ПРВО ТРЕБА ПОЧИСТИТИ У СВОМ ДВОРИШТУ

У дужем периоду у изјавама политичара из Србије, као и у већини домаћих медија, присутна је критика на рачун оних политичких и других фактора у ближем и ширем окружењу који заговарају ревизију историје, посебно када су у питању Први и Други светски рат. Део тих критика је свакако оправдан, јер се не сме дозволити да поражене снаге приказују своја недела као цивилизацијске вредности, а да се победници приказују као злочинци и бандити. Други део тих критика није оправдан, испуњен је
националистичким набојем и служи искључиво у дневнополитичке сврхе буржоске власти.
Када говоримо о ревизији историје, онда је најисправније кренути од себе, видети да ли
таквих случајева има и код нас. Тек када то питање решимо, имамо пуно право да критикујемо друге. На нашу жалост, ревизија историје Другог светског рата је у Србији итекако присутна. Некима се то можда чини небитним, али ако обратимо пажњу да се за Први светски рат најчешће користи термин Велики рат (што је било оправдано у периоду до избијања Другог светског рата), видећемо да се на тај начин жели умањити значај Другог светског рата, пре свега због чињенице да је у њему победу извојевала
Народноослободилачка војска Југославије и да је након рата у Југославији успостављено
социјалистичко друштвено уређење. Свакако да то смета садашњим властима (од 2000. године на овамо), које су политички следбеници четничких издајника и да желе да минимализују значај НОБ и социјалистичке револуције. Из уџбеника историје су избачени готово сви садржаји који се односе на НОБ, деци се презентује да су четници били борци за слободу (то се постаје вероватно тако што кољеш свој, а и друге народе), партизани се
званично помињу, и то веома стидљиво, само на обележавању значајних догађаја из Другог светског рата на којима присуствују представници Руске федерације, председник Републике редовно присуствује обележавању годишњице операције “Хaлијард” (када су четници у септембру 1944. године, покушавајући да се искупе за своје стравичне злочине и сарадњу са окупатором, спасили групу америчких пилота) док нa обележавање годишњице битке на Кадињачи (која је уврштена у званични Kалендар обележавања
историјских догађаја из ослободилачких ратова Србије) никада није отишао, нити послао неког од високих државних функционера. Оно што је посебно понижавајуће за све следбенике и поштоваоце НОБ јесу рехабилитације ратних злочинаца, највећих изрода српског народа. Судском одлуком рехабилитован је Драгутин Кесеровић, четнички војвода, од 1942. године командант Расинског корпуса, а од 1944. године командант Расинско-топличке групе корпуса, који су починили необројане злочине над невиним народом и заробљеним припадницима НОВЈ.
Такође, суд је донео одлуку да ратни злочинац Драгољуб Михаиловић није имао праведно
суђење, што је незапамћено у историји судства. Поседујемо књигу докумената са суђења овом злочинцу, која је штампана 1946. године. У њој су документовани небројани четнички злочини, злочини оних којима је командовао Драгољуб Михаиловић. Сви ти злочини су доказани и не знамо шта је још било потребно да би се он за исте осудио. Тренутно се води поновљени поступак за рехабилитацију Николе Калабића, команданта
тзв. Горске гарде, чији припадници су, поред осталих злочина, у мају 1943. године у селу
Рајковац заклали Даринку Радовић и њене две малолетне ћерке, а крајем априла 1944. године су у селу Друговац убили (део заклали, а део стрељали) 76 мештана и запалили 72 куће. Вероватно његова унука Весна Калабић, која је покренула поступак рехабилитације, сматра да ово није довољно да би неко био проглашен ратним злочинцем. Користимо прилику да је питамо: По Вашем мишљењу, колико је потребно убити невиних стараца, жена и деце да би неко био проглашен за ратног злочинца? Нема потребе да нам одговори на ово питање! Да има имало морала и људскости не би покретала поступак за
рехабилитацију. Наш народ има једну лепу изреку: “Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси”.
У Србији је од 2006. године, када је донет тзв. закон о рехабилитацији (з је намерно
написано малим словом), до данас рехабилитовано око 2000 ратних злочинаца и
сарадника окупатора. Тај закон и те судске одлуке донела је скупштинска већина и корумпиране судије које су припадале Демократској странци. То су исти они који су донели закон о изједначавању партизана и четника, о изједначавању бораца за слободу и издајника. Веома важну улогу у овом злочиначком подухвату има Слободан Хомен, који је у то време био државни секретар у Министарству правосуђе. Оно што треба да знају
доносиоци тих одлука је то да је правда можда спора, али достижна. Народ не заборавља. Свако од њих ће кад тад одговарати за своја злодела. За разлику од њихових, одлуке неке нове Народне скупштине и народних судова биће донете на основу чињеница и доказа, а казне ће бити примерена учињеним злоделима.
Оно о чему желимо посебно да пишемо овом приликом је рехабилитација двојице
жандарма – Богдана Лончара и Миленка Бранковића, које је у Белој Цркви седмог јула
1941. године убила Рађевачка партизанска чета. Оно што желимо да нагласимо је да поменути жандарми нису били проглашени ратним злочинцима, тако да то није био основа за покретање поступка за рехабилитацију. Важно је да истакнемо, да би јавност знала, да је поступак за рехабилитацију покренула Стана Муњић из Шапца, новинарка “Гласа Подриња”, за коју имамо непроверену информацију да је позната по својим екстермно десничарским ставовима. У складу са таквим опредељењем, није ни чудо што је
покренула поступак за рехабилитацију двојице припадника квислиншке формације која је у том моменту била под командом Комесарске управе Милана Аћимовића, а од октобра 1941. године у саставу Српске државне страже Милана Недића. Да разјаснимо, ради се о људима који су радили за немачку окупациону власт у Србији, ради се о издајницима свога народа. За такве је Стана Муњић покренула поступак за рехабилитацију.
Само покретање поступка не би било од значаја, да није уследила одлука Судског већа Окружног суда у Шапцу, којим је председавао “судија” Гојко Лазарев, донета децембра 2008. године, одлука којом су издајници рехабилитовани. Оно што изазива неверицу и доводи нас у ситуацију да се запитамо где ми то живимо, јесте образложење одлуке. У интересу презентовања истине о овом срамном поступку, преносимо део образложења у коме се наводи да су поменути жандарми “лишени живота без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот”.
Очигледно је да морамо да се подсетимо неких чињеница, како бисмо могли да укажемо
на сву бесмисао ове одлуке. Краљевина Југославија је шестог априла 1941. године
нападнута од стране фашистичке Немачке и њених савезника – Италије, Мађарске и
Бугарске. Након 11 дана, 17. априла је потписан акт о капитулацији и Југославија је окупирана и “раскомадана” међу фашистичким државама које су је напале. Централна Србија је била под управом немачког заповедника за Србију, који је формирао марионетску Комесарску управу на челу са Миланом Аћимовићем, чији задатак је био да за рачун немачке војне силе, заједно са немачким јединицама, одржава ред у централној
Србији. Централни комитет КПЈ је четвртог јула 1941. године упутио позив на устанак, а
до тог момента је већ био формиран део партизанских јединица, а међу првима Ваљевски
партизански одред, у чијем саставу је била Рађевска партизанска чета. Извршавајући
задатак подизања народног устанка, Рађевска партизанска чета је седмог јула 1941. године
дошла у Белу Цркву, како би окупљеном народу упутила позив да крене у борбу против
окупатора. Том приликом Жикица Јовановић Шпанац је одржао говор, који је наишао на
одобравање огромне већине присутних. Међутим, ту су били присутни и поменути жандарми, који су представљали немачку окупациону власт. Дошло је до размене ватре, којом приликом су ови жандарми убијени. Да још једном разјаснимо, у моменту погибије жандарма дешавао се народни устанак против окупатора. С једне стране су били они (који су заступали интересе окупатора), а са друге стране су били устаници – народни партизани. Дошло је до борбе, у којој су жандарми убијени. Овде се радило о две у рату супротстављене стране, о погибију у току борбе. Не знамо ко је још видео да зараћене стране прво организују суђење, па се тек онда боре и они којима је тако пресуђено буду убијени. То је стварно невиђен нонсенс. Такође, како неко може да прича о идеолошком прогону? То је почетак устанка, још малтене нема ни помена о револуцији, помиње се само борба против окупатора. Да подсетимо, у том периоду су и четници Драгољуба Михаиловића заступали став о борби против окупатора. Ситуација је потпуно јасна – са једне стране су били борци за слободу, а са друге издајници, слуге окупатора. Ко је прогонио и ко је вршио насиље. Окупатор и његове слуге или поробљени народ? Када је
право на живот у питању, поставићемо питање: Да ли су грађани Београда који су погинули у немачком бомбардовању Београда шестог априла 1941. године имали право на живот, да ли су заточеници бањичког логора имали право на живот? Поменути жандарми су радили за њихове убице.
Приликом доношења ове тзв. судске одлуке извршена је невиђена замена теза. По одлуци
Вишег суда у Шапцу окупирани народи немају право на одбрану и на слободу, већ морају да се повинују окупатору. Врло поучно!
На крају, да се зна, нећемо заборавити ни судију Гојка Лазарева ни Стану Муњић, која је
покренула поступак за рехабилитацију.
Ако вам не буде судио народни суд, судиће вам историја!
СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОД