Отворено писмо грађанима земље од Г. А. Зјуганова:
Окончати антисовјетизам – разоружати противнике Русије
Поштовани земљаци!Другови! Пријатељи!
Наша Отаџбина се суочила са претећим изазовом. Крај непосредних њених граница распламсао се братоубилачки војни пожар. „Западни партнери“, користећи ситуацију коју су они створили у Украјини, окривљују Русију за оно што се дешава, стварају јединствени фронт против наше земље. Њихови весници отворено говоре о новом „хладном рату“ и неопходности да Руси науче да се покоравају.
Можемо констатовати да је пропао експеримент да се Русија угради у реп америчког глобализма. Не формира се ни јединствена Европа од Лисабона до Владивостока, о добронамерном партнерству више се не прича. САД и ЕУ све очигледније ускраћују Руској Федерацији право на државни суверенитет. Пољска поново постаје „коридор“ кроз који претње гмижу према нашим границама. Последњу Минхенску конференцију је одликовала ретка агресивност и грубост натовских јастребова.
Као оружије за борбу против наше земље, као и пре седам деценица, користи се фашизам. Али у годинама Другог светског рата Совјетски Савез и буржоаске демократије су успеле да постану савезници у борби против браон куге. Сада се водеће западне државе отворено хватају за нацизам ради достизања својих геополитичких циљева. Уз њихово покровитељство семење фашизма је проклијало у отровне младе изданке и на тој земљи где се пре хиљаду година формирала Кијевска Русија, где је отпочела заједничка историја Руса, Украјинаца и Белоруса..
Данас су већ милиони грађана Украјине отровани рускофобичном и антисовјетском пропагандом. Одвратни талас вандализма прошао је кроз многе украјинске градове. Оснивач совјетске државе био је прва мета злобних бандеровских младића. Рушење споменика В. И. Лењину, симбола руске историје и културе више није могуће представити само као „покрет одоздо“, јер га отворено благосиљају представници државних органа.
Управо ове баханалије одржавају саму суштину дешавања у Украјини. Не тако давно изговорио је бивши министар образовања Грузије сакашистске Грузије, а данас је активни саучесник кијевске хунте. Њена формула је оваква: наш заједнички непријатељ је совјетски човек. То је законитост, јер управо је совјетско друштво успело да изгради отпоран имунитет на огољени национализам и фашизам. Журе да отрују овај имунитет.
Антисовјетизам и русофобија су у почетку били идеологија борбе не само са политичким урођењем у СССР, већ и са Русијом као таквом. У Совјетксом Савезу Запад је видео двоструку претњу. Са једне стране, плашио га је социјализам као алтернатива капиталистичком светском поретку. А са друге – настајао је ужас од тога што је ка новом свету позивала највећа земља на планети. Много векова заредом њено пространство је плашило својом моћи и мамило бескрајним богатством, на која су са завишћу гледали јој теутонски витезови.
СССР је успео да у потпуности искористи могућности, које су пружали природа и генерације предака. Совјетску државу није било могуће угушити економским санкцијама. Нису је победиле снагом оружја ни хитлеровске хорде. Али подривали су је изнутра, одгојивши пету колону дисидената-антисотјетлика и отворених издајница. Мудри Александар Зиновјев, који се и сам једном нашао у редовима оних који су другачије мислили, отворено је признао, да је истински циљ оних који су се борили са комунизмом, била Русија.
Љути антисовјетизам претоворио се у крвави октобар 1993-е године. За банде Јељцина Савети народних посланика били су она последња препрека, која је стајала на путу пљачкашке приватизације и развлачења општенародног достојанства. Спављени Дом Совјета у Москви постао је предвесник и Одеске Хатине, и казнених акција на Донбасу.
Данашња акутна криза у Русији је конструисана у ЦИА „лабораторијама“. Али она се није могла догодити без саучесништва кућних западњака, који су подигли три таласа русофобије и антисовјетизма. Прва је уништила СССР и многовековно уједињење народа под окриљем Русије. Друга је блокирала интеграционе процесе и докрајчила покушаје да се поново успостави ранија моћ. Трећа је довела до братоубилачког рата у Украјини и отвореног уцењивања Руске Федерације од стране Запада, који је поверовао да је коначно успео да нашу земљу притера уз зид. Бандеровски национализам уз подршку САД већ води рат против свих нас у Новорусији. Ако новојављени фирери не добију тамо дужан отпор, НАТО базе ће се појавити под Харковом. Шта то значи за грађане Русије, мислим, схватају чак и наваљни, њемцови и други амерички пиони.
Без обзира на добијене трагичне лекције, у Русији и данас се угодно осећају антисовјетчики разних боја, који наносе ударе економији, науци и образовању, историјској величини Отаџбине. У штампаним издањима, на екранима биоскопа и телевизија редовно се појављају одвратни фалсификатим који мрљају црном бојом достигнућа совјетске епохе, укључујући и Велику Победу.
Тешко је помирити се са ситуацијом када државни канали троше средства на пропаганду погледа агресивних русофоба и анти совјетчика. Највећа државна ТВ компанија покренула је данас рекламу и отпочела приказивање историјског серијала, који претендује на документарну веродостојност. Злобна мржња њеног аутора – Николаја Сванидзе – према свему совјетском и народном, не оставља наду у објективност оцењивања ситуације. Сам Сванидзе током телевизијских дискусија сваки пут је губитник – подржава га апсолутна мањина становништва. И када је мишљење псеудоисторичара више пута одбачено од стране друштва, нема никаквог основа да се он намеће нашим земљацима, па још и на њихов рачун.
Поносно и кроз читаву земљу треба да се чују друкчији гласови. То су гласови оних који брижно чувају херосјку прошлост, који чувају сећање на прошла збивања. Али управо њихови чиновници немају слуха. У предворју јубилеја Победе совјетског народа у Великом отаџбинском рату држава није нашла новац чак ни за филм о подвигу панфиловаца. Средства за филм прикупљали су грађани из целог света.
Не само у Украјини, већ и у Русији уништавају се објекти совјетског историјско-културног наслеђа. Примера, авај, има доста – од уништавања споменика Лењину крај Финске станице у Санкт-Петебургу у априлу 2009. до последњих вандалских чинова у Новосибирску. Све је отпочело много раније – током „жустрих деведесетих“. И наставља се до данас само зато, што нема одлучног противљења власти. Штавише, други њени представници сами иступају као заговорници преношења споменика, или преименовања улица, чак и скрнављења гробова.
Наизглед блага господа с упорношћу достојном најбоље примене, више пута предлажу да се уништи Маузолеј Лењина и цео некропол крај Кремљовских зидина. А они добро знају, да су тамо сахрањени најбољи синови наше земље 20. века, истински хероји Совјетске државе. Значи, не декламују они без разлога. Такав им је животни избор. Њихови позиви откривају идејно јединство руских антисовјетчика и бандеровских погромшчика.
Антисовјетизам је агресиван, упоран, иновативан и стога заразан. Његови бацили подстичу власт да стидљиво драпира здање Маузолеја за време свечаних дешавања на Црвеном тргу. Лењинов маузолеј, сведок великих догађања – био је скривен од очију грађана чак и светог дана 7. Новембра 1941. 9. маја 2015. године на дан 70-о годишњице Велике Победе, то се не сме изнова поновити, јер управо у подножју Маузолеја била су бачена знамења уништених хитлерових пукова. Његово скривање у Светли Дан победе нарочито је увредљиво за ветеране – и живе и оне који су већ отишли од нас. Понижава и све нас – директне наследнике хероја-победника.
Влада је већ разрадила и утврдила програм празновања 100-е годишице Солжењицина. Али овог писца чак и саборци су оцењивали различито. Они су га окривљавали за делатност, усмерену на „уско личне успехе са свим провокацијски аксесуарима“. Да, западна пропаганда је претворила Солжењицина у икону антисовјетизма. Али зар је то повод да се да предност његовом јубилеју у односу на 200-ту годишњицу блиставог мајстора речи И. С. Тургењева или 100-ту годишњицу истакнутог писца К. М. Симонова, или 150-ту годишњицу великог сликара В. А. Серова или 100-у годишњицу генијалног композитора Г. В. Свиридова? Зар је допринос Солжењицина руској кулутри надмашио њихово стваралаштво?!
Једино подижући на штит истинска велика имена, могу се очекивати нова културна достигнућа. Уместо тог руска класика се избацује из школског програма. За убоги анахронизам проглашавају се такве вредности као што је колективизам, који је исконски присутан у нашем народу и који нас је не једном спашавао у најтежим временима. У замену за истинске вредности намећу се либерално-западњачки сурогати. Предвидевши такву опасност, још је велики М. А. Шолохов далеке 1978. Године писао Л. И. Брежњеву: – Један од главних објеката идеолошког наступа у данашње време је руска култура, која представља историјску основу, главно богатство социјалистичке културе наше земље. Умањујући улогу руске кулутре у историјском духовном процесу, искривљујући њене високе хуманистичке принципе, негирајући јој прогресивност и стваралачку оригиналност, непријатељи социјализма самим тим покушавају да оцрне руски народ као главну интернационалну снагу совјетске многонационалне државе, да је представе као духовно немоћну, неспособну за интелектуално стваралаштво.
Непријатељи социјализма, о којима је писао Шолохов, одрадили су своје. Они су усмерили нашу земљу на пут деградације и распада. Али они не намеравају да се умире. Маске су збачене. Ни императорска, ни социјалистичка, ни буржоаска Русија њима нису потребне. Да би се заштитило своје право на будућност, потребно је прекинути клеветање прошлости наше Отаџбине. Одмах након изложби посвећених периодима владавине Рјуриковича и Романових, треба организовати не мање импозантну изложбу о Совјетској епохи. Неопходно је истурити достигнућа наше културе. Предлажемо да се изда стотомни зборник дела руске класике, који треба да доспе до сваке библиотеке и школе. Позивамо да се присетимо такве упечатљиве појаве као што су десетодневна дружења и празници пријатељства народа.
Нереални, према подацима социолога, рејтинзи актуелне власти не треба да јој створе илузију да је све дозвољено. Овај аванс народног поверења добијен је у дане уједињења Крима и Севастопоља са Русијом. И то је потпуно јасно, јер здрав део нашег друштва јој увек је у већини. Он је спреман да подржи кораке, који одговарају националним интересима, воде учвршћењу и препороду Отаџбине. Али све док црвоточина антисовјетизма наставља да разједа „вертикалу ласти“, било какав користан почетак може бити уништен или дискредитован.
Антисовјетизам је знамен издајника и губитника. Он шаље нашу земљу према провалији. Инспиратори и наручиоци антисовјетизма данас то су исте оне стране политичке снаге, као и у време „хладног рата“ у СССР. Владајућа класа империјалистичког Запада никад неће заборавити то, да је дуже од пола века наша земља била препрека на њеном путу према владавини светом. Нама нече опростити нашу социјалистичку прошлост. Светиће нам се за индустријализацију и грађење моћне државе. Због победничког маја 1945. и историјског лета Јурија Гагарина. Због стварања ракетно-нуклеарног паритета и помоћи народима Азије, Африке, Латинске Америке, које су збациле колонијалну власт.
Ми, комунисти, не кријемо: у совјетској историји није све било глатко, У стварном животу тога ни нема. Тим пре, у животу пионира-градитеља новог друштва. Али КПРФ позива на то да сви грађани Русије памте, чвају и штите од напада нашу заједничку херојску прошлост. Пред нама је 100- годишњи јубилеј Велике октобарске социјалистичке револуције. Русија има разлог да га обележи тако масовно као што у Француској празнују јубилеј Велике француске револуције. То треба признати одмах сад – уочи 70-о годишњице Победе совјетског народа над фашистичком Немачком и милитаристичким јапаном. Није случајно Ј. В. Стаљин оценио овај велики тријумф као победу совјетског државног и социјалистичког друштвеног уређења. А ово уређење је настало у Октобру 1917.
У редовима Компартије Русије има места за дискусије, постоје различита мишљења о појединим питањима, али нема оних ко би били спремни да жртвују своју земљу, своју историју, своје достојанство. Све нас уједињава љубав према Домовини, тежња праведности и власти народа. Боримо се за социјализам и схватамо: он је немогућ ако се одвојимо од националног тла, од оног наслеђа, које су за много векова створили, живећи у једној заједничкој кући, руски и други народи. Ми добро разумемо Пушкинове речи: – Непоштовање предака је први знак неморалности..
Напад на Русију данас се води на многим фронтовима. Користи се све – од економског и дипломатског притиска до војних претњи, Најважнију улогу има идеолошки и информативни напад. Њихова задатак је да нас одвоје од корена и лиши херојске прошлости, која је способна да надахне на борбу за бољу будућност. Жељен циљ западне пропаганде је да се уништи сећање на велике догађаје епохе социјализма. У замену она тежи да усади комплекс стида за своје претке, да сугерише омладини жељу да се што пре њих одрекне.
Да би се Русија извела из кризе, да се пред њом открју нови хоризонти, неопходно је спознати јединство наше историје. Признајући то, председник В. В. Путин је потпуно закономерно предложио да се узме од прошлости све најбоље. Патријарх Кирил је нарочито нагласио допринос и совјетских људи развоју наше земље. Када се деси спознЈ тако важних истина, треба без оклевања деловати. И почети треба од инситуција власти и њених представника.
Црвоточину антисовјетизма у њима треба искоренити одлучно и неопозиво.
У новембру 1941. у тренутку смртне опасности Ј. В. Стаљин позивао је да се угледа на хероје-патриоте свих времена. Истински патриота и данас нема права да жртвује ни један догађај из наше хиљадугодишње историје. У борби за Русију са нама су у истом строју дружине Кијевске Русије и пукови Московске државе, суворовски јунаци, бородински војници и јунаци-црвеноармејци, борци, који су уништавали стране интервенционисте 1918-1922. и храбре војнике Великог отаџбинског рата.
Убеђен сам да ће народ Русије смело бранити своје право на будућност, а самим тим и истину о својој прошлости. Он ће се борити независно од тога коју позицију ће заузети владајућа врхушка. Наш вишенационалан народ наставиће да брани право своје деце и унука да живе у земљи, којој нису потребни савети иза океана. У земљи која није хранилица светске олигархије.У земљи, која ослањајући се на своју велику историју, сама одређује како ће јој бити. Не сумњам, омладина Русије жели да живи у земљи подвижника и хероја, а не издајника и наркомана.
Пред лицем спољашње опасности наступа време да сви признају: антисовјетизам је облик русофобије, а онај који ратује са совјетском историјом је отворени непријатељ Русије. За антисовјетизам постоји само једно одговарајуће место – на депонији рушилачких, трулих и штетних идеја. Оне не смеју да трују наш свакодневни живот. Руско друштво треба да дише чисти и свежи ваздух. Земљи је неопходна здрава атмосфера поноса због дела предака, вера у будућност, здрава атмосфера стварања и прогреса!
С поштовањем,
Генадиј Зјуганов