Poštovani tužni skupe,
Nalazimo se pred odrom male, obične žene ali velikog borca i antifašiste, gorostasa radničke borbe. Okupili smo se danas da ispratimo na poslednje putovanje drugaricu Sabo Idu, dugogodišnjeg borca naše nemirne ravnice, revolucionara i pregaoca za razvoj i napredak Vojvodine. Srbije i Jugoslavije. Subotica je tužna već od prijema vesti o smrti drugarice Ide jer smo izgubili jednu vrednicu izgradnje socijalizma i pre svega odanog borca za radnička i prava seljaka, za rešavanje elementarnih prava žena. Za njenih sto i jednu godinu života ne bi bio dovoljan ni sto jedan govornik da iskaže šta i koliko je ona radila i uradila, ali je sama bila protiv tirada i praznih priča – više je volela i cenila dela. U svojoj trinaestoj godini morala je da napusti školu i da se zaposli kao tekstilna radnica. U napredni radnički pokret se uključila vrlo rano jer je već 1933. ispred subotičkih fabrika i radionica čiji vlasnici su pretili radnicima otpuštanjem ako stupe u sindikate – ubeđivala radnike da se organizuju. Te godine postala je i član Ujedinjenih radničkih sindikata, a 1934. članom SKOJ-a, pod uticajem svog starijeg brata (Sabo Geza). Učestvovala je u prikupljanju pomoći za uhapšene drugove, za španske borce, u organizovanju antifašističke organizacije omladine OMPOK, u organizovanju velikog protesta radnika protiv skupoće, protiv nezaposlenosti, skupoće, nadirućeg fašizma (na kome je prvi pit javno nastupila i govorila), u obrazovnim čitalačkim grupama i u sindikatu. U periodu od 1915. do 1937. barem jednom nedeljno išla je pešice u Tavankut odnosno Staru Moravicu gde je politički radila sa siromašnim seljacima i nadničarima, što je doprinelo uspehu većeg broja štrajkova u poljoprivredi, od kojih je najveći bio onaj iz 1936. godine, čiji je glavni organizator bio Matko Vuković. Zbog svoje političke aktivnosti ostala je bez posla, a zbog opasnosti da bude uhapšena 1937. morala je da ode u Sloveniju, u Ljubljanu. Tu se odmah povezala sa sindikatom i SKOJ-em i tek u proleće 1938. se zaposlila u tekstilnoj fabrici u kojoj je januara 1939. godine primljena za člana KP.
Učestvovala je u organizovanju brojnih štrajkova u Ljubljani. Bila je sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu, član Okružnog komiteta Partije, a kasnije i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju. U noči između 29. i 30. juna 1940. godine učestvovala je u radu III konferencije KP Slovenije (na brdu iznad sela Vinja kod Ljubljane‚ na kojoj je bio i drug Tito i na kojoj je izabran CK KP Slovenije i delegati za V zemaljsku konferenciju KPJ. Svi znamo značaj ove konferencije za odbranu zemlje, za jačanje antifašizma i da je tu zauzet ispravan stav za razvoj međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji.
Omladina i SKOJ Ljubljane izveli su nakon okupacije, uoči 1. maja 1941, paljenje velikih vatri na okolnim brdima, a potom su usledile sabotaže, rasturanje letaka, razoružavanje izdajnika, itd. Kao aktivista delovala je pored Ljubljane i u Novom Mestu i Velikom Lašću, sve do marta 1942. kada je bila izdana i uhapšena. Radila je u Glavnom štabu NOP-a za Sloveniju.
Nakon oslobođenja, od januara 1946. godine, na zahtev PK KPJ za Vojvodinu radila je prvo u Subotici, kao član sreskog komiteta KPJ, potom na mnogim odgovornim dužnostima u partijskim, sindikalnim i državnim organima Vojvodine, Srbije i Jugoslavije. Moramo reći da na svim tim dužnostima nije bila zbog karijere ili fotelje, nego je znala odakle potiče i za koga se mora boriti – bila je funkcioner poreklom iz naroda i za narod. Bila je vedrog lika, druželjubiva, spremna za naporan rad, za drugarski savet, pa i za šalu. Svi mi njeni drugovi i prijatelji smo se radovali da se nađemo sa njom, da bi od nje nešto naučili, primili poruku i savet kako bi ona nešto uradila – “vi vidite kako ćete, a ja bih to ovako: Ti – to”.
Naša drugarica Ida je do kraja života bila aktivan član organizacije Komunista Srbije, Gradskog komiteta u Subotici. Bila je komunista tipa pravog Titovog masovika. Nije bila “preletač” da bi profitirala, argumentovano je verovala u program ujedinjene komunističke organizacije. Kao takva, Sabo Ida je i nakon NOB-a i u miru bila istinski borac za izgradnju i negovanje bratstva i jedinstva, radničkog samoupravljanja, nezavisnosti i svih vrednosti Titove Jugoslavije. Ona je osećala, živela i radila na jačanju bratstva i jedinstva, reči i značenja koje nose – jer danas je “in” samo za svoju naciju u onom smislu najotrovnijeg šovinizma koji je doveo do razbijanja Jugoslavije – sa čime se Ida nikada nije pomirila niti je to prihvatila..
U ime Partije „Komunisti Srbije” i svih onih građana koji su voleli, poštovali i cenili Sabo Idu (nosim njihovu poruku saučešća vama), njenim ćerkama Uraniji i Aniti i celoj porodici izražavamo naše najiskrenije saučešće povodom smrti naše Ide. Ponosni smo što smo imali takvog čoveka za druga.
Draga naša Ida, uradila si pošteno, onako ljudski, višestruku normu – sada je na nama da to nadograđujemo. Ostaješ večno u našim srcima i tvoje delo je naš putokaz.
Opraštam se od tebe rečima pesnika-proletera. Jožefa Atile (József Attila):
“Dölgozni csak pontosan és szépen, ahogy a csillagok mennek az égen, csak így érdemes.”
“Raditi samo tačno i lepo, onako kako zvezde idu po nebu, samo tako vredi.”
Hvala i slava Sabo Idi!
Novi Sad, 26.11.2016. Olajoš Nađ Mikloš
iz Subotice