Без обзира на нечију политичку оријентацију, постоје историјски догађаји који су значајни за све антифашисте. Ту спадају Француска револуција 1789. године, буржоаске револуције у разним европским државама 1848. године, али и Париска комуна 1871. године.
Француско-пруски рат 1870/71 донео је реакционарно формирање немачке националне државе под пруском доминацијом. Ово немачко царство покушало је војним путем да потврди своје империјалне интересе 1914. године, првим захватом за светску моћ. Немачко племство и пруска војска већ су демонстрирали своју хегемонију крунисањем немачког цара у Версају у јануару 1871. То је требало да запечати – после војске – морални пораз француске нације.
Иако се француска влада није имала чему супротставити, у Паризу се, још увек под опсадом, појавила социјалистичка градска влада, „Париска комуна“, историјски модел будућих совјетских република, која је била претеча од 18. марта до 28. маја 1871. године. револуционарне алтернативе империјалистичком развоју. Упркос проблематичној ситуацији, избори за општинско веће, „Комуну“, одржани су крајем марта, појачавајући револуционарни замах, јер је више од половине изабраних било присталица I Интернационале или Бланквиста. Комунари су усвојили социјалне, политичке и економске мере за побољшање животних услова свих људи, укључујући уредбу о укидању доспелих закупнина, уредбу о повраћају заложених предмета, попут одеће, намештаја, постељине, књига, алата и укидање ноћног рада пекара калфа. Донете су одлуке о одвајању цркве и државе и уредба да фабрике које су њихови власници напустили када је влада побегла, пређу у колективно власништво и да их води „задружно удружење радника“. Нису се догодиле далекосежније мере, попут национализације банкарства. Схвативши да ће и те добитке морати да војнички заштите, комунари су прогласили опште наоружавање народа и наредили одбрану Париза. Јер таква револуционарна алтернатива није била у интересу ни немачких принчева ни француских реакционара. Стога је немачка војска дозволила француским снагама да пређу опсадни прстен Париза и војно поразе Комуну. Чак и пре тога, сви покушаји опонашања париског модела били су крваво угушени у целој Француској. Борбе у Паризу трајале су око недељу дана. Резултат је било неколико хиљада смртних случајева. Париска комуна завршила се 28. маја 1871. године пуцњавом 147 комунара на јужном зиду – Мур дес Федерес – гробља Пере Лашез. Антифашисти се данас сећају Париске комуне не због индивидуалних мера владе тог доба, већ општих искустава која су и данас релевантна. Они укључују спознају да су и у условима прогона и војног угњетавања могуће друштвене алтернативе у интересу народа. Једнако је важно да радни људи сами могу узети своје политичке интересе у своје руке и створити социјално праведно друштво у којем су животне потребе осигуране за све. Међутим, лекције такође укључују чињеницу да се такво друштво може створити само жестоким оружаним отпором против реакционарних снага чија је моћ, утицај и профит тиме угрожена. Ово захтева најширу могућу социјалну подршку, посебно од радних људи и њихових организација. Ова искуства важе и данас.