Naši radnic su odlazili planski u Nemačku, u inostranstvo, to je bio neki trend, ne samo zbog viška radne snage ,već ajde vi koji želite neki drugi bolji život, idite tamo pa vidite kako to izgleda.
Ja sam svedočio svemu tome kada sam išao svirati po nekim mestima gde je bilo jugoslovenskih radnika. Bio je to tuga i jad. Družio sam se sa ljudima koji su živeli u pogonu fabrike kamiona Mercedes. Grejali su se na neki modifikovani auspuh od kamiona, tu su sipali neko staro ulje, i normalno trovali se od toga dima. Spavali su na krevetima sa ogromnim značkama Mercedesa i tu su provodili svoje gastarbajterske dane. Pricali su mi kojekakve priče i ja sam to složio u neku priču na albumu Neosedlani, u pesmi ,,Konji neosedlani” koja ima jednu uzlaznu liniju, jedno veselje što čovek odlazi, osvaja zapad, biće ovako, biće onako, međutim, život sasvim drukčije piše priču i završava se jednom lepom pesmom, vratite se kući, vratite se u Jugoslaviju.
Sadašnje generacije nemaju ono što smo mi imali u Jugoslaviji. Jugoslavija je bila interesantna po profilu odnosa države i građanina. U Jugoslaviji ste mogli da se školujete besplatno od osnovne škole do magistra nauka, imali ste zdravstveno osiguranje, imali ste radno mesto zagarantovano do penzije i niko vam ga nije mogao oduzeti, imali ste pravo da dobijete stan od firme. To je bilo čudesno ali istinito, naši radnici su gradili vikendice na moru. Imali su mogućnosti za ugodan život. Imali smo profil koji se razvijao godinama da smo svi braća, bratstvo i jedinstvo. Bilo je lepo biti Jugosloven, odete negde van, ljudi su nas poštovali.
Dado Topić, Mik Džeger sa Balkana.
