REFERENDUM JE FARSA

Na predstojećem referendumu, 16. januara 2022. godine, građani Republike Srbije trebaju da se izjasne radi potvrđivanja  Akta o promeni  Usatava Republike Srbije. Promene se odnose na deo o pravosuđu a vlastodržci se pozivaju na „pravnu sigurnost građana“ i „ nezavisno“ sudstvo.

U pljačkaškom kapitalističkom sistemu kakav je u Srbiji od kontrarevolucije do danas, čitavo pravosuđe se nalazi u službi krupnog kapitala i u otvorenom sukobu sa malim čovekom, običnim građaninom. Sudovi su nenarodni, a sudije se biraju po principu poslušnosti a ne prema stručnosti.

Pored takvog nenarodnog sudstva svi oni koji su se obogatili pljačkajući tekovine socijalističke Jugoslavije postali su „ugledni biznismeni“ – tajkuni te su zajedno sa buržoaskim političarima zaštićeni od strane tog istog pravosuđa.

Čitav ovaj referendum je samo šminka kako bi se zadovoljili čelnici Četvrtog Rajha- Evropske Unije, dok stvarnih promena i nekakve nezavisnosti neće biti.

Apsolutno je jasno da će se potkupljene i „odane“ sudije i posle referenduma birati na aminovanje vladajuće buržoazije i da će nastaviti svoju antinarodnu politiku.

Samo u socijaliznu pravosuđe je nezavisno i u službi naroda. Samo u socijaliznu svaki čovek može da ostvari pravdu.

Filed Under: Актуелно

SAOPŠTENJE

Obaveštavamo sve pratioce našeg sajta, da je naš tekst o sramnom ponašanju SAJ Republike Srpske “Povampirene četničke horde marširaju Banjalukom” izbrisao Facebook, pod izgovorom da širi “mržnju”.
Nema sumnje da je tekst smetao nekom od kapitalističkih i četničkih moćnika te su ga izbrisale bezbednosne službe.
Komunisti Srbije će nastaviti borbu protiv fašizma i svih onih koji ga baštine, kao i borbu protiv kapitalizma.
Ovi postupkom Facebook je samo potvrdio da je produžena ruka krupnog kapitala poput svih mreža i medija.
Naš tekst koji je obrisan nerazumnom odlukom Facebook možete pročitati ( i podeliti) na našem sajtu www.komunistisrbije.rs
Smrt fašizmu-sloboda narodu!
Filed Under: Актуелно

POVAMPIRENE ČETNIČKE HORDE MARŠIRAJU BANJALUKOM

Tokom obeležavanja Dana Repulike Srpske 09.01.2022. godine iz usta pripadnika SAJ Republike Srpske čula se sramna pesma koju osuđuje svaki progresivan čovek. Pesma čiji je jedan od refrena  „ Srba ima kao lista, nema više komunista“, dovoljno govori o ovoj tužnoj formaciji Specijalnih antiterorističkih jedinica Republike Srpske koja bi trebalo da je u službi celokupnog naroda Republike Srpske a ne samo poraženih izdajničkih snaga iz Drugog svetskog rata.

Još jednom se dokazala tačna tvrdnja da su žandarmerijske i policijske snage u kapitalizmu, ništa drugo do psi čuvari buržoazije i nacionalista.

Podsećamo da su za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, a samim tim i Bosne i Hercegovine, borbu protiv fašista i domaćih izdajnika svih boja i nacionala vodile jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije koje je u borbu povela slavna Komunistička partija Jugoslavije. U borbi protiv komunista i partizana aktivno su učestvovali  i zdušno pomagali Nemačkom i Italijanskom fašističkom okupatoru četnici, ustaše i balisti pevajući pesme sličnog sadržaja kao danas „specijalci“ iz redova SAJ-a. Tokom Drugog svetskog rata u redovima NOV i POJ, naročito u Bosni i Hercegovini najviše je bilo boraca srpske nacionalnosti.

Raspirivanje nacionalizma i šovinizma, te revizija istorije najviše odgovara sadašnjim buržoaskim i antikomunističkim vladama u državicama nastalim na prostoru SFRJ. Milorad Dodik, bivši komunista a sadašnja „srbenda“ jedan je od niza političara i glasnogovornika koji na taj način opstaju na vlasti.

Ovoj ceremoniji, prisustvovali su i oni koji sebe smatraju ,,komunistima“ i potomcima komunista, lideri Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić i Pokreta socijalista Aleksandar Vulin koji su sve to mirno posmatrali. Još jednom su dokazali da su odavno izdali komunističku ideju a da se Tita i komunista sete samo uoči izbora.

Najoštrije osuđujemo sramno ponašanje pripadnika SAJ Republike Srpske i njihovih nalogodavaca.

 

Smrt fašizmu- sloboda narodu!

Filed Under: Актуелно

ДОГАЂАЈИ У КАЗАХСТАНУ

Из угла Сергеја Скворцова, Генералног секретара КПСС
Пре неколико дана извештавали смо о локалним протестима на западу Казахстана, али су се убрзо ови протести проширили широм земље. Догађаји су се развијали изузетном брзином – као што се, узгред, дешава у периоду револуционарних промена. Али да ли се ово може назвати револуцијом?
Да, ово је права буржоаско-демократска револуција, иако може остати, како историчари кажу, „недовршена“. За неколико сати, стара власт је почела нагло да се руши. На западу земље, као резултат мирних неодређених митинга, читави градови су дошли под контролу демонстраната, али су у историјској престоници и највећем граду земље, Алма-Ати, почели насилни сукоби, у којима су активно учествовали декласирани елементи. Заплењена је и уништена регионална администрација, седиште владајуће партије – аналога Јединствене Русије – и стара резиденција председника Казахстана.
У Алма-Ати још увек влада анархија – званичници су побегли или прешли на страну побуњеника, док локалне полиције и полиције за нереде, предају део свог оружја демонстрантима. Тзв ” демонстранти” су уништили многе радње, чује се пуцњава.
Све ово јако подсећа на фебруарске догађаје из 1917. године у Петрограду, али са једном битном разликом – тада Петроград није био историјска, већ, рекло би се, оперативна престоница. У Казахстану, у садашњој престоници, која се после бројних преименовања сада зове Нур-Султан, власти и даље не прете, иако се и тамо протести настављају.
Ипак, губитак највећег града у земљи (чему морамо додати и губитак контроле над још неколико регионалних центара и масовне штрајкове који су парализовали значајан део привреде) био је од стратешког значаја. А да није било појаве трупа ЗНД-а, могло би се слободно рећи да је Токајевљев режим у веома тешкој, ако не и очајној ситуацији. У ствари, сам захтев за војном помоћи говори да је Токајев управо на овај начин проценио ситуацију.
Али зашто су се силници, који су до сада били поуздан стуб режима, тако брзо показали неодрживи? Неки руски аналитичари мудро тврде да су били, кажу, под јаким утицајем „двовласти“, када није било јасно ко је главни у земљи – нови председник или стари. Па, можда су међуклански обрачуни заиста одиграли улогу.
Међутим, у много већој мери су утицали неспремност да се одбрани власт, што изазива опште незадовољство (безбедносне снаге такође не живе на Месецу), као и неповерење да се протестима може успешно одупрети. Пре три деценије, један познати генерал милиције ми је рекао да се ниједна интервентна полиција неће супротставити активној маси хиљада људи, ма колико обучени били њихови борци.
Ни Токајев није могао да рачуна на своју војску – пријављено му је да је војска непоуздана. Заправо, војска, ако, наравно, нема своје политичке амбиције, обично се не меша у такве догађаје – војска ће остати неопходна свакој власти, а нико посебно не жели да ризикује зарад непопуларног режима. . Тако да је морао да тражи помоћ споља.
Уговор о колективној безбедности не предвиђа помоћ у сузбијању „унутрашњих непријатеља“. Стога је, да би оправдало садашњу, заправо, незакониту одлуку, руско Министарство спољних послова издало још једно апсурдно саопштење, најављујући протесте у Казахстану као „споља инспирисан покушај да се насилним, уз помоћ обучених и организованих оружаних формација, подрива безбедност и интегритета државе“. Руска државна пропаганда већ неколико дана изиграва ову тезу, тврдећи да су протесте организовали или САД и остатак Запада, или исламисти, и оптужујући њихове учеснике за русофобију.
На протестима се, заправо, још нису чуле русофобске и исламистичке пароле. И нико у Казахстану није започео никакве унапред планиране протесте. Огорчење нису изазвале неке спољне терористичке снаге, већ антинародна политика власти. Подизање старосне границе за одлазак у пензију, висока инфлација, строге рестрикције због корона вируса, колосална социјална неједнакост , корупција, самовоља – све је то озбиљно нарушило рејтинг владе, који је прошле године износио само 20 одсто.
А дуплирање цена течног гаса (и то у јеку новогодишњих празника), који се тамо користи не само за аутомобиле, већ и за грејање, била је кап која је прелила чашу, после чега је дошло до „социјалне експлозије“ или, на руском, побуна. Иначе, према резултатима новијих социолошких студија потпуно је погрешно израчунато, али се надлежни на њих нису обазирали.
Руски државни пропагандисти пишу о високој организацији протеста и утицају на њих споља, понекад наводећи неке апсолутно смешне аргументе. Па, на пример, демонстранти постављају не само економске, већ и политичке захтеве. Али развој економских захтева у политичке је неизбежна ствар, како је о томе писао Владимир Иљич Лењин. А то што су неке стране специјалне службе организовале, на пример, радничке протесте у Жанаозену, са којих су почеле протестне акције широм земље, просто је смешно. О таквим стварима могу да причају само они који никада ништа нису организовали. Што се мене тиче, као човека који већ пола живота одржава јавне акције, савршено је јасно да ниво организованости протеста у Казахстану једноставно је непостојећи. Хаотично трчање улицама, неселективни напади на административне зграде, добровољно напуштање заплењених објеката (као што је аеродром Алмати) – све то указује на одсуство унапред планираних планова и ауторитативних лидера. Или снимите широко распрострањени видео који показује како се оружје дели случајним пролазницима. Зашто је то потребно ако наводно имате хиљаде и хиљаде обучених бораца?
Једино опозиционо тело које се помиње у штампи, Независни координациони штаб у Алма-Ати, очигледно не представља никога и не ужива никаква овлашћења. Исто важи и за одбеглог олигарха Мухтара Абљазова, чији утицај негира чак и казахстански амбасадор у Москви.
Сходно томе, не постоји јединствена усаглашена листа захтева за целу земљу. Захтеви радних колектива су углавном социјални: повећање зарада за 100%, укидање резултата „оптимизације“, тј. отпуштања радника, побољшања услова рада и слободе синдикалног деловања. На многим митинзима скандирали су „Деда, одлази!“, мислећи на Назарбајева. Али само је митинг у Жанаозену формулисао разумљиве политичке захтеве: оставку свих званичника Назарбајева (у почетку су тражили оставку Токајева), враћање Устава из 1993. и придружене слободе за стварање партија, синдиката, ослобађање политичких затвореника и окончати репресију. То су већ класични захтеви карактеристични за буржоаско-демократску револуцију.
Заправо, протести су могли бити само спонтани. Уосталом, ауторитарни режим Назарбајева је деценијама газио политичко поље, потпуно уништивши сваку политичку опозицију. У Казахстану, као и у Русији, „горе“ су искрено веровали да „дубоки људи“ нису способни да протестују без „подстрекача“ – домаћих или страних. Зашто су тако мислили није јасно, али сада је већ јасно да су погрешили. Не сумњам да су, када су немири почели, казахстанске власти искрено зажалиле због одсуства ауторитативне опозиције способне да контролише изгреднике. Али авај – такве опозиције сада у Казахстану нема.
Иначе, управо је то разлог бројних погрома – погромце једноставно нема ко да обузда (поготово што се упорно шушка да су власти пуштале злочинце из затвора да би дискредитовали протесте). Истина, последњих дана било је извештаја о покушајима демонстраната да успоставе „револуционарну законитост”, али можда је касно.
Не треба се заваравати – чак и са „чистом“ победом буржоаско-демократске револуције у Казахстану, власт би припала онима који могу брзо да се организују, односно неким групама повезаним са великим бизнисом. Ипак, то би дало прилику да сасвим слободно раде и радничке организације, које би брзо добиле политичку тежину.
Међутим, уз присуство трупа ЗНД-а, таква победа постаје готово немогућа. Истина, још није јасно какву улогу могу да имају, осим психолошке – по свему судећи, одлуке ће се доносити у складу са ситуацијом. Иначе, према Уговору о колективној безбедности, мировне снаге су позване, пре свега, да „прате испуњавање услова примирја и споразума о прекиду ватре”, као и да „раздвоје сукобљене стране”. што у овом случају звучи прилично чудно.
А Лукашенков предлог казахстанској опозицији звучи апсолутно фантастично – не, не да се предају, већ да седну за преговарачки сто са Токајевим, са којим је сасвим могуће постићи договор (Токајев је овај предлог одмах одбио).
Ипак, након што је позвао у помоћ стране трупе (иронично, јерменски лидер, који је и сам дошао на власт као резултат масовних протеста, најавио је увођење трупа у Казахстан), Токајев је у сваком случају пао у снажну зависност од руског руководства.
Наравно, Путин га неће спречити да се ослободи клана Назарбајева, али неке системске трансформације могу захтевати одобрење. И није чињеница да ће Путин дати такав споразум – он политику сматра нечим попут јефтиног маскенбала.
Иначе, Токајев је испунио првобитне захтеве демонстраната. Уклонио је Назарбајева (иронично, кршећи закон) са последњег места које му је дало стварна овлашћења – председника Савета безбедности – а чланови породице Елбаси, и рођаци и многи „комерцијални пријатељи“, побегли су у иностранство. Влада се смењује, један по један бивши Назарбајевљеви сарадници се смењују са дужности.
Испуњени су и многи економски захтеви – цена гаса је још нижа него пре 1. јануара, уведена је регулација цена горива, значајних прехрамбених производа, стамбено-комуналних услуга итд. Ипак, за дугорочну стабилизацију ситуације у Казахстану потребне су управо системске промене, без којих се не могу отклонити дубоки узроци незадовољства – како кажу, „ресетовање“ власти. Ове промене би могле бити покренуте ванредним изборима, о којима је било речи пре неколико дана. Чак и ако се спроводе апсолутно поштено, власти нису у опасности – опозиција једноставно неће имати времена да се организује.
Ипак, будућност Токајева је помрачена самом чињеницом да тражи помоћ од Русије. Осим тога, мање или више продужено присуство руских трупа ће ојачати позицију националиста и утицати на становништво које говори руски (које, иначе, практично није учествовало у протестима) – посебно ако трупе ЗНД заиста учествују у сукобима са демонстрантима.
У међувремену,под изговором извођења “антитерористичке операције” долази до окрутне одмазде над демонстрантима. Да, видимо да су декласирани, криминални елементи, па чак и, вероватно, неки прави терористи искористили народне протесте, али у садашњој ситуацији наредба „да се отвори ватра без упозорења“ доводи до бројних жртава међу невиним људима.
У име руководства КПСС поново изражавам солидарност са радничким покретом Казахстана, сматрајући неприхватљивим мешање борбе радника са необузданим акцијама провокативних, исламистичких и националистичких снага. Методом организовања погрома и зверстава се дискредитује раднички покрет у многим земљама света. Захтевамо од власти Казахстана да не дозволе репресије над народом, ослобађање свих политичких затвореника, слободу деловања синдиката и политичких организација.
Догађаји у Казахстану ће, наравно, утицати на Русију. Улазак трупа ЗНД био је предодређен не само критичном ситуацијом у самом Казахстану. На основу своје логике, уочи руско-америчких преговора о безбедности, Путин једноставно није могао да не удовољи захтеву Токајева – уосталом, тада се испоставило да Русија захтева да не распоређује снаге НАТО-а на територијама које сама није у позицији да контролише.
У случају стабилизације ситуације у Казахстану (а након увођења трупа ЗНД-а, локалне снаге безбедности су оживеле и почеле активно „чишћење“), ауторитет руског руководства међу лидерима постсовјетских земаља па чак и на међународној арени у целини ће се јасно повећати. Међутим, у Русији операција ни сада није популарна, а ако међу нашим војницима буде губитака, ауторитет руске владе ће још више пасти.
Постоји још један важан унутрашње политички моменат. Догађаји у Казахстану су се испоставили као потпуно и веома непријатно изненађење за руско руководство. Чињеница је да је много тога слично и у Русији и у Казахстану – и систем власти, и структура привреде, и друштвено-економски проблеми. Штавише, према сведочењу шефа Еха Москве, господина Путина, Назарбајев је изгледао скоро као узоран владар. Веровало се да је, између осталог, успешно решио проблем транзита – пренос власти на наследника.
Сада се показало да то није тако. У руском „врху“ потребно је или признати банкрот постојећег система власти, или за све окривити Транзит, што већ раде судски „аналитичари“. Познавајући руску „елиту“, може се поуздано предвидети да ће највероватније бити изабрана друга опција. Мало је вероватно да ће се лекција извући из догађаја у Казахстану. То значи да би чак и разговори о преносу власти требало да престану у блиској будућности. Могуће је и даље “затезање матрица”. Нажалост, тада ће проблеми земље бити само увучени унутра.
Filed Under: Актуелно

СИТУАЦИЈА У КАЗАХСТАНУ- “КОЗМЕТИКА” НЕЋЕ ПОМОЋИ, ПОТРЕБНЕ СУ ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕ

Преносимо саопштење Централног комитета Руске комунистичке радничке партије (бољшевика) у оквиру КПСС поводом дешавања у Казахстану

 

Казахстан је погођен највећим протестима од постсовјетског доба. Почели су у области Мангистау и граду Жанаозен након што је цена течног пропан-бутан гаса скочила са 60 тенге (10 рубаља) на 120 тенге (21 рубља) по литру на бензинским пумпама 1. јануара. Нафташима су се придружили и други радни колективи на митинзима, који су постављали своје захтеве за повећање плата од 100%, укидање резултата оптимизације, побољшање услова рада и слободу синдикалног деловања.

Демонстранти су тражили оставку председника и владе Републике Казахстан, као и оставку Нурсултана Назарбајева, председавајућег Савета безбедности Казахстана. Ови захтеви су били у потпуности испуњени већ 5. јануара. У самом Жанаозену, радници су на свом митингу формулисали нове захтеве – оставку садашњег председника и свих функционера Назарбајева, враћање Устава из 1993. године и с тим повезане слободе оснивања партија и синдиката, ослобађање политичких затвореника и крај репресијe. Радничка борба је тако добила политички садржај.

Полиција у неким градовима стаје на страну народа, што доказује да су протести заиста масовни. Истовремено, постоје јасни покушаји буржоазије да преузме контролу над народним протестом и претвори га у још једну „револуцију у боји“. Мухтар Абљазов, истакнута опозициона личност са корупционашко-криминалним трагом, позива демонстранте да координирају своје акције са његовим штабом са седиштем у Украјини. Појављују се групе провокатора, гађају медицинске установе и кола хитне помоћи, пребијају лекаре и блокирају болнице.

Буржоазија поново покушава да савлада народни протест. Они желе да искористе ситуацију да додатно поробе раднике Казахстана и промене политички вектор земље. Претворити је у националистичку државу, где нема места за друге националности, где је становништво неписмено и покорно експлоататорима. Капиталистички кланови западног Казахстана нису задовољни својим положајем, када, налазећи се у ресурсним регионима, немају онај део прихода и утицаја на политику земље на који би могли да рачунају.

У превирањима у Казахстану могу бити најмање три спољнополитичка интереса – поред САД и Турске, која све чешће објављује своје посебне претензије према турском свету, Велика Британија је појачала своје операције у Централној Азији. Британија је, штавише, један од три највећа инвеститора у Казахстану, богатом минералима и налази се у центру континента. Све горе наведене стране силе имају велико искуство са националистима у Казахстану. А њихов интерес да се активно мешају у процес је зато што су важни разговори заказани за 10-13. јануар, као и састанак Савета Русија-НАТО о безбедносним гаранцијама за Русију од Сједињених Држава и НАТО-а.

Потези казахстанске владе и председника личе на покушај да се ухвати воз који креће. Корени садашње кризе и конфронтације постављени су још 2019. године, када је Казахстан почео фазни прелазак на тржишно трговање енергијом, а велика је вероватноћа да је криза била предвиђена у јесен 2021. године, када су штрајкови и протести трајали готово без прекида. Потпуна транзиција на тржишне цене горива уследила је почетком 2022. године – баш када су светске цене гаса достигле врхунац. Чињеница да такав догађај неће проћи незапажено било је довољно лако прочитати: према званичној статистици Казахстана, од 2019. до 2021. године број  возила на течни природни гас ( ТНГ ) у земљи је порастао за више од 2,5 пута; У складу са тим је порасла и потрошња ТНГ-а, што није било надокнађено растом обима производње. Наравно, ситуација са енергентима, далеко од тога, није једини разлог који је изазвао овако велике протесте. Постоји огроман број нерешених друштвених и економских проблема. Људи су незадовољни доминацијом Назарбајевског клана, драстичним јачањем рестриктивне политике и новим мерама везаним за Ковид-19 – принудном вакцинацијом, великим казнама за физичка лица и огромним казнама за правна лица за непоштовање ограничења, као и увођењем пореза на специјална добра. – све је то акумулирало одбојност Казахстанаца према политици буржоаских власти Казахстана.

Ситуација у земљи је критична, судећи по томе што је председник Токајев већ два дана након почетка масовних протеста изјавио: актуелне казахстанске власти више не могу саме и мирним путем да се носе са протестом. Стога је уложио у насилно сузбијање протестних говора. Тим пре што је за то добио добар изговор у виду погрома и нереда који су се десили у земљи. Касим-Жомарт Токајев је рекао: „ Ослањајући се на Уговор о колективној безбедности, данас сам апеловао на шефове држава Заједнице независних држава  да помогну Казахстану у превазилажењу ове терористичке претње. Другим речима, проглашавањем побуњеног народа терористима, он покушава да искористи Мировне снаге ЗНД-а да подрже његов план да се силом разбије побуњени народ. Председник Токајев је 7. јануара рекао да је наредио снагама безбедности да отворе ватру на побуњени народ. „Терористи и даље оштећују јавну и приватну имовину и користе оружје против грађана. Дао сам наређења агенцијама за спровођење закона и војсци да пуцају да убијају без упозорења“, рекао је он.

Констатујемо, да је дата криза настала услед неспремности и неспособности буржоаске власти Казахстана, која је током десетина година давала богатство земље на грабежљиву експлоатацију компанијама, у којима водећу улогу заузима страни капитал, да водити дијалог са народом, са радним људима Казахстана. Ова корумпирана, антинародна политика није могла да не доведе до оваквих последица. Казахстанским властима сада не помажу козметичке поправке у виду смене владе и оставке Назарбајева, као и замрзавање цена гаса на 180 дана и изјаве председника Токајева о „плану реформи“. Неопходан је ремонт и обнова земље. Пре свега, вратити национално богатство у руке народа и обезбедити му пристојан живот.

А за народ Русије, устанак у Казахстану је живописан пример практичне примене преамбуле Декларације УН о људским и грађанским правима усвојене 1948. Ако власти не желе да чују народ, тлаче га и не слуша њихове захтеве, власт ће пожњети буру, која ће помести њихову нељудску, антинародну, буржоаску моћ, која се заснива само на бајонетима и тољагама.

Руска комунистичка радничка партија (бољшевици) као део КПСС подржава Социјалистички покрет Казахстана и праведну борбу казахстанског народа и нада се да ће радници имати довољно пролетерске будности и безбрижности да не иду уз буржоазију.

Изјављујемо да су најважнији део устанка казахстанског народа, његова суштинска разлика од такозваних „обојених револуција“, штрајкови казахстанских радника, о чему масовни медији радије ћуте. Данас они који су навикли да манипулишу јавним мњењем скрећу пажњу јавности на вандалске, националистичке, хулиганске и друге чињенице које се посебно надувавају у буржоаским медијима како би се дискредитовао устанак казахстанског народа. Међутим, главна карактеристика казахстанског  устанка је политички став радничке класе у Казахстану. Пре 10 година, режим сада свргнутог Назарбајева стрељао је казахстанске раднике у Жанаозену. А данас је радничка класа Казахстана та која је коначно започела процес уклањања Назарбајева и његовог клана са власти.

Желимо да упозоримо да ће сваки покушај насилног потискивања казахстанских радника довести само до интензивирања борбе, која се неће добро завршити ни за једну антирадничку, антинародну моћ. Сматрамо да је неопходно експедитивно сазвати проширени састанак Пленума ЦК КПСС о питању „О стратегији комунистичког и радничког покрета на постсовјетском простору у савременим условима“. У овом тешком времену за сав народ Казахстана изражавамо солидарност са стотинама хиљада казахстанских радника који су ушли у штрајк са политичким захтевима. Херојски поступци казахстанских радника постаће пример политичке храбрости и извор револуционарне инспирације за раднике свих бивших совјетских република и целог света.

– Руке даље од радника Казахстана!

– Срамота за убице радника!

– Живела радничка солидарност!

– Живео радни народ Казахстана!

– Живела социјалистичка револуција!

Filed Under: Актуелно

SEĆANJE NA VELIKOG KOMUNISTU

06.01.2019.-06.01.2022.

Prošle su tri godine od smrti druga Svetozara Markanovića, predsednika Komunista Srbije i velikog borca za komunizam i socijalnu pravdu. Kao vrlo mlad omladinac, sa nepunih 14 godina, stupio je u redove Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u rodnom Drvaru. Ubrzo stupa u redove SKOJ-a a kraj rata i oslobođenje zemlje dočekao je kao pratilac narodnog heroja Avda Huma. Oktobra 1948. godine primljen je u Komunističku partiju Jugoslavije.

Posle rata, završio je Elektrotehnički fakultet, a zvanje magistra tehničkih nauka stekao je 1974. godine. Bio je na mnogim odgovornim dužnostima od direktora OOUR “Elektroenergetika” do pomoćnika generalnog direktora EDB.

Tokom čitavog radnog veka društveno je aktivan u SKJ i u organima Radničkog samoupravljanja. Do kraja života ostao je dosledan komunističkoj ideji. U tom smislu, bio je nepokolebljiv prema Socijalističkoj partiji Srbije i svima onima koji su izdali ideju komunizma.

Kao veliki Jugosloven, na njegovu inicijativu osnovan je Koordinacioni odbor komunističkih i radničkih partija sa prostora SFRJ, a prve dve godine nalazio se na mestu predsedavajućeg.

Odlaskom druga Svetozara Markanovića, ostao je nenadoknadiv gubitak za Komuniste Srbije i komunistički pokret uopšte.

Njegovim putem nastavljaju članovi partije Komunisti Srbije kao i svi ostali komunisti koji ideju komunizma iskreno nose u srcu.

Filed Under: Актуелно

63 ГОДИНЕ КУБАНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Првог јануара 1959. године тријумфовала је кубанска револуција. Tри године раније устаници, њих 82, искрцали су се на кубанску обалу у јахти „Гранма“ 2. децембра 1956. године. Грамна са 82 герилца из Покрета 26. јул испловила из Тукпана у Мексику до источних обала Кубе да започне Кубанску револуцију. Кубански народ, уморан од тога да и даље буде јазбина Американаца на Карибима и засићен америчким марионетским диктатором, кренуо је да се бори и протера тиранина са острва. Народ је желео да поврати свој суверенитет и за то је било неопходно протерати Батисту, међутим, све до упада побуњеника Покрета 26. јул, није било правог револуционарног покрета који је водио народ ка преузимању власти на Куби. Револуционари предвођени Фиделом и Раулом Кастром, Ернестом Че Геваром, Камилом Сјенфуегасом и Хуан Мануел Маркесом показали су Кубанцима способност герилаца да побољшају услове живота становништва. Сијера Маестра је послужила као катализатор револуционарног покрета који је користио сељацима и мештанима кроз третман и помоћ коју су добијали од герилаца. Герилци су донели небројена побољшања за већину Кубанаца и мало по мало, битку за битком, увек на страни народа, побуњеници су успевали да поразе Батистину војску све док нису заузели цело острво и протерали диктатора са Кубе. Од тада су Кубанци морали да опстану у капиталистичком окружењу које је непрестано угрожавало острво. Међутим, Куба је била и јесте достојанствена а кубански народ борбен народ који ће увек бити испред империјализма. Лако је критиковати рад Фиделове револуционарне владе, међутим, Куба је успела да се одупре и напредује уз економску блокаду коју су увеле Сједињене Државе. Куба је дала пример и показала се као светионик за многе револуционаре у свету.
Filed Under: Актуелно

ČESTITKE BRATSKIH KOMUNISTIČKIH I RADNIČKIH PARTIJA

Filed Under: Актуелно

NOVOGODIŠNJA ČESTITKA

Svim komunistima i progresivnim građanima sa prostora SFRJ, koji baštine tekovine socijalističke revolucije i antifašističke borbe želimo srećnu Novu 2022 godinu te puno uspeha u borbi protiv kapitalizma!

Filed Under: Актуелно

РАСПАД СССР ПРЕ 30 ГОДИНА БИО ЈЕ НЕЛЕГИТИМАН

25. децембра 1991. године, по налогу тадашњег председника СССР-а, спуштена је совјетска црвена застава која се вијорила над Кремљом, а сам Горбачов је најавио оставку. Остао је доследан себи, и то последњи пут избегавајући борбу, иако је потребан број посланика гласао за сазивање ванредног конгреса народних посланика СССР.
Овај конгрес, који је требало да поништи Бјаловјешку заверу, могао се ослонити на врло чврсте правне основе. И то нису само резултати свесавезног референдума од 17. марта 1991. године, када се три четвртине бирачког тела изјаснило за очување СССР-а. Постојала је и одлука Одбора за уставни надзор (сада његове функције обавља Уставни суд Руске Федерације),
који је директно разматрао Бјаловјешки споразум и прогласио га неуставним.
Ако не улазите у правне суптилности, онда укратко, суштина тврдњи Уставног надзорног одбора била је да три републике, чак и да су једном потписале Уговор о Савезу, не могу самостално да одлучују о питању распуштања Савеза. Зашто? Пошто је Уговор о Савезу престао да важи у тренутку доношења Устава СССР-а из 1924. године, тако да РСФСР, Украјинска ССР и Белоруска ССР више нису имале никаква посебна овлашћења у том погледу. Требало је питати за мишљење друге републике (а Централна Азија и Казахстан су биле против), што тада нико није учинио, а уопште о таквим питањима је требало да одлучује врховни орган власти – Конгрес народних посланика СССР-а.
Да ли је Савез могао да се сачува? Заиста, чак ни логика капитализма уопште није захтевала уништење једне државе. Мислим да би било такве шансе да је Горбачов именовао Назарбајева за премијера (а ово питање се заиста разматрало). Не знам да ли би Савез остао социјалистички, али је могао да опстане – Назарбајев не би предао власт без озбиљне борбе. Авај, господин Горбачов је показао своју карактеристичну неодлучност по овом питању и оклевао је док није било прекасно.
Након тога, одлуку Уставног одбора за надзор је заправо потврдила Државна дума Руске Федерације, која је донела резолуцију у којој се наводи да је Бјеловешка завера која је ликвидирала СССР неважећа. Дакле, правно, Совјетски Савез наставља да постоји.
Али то уопште не значи да ће садашња власт, из неког разлога уплашена сопственом сумњом легитимитета, некоме добровољно уступити овлашћења. Ово се не дешава у животу. Како је писао Владимир Иљич Лењин, „закон није ништа без апарата који је способан да спроведе поштовање норми права“. То се у потпуности односи и на правно постојање Савеза, што је само предуслов за његову стварну рестаурацију. У политици све одређује однос снага, који до сада не иде у прилог присталицама препорода СССР-а. Али ако будуће руководство Русије постави себи задатак да обнови Совјетски Савез, онда ће сви правни инструменти бити у његовим рукама.
Али да ли је потребно обновити Савез? Уосталом, није мали број оних који су уверени да је Русија тада хранила све – укључујући, узгред, и Украјину, која је у ствари била један од донатора синдикалног буџета. Више од годину дана мрежама кружи лажњак, где су, из неког разлога, изражене у доларима (док су не само током совјетске ере, већ и непосредно након тога – чак и у балтичким државама – биле у оптицају само совјетске рубље ), скинуте са плафона, апсурдне фигуре јасно показују како су „хабаџије” наводно “прождирали”Русију.
Па, богатији региони су помагали сиромашнијим (иако, наравно, не у лудим размерама које сада приказују националисти). Иста ствар се дешава сада у Русији – као, у ствари, и у свакој држави. Поента је, међутим, да су такве ствари биле више него надокнађене, и то не само стратешки, већ и чисто економски.
Нећу овде детаљно развијати идеју о таквом концепту, који је вероватно превише апстрактан за многе, као обим тржишта – иако је ово сасвим реална ствар. Могу само да кажем да производња често постаје исплатива само са одређеним обимом производа. И да ли га је много лакше продати – у други регион своје државе или у другу земљу, чак и врло, веома пријатељску? Одговор је, мислим, очигледан.
Постоје и многи други аспекти. На пример, у субвенционисаној Узбекистанској ССР произведена је огромна већина совјетског памука, који се испоручивао у друге републике, а углавном у Русију, наравно, по домаћим ценама. Након што је Узбекистан, под снажним притиском Јељциновог руководства, био приморан да се осамостали, цене памука који се испоручивао у Русију врло брзо је достигао светске цене, које су вишеструко порасле, а онда се овај памук више није испоручивао у потпуности – испоставило се да је Узбекистану исплативије да га прода међународним монополима.
Као резултат тога, лака индустрија Русије је практично престала да постоји, а губици које је претрпела руска економија испоставили су се много већи од субвенција које су некада биле додељене Узбекистану.
А сличних примера има доста. На крају крајева, совјетска привреда је била јединствен национални економски комплекс, тако да је распад економских веза имао веома болан утицај на многе њене везе. Према прорачунима многих економиста, све совјетске републике су од овога изгубиле и до 50 одсто БДП-а.
Али то су само чисто економски губици. И како да меримо стратешке губитке, коначно, чисто људске губитке?
Не треба слушати разговоре попут оних који, кажу, „ко није зажалио за распадом СССР-а, нема срца, а ко хоће да га обнови, нема памети” (или о томе како је Лењин „подметнуо атомску бомбу под СССР”). Совјетска федерација је била оптималан облик државног уређења не само за нашу земљу, већ и за све вишенационалне земље, комбинујући неопходан степен централизације са могућношћу свестраног развоја народа који је насељавају. Да, ово је захтевало јак ауторитет. Али где то није потребно?
Зато КПСС, подржавајући све облике интеграција на постсовјетском простору, сматра да је неопходно да се потпуно обнови јединствена савезна држава, да се поново уједини наша вештачки подељена Отаџбина. Уверени смо да ће се то дефинитивно догодити.
Сергеј Скворцов
Генерални секретар КПСС
Filed Under: Актуелно