Кубанска револуција, чија се 62. годишњица приближава, представља прекретницу у историји класних борби. Кубански народ који се бори за независност, једнакост, слободу и правду постигао је све наведено под заставом социјализма и револуције.

Упркос тешким последицама вишегодишње империјалистичке блокаде, револуција је омогућила младим генерацијама Кубанаца да у потпуности уживају право на образовање, здравство, науку, културу, уметност и спорт и да живе достојанствен и частан живот у свим његовим димензијама. Хиљаде Кубанаца, делујући под вођством интернационализма, хитајући у помоћ сиромашнима и покушавајући да лече болесне, постали су понос човечанства. Управо из тог разлога капиталистичко варварство и његово тренутно упориште, САД, не могу толерисати постојање такве земље неколико миља од ње. Због тога деценијама не престаје да напада Кубу. Уз помоћ реакционарних сарадника у САД покренуте су све врсте директних и индиректних напада у покушају да се Револуција баци на колена. Упркос чињеници да је поражена и да су њене завере откривене, америчка влада је наставила са нападима без имало стида. Земља као што је САД, која не може да залечи ране свог народа, где хиљаде бескућника не могу да нађу склониште, где људи данима нестају  и где људи због боје коже и даље добијају претње смрћу, не треба да покушава да подучава свет „лекцијама демократије“.

Субверзивне акције контрареволуционара, унутрашњих непријатеља револуције и њихових страних присталица, сада се настављају у другом облику. После такозваних протестних демонстрација од 11. јула, за које се показало да су завера против државе и њеног руководства, ови елементи су најавили да се спремају за нове демонстрације. Знамо какве су праве намере такозваних протестних демонстрација, које су планиране за 15. новембар. Овим акцијама у потпуности под покровитељством САД, они настоје да дестабилизују Кубу и тако утру пут за интервенцију против ове независне државе. Ни кубански народ ни револуционари света неће толерисати ову заверу.

Као комунистичке и радничке партије које чине Радну групу Међународног састанка комунистичких и радничких партија (IМCVP), захтевамо хитан прекид америчке блокаде против Кубе и изражавамо нашу интернационалистичку солидарност са КП Кубе и кубанским народом.

Изјављујемо да смо против било какве интервенције, покушаја пуча и саботаже, или „меког удара“ против Кубе. Сви они који следе ове циљеве треба да знају да ће пре или касније пропасти. Кубански народ се никада неће предати, никада неће дозволити да Револуција и Социјалистичка Република коју су створили својим знојем и крвљу падну у руке реакционара. Уз часне људе овог острва стајаће комунисти и пријатељи Кубе из целог света. С тим у вези, позивамо све комунистичке и радничке партије да прихвате позив Комунистичке партије Кубе за акције солидарности 12-15. новембра.

U SFRJ, 1982. godine, tadašnja komunistička vlast planirala je izgradnju metroa, kliničkog centra i fabrike vode u Makišu. Sve zajedno, investicija je trebalo da iznosi 1,1 milijardu dolara.
Tadašnjim “nedemokratskim” komunističkim vlastima na pamet nije padalo da započnu izgradnju metroa a da prethodno nisu pitani građani za saglasnost. Vlast je predložila građanima da se izjasne da li prihvataju da im se godinama kasnije od plate skida po 2 %, da bi se izgradili ovi važni objekti.
Dakle, u vreme socijalizma bili smo pitani za sve, uz zakonski referendum i izjašnjavanje da li smo saglasni da metro otplaćujemo sa 2% od plate, samodoprinosom iz 1982. godine. Samo za metro to jest kasnije tramvaje potrošeno je 0,2 milijarde dolara.
Sprovedena je kompletna zakonska procedura po mesnim zajednicama, opštinama i na Skupštini grada Beograda da se konačna volja građana mora proveriti na jedini zakonski način, na referendumu.
Četrdeset godina kasnije, buržoaska antinarodna vlast ne pita građane Beograda nizašta iako je vrednost radova za izgradnju metroa, koju građani treba da otplaćuju dvadeset puta veća i kreće se između pet i šest milijardi evra ( vlast je objavila 4,4 milijarde).
Za metro iz kukuruza, radikalska buržoaska vlast spremna je na sve kako bi bez odobrenja građana, koji će kasnije otplaćivati ovu izgradnju, ostvarila lični benefit. U tu svrhu, za ostvarivanje ovog cilja upotrebiće pendreke žandarmerije i stranačkih batinaša koji potiču iz kriminogenih sredina.
Beograđani će izgradnju metroa po domaćinstvu plaćati 7300 evra dok će građevinska mafija zaraditi milijarde.
Na kraju će “investitori”, svako za sebe, da gradi šta mu se ćefne ne mareći za urbanizam, planove ili struku.
U ponedeljak, 08. novembra u 09h održaće se protest ispred Gradske skupštine u organizaciji udruženja građana” Bitka za Košutnjak”. Gradski moćnici doneće odluku o izgradnji metroa u 10.30h.
Ovom odlukom, svako domaćinstvo u Beogradu biće zaduženo za 7300 evra.
Država nema pare za dostojanstvene penzije i minimalnu zaradu radnika a zadužuje nas za metro zarad jeftinih predizbornih poena.
Danas, kada dva miliona stanovnika Srbije živi u siromaštvu, izgradnja metroa sigurno nije prioritet.

„Продужење радног дана ван граница природног дана, до преласка ноћних сати, делује само као привремено, једва ублажава вампирску жеђ за живом крвљу рада. Присвајање рада 24 сата је, дакле, у суштини тенденција капиталистичке производње. Али пошто је физички немогуће експлоатисати исту радну снагу дању и ноћу, континуирано, потребно је, да би се ова физичка препрека превазишла, наизменично смењивати радну снагу која се троши током дана и током вечери. .

Капиталиста, када покушава да продужи радни дан што је могуће дуже и да, ако може, један радни дан претвори у два, поново потврђује своје право купца. С друге стране, специфична природа продате робе (радна снага пролетера) са собом доноси ограничење потрошње коју купац чини, а радник поново потврђује своје право продавца када покушава да смањи радни дан до одређене величине.нормално. Дакле, овде се јавља антиномија ( противуречност): закон против закона, који су једно и друго потписани законом комерцијалне размене. Између једнаких права, одлучује сила. И тако се у историји капиталистичке производње регулисање радног дана представља као борба око граница наведеног радног дана, борба између корпорација капиталиста, односно класе капиталиста, и радника. односно радничке класе“.