Objavljujemo tekst druga Đeze Olajoša koji nijedan naučni časopis u Srbiji nije hteo da objavi.
U kakvom su stanju danas naša još uvek plodna zemljišta i kako (da) brinemo o tome?
Činjenica je da ne možemo da opstanemo bez plodnosti zemljišta, ali i pored toga malo brinemo o tome da održimo plodnost bar na istom nivou koji je sada.
Od plodnosti zemljišta nam zavisi zdravlje, život, ekonomsko stanje, pa čak i razvoj privrede.
U godinama posle drugog svetskog rata kada je naša industrija bila razrušena, pa skoro da nije ni postojala, poljoprivreda nas je izvukla iz najveće bede. Naše se privredno stanje otada popravilo, razvili smo industriju i privredu. Međutim sada imamo opet razrušenu i nerazvijenu privredu u odnosu na stanje od pre oko 30 godina. Opet očekujemo od poljoprivrede da nas izvuče iz krize. Međutim, stanje plodnosti zemljišta je sada mnogo lošije, nego što je to bilo pre oko 60 godina. Pored toga i društvena gazdinstva su nepotrebno i –veoma štetno za celo naše društvo, razrušena.Stočni fond nam je takođe jako opao… Daleko smo od toga da na gazdinstvima imamo toliko stoke da to podmiri zakon propisan još u socijalizmu: bar jedno uslovno grlo po hektaru.
Pokušajmo sada da razumemo sve ovo što je do sada rečeno. Zemljište nam je dobrim delom propalo?
Stavimo sada na stranu i sasvim odbacimo sva naša dosadašnja pogrešna svhatanja o plodnosti zemljišta, naročito to da je plodnost sporedna stvar, pa i to da će zemljište biti plodno još i hiljadama godina, i pokušajmo da vidimo istinu o tome.
Ako putujemo bilo čime ili hodamo kroz atar i posmatramo predeo, u rano proleće, kada je još zemljište nepokriveno usevima videćemo da naš černozem nije svuda crne boje.Primetićemo blede fleke. Te fleke su danas već ponegde i jako blede – skoro sasvim bele. Na tim mestima je kiša (ili druge vode) isprala humus.Zato su ta mesta izbledela. Pre oko 60. godina čak ni malo bleđih fleka nije bilo. Zemlja je bila crna svuda i gore (na uzvišicama), i dole (na nižim delovima). To zato znam jer sam tada tražio bleđe fleke da bi dokazao svojim školskim drugovima da i u Vojvodini postoji erozija.
Ako u letnje doba posmatramo biljni svet na strništima, videćemo da su ta mesta pokrivena korovima.Korovi prisutni u velikom broju, ali u malom broju biljnih vrsti. Te vrste su najćešće ambrozija, divlji sirak i palamida, vrste najotpornije na do sada upotrebljene herbicide. Nekadašnjeg velikog bogastva u biljnim i životinskim vrstama sada nažalost nema. Sada nam je jako opao živi svet, procenat humusa, broj korisnih mikroorgaizama, i dubina plodnosnog sloja je sve plića. Sve to znači da je nivo plodnosti zemljišta jako opao. Već do sada smo izgubili ogromno bogastvo, koje je bilo u zemljištima nekada jako dobre strukture. U strukturnim mrvicama se nekada akumuliralo mnogo više vode i hranjiva za biljke, koja su hranjiva korisni mikroorganizmi pretvarali u pristupačan oblik za biljke.
U poslednjim decenijama, naročito u poslednjih 20 godina veoma dobre osobine naših zemljišta su velikim delom izgubljene. Ko bi znao i mogao da proceni to ogromno bogastvo koje smo izgubili? Zato smo izgubili, što nismo znali da pravilno i očuvajući plodnost koristimo te velike prednosti što nam je priroda dala.
Samo što to videti nije lako, naročito onima koji sada čitav dan i skoro svaki dan rade za male plate. To je ogromno prostranstvo i u prostoru i u vremenu. I o brodu“Titanik“ su verovali da je toliko velik i tako napravljen da je nepotopiv, ali se i taj brod potopio 15. aprila 1912. godine.Kada se punio vodom na pojedinim delovima broda nisu znali da se brod topi i veselili su se…Zato treba da sada vidimo šta još možemo učiniti da bi spasli naš „brod“ –zemljište. Velika je razlika između plodnosti zemljišta i broda „Titanik“ u tome što su od vremena potopljenja, pa do sada ljudi napravili i veće i bolje brodove, ali onu savršenost koju je napravila priroda hiljadama godina, tojest onaj harmonični sklad između živih bića i zemljišta – što čini plodnost – čovek nikada neće moći da napravi. Neće moći na tolikim površinama. Pored toga neće znati da napravi to tako da se može ekonomično trajno i dobro gazdovati na tome.
Kako čovek ruši strukruru i plodnost zemljišta?
- Mehaničkim dejstvom, odnosno obradom;
- Hemijskim dejstvom ubijajući korisne mikroorganizme, tojest mineralnim đubrivima i otrovima, umesto primene organskih đubriva (stajnjaka, komposta) i biološke zaštite biljaka;
- Nepravilnim navodjavanjem, što ubrzava razlaganje humusa, naročito ako se pretera u intenzitetu navodnjavanja i količini vode;
- Nepravilnim smenjivanjem useva, odnosno nedostatkom primene pravilnog plodoreda.
Današnje stanje nauke je na takvom nivou da bi se mogli ti štetni uticaji da se svedu na minimum i tako umnogome spreči opadanje nivoa plodnosti. To znači da bi svi mi mogli biti mnogo bliže ka održivom korišćenju zemljišta. Greška je u tome što to ljudi ne znaju – i što je još gore – mnogi ni neće da znaju.
Ovde bi samo nabrojao neke od veoma korisnih pronalazaka, naučnih saznanja i stručnih iskustava, čijom primenom bi mogli da očuvamo zemljište i ekonomično gazdujemo:
Kombinovana ratarska mašina – Mandić (Mandića Stanka iz Sivca), mašina za gnječenje zrna biljaka (proizvodi se u Finskoj), pronalazci i naučna znanja u oblasti primene bioleške zaštite biljaka, kao i biološka đubriva, mnoga saznanja iz pčelarstva, ostvarivanje plana formiranja poljozaštitnih pojaseva, obrađivanje zemljišta isključivo samo pri optimalnom stanju vlažnosti (50-60% vlage od poljskog vodnog kapaciteta), potpuno isključivanje prskanja strništa herbicidima, širenje primene sistema za navodnjavanje kap po kapi navodnjavanja mikrorasprskivačima na što većim površinama, i još druga. Trebalo bi svaki od tih da se obrazloži, što bi zahtevalo više stranica. Trebalo bi imati u vidu da bez toga ne bi mogla da napreduje poljoprivreda. Zato to kažem, jer je sadašnji pravac razvoja poljoprivrede pogrešan, i ustvari postepeno uništava poljoprivredu, ali i zemljište i nas. Treba da primetimo da je sada na vilikim površinamaobrađenih velikim mašinama sve ekstenzivnija proizvodnja tojest po jedinici površine proizvodi se sve manje vrednosti. (Manji su i prinosi i kvalitet tih prinosa lošiji, mnoge mnogo vrednije biljke se ni ne gaje).
Na primer prinosi kukuruza u sušnim godinama (2012.,2013.,2015., 2017.) godinebili su katastrofalno niski baš na velikim parcelama, na takvim, koja već skoro dve decenije nisu đubrene stajnjakom. U istim godinama na mnogim manjim površinama, koje su površine redovno đubrene stajnjakom, postizali su srednje, mnogo bolje prinose. Zato treba pohvaliti bioproizvođače i manje proizvođače koji se brinu o održavaju plodnosti zemljišta.
Đeze Olajoš