Како време пролази, а у питању нису само дани, већ године и деценије изa нас, тако нам се, спонтано и садржајно, намеће, сходно животним догађањима и текућој пракси, питање шта да се ради на плану политичог орагнизовања и деловања.
Живећи овде, конкретно у Београду, Србији и на Балкану, темељно посматрајући и анализирајући све оно што се догађа око нас, сматрам да би било неопходно добро анализирати све значајне чињенице и компоненте, а то су: економски, социјални, правни, материјално-здравстевни и још многи други друштвени системи који заслужују да буду још темељније анализирани од стране истинских левичара, поготово комуниста који, посматрајући живот реално, имају прилику да проуче, науче и другима пренесу све оно што је данашња реалност, ма како ју је ко називао.
Да ли треба поново поменути већ архаични слоган “неоправдане социјалне разлике“, превелике националистичке тензије, суверена доминација сваколике деснице која контролише све медије и уобличава свест ширих слојева становништва. С тим што ова појава није само пример из Србије, већ напротив, још више из свих република бивше Југославије, а у много чему и још шире и даље.
Овај свет у коме живимо није онај исти који је био до децембра 1989. године (Берлински зид, случај Чаушеску), јер многи догађаји који су ишли касније и светска глобална ситуација постају битно измењени.
Да ли се ико сећа када се од 1990. године било где јавно помињала радничка класа као значајан субјекат? Скоро нигде. Једино као потенцијални гласачи. И то свих разноразних десничарских партија.
Како је прошао 14. конгрес СКЈ свима је већ веома добро познато, и шта су нам 90-те године донеле то смо већ преживели и све веома добро схватили.
Шта рећи на чињенице које нам се сликовито приказују сваки дан – препуне пијаце, високо фреквентан саобраћај, банке крцате клијентима, потом жестока стамбена градња у Београду, што говори да извори инвестиција, тј. новца неометано циркулишу. Чији, то се још не зна, јер ширим народним масама то уопште није ни битно.
Незаинтересованост службеника државних администрација, просвета, здравство, биро рада и др. где се само отаљава посао, говоре јасно све сами од себе.
Неки нови субјекти левице, и марксистичке, углавном се баве ИК технологијама и немају много контакта са народним аудиторијумом. Свака част обимном делу Карла Маркса, Лењина и других грандиозних мислиоца, као и револуционарима типа Че Геваре, Фидела, Маоа, Тита и многих других, али ово је 21. век, и по свим дијалектичким параметрима време тече даље и неопходно је изабрати другачију стратегију и поглед на свет.
Веома добро знамо шта је глобализам, ГМО, геостратегија великих сила, концерни светских мултикомпанија и банака, све је то многима већ одавно познати и уместо да се понуди неко решење, застаје се на постојећем.
Треба размислити како се супротставити и чинити у пракси да се пред јавности комунисти и левичари поставе као адекватни борци за социјалну правду и шира грађанска права.
Не треба бити превелики познавалац психологије па сам поставити питање и дати одговор шта је то што вреди поменути за шта се боримо и шта хоћемо.
Какве ли отужне глупости и флегматичне неинтелигенције када неко изговори “Ма шта су ти тамо раније давали, неко бесплатно школовање, лечење, путовањe и безбедност, кaо да ми је то нешто.“. Та, другови комунисти, па зар то није капитално достигнуће које треба бранити жестоко и енергично!
Потом, у држави званој СФРЈ све су републике имале своје границе, главне градове и свој идентитет. Нико Србију није потчинио нити је она престала да постоји!
Данас када чекамо страни свеж новац и инвестиције, лако је одговорити многим неистомишљеницима од кога Србија зависи.
Потребно је очајати властите редове, унети нову енергију и сазнања, јер живот нуди много нових чињеница и непредвидивих ситуација.
Псеудолевица у Србији има само један циљ, а то је партиципирати у власти и ништа више. Уосталом, таква је данас у целом свету десна социјалдемократија. Популистичка и демагошка.
Када се мало боље размисли, увек се све може свести на крају крајева на један суштински значајан фактор, а то је, шта је права левица кроз светску историју створила и дала човечанству. Довољно је читати, прелистати и нешто спознати шта је она све учинила од 1848. године до 1989. Ту је исувише згуснутих и капиталних историјских чињеница које необориво говоре о идејама вредности и позитивне праксе које је она створила. Зар је неопходно подсећати на три Интернационале, радничке штрајкове, антиколонијализам и шира грађанска права.
Више пута је дискутовано о медијима, овде и шире, који комунистима у овом време нису наклоњени.
Више самопоуздања, енергичности, боље организације и рада на себи, уз нова сазнања, требало би да буду путоказ за бољу будућност.
Мирослав Никићевић