Komunisti još nisu ustali. To je valjda očigledno. A zašto nisu ustali govore sledeća “opravdanja” izrečena od 1990. godine, ili dan nakon razbijanja SKJ. “Opravdanja” su izrečena na mnogobrojnim, dugotrajnim sastancima zarad ujedinjenja komunista u Srbiji (bez efekta):
–”Mi smo oni pravi, drugi su skrenuli sa linije”;
– “Mi smo čisti, drugi du se uprljali”;
– “Tito je dobro uradio do 1948, posle je grešio”;
– “Treba nam jedan jak lider”;
– “Možemo sami, drugi nam ne trebaju”, – itd.
Da li ste negde pročitali “radnik”, “borba”, “akcija”? Komunisti su uvek bili i stalno moraju biti na strani socijalno ugroženih, onih koji proizvode novu vrednost, onih koji su progresivni i kreativni, onih koji su antifašisti. A svih takvih ima mnogo danas u Srbiji, a mi komunisti nismo sa njima. Zašto?! Godine prolaze, snage su razdvojene, tavori se, dok se eksploatacija uvećava, neofašizam buja…(vidi “Zig hajl!” usred Beograda!) A šta se dešava ovde i sada, 2018. godine?
Nejednakost u svetu stalno se povećava. Jedan posto bogatih raspolaže sa imovinom koliku ima ostalih 99 posto čovečanstva. Činjenica je da 62. milijardera raspolaže imovinom kolika je imovina polovine čovečanstva. U 2017. godini jednom procentu najbogatijih pripalo je 82 posto profita, dok se 50 posto čovečanstva radovalo ako im se prihodi nisu smanjili. Od 2010. godine prihodi milijardera povećali su se 13 puta (!) dok se broj radnika povećavao svega za 2 posto godišnje (Podaci sa svetskog ekonomskog foruma u Davosu januara 2018. godine).
U Srbiji je na delu “spinovanje” da je raj, jer bez rasta BDP od najmanje 4 posto godišnje nema napretka. Zašto je trebalo (i kome) da se uništi industrija i privreda, da bi se sada sve to ponovo obnavljalo? Performanse Srbije su unazađene 50 godina: da li su toga svesne generacije rođene nakon ’90-ih? Nijedna zemlja u svetu nije se oporavila samo od stranih investicija, a kamoli unapredila. Ne subvencionira se i ne podstiče pokret “oslonca na sopstvene snage”.
Radnik u Srbiji (u širem smislu) nikada neće imati veću platu od 500 evra jer politika raspolaganja profitom u “šrafcigerindustriji” uvek ide ka tome da se nivo obrazovanosti radnika smanjuje. Dok mladi, a sada već i stariji iz Srbije odlaze u inostranstvo, ovde nije dobro. Ne odlaze oni samo radi većih plata, nego i zbog neizvesnosti, nesigurne budućnosti u Srbiji.
Istinska levica u Srbiji (a nje nema, ali ima njenih pristalica) morala bi da usvoji tvrdnju Dr Ljubodraga Simonovića (Ducija) da više nije bitna ideologija nego je pitanje opstanka čovečanstva i da se prema tome interaktivno postavi.
Pišem ovo, više nabacujem, zbog pobune zbog devastiranja radničkog i komunističkog pokreta u Srbiji. Sramota je svih komunista, bez obzira na to gde su članovi, da ni nakon 28 godina od razbijanja SKJ u Srbiji nije obnovljen njihov rad. Neću da budem salonski komunista. Nemojmo dozvoliti spolja (i iznutra) dirigovano totalno eliminisanje komunističkog i radničkog pokreta. Ujedinjenje i aktivno delovanje komunista u Srbiji očekuju eksploatisani i ugroženi građani Srbije. Već kasnimo i nemojmo više odugovlačiti. Istovremeno, ovo je i poziv svim istomišljenicima i onima koji prihvataju napred navedeno, sa uverenjem – da vreme komunista nije prošlo, ono dolazi i krenimo mu u susret sa:
“Ustani Radniče!”
“Jednom zauvek mi smo kazali svima, i onima koji huškaju sa strane i onima koji žale za onim što su nekad imali, da hoćemo da budemo sami gospodari u svojoj kući, da smo sposobni i da znamo da se podižemo privredno.” (J.B. Tito)
Olajoš Nađ Mikloš
“Komunisti Srbije” iz Subotice