PORATNI MILIONERI


Odakle potiče Vučićeva i Đinđićeva simpatija prema Milanu Stojadinoviću kao najboljem srpskom političaru? Možda zbog načina na koji se obogatio.
Najveću aferu u Jugoslaviji od 1918. do 1941. godine predstavlja “afera s ratnom štetom”, koja pripada dr. Milanu Stojadinoviću kao ministru finansija. U toj aferi učestvuju banke, kao saradnici ministra finansija, industrijalci i trgovci, pa čak i sam kralj Aleksandar. Berzanskim transakcijama banke i trgovci došli su do milionskih profita, dok su industrijalci pomoću obveznica dva odsto rente ratne štete na lak i jeftin način dobili na račun reparacije materijal, mašine i instalacije za fabrike. Stvarno oštećeni građani za vreme rata nisu obeštećeni. Na račun reparacije stvoreni su novi poratni milioneri, a ugovori o miru, Versajski i Senžermenski, bili su izigrani. Pošto Nemačka ni ekonomski ni finansijski nije mogla da plati saveznicima kao državama, naknadu za troškove rata, u Versaju je usvojeno rešenje koje priznaje naknadu štete samo privatnim licima, oštećenim građanima Francuske, Belgije, Srbije i Crne Gore. Ove odredbe o miru izigrane su od Kraljevine SHS Zakonom o ratnoj šteti i obveznicama dva odsto rente ratne štete koje su glasile na donosioca i tako postale hartije od vrednosti vrlo pogodne za bankarsko-berzanske špekulacije i trgovačke transakcije.
U Ugovoru o miru stajalo je precizno da se ratna šteta dosuđuje građanima Kraljevine SHS u zlatnim francima( 5,5 milijardi ), međutim Kraljevina SHS donosi zakon o ratnoj šteti i obveznice dva odsto rente ratne štete, pa se pojavljuje kao poverilac za reparacije od Nemačke za šta nije imala legitimaciju. Ova greška buržoaske radikalsko-demokratske vlade iskorišćena je prvo od Nemačke kojoj je bilo u računu da plati sve u naturi, starim mašinama i starim materijalom, a sebi da obnovi industriju modernim mašinama.
Ovu grešku iskoristili su i Stojadinović, ministri i bankari kao špekulanti i industrijalci koji su stekli stotine miliona, iako nisu bili oštećeni, jer mnogi za vreme rata nisu ni postojali.
Afera sa “ratnom štetom” sastoji se iz niza berzansko-špekulativnih transakcija iz kojih su pojedine banke i bankari formirali ogromne kapitale, a ministri bogatstva.
Tako je na račun reparacije u Beogradu podignuta fabrika hartije Milana Vape, koja pre rata nije ni postojala, već je bila kartonska radionica za koričenje knjiga.
U Leskovcu je pre rata postojala radionica gajtana braće Teokarević, da bi uz pomoć kuma ministra pravde Laze Markovića postala jedna od najvećih i najmodernijih fabrika na Balkanu.
Milan Stojadinović je kao ministar finansija radio na ratnoj šteti i jačanju državnih hartija od vrednosti, a naročito “obveznicama dva odsto rente ratne štete”,koje su na berzama bile naturane ispod vrednosti. Obveznice su na tržištu kupovane i prodavane od 100 do 120 dinara, iako je nominalna vrednost bila hiljadu dinara komad. Da bi izazvao skok vrednosti obveznica, upotrebljava zakonske mere ali prethodno obaveštava saradnike da kupe velike količine istih. Cene su na berzi za kratko skakale na 500 dinara po komadu a špekulanti bi zaradili oko 500 miliona dinara.
Verovatno je Milan Stojadinović za Aleksandra Vučića i Zorana Đinđića najbolji srpski političar svih vremena zbog načina na koji se ” snašao “.