У данашње време, у двадесетпрвом веку, како га већ многи називају доба информација, долазимо до контрадикторне ситуације. У време где човек као друштвено биће може комуницирати ”с једног на други крај света”, па чак и видети свог саговорника захваљујући техничким достигнућима, долазимо до отуђености и велике пошасти под именом усамљеност човека. Неки ће се запитати Како то. Самим тим што нам је омогућена лакша комуникација људско биће под разним психичким, а и физичичким притисцима упало је у замку капитализма. Како? Све већом борбом човека да достигне неке модерне тзв. идеале, који се своде углавном на материјално, упадамо у ситуацију, сликовито гледано, појединачне борбе у живом блату. У данашњој Србији која је опустошена пре свега у руралним срединама где на селима и у варошицама има све мање младих људи долази до стагнације и назадовања друштва у целини. Дешавање у држави најбоље се види у њеној престоници и већим градовима који су остали без своје, то јест друштвене имовине, јер су под велом мутних приватизација извршили страховит удар на радничку класу и све то у име немилосрдног непријатеља – капитализма. На тај начин, том перфидном стратегијом, капиталисти су убили у народу вољу за борбом, за дружењем, смањили су могућност дизања главе из песка и бунта против насталих проблема. Губећи снагу, и пре свега вољу, стижемо до критичне тачке пуцања највише моралних и људских начела, чиме доводимо у питање смисао живота и опстанак нације.
У престоници и целој земљи радник је преокупиран борбом за голи живот, и у тој микроборби губи слику дешавања око себе. Велика незапосленост, беспарица и огромни стресови доводе до криминализације друштва, великог броја оболелих, што старих, али нажалост, и све већег броја младих лица. Ситуација је лоша. Друштво се препушта летаргији и тако утиче на пад квалитета образовног система, лош утицај медија и осталих инструмената који спречавају развијање интелекта и здравих моралних начела код младих. На тај начин се спречава млада особа да се образује, да живи живот достојан човека и да напредује. Пад морала протерује нацију у добро прикривено дужничко ропство које прети да онеспособи неколико будућих генерација.
Цитираћу друга Љубодрага Симоновића-Дуција: ‘Радник није најамник, нити је радна снага. Радник је човек’. Сваки човек има право да ради и од тог поштеног рада да живи. Има право и да се бесплатно образује, ако треба и лечи, и није срамота борити се за то право.
Али сад ћу вам рећи зашто сам прихватио ову борбу. Зато што има наде. То мало зрно које сам препознао је основна покретачка снага свих нас, а то је породица. Једино где је остало изворне моралне енергије је борба за будућност породице, и ту борбу и то зрно морала је оно што ја желим да проширим на целу радничку класу. Борећи се за високо морално друштво које брине за сваког свог појединца и штити поштеног радника, морамо предузети заједничку акцију борбе против удружене глобалне идеје која живи на рачун свих нас и самим тим нас омаловажава. Доста је било експлоатације. Радниче, главу горе, ниси сам!
Друг Радиша Спасојевић