Markovićev savremenik i saborac Vaso Pelagić ( 1838-1899 ), iako nije uspeo da oformi svoje vlastito učenje i svoju filozofiju, ima veliki značaj u ateističkom buđenju i revolucionisanju širokih narodnih masa koje su zahvaljujući njegovoj delatnosti u jednom drukčijem vremenu mnogo lakše prihvatili socijalističku revoluciju kao svoje oslobođenje. Delujući u raznim krajevima Jugoslavije, Pelagić je svojom pisanom i živom reči vatreno širio ideje socijalizma dugi niz godina, razvijajući u narodu osećaj pravednosti. Njegove mnogobrojne knjige i brošure iz oblasti socijalnih, zdravstvenih i prosvetnih pitanja unosile su svetlo razuma u najzabačenije kutke sela i jačale svest još nerazvijene radničke klase u jugoslovenskim zemljama.
Od svih Pelagićevih dela najviše je imala uspeha mala antireligiozna rasprava “Umovanje zdravog razuma ili šta veli arhimandrit, profesor i direktor jedne bogoslovije – o religiji i njenim dogmama” ( 1879 ) koja je doživela nekoliko izdanja. Podstaknut racionalističkom filozofijom i po prirodi buntovnog temperamenta, Pelagić je ovim spisom želeo da pokaže kako ovaj svet nije “najbolji među svetovima”, jer su po logici zdravog razuma vidljive mnoge pukotine u tom “božijem zdanju”. On se naročito okomio na teološke tvrdnje crkve o svemoći i pravednosti fiktivnog “tvorca svega što se vidi i ne vidi” – boga. Njegova kritika je bila upućena u prvom redu na račun sveštenstva kojem je i sam pripadao izvesno vreme, dospevši čak do zvanja arhimandrita Srpske pravoslavne crkve i upravnika Bogoslovije u Banjaluci. Naime, Pelagić je uočio da etika ” svetih otaca ” ide u raskorak s istinom i da ono na šta se ti ljudi pozivaju nije pouzdano ni tačno, već kontradiktorno i najčešće sračunato na to da se prikriju loši postupci u praktičnom životu, i on je dajući ostavku na arhimandritsko zvanje protestvovao u ime zdravog razuma i ljubavi prema istini, progovorivši glasom malog obespravljenog čoveka koji je ipak dovoljno jak, jer mu je priroda dala moć rasuđivanja.
Podnoseći na uvid ” svome bogu ” sliku njegovog nesavršenog dela i suočavajući ga s očitim nepravednostima koje je ” počinio prema svojoj deci “, Pelagić ironično kaže:
” Na severu deca preblagog nebeskog oca skapavaju od strašne zime, mada se u dvostruke kožuhe oblače, a na drugoj strani, blizu ekvatora, goli stanovnici ne mogu danju na zemlji opstati od velike vrućine, nego kopaju jame i beže pod zemlju. Ovdašnju božju decu tuku gromovi, a tamošnju pak glad i mrazovi, a na trećoj strani gusenice sve pretvoriše u pustoš.
U ovim kolibama čami, boluje i umire večiti radnik zbog pritiska, zbog oskudice u hrani, golotinje i umora, a u onim prostranim palatama besni…od nerada i silnog uživanja…leže i blaguju…”
Tu jednostavnu i svakom dostupnu zdravorazumsku logiku činjenica mogao je da usvoji i najzaostaliji seljak koji svakako ne bi mogao da raspravlja o teološkim pitanjima na višem naučnom nivou. Zato je ovo Pelagićevo delo, moglo da izvrši tako veliki uticaj na široke narodne mase, pripremajući ih za revoluciju.