Дана 18. августа 2021. године делегација партије Комунисти Србије положила је венац на гробове народног хероја Даринке Радовић и њених кћери Радмиле и Станке као и на спомен обележје где су им слуге окупатора одузеле живот.
Даринка и њене ћерке Радмила и Станка биле су жртве црног терора равногорских четника Драже Михаиловића. Као припаднице Народноослободилачког покрета Југославије заклане су пред зору 24. маја 1943. године у сеоској порти у селу Рајковцу, општина Топола.
Злочин су извршили припадници Југословенске војске у отаџбини ЈВуО, чији је врховни командант био Краљ Петар II Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде ЈВуО био је армијски ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Клање је извршио познати четнички кољаш из Опленачке бригаде Горске гарде Кузељевић кога је правда стигла августа 1944. године на Копаонику у борби против партизана.
Вечито је питање каква је то краљевска војска, какви су то команданти, какви су то војници и на крају какви су то људи који су донели смртну пресуду и који су у глуво доба ноћи, када је село спавало дубоким сном, истерали из куће мајку Даринку и њене ћерке: девојку Радмилу и тринаестогодишњу девојчицу Станку и зверски их заклали у сеоској порти.
ЈВуО чији су војници и старешине вршили овакве злочине, буржоаска власт, Скупштина Србије законом је изједначила са Народноослободилачком војском Југославије, партизанима које су Даринка и њене ћерке помагале. У Србији је на делу ревизија историје, у ту сврху укључени су многи квази историчари, непоштена интелигенција па чак и поједини уметници попут режисера и глумца Радоша Бајића који од државних пара ствара лажна,,дела” која немају историјску потпору већ величају оне који су отворено и беспоштедно служили фашистичком окупатору, организовали црне тројке и клали сопствени народ.
Кућа Даринке Радовић је била кућа ходочашћа све до доласка ,, демократске” власти 2000. године. Срамота је да кућу хероине Даринке која је претворена у музеј у време СФРЈ, данас нико не одржава.
Даринка Радовић гледала је својим очима смрт својих ћерки, тринаестогодишње Станке и деветнаестогодишње Радмиле и ни по цену свог живота, ни живота своје деце није хтела да ода рањеног партизана који се налазио у земуници њене куће.
Чувени песник Добрица Ерић посветио им је песму:
,, Била једном једна Даринка
сељанка, мајка Шумадинка
која се попут чудесне птице
вину међ звезде бесмртнице.
Сад често, јутром или с вечери
Три беле птице небом се вију:
То Даринка и њене кћери
Надгледају Шумадију…”
Вечна слава и хвала Даринки, Станки и Радмили
