Поводом 46 година од посете Великог Ким Ил Сунга Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Маршалу Титу, објављујемо његов говор у Љубљани.

ЗАХВАЛНОСТ ДЕЛЕГАЦИЈЕ РАДНИЧКЕ ПАРТИЈЕ  КОРЕЈЕ  И ВЛАДЕ ДЕМОКРАТСКЕ НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ КОРЕЈЕ  ЗА ДОБРОДОШЛИЦУ

9. јун 1975

Уважени друже Јосип Броз Тито и другарице Јованка Броз,

Поштовани друже Тоне Ковић, градоначелниче Љубљане,

Другови и пријатељи,

Желели бисмо да изразимо дубоку захвалност грађанима Љубљане на топлој добродошлици коју сте нам указали данас. Дозволите да такође изразим захвалност другу Јосипу Брозу Титу што нас је све време пратио, иако се не осећа добро. Топла добродошлица коју су нам данас приуштили грађани Љубљане у граду, дуж улица и на овом тргу, јасан је знак чврстог пријатељства и солидарности југословенског народа према корејском народу.

Веома смо срећни што смо упознали вас грађане Љубљане и што сте нас дочекали са оволиким одушевљењем. Током данашње посете овде постали смо потпуно свесни чињенице да су током Другог светског рата радничка класа и патриотски народ Словеније, заједно са свим југословенским народима, водили мукотрпну оружану борбу против нациста и извојевали велику победу и национално ослобођење.

Бесмртни подвизи југословенских комуниста и родољуба за ослобођење отаџбине и народа засјаће заувек.

Желимо југословенским народима још више бриљантних успеха у борби за чврсту одбрану револуције и изградњу социјализма под мудрим вођством Савеза комуниста Југославије на челу са другом Јосипом Брозом Титом.

Корејски и југословенски народи већ су давно успоставили пријатељске везе кроз антиимперијалистичку и антифашистичку оружану борбу, које су недавно додатно ојачане у многим сферама.

Наша данашња посета Југославији постаје прекретница у развоју пријатељских односа између партија, влада и народа наше две земље до нових висина; веома смо задовољни овим.

Наш народ, који негује пријатељство са југословенским народом, наставиће да улаже све напоре да ојача и развије добре односе пријатељства и сарадње између два народа.

Када се вратимо кући, рећи ћемо корејском народу о топлим пријатељским осећањима које је према њима изразио југословенски народ.

Живело братско пријатељство и јединство корејског и југословенског народа!

Живела Социјалистичка Федеративна Република Југославија!

15. и 16. маја ове године, народ Чилеа започео је поступак за укидање готово 50-годишњег прекида социјалног и економског развоја ове Латиноамеричке земље. Избором представничког тела за предстојећу Уставну конвенцију, чилеански гласачи могу се коначно потпуно одвојити од кошмара који је наметао војно-фашистички режим Аугуста Пиночеа.

Пуч чилеанске војске 1973. прекинуо је тада најдужи низ формалне парламентарне владавине у било којој јужноамеричкој земљи. Међународна левица на владу коалиције Народно јединство, коју су водиле Социјалистичка и Комунистичка партија , а која је изабрана 1970. године, посматрала је као експеримент који тестира одрживост парламентарног пута ка социјализму. Чилеанска владајућа класа и америчка влада такође су то схватили на исти начин и били су одлучни да је сломе.

Са социјалистичким експериментом, уништеним пучем и инсталираном фашистичком владавином, Чиле је постао лабораторија за најагресивнију политику тржишног фундаментализма: приватизацију, дерегулацију и апсолутно управљање економским животом по профитабилности. Под руководством такозване чикашке школе политичке економије, Чиле је постао сан тврдоглавог слободног тржишта: права хобеска држава природе.

Експеримент је пропао под  буржоаским мерама, чак и више мерено свим индексима беде и благостања људи.

Трагично је да је дуг настао у одмотавању најгорих аспеката катастрофалне политике буржоазије те је премашио дуг који је влада Аљендеа повећала  због социјалних  користи људи у периоду 1970-1973.

Од Пиночеовогг одласка, Чиле је у неизвесности између ограничења промена које је наметнуо недемократски устав Пиночеа из 1980. године и притиска за демократију и друштвени напредак који су притискали друштвени покрети.

Коначно, избором за уставну скупштину 15. и 16. маја и могућношћу да се конструише нови, прогресивни Устав и помери даље од 48 година успореног развоја и заосталости, будућност Чилеа изгледа  светлија.  На овим изборима посебно је био значајан наступ коалиције предвођене чилеанском комунистичком партијом, прикупивши други по броју делегата на конвенцији.

Иако је ово корак напред, никада се не сме заборавити катастрофални ефекат фашистичке репресије и неспутане економске експлоатације над чилеанским народом од скоро пола века.

И никада се не сме заборавити ружна, брутална улога америчке владе у уништавању Народног јединства, улогу коју САД настављају да играју у подривању независног развоја у Венецуели, Куби, Боливији, Еквадору, Бразилу и практично у свим другим земљама Латинске Америке.

Недавно је подсетник на брзу, одлучну и несавесну интервенцију америчке владе и америчких институција у Чилеу дошао из евиденције партизана чилеанске демократије, посматрача из прве руке и жртава махинација срамних слуга америчког империјализма .

Након чишћења левице од синдикалног рада у САД и протеривања синдиката предвођених левицом, радничко руководство десног центра пристало је на несвети савез са америчком владајућом класом. У замену за ропско праћење, чак и промовисање америчке спољне политике, шефови рада су настојали да постигну еру сарадње између капитала и рада. Била је мала цена за капитал који је одобрио номинална повећања плата и накнада, док је радна снага била подређена угушењу побуна у раду у другим регионима света. Борбеност и солидарност предани су за радни мир, резултат задовољавајући и самозадовољним радничким вођама и чуварима.

Чешће су то били бивши комунисти или троцкисти, који су имали велика незадовољства против Комунистичких партија и њихових левих сарадника. Могли би се поуздати у њих да будно стављају вето чак и на шапат критике америчке империјалистичке политике.

Најозлоглашенији од њих био је Џај Ловестон, бивши комуниста који је свој антикомунизам претворио у водећег саветника за спољну политику десног центра у радничком покрету и који је био његов проводник за ЦИА. Није претерано гледати на њега као на водећег организатора хладног рата и  улоге америчког радничког покрета у његовом саучесништву са ЦИА-ом у пружању отпора левичарским радничким покретима широм света.

Тако се АФТ ( амерички савез учитеља ) придружио, без знања својих чланова, у подржавању фашистичке диктатуре и заузимању става на погрешној страни историје радничког покрета. Није се могло веровати члановима да се сами одлуче о месари у Чилеу. Уместо извештаја који позива на солидарност са радницима у другој земљи, припадници АФТ-а добили су још једну хладноратовску сагу о Александру Солжењицину, совјетском дисиденту. Годинама касније, након што Солжењицин више није био користан службама безбедности, сазнали смо за његов ултраконзервативизам, презир према демократији и антисемитизам. Истина је жртвована у интересу америчких империјалних циљева.

То није подсећање на прошлост; него разоткрива невиђене механизме који се непрестано спајају и окрећу, уништавајући лажни приказ америчке спољне политике, истовремено подривајући везе прогресивног дела човечанства. Исте институције које су предале своју независности, продале свој интегритет на прихватање у владајућим круговима и умрљале међународну солидарност, данас делују омогућавајући америчким владарима да подривају друштвени напредак од Венецуеле до Авганистана и многих места између и после. Неискреност и идеолошка корупција због којих је Ловентал служио снагама које су уништавале Чиле након 1973. године још увек контаминирају медије, невладине организације, фронт организације које финансира ЦИА, јавне интелектуалце, службе безбедности, спољне послове и, на жалост, раднички покрет.

Губици Чилеа били су несагледиви. Сада, можда, народ Чилеа може поново кренути напред.

http://www.komunistisrbije.rs/3221-2/

25. maj slovio je kao datum na koji se službeno obilježavao rođendan Josipa Broza Tita, mada je on rođen 7. maja 1892. godine u Kumrovcu. Tog je dana predsjedniku SFRJ Josipu Brozu Titu bivala uručivana na završnoj priredbi, na stadionu JNA u Beogradu štafetna palica, uz prigodne čestitke za dobro zdravlje i dug život. Štafeta je trčana i dočekivana masovno tokom cijelog svog puta kroz Jugoslaviju. Završna priredba bila je koncipirana i izvedena, kao slet velikog broja omladinaca, djevojaka i vojnika. Manifestacija je nazvana Dan mladosti, naziv je u potpunosti opravdan obzirom na dob sudionika i dinamiku izvođenja, upotpunjeno estetikom godišnjeg doba, nakon što se priroda probudila iz zimskog mirovanja i našla u punom cvatu. Nakon odlaska Josipa Broza sa životne scene, manifestacija je održavana do 1987. godine.

Nakon kontrarevolucije i secesionističkih ratova 90-ih, prestalo je svako javno masovno obilježavanje Dana mladosti. Reformističke vlasti u novonastalim vazalnim tvorevinama nisu žalile truda, da okaljaju sjećanje na Tita, uklanjane su, ili oštećivane njegove biste, mijenjani nazivi ulica i trgova, po njemu imenovani, prefiksi u nazivu gradova, a najsramotniji dio reformističke kampanje odnosi se na negiranje uloge i doprinosa Josipa Broza u pobjedi nad okupatorom i njegovim domaćim pomagačima, kao i postignućima u toku poslijeratne izgradnje i emancipatorskom programu implementiranom putem uvođenja modela samoupravljanja. Tome valja dodati i zaista impozantan ugled koji je Jugoslavija pod Titovim vodstvom uživala na međunarodnom planu, provođenjem politike miroljubive koegzistencije i nesvrstanosti. Taj trend je bez skrupula, bez graničnih okvira i negira svako činjenično stanje.

Međutim pojedinci, obitelji i manje skupine spontano su dolazile posjetiti, ili položiti cvijeće na spomenik Josipu Brozu u Kumrovec, ili na mjestu njegovog posljednjeg počivališta u „Kući cvijeća“ u Beogradu i nakon 90-ih, o čemu svjedoče upisi u knjigama posjeta.

Nakon osnivanja Društva Josip Broz Tito 1996. godine u Hrvatskoj, Kumrovec postaje mjesto masovnog organiziranog okupljanja pristaša lika i djela Josipa Broza, povodom njegovog rođendana. Protivnici te pojavnosti osporavali su okupljanja u Kumrovcu, tražili njihovu zabranu, iznosili kritiku, da je to skup anakronih nostalgičara poodmakle dobi, koji veličaju „jednog od deset najvećih svjetskih zločinaca“, prema njima relevantnim rang listama. Usprkos njima okupljanje je opstalo, ono je raslo, mijenjala se dobna struktura prisutnih, promijenjen je naziv manifestacije iz „Dan mladosti“ u „Dan mladosti-radosti“. U protekla dva desetljeća do pojave COVID-19 pandemije u Kumrovec je dolazilo iznad 10.000 ljudi sa jugoslavenskog prostora, ali i iz inozemstva, pa čak i prekomorskih zemalja. Okupljanje je redovito obilježavano na dostojanstven način, bez incidenta, uz poneku izoliranu provokaciju. Opći utisak ne remeti ni sajamski element, kao sastavni dio veselja koji je prisutan. Isto tako ni folklorne ni emotivne slike, koje su u granicama prihvatljivog.

Autor Vladimir Kapuralin- SRP Hrvatske

Izvor- Tacno.net

Дана 25. маја 2021. године, делегација партије Комунисти Србије, положила је венац на гроб Маршала Јосипа Броза Тита.

Док се у СФРЈ обележавао Дан младости, млади нису бежали из земље као данас.

Младима у Србији поручујемо, да само у социјализму имају једнаке шансе на достојанствен и перспективан живот. У данашњој, капиталистичкој Србији, привилегована је само шачица младих из богатих породица. Осталу омладину чека судбина јефтине робовске радне снаге код домаћих газда и страних инвеститора. Док се млади масовно не укључе у комунистички покрет њихов друштвени положај биће све гори и гори.

Слобода и једнако право свих младих на образовање, лечење, запошљавање као и на организовање летовања, зимовања и доступност свим активностима које су у спектру интересовања младих, могуће је само у социјализму.

SSSR je otpočeo serijsku proizvodnju legendarnog lovačkog aviona presretača MiG-21 davne 1959. godine. Već 1962. godine našao se u sastavu Ratnog Vazduhoplovstva JNA.  SFRJ je za svoju armiju nabavljala najbolje.Posle 58 godina letenja MiG-21 je završio svoj radni vek u Vojsci Srbije. Srpske vlasti se danas hvale kupovinom 30 godina starih remontovanih aviona MiG-29 koji se više i ne proizvode. SFRJ je prva evropska zemlja koja je kupila nove MiG-29 avione, koji su već 1987. godine bili u sastavu Ratnog Vazduhoplovstva JNA.. Moramo potsetiti javnost da je SFRJ bila jedna od pet država u svetu koja je proizvodila i izvozila borbene avione.Primera radi  Švedska je prekinula proizvodnju svog borbenog aviona pošto švedska ekonomija tu proizvodnju nije mogla da izdrži. Vojna tehnika je izuzetno važna u savremenim armijama ali je i dalje najvažniji dobro obučen i školovan oficir i vojnik. Danas Srbija svake godine iškoluje 6 pilota, dok je nekad SFRJ iškolovala 60 pilota godišnje. Odlazak aviona MiG-21 u istoriju i to na nekadašnji Dan RV i PVO 21. maja koristimo kao povod da ukažemo koliko su male odbrambene snage državica na teritoriji bivše Jugoslavije ako ih uporedimo sa snagom JNA u SFRJ.

Ми, комунистичке и радничке партије које потписујемо ову изјаву, снажно и недвосмислено осуђујемо израелску агресију на Палестинце у Јерусалиму – као и континуирано војно бомбардовање Газе које је резултирало убијањем мноштва палестинских цивила и осакаћивањем  више стотина, међу њима и деце.

Израелско дрско кршење међународног хуманитарног права уз примену силе наставља се већ деценијама, потпомогнуто и подржавано од империјалистичких снага и без било какве значајне интервенције међународних институција да се прекине са тим кршењима или да  се осуди споља .

Захтевамо:

• Непосредни престанак бомбардовања и опсаде Газе;

• Крај напада на Палестинце и кршења њихових права на и око места џамије Ал Акса и свих других светих места;
• Заустављање немилосрдних напада и застрашивања израелских власти и досељеника на становнике Палестине у Источном Јерусалиму, наиме покушаји потоњих да деложирају породице из насеља Схеикх Јаррах у оквиру настављене кампање етничког чишћења.

Изражавамо своју пуну и непоколебљиву солидарност с праведном борбом палестинског народа да оконча окупацију и успостави независну државу, у признатим границама какве су биле 4. јуна 1967. године, са Источним Јерусалимом као главним градом и правом повратка за све палестинске избеглице у складу са релевантним резолуцијама УН.

Позивамо све напредне и мирољубиве људе да подигну свој глас и придруже се овом позиву.

1. Communist Party of Albania
2. Communist Party of Australia
3. Party of Labour of Austria
4. Democratic Progressive Tribune, Bahrain
5. Communist Party of Bangladesh
6. Workers Party of Belgium
7. Communist Party of Belgium
8. Brazilian Communist Party
9. Communist Party of Brazil
10. Communist Party of Britain
11. New Communist Party of Britain
12. Communist Party of Canada
13. Communist Party of Chile
14. Socialist Workers’ Party of Croatia
15. Communist Party of Cuba
16. AKEL, Cyprus
17. Communist Party of Bohemia and Moravia
18. Communist Party in Denmark
19. French Communist Party
20. German Communist Party
21. Communist Party of Greece
22. Hungarian Workers’ Party
23. Communist Party of India [Marxist]
24. CP of India
25. Iraqi Communist Party
26. Tudeh Party of Iran
27. Workers Party of Ireland
28. Communist Party of Ireland
29. Communist Party of Israel
30. Party of the Communist Refountation (PRC)
31. Jordanian Communist Party
32. Socialist Movement of Kazakhstan
33. Communist Party of Luxembourg
34. Communist Party of Malta
35. Communist Party of Mexico
36. Communist Party of Norway
37. Communist Party of Pakistan
38. Palestinian Communist Party
39. Palestinian People’s Party
40. Philippines Communist Party [PKP 1930]
41. Communist Party of Poland
42. Portuguese Communist Party
43. RussianCommunist Worker’s Party – CPSU
44. New Communist Party of Yugoslavia
45. Communists of Serbia
46. South African Communist Party
47. Communist Party of the Workers of Spain (PCTE)
48. Communist Party of the Peoples of Spain (PCPE)
49. Communist Party of Spain
50. Communists of Catalonia
51. Communist Party of Sri Lanka
52. Sudanese Communist Party
53. Syrian Communist Party
54. Syrian Communist Party [Unified]
55. Communist Party of Swaziland
56. Communist Party of Turkey
57. Communist Party of Ukraine
58. Union of Communists of Ukraine
59. Communist Party USA

Other Parties

1. Party of Communists USA
2. Galician People’s Union
3. Communist Front (Italy)

Изјава је отворена за даља одобрења

Unutar radničkog,kao i unutar komunističkog pokreta nastajao je i nastaje niz teorija o tome šta predstavlja pojam radnička klasa. I dok jedni podvaljuju buržoaske teorije o nestanku radničke klase i nepostojanju klase radnika u XXI veku (desne socijaldemokrate, (neo) liberali i sl), dotle drugi zastupaju dve teorije, od kojih je jedna išla , a i danas ide na to da maltene sve pripadnike društva proglašava radnicima (najčešći slučaj u sadašnjim socijalističkim zemljama, naravno, ne u svim u istoj meri, ali i u nesocijalističkim zemljama), a koja se naziva teorijom „radnog naroda“, i to ih svrstava na osnovu toga što se ideološki i politički deklarišu da su za istorijske i neposredne interese radničke klase, bez uvida u njihov realan društveni položaj, dotle druga teorija zastupa tezu da u radničku klasu spadaju isključivo industrijski manuelni, odnosno fizički radnici. Sve ove teorije imaju zajednički sadržilac: jednostrane su.

Zbog čega su one jednostrane? Prva teorija, teorija o nepostojanju klase radnika, svojim prećutkivanjem postojanja iste idu na ruku krupnom kapitalu i njegovim interesima, doprinoseći u praksi međusobnim sukobljavanjima radnika državnog i privatnog sektora, kao i unutar samih sektora,što bitno slabi razvoj međusobne solidarnosti radničke klase, ne dozvoljavajući joj da napravi korak napred iz položaja klase po sebi (nesvesne svojih interesa i realnog položaja) prema klasi za sebe (klase svesne svojih interesa i svog položaja u društvu). Druge dve teorije takođe nanose štetu: I dok jedna ne vodi računa o stvarnom društvenom položaju svih onih koje uključuje u pojam radnog naroda, dotle druga svodi radničku klasu na manuelne radnike, i proglašava iste jedino proizvodnim i u kapitalističkom  i socijalističkom društvu, svodeći problematiku proizvodnosti ili neproizvodnosti na opipljivu materijalnost, čime se vraćaju na pozicije vulgarnog materijalizma,jer se proizvodnost ili neproizvodnost rada ne meri na osnovu te i takve materijalnosti, već na osnovu društvenog odnosa, u slučaju kapitalizma na osnovu toga da li proizvodi višak vrednosti; povećava udeo u višku vrednosti stvorenom u industriji ili ne. Zadnje dve teorije nisu karakteristične samo za razne otvoreno dogmatske i sektaške struje u međunarodnom komunističkom pokretu (etatističko-birokratske), njima su opterećeni i delovi onih pokreta i partija koji se otvoreno zalažu za samoupravljanje.

Šta onda čini radničku klasu? Radničku klasu čine svi oni koji prodaju svoju radnu snagu, sposobnost na tržištu u zamenu za najamninu, platu, svi oni koji proizvode višak vrednosti ili pak povećavaju udeo učešća svojih pretpostavljenih u višku vrednosti stvorenom u industriji, nevezano od toga kakva je priroda njihovog posla, odnosno, nevezano da li su umni ili fizički radnici, dakle svi oni koji dele sudbinu radničke klase.

V. P.

Ustaški dernek koji se sredinom maja održavao na Bleiburgu pod pokroviteljstvom Sabora, a kojemu je svrha bila oplakivat poraz NDH, koji se na tom mjestu dogodio tjedan dana nakon završetka rata i kapitulacije njihovog mentora nacističkog Trećeg Reicha, ostao je tako bez svoje supstance i izazvao šok i nevjericu hrvatske klero-fašističke desnice. Ali ne gubi se vrijeme, traže se rješenja, nalaze se supstituti. Predstava se prebacila u Macelj, a ove godine se vraća u Hrvatsku. Ako realizacija ideje poluči dobar rezultat, onda bi sljedeći korak mogao biti Jelačić Plac u Zagrebu, što bi predstavljalo zatvaranje kruga i povratak na mjesto odakle je sve i krenulo pred 80 godina.

Pred dvije godine, konačno se i Katolička crkva u Austriji, odnosno njen koruški dio odlučio distancirati od zadnjih fašističkih rudimenata u ovom dijelu Evrope, odbivši izdati dozvolu za služenje mise hrvatskim biskupima na bleiburškom polju, na način kako je to organizirano prethodnih godina. Analiza dotadašnje prakse događanja na Bleiburgu, dala je dovoljno argumenata za zaključak, da bi to moglo biti kompromitirajuće za austrijsku Katoličku crkvu, austrijsku državu i naročito za sam Bleiburg, slovenski Plibek, koji se percipira kao posljednje masovno javno okupljanje fašista u Evropi, u njihovoj ustaškoj inačici. Austrija koja je već godinu ranije pojačala nadzor nad događanjem i izrekla prve sankcije za isticanje ustaških simbola i parola donesla je zakon kojim se na njenom teritoriju zabranjuje isticanje ustaških simbola, uniformi i poruka, čime ih je svrstala tamo gdje i spadaju, uz  bok nacističkih i fašističkih.

Hrvatska autistička politika, nije prepoznala signal koji joj je upućen iz Austrije, koji joj je nastojao pomoći da se očisti od najsramnije epizode svoje povijesti, nakon što su to davno učinili njeni nekadašnji mentori, već je pokušala otvorit polemiku po tom pitanju i „uputit“ domaćine što im je činiti. Demonstrirajući pritom egzemplarno nepoznavanje etike uređenih društava, koja ne licitiraju sa svojim odlukama, koje ne donose na prečac, već ih dobro pretresu prije nego sa njima izađu u javnost.

Ustaški dernek koji se sredinom maja održavao na Bleiburgu pod pokroviteljstvom Sabora, a kojemu je svrha bila oplakivat poraz NDH, koji se na tom mjestu dogodio tjedan dana nakon završetka rata i kapitulacije njihovog mentora nacističkog Trećeg Reicha, ostao je tako bez svoje supstance i izazvao šok i nevjericu hrvatske klero-fašističke desnice. Ali ne gubi se vrijeme, traže se rješenja, nalaze se supstituti. Predstava se prebacila u Macelj, a ove godine se vraća u Hrvatsku. Ako realizacija ideje poluči dobar rezultat, onda bi sljedeći korak mogao biti Jelačić Plac u Zagrebu, što bi predstavljalo zatvaranje kruga i povratak na mjesto odakle je sve i krenulo pred 80 godina.

Vladimir Kapuralin

Socijalistička radnička partija Hrvatske