам је неспорно негација демократије уопште.”
Осуђујемо суштинску репресивну политику шпанске државе која директно указују на сарадњу социјалдемократије, која је данас инкарнирана као коалиција ПСОЕ-Унидас Подемос, која се не устручава да се прикаже као лево крило фашизма и био, јесте и биће саучесник у репресији, експлоатацији и фашизму.
Изражавамо своју апсолутну солидарност са другом Паблом Хаселом и његовом антифашистичком борбом, и осуђујемо терор који спроводи шпанска држава.
Солидарност са Паблом Хаселом!
Слобода и амнестија за све политичке затворенике!

Коментари

Коментаришете као Komunisti Srbije/ zvanicna stranica
 
Komunisti Srbije/ zvanicna stranica
Објавио/ла:

Dejan Jovanovic

  · 22 h  ·

BITKA NA NERETVI
Narodnooslobodilačka bo
Filed Under: Актуелно

BITKA NA NERETVI

Narodnooslobodilačka borba u Jugoslaviji bila je teška i dramatična, naročito za vreme sedam velikih okupatorskih ofanziva koje su imale za cilj da uguše ustanak. Ali su sve završene neuspehom, razbijene pod naletima proleterskih i udarnih divizija i brigada. Jedinice Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije izlazile su iz svake neprijateljske ofanzive još borbenije i jače, jer su uvek prelazile u protivnapad i zadavale neprijatelju teške gubitke. Klasičan primer takvog protivnapada izveden je u četvrtoj i petoj neprijateljskoj ofanzivi, odnosno u bitkama na Neretvi i Sutjesci 1943, gde su neke okupatorske divizije bile naprosto pregažene.
Bitka na Neretvi, koja se odigrala u februaru i martu 1943. u trajanju od oko 40 dana karakteristična je zbog Titove vojne strategije i taktike. U sastavu neprijatelja bilo je 90.000 vojnika: Nemaca 50.000, Italijana 25.000, ustaša 10.000 i četnika 5.000. Nasuprot njima stajalo je 42.000 boraca Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda. Neprijatelj je planirao koncentrični napad na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Bosni, s ciljem strategijskog okruženja, a zatim i uništenje ustaničkih snaga. Međutim, Tito je pre početka neprijateljske operacije izdao naređenje svim partizanskim odredima i regularnim trupama revolucionarne NOVJ da pristupe napadima na neprijateljska uporišta i komunikacije i da brzim manevrima i prepadima zadaju neprijatelju što više gubitaka, ali da izbegavaju frontalne borbe i da ostanu na svojoj teritoriji i ponovo je očiste od neprijatelja, dok je posebna grupa divizija pod neposrednom Titovom komandom imala zadatak da van operacijskog područja, na neoslobođenoj teritoriji, otpočne protivofanzivu, tamo gde neprijatelj nije očekivao. Stvorena je jaka operativna grupa koja je uništila neprijateljska uporišta u dolini Neretve i Prozora, zaposela Ivan planinu i dolinu Neretve u blizini Mostara, čime je osigurala povlačenje glavnine sa ranjenicima prema tromeđi Bosne, Hercegovine i Sandžaka i dalje prema Crnoj Gori s ciljem čišćenja četničkih bandi i zaposedanja tog prostora do Lima.
Zadatak je sjajno izvršen. Čitava dolina Neretve, gotovo sva neprijateljska uporišta, osim Mostara, pala su u ruke Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije; ogroman ratni plen- naoružanje : topovi, tenkovi i brojni zarobljenici, mada je NOVJ bila opterećena sa oko 4000 ranjenika i tifusnih bolesnika.
” Na Neretvi su nemačke fašističke divizije žestoko tučene, jer smo prvi put bili ravnopravni u tehnici, osim avijacije. Ovde se pokazalo da možemo tući i po broju mnogo jačeg neprijatelja, ako imamo dosta municije i približno jednaku tehniku. Ovde su četnici Draže Mihailovića, koji su zajedno sa Nemcima, Italijanima i ustašama jurišali na naše položaje, zadobili definitivan udarac od koga se više nisu mogli oporaviti.” Josip Broz Tito
Filed Under: Актуелно

BEKSTVO U SUNOVRAT

Vojnik sa fotografije Hans Konrad Šuman bio je pripadnik istočnonemačkih oružanih snaga. Godine 1961 dok je nadgledao izgradnju zida odlučio je da preskoči bodljikavu žicu kako bi stigao do zapadnog sektora. Slika je objavljena širom sveta i danas se nalazi u školskim udžbenicima, kao ” ikona slobode “.
Ono što se desilo nakon njegovog gesta, prebegom na zapad, je manje poznata priča. Šuman na ” humanom zapadu ” nije uspeo da nađe stalan posao, te nije mogao da se izdržava. Nakon što su ga iskoristili u propagandne svrhe, Zapadni Nemci su ga brzo zaboravili. Šuman je pao u depresiju i odao se alkoholu. ,, Junak zida ” je pobegao iz komunizma ali sloboda kapitalizma je imala drugu boju od obećane i zamišljene.
Nakon pada Berlinskog zida vratio se u Istočni Berlin, ali je cela njegova porodica odbila da ga vidi. Nije izdao samo njih, već ideju humanog radničkog društva.
U Demokratskoj Republici Nemačkoj bilo je zagarantovano pravo na rad i dom. Svako je imao šansu da studira, zdravstvo je bilo besplatno. Država je ispunjavala potrebe i težnje radnika. Danas se pozitivna iskustva DDR prećutkuju, zid je srušen a nade radnika su ugašene. U roku od nekoliko godina od ujedinjenja stopa nezaposlenosti porasla je sa skoro nepostojećeg nivoa na 14 posto da bi se vrlo brzo udvostručila.
Danas 57 posto Nemaca na istoku zemlje i dalje tvrdi da su građani drugog reda. Samo 20 posto mlađih od 40 godina, smatra da je ujedinjenje bilo uspešno., pisalo je u prošlogodišnjem izveštaju nemačke vlade. Ti mladi uprkos tome što nisu zapamtili Nemačku Demokratsku Republiku sebe smatraju gubitnicima pada Berlinskog zida.
Filed Under: Актуелно

KARDELJEVI DOPRINOSI NA POLJU BORBE ZA SOCIJALISTIČKE SAMOUPRAVNE ODNOSE I NJEGOV STVARALAČKI ODNOS PREMA MARKSIZMU

Povodom 42.godišnjice smrti druga Edvarda Kardelja:

Pre svega, valja nam znati šta je ono osnovno što se smatra Kardeljevim doprinosom na polju marksizma?

Treba istaći da niti jedna socijalistička revolucija prije jugoslovenske nije imala prilike da na duže staze razvija samoupravljanje kao bitnu i neodvojivu komponentu socijalizma.Primera radi, Pariska komuna je trajala kratko (72 dana) i bila je ugušena u krvi, dok je Oktobarska revolucija silom prilika bila prinuđena na izvesna odstupanja od samoupravljanja koje je započela 1917.godine,a na šta su je najviše nagonili kako opšta ekonomska zaostalost, koja je produbljena građanskim ratom, tako i politička kriza i nizak stepen svesti, čije su tekovine bile ozbiljno narušene jačanjem i osamostaljivanjem vlasti državno-partijskog birokratskog aparata, naročito Staljinovom pobedom na kormilu sovjetske države.

Osnovni Kardeljev doprinos jeste nastavak Marks-Engels-Lenjinove linije, gdje je u duhu iste vodio računa o tome da se spontani i organizovani pokret, na bazi proleterskog stanovišta, marksistički osvetljava, da se vodi računa o odnosu teorije i prakse, a to jeste da se celokupni teorijski rad, u okviru tog pokreta i izvan njega, posmatra i proverava sa stanovišta njegove korespondencije sa pozicijom proletarijata.U svetlu toga, odnosivši se prema svim društvenim problemima i problemima revolucije konkretno-istorijski,dijalektički, iznosi svoje analize o nacionalnom pitanju (Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja, borba za konstituisanje druge Jugoslavije, te ravnopravnost svih naroda i narodnosti u novoj federativnoj zajednici – kocept socijalističkog jugoslovenstva), pitanjima organizacije narodne vlasti (narodnoslobodilački (narodni) odbori),te privrednom sistemu u celini;problematici razvoja socijalističkih odnosa na selu – agrarno pitanje,kao i o problemima borbe za samoupravljanje (pojave grupnog vlasništva, neformalnih centara društvene moći), a sa kojima je povezana problematika samoupravnog planiranja, sporazumevanja i društvenog dogovaranja. Pored problema na polju ekonomskih odnosa, bavio se i poljem političkih odnosa, gdje se žestoko obračunavao sa svim onim tendencijama koje su imale za cilj otuđivanje radnikovog viška rada (tehnokratsko-birokratske,etatističke i anarholiberalističke tendencije). U skladu sa tim, razvijao je i aktivno se borio za smenu klasičnog predstavničkog sistema, koji je počivao na partijskom monopolu, delegatskim sistemom, u kojem bi, umesto poslanika imali delegacije i delegate, od radnih, prosvjetno-kulturnih, obrazovnih, zdravstvenih do delegacija društveno-političkih organizacija, od komune do federacije, o čijem radu bi baza koja ih je izabrala bila aktivno informisana, te bi bile njoj odgovorne i u svako doba smenjive, a što je bilo poznato pod pojmom pluralizma samoupravnih interesa. U skladu sa tim pored kritike i aktivne borbe protiv birokratizma, tehnokratizma i anarholiberalizma, nije ostao dužan ni raznim ultralevičarskim shvatanjima, već ih je podvrgao oštroj kritici, dokazavši da negiranje uloge tržišta („Tu svoju „teoriju“ ultralevičari zasnivaju na neodrživoj tezi da su tržište i robna proizvodnja sami po sebi izvor nejednakosti i čak kapitalističkih odnosa. Međutim, specifični oblici tržišta i robne proizvodnje pratili su sve društvene sisteme otkad je čovek postao sposoban da proizvodi ne samo za sebe, nego i za druge. I nije tržište određivalo karakter proizvodnih odnosa, nego obrnuto, proizvodni, odnosno klasni odnosi određivali su karakter tržišta“) u teorijsko-praktičnoj borbi za socijalizam i zagovaranje administrativne prinude na duge staze ima za posledicu povratak na državnosvojinski monopol, sistem birokratskog etatizma, a što predstavlja varijantu staljinističkog dogmatizma,što bi bitno dovelo u pitanje borbu za samoupravljanje radničke klase i socijalističku raspodjelu prema rezultatima rada. U skladu sa tim, razrađivao je ulogu subjektivnih faktora društva: Saveza komunista,Socijalističkog saveza,Saveza sindikata, SUBNOR-a, Saveza socijalističke omladine, udruženja građana i td. S obzirom na svoj revolucionarno-kritički,dijalektički pristup, Kardelj nije smetnuo s uma da mnoga teorijska rešenje neće prolaziti bez problema prilikom njihove praktične realizacije, a što je, u još jednom od primera, pokazao prilikom donošenja ZUR-a (Zakona o udruženom radu) 1976.godine: „ Zakon o udruženom radu predstavlja, tako reći, samo osnovni pravac izgradnje sistema samoupravnog udruženog rada. U praksi će se društvo, u ostvarivanju tog sistema, susretati sa nizom otvorenih problema za koje se moraju potražiti kako demokratska tako i naučna i stručna rešenja i opredeljenja. Jer ne mogu se, da tako kažem, paragrafima davati rešenja za svakodnevne otvorene probleme u praksi.“

Njegov stvaralački pristup marksizmu ostaće jednim u nizu jugoslovenskih marksista čije će djelo ostati trajna inspiracija novim generacijama marksista i komunista koje dolaze.

V.P.

Filed Under: Актуелно