ИНТЕРВЈУ ДРУГА ВЛАДИМИРА КАПУРАЛИНА ИЗ СРП ХРВАТСКЕ

Преносимо интервју друга Владимира Капуралина ( СРП Хрватске) за шпански портал Црвена планета.
– Када је и зашто основана Социјалистичка радничка партија Хрватске СРП?
​Социјалистичка радничка партија је основана 25. октобра 1997. Њен први председник био је проф. др Стипе Шувар, високопозиционирани кадар социјалистичког периода, који није мењао своја мишљења и идеје. Основали смо је да бисмо могли легално да делујемо са позиције аутентичне антикапиталистичке левице.
– Какво је стање комунистичког покрета у Хрватској?
Стање комунистичке идеје и покрета у Хрватској је крајње неповољно. Стигматизација идеје социјализма је достигла такве размере да је активно јавно појављивање у нашој емисији чак постало опасност за економску егзистенцију њених чланова. Парадоксално је да су одређене антифашистичке организације постале антикомунистичке. О трансформацији неких од бивших чланова Комунистичке СК лиге у социјалдемократе не вреди трошити речи. Закључићу да је, заправо, СРП својим програмом и идејама ретроградни фактор ретроградне политичке сцене у Хрватској. Спортски речено, играмо утакмицу на противничком терену по правилима противничке стране. И у таквим условима, без материјалних средстава.
– Каква је ваша анализа Југославије, који су њени успеси и грешке?
​Ако под Југославијом разумемо Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, њени успеси би се могли приказати хронолошки на следећи начин: Прва фаза се односи на испуњавање обавеза које је партија преузела да мотивише народ да се укључи у Народноослободилачку борбу и социјалистичку револуцију. у 1941-1945године, током нацистичке окупације у Другом светском рату. Земља је подељена беземљашким сељацима, са утврђеном максималном количином земље. Власништво над средствима за производњу у индустрији, рударству, транспорту, енергетици, пољопривреди и прехрамбеној индустрији преузела је држава, а већ у првој половини 50-их година управљање је пренето на раднике по моделу самоуправљања. Био је то први такав пример у свету. Од прератне руралне и индустријски неразвијене земље, Југославија је направила велике кораке ка модерности, системски су се остваривали основни циљеви Комунистичке партије на свим нивоима, а дешавале су се дубоке структурне промене у друштву. Неписменост се брзо искорењивала, ниво хигијене, храна и здравље су расли, земља се индустријализовала. Вишак вредности више није био бенефиција која је ишла у џеп капиталиста, већ приход од кога се хранила солидарност, просвета, здравство, наука, станоградња, култура…
Југославија је 1960-их била једна од најбрже растућих економија у свету. У бродоградњи је била друга или трећа земља у свету. За 10 година, од 1960. до 1970. године, куповна моћ грађана је порасла за 100%. То је постигнуто делом захваљујући коришћењу иностраних кредита, али уз пун суверенитет, без преноса некретнина и инфраструктуре у страно власништво, што је омогућило да Југославија гради мостове, путеве, бране на преграђеним језерима итд. на међународним тендерима, на Блиском истоку, Африци, Јужној Америци. На међународном плану спроводили смо политику мирне коегзистенције и били једни од оснивача покрета несврстаних који је окупио већину земаља света. Наше тачке гледишта су поштоване и наше мишљење је тражено, имали смо независну политику пуног суверенитета. За време његовог постојања био је то најдужи период мира и просперитета на овим просторима.
Ако узмемо у обзир да је радничко самоуправљање sine qua non услов ( услов без којег се не може) у процесу радног ослобођења и еманципације човека, онда грешке и недостаци могу бити резултат људског фактора. Исто се десило и у Југославији. Временом је део партијских и руководећих структура бирократизован, Савез комуниста СК је либерализовао пријем у чланство и дозволио неселективни приступ, што је довело до квантитативног раста чланства, уз губитак квалитета. Партијски идеолошки класни идентитет је слабио, док је растао национални, што је утицало на ниво класне свести и солидарности самих самоуправних радника. Наравно, не треба занемарити утицај верских заједница, посебно код младих. Исти податак да је 1990-их, након контрареволуције и сецесије, од 298.000 чланова Савеза комуниста Хрватске СКХ, њих 97.000 прешло у Хрватску демократску заједницу ХДЗ, кровну странку клерофашистичке деснице. Хрвата, 46.000 је остало у реформисаној социјалдемократији, остали су напустили партију, једни су се пасивизирали, а други су тражили нове начине компромиса, као ми комунисти.
Сви ови почетни недостаци, који су нуспојаве увођења нових модела, за које је потребан одређени период да се процес стабилизује, сами по себи не би довели до контрареволуције и сецесије деведесетих, да није било тектонских друштвено-политичких поремећаја због пада Берлинског зида и распада СССР-а који су се десили у Европи.
– Да ли би Хрватској било боље да је остала део Југославије?
​Без сумње. У суштинском смислу, Хрватска је била део самоуправне социјалистичке заједнице и радници нису били жртве капиталистичке експлоатације. Није било граница између социјалистичких република и грађани су се слободно кретали и комуницирали широм територије. Осим тога, била је део јачег ентитета, Заједничке државе… Од укупног становништва Југославије, које је 1991. достигло бројку нешто изнад 23.500.000 становника, хрватски део чинило је око 4.750.000 становника, а према последњем попису у Хрватској 2021. број становника пао је на мање од 3.900.000становника са неповољном старосном структуром. То је резултат протеривања између 250.000 и 300.000 грађана српске националности, који вековима живе у Хрватској, а потом масовног одласка младих у репродуктивној доби у иностранство у потрази за послом, што изазива пад наталитета. .
У егзистенцијалној сфери, социјална и људска права омогућила су већини грађана да живе достојанствено уз резултате свог рада. Као што сам већ рекао, образовање до највишег нивоа било је свима надохват руке, то се односило и на здравствено осигурање и становање. Радници су добијали прековремени рад, сменски рад по вишој стопи, једном годишње радници су добијали регрес за годишњи одмор. Компаније на копну су имале туристичке центре за раднике на мору, а оне на обали, у унутрашњости, у планинама. Постојали су дечији комплекси и рекреативни центри. Радници су имали и бесплатну правну заштиту у случају сукоба са сопственом фирмом. Након контрареволуције и сецесије 90-их, угушена су многа радничка права, изгубљено је око 700.000 радних места, пошто је привреда републике била оријентисана углавном на међурепубличку размену, тако да је „преко ноћи“ изгубљено више од половине тржишта. Покренута је приватизација. У Хрватској је план био да будућом привредом управља 200 одабраних породица. Страни инвеститори су куповали компаније да би користили инфраструктуру и елиминисали конкуренцију из њихове идентичне производње затварањем исте. Десетине, па и стотине хиљада радника нису добиле плату, од неколико месеци до више од годину дана. Ишли су на посао да би задржали посао. пошто је републичка привреда углавном била оријентисана на међурепубличку размену, због чега је „преко ноћи” изгубљено више од половине тржишта. Покренута је приватизација.
– Како сте доживели распад Југославије?
Било је тешко, као и за све оне који након распуштања нису отворили боцу шампањца. Али нисам дозволио да ме савладају емоције и фрустрације и блокирао сам свој когнитивни интелект. Своју снагу и енергију користио сам тражећи излаз и решења проблема.
– Има ли носталгије за Југославијом?
​Наравно, свако ко је у стању да реално сагледа ситуацију, односно последице контрареволуције и сецесије, осећа извесну носталгију. Иако избегавам да користим тај термин за себе, кажем да сам југословенски реалиста, свестан његових предности и мана у односу на садашњу политичку ситуацију која у свим републикама врши стигматизацију свега што је везано за Југославију и социјализам. Ако би Југославија била хипотетички поново састављена, била би капиталистичка држава, чланица злочиначког НАТО савеза и неспособан и послушни марионетски део ЕУ. Дакле, моје уверење је борба за социјализам. Када се постигне социјализам.
-Да ли се партија залаже за уједињење бивших југословенских савезних република у нову југословенску државу?
​Када би се појавила та хипотетичка могућност, подразумева се да бисмо је прихватили. Међутим, да будемо потпуно јасни, никада нисмо прекидали контакте и комуникацију са друговима из других република. У Београду је 2011. године успостављена Координација комунистичких и радничких партија југословенског простора. Свака република има двогодишње председавање. Наиме, састанак Координације одржан је и 9. октобра ове године у Босни и Херцеговини.
– Шта мислите о Јосипу Брозу “Тито”?
​О Јосипу Брозу Титу написано је на десетине књига, чланака, расправа и научних радова на многим језицима света. Говорити о значајним историјским личностима које су стварале догађаје и пројекте, који су део светске историје, укључујући и Јосипа Броза Тита, у оквиру једног питања није довољно, већ ћу поменути оне најосновније. Као предратни револуционар, Тито је успео да организационо и идеолошки стабилизује партију, која је почела да нагриза због фракцијских сукоба. Почев од 1937. године, под његовим руководством, партија је могла да предвиди и припреми се за предстојеће догађаје. Био је јединствени војсковођа у Другом светском рату, под чијим вођством су се народи Југославије самоорганизовали и успешно водили једну од највећих битака, заиста, једини унутрашњи отпор Хитлеру и његовим слугама, чије су оружане снаге на крају рата бројале 800.000 бораца, обучених за извођење фронталних операција као и за герилске операције. По завршетку рата краљевина је укинута и успостављена је савезна република на основу социјалистичког економског и политичког система. Враћене су територије које су после Првог светског рата и током Другога припојиле друге државе. Под његовим руководством уведено је самоуправљање.
У иностранству је својим енергичним ставом успео да сачува суверенитет државе. Са још четворицом светских државника: премијером Индије Џавахарлалом Нехруом, председником Египта Гамалом Абделом Насером, председником Гане Квамеом Нкрумахом и председником Индонезије Сукарном основао је 1961. године у Београду Покрет земаља несврстаних. Тито је био успешан државник, цењен у међународним односима. Број улица и тргова који и данас носе његово име у многим градовима широм света јасно говори о угледу који је уживао у свету. Док у Хрватској, вазалној империјалистичкој творевини, ствари иду другим путем, у главном граду Загребу његово име скинуто са једног од најважнијих тргова, клерофашистичка ретроградна десница га проглашава злочинцем, а политичке елите избегавају и да помињу његово постојање. Два детаља можда најбоље говоре о Титовој истинској величини, бол који су Југословени искрено изразили у тренутку његове смрти, који се није могао одглумити, и присуство 218 делегација из 126 земаља на његовој сахрани, која постаје највећа сахрана модерног времена.
– Ашта мислите о самоуправном социјализму који се практиковао у Југославији?
​Улога самоуправног социјализма у Југославији била је преношење одлучивања са централних структура државе на место рада и становања. Оно што ослобађа рад, самоуправни радник преузима своју судбину и остварује потпуну, економску, социјалну и политичку демократију. За постизање овог циља потребан је одређени ниво класне свести, који није постигнут. Али то се не односи само на Југославију. Генерално, можемо рећи да еволуција људске свести није пратила еволуцију неких других људских способности. Данас је чак на нижем нивоу него што је био пре сто година. Данашњи „нови левичари“, да не помињу социјализам, који је дубоко стигматизован у грађанском друштву, користе “еуфемизам „ .
– Зашто је избио Балкански рат и како сте тај рат доживели?
​Балкански рат, или ратови на југословенској територији 90-их година прошлог века, настали су као резултат неједнаких принципа међународне заједнице, односно групе империјалистичких хегемона у опхођењу према југословенским народима. У социјалистичкој Југославији међунационални односи шест конститутивних народа, три језика и три конфесије били су на задовољавајући начин решени. Проблеми настају са његовим укидањем, једноставније речено, што је једнима било дозвољено, другима није било дозвољено. Када су хрватски националисти, незадовољни Југославијом, изразили намеру да је напусте, „речено им је” да могу. Када су хрватски Срби, који су ту вековима живели и који су увелико допринели ослобођењу земље од окупатора и њихових домаћих слугу током НОБ-а, били су незадовољни укидањем статуса конститутивног народа, који је у Хрватској био 15% у год. момента прихватања тзв. Божићног устава, донетог 22. децембра 1990. године, и оправдано су се бринули за своју безбедност, под утицајем још увек присутног сећања на страдања током НОБ-а и, уз најаве нових феномена Десничара, па чак и осветољубивих у хрватском друштву, изразили су намеру да напусте такву Хрватску, па им је „речено“, не можете. Иста ствар се поновила у Босни и Херцеговини. Био је то идеалан рецепт за рат, и јесте, по својој природи класичан међуетнички и међуконфесионални оружани сукоб са свим елементима грађанског рата. У којој се радничка класа једне националности борила против радничке класе друге националности за интересе својих експлоататора.
– Каква је ваша анализа Косова: да ли да буде независно, у саставу Србије или Албаније?
​У случају Косова и Метохије такође важе принципи које сам објаснио у претходном одговору. Срби су једноставно били “претворени” кривци за све у вези с распадом Југославије. Када су хтели да оду из Хрватске, били су криви, када су се противили изласку Босне и Херцеговине из Југославије, били су криви, а када су се противили сецесији Косова и Метохије, опет су били криви. Косово и Метохија је била колевка српске државе и културе. У оквиру Југославије по статусу је спадала у неразвијена подручја и као таква била је потрошач средстава из савезног фонда које је федерација издвајала за развој неразвијених подручја, што је допринело расту стандарда. Изграђене су образовне и високошколске установе, индустријских постројења, спортских, културних и здравствених објеката. Ипак, повремено је долазило до тензија, а први озбиљни нереди почели су 1980-их, непосредно после Титове смрти. Отцепљење К и М је пројекат САД, није суверени државни ентитет, његово успостављање је супротно међународном праву и Резолуцији УН 1244. То није ништа друго до наставак невиђене злочиначке агресије 19 земаља НАТО-а предвођених Сједињеним Државама на Савезну Републику Југославију 1999. Стварањем протектората КиМ отворила је највећу НАТО базу Бондстил у том делу Европе, тј. одскочна даска у правцу опкољавања Русије и Кине. Косово и Метохија је део Србије и то мора да остане, са пуном аутономијом. културни и здравствени Ипак, повремено је долазило до тензија, а први озбиљни нереди почели су 1980-их, непосредно после Титове смрти. Отцепљење К и М је пројекат САД, није суверени државни ентитет, његово успостављање је супротно међународном праву и Резолуцији УН 1244. То није ништа друго до наставак невиђене злочиначке агресије 19 земаља НАТО-а предвођених Сједињеним Државама на Савезну Републику Југославију 1999. Стварањем протектората КиМ отворила је највећу НАТО базу Бондстил у том делу Европе, тј. одскочна даска у правцу опкољавања Русије и Кине. Косово и Метохија је део Србије и то мора да остане, са пуном аутономијом. културном и здравственом. Ипак, повремено је долазило до тензија, а први озбиљни нереди почели су 1980-их, непосредно после Титове смрти.
Постоји ли фашистичка пријетња у Хрватској?
У преамбули Устава Републике Хрватске стоји да се њен суверенитет заснива на одлукама Народног антифашистичког вијећа за народно ослобођење Хрватске ЗАВНОХ-а из 1943. године, против проглашења Независне Државе Хрватске 1941. године. Дакле, Хрватска би требала бити антифашистичка. Али тај део је врло мало познат, користи се по потреби, углавном за спољну употребу. У свакодневној унутрашњој реторици, сама Хрватска је настала као резултат оружаног сукоба, о чему се раније говорило, и да је овај рат био „такођер“ антифашистички. Иако су у њој поништени сви резултати постигнути у НОБ-у и револуцији. Уништено је између 3.000 и 4.000 комеморативних споменика догађајима и жртвама антифашистичког рата.
Не може се рећи да је хрватска власт отворено профашистичка, покушава да се представи као центристичка, али је благонаклона према појавама које у себи имају несумњиви призвук фашизма, а присутне су у свим деловима друштва, од спорта, и дозвољава им да кажу погрешну ствар. У овом сегменту их је изневерио образовни систем, који младе генерације недовољно образује о опасностима фашизма.
– Каква је ваша анализа хрватске државе?
Хрватска је мала несуверена вазална земља, која не одлучује сама, већ следи директиве својих господара, или чека да види њихове одлуке. Она је чланица ЕУ, која је инструмент интереса САД и ради на штету сопствених грађана. Ушао је у злочиначки НАТО савез, не тражећи одобрење грађана на референдуму. У склопу тога, он се интензивно ангажовао са већ рањивим групама, које беже из својих земаља у потрази за спасом и бољим условима живота, где сукобе подстиче Америка са својим НАТО савезницима. Хрватску готово седмично потресају бројни скандали у којима се откривају милионерске преваре, које се у готово 100% случајева односе на неког државног функционера, али из тог разлога, оцена владе у анкетама не пада ни за један процентни поен. Хрватска је високо корумпирана земља, безнадежно презадужена, коју масовно напуштају појединци и породице. Хрватска је продала већину комерцијалних и туристичких објеката, прерађивачку индустрију, готово сву финансијску супстанцу, телекомуникације. Њена економија зависи од прихода туриста.
У следећој фази продаће пољопривредно земљиште и онда ће на ред доћи вода.
– Да ли имате везе са другим комунистичким партијама у свету?
Да, имамо, и добро успостављене. Прве контакте са страним комунистичким и радничким партијама остварио сам још пре стварања ПРС, а неке од контаката у странку је донео оснивач и први председник Стипе Шувар. Ми смо део велике групе комунистичких и радничких партија организованих на Солиднету. У зависности од могућности учествујемо на бројним међународним конференцијама, конгресима, прославама јубилеја и сл. Наша социјалистичка омладина сарађује у оквиру Светске федерације демократске омладине ВФДИ. Ми смо једина веза у Хрватској са Свјетским мировним вијећем ВПЦ, уједно смо једина веза са Свјетском федерацијом класно-секторских синдиката ВФТУ. Имамо дугогодишњу плодну сарадњу са Националном координацијом за Југославију југокоорд Италије. Као што сам већ рекао, 11 година смо учествовали у оснивању Координације радничких и комунистичких партија југословенског простора. Затим следи читав низ билатералних и мултилатералних тематских састанака и консултација.
– Коју практичну активност обављате?
​Један сам од оснивача партије, дуги низ година био сам члан руководства, члан Председништва и Централног комитета. Од 2012. до 2016. године био сам председник партије. Од почетка сам на челу сектора за међународне односе.
Захваљујем вам на прилици коју сте ми дали да изразим своје мишљење у вашем билтену, што такође сматрам признањем СРП.
Информације које даје саговорник
​Зовем се Владимир Капуралин, по занимању сам машински инжењер, у пензији. Био сам члан Савеза комуниста СКЈ Југославије од 1967. године до његовог преображаја у опортунистичку социјалдемократију. У то време, пре распада Југославије, ушао сам у новоосновани Савез комуниста Покрета за Југославију СК-ПЈ, где сам наставио политичко деловање у полулегалном формату. Пошто после контрареволуције и сецесије та странка није могла легално да функционише у Хрватској, тражили смо начин да оснујемо нову странку на марксистичким основама. На том путу сам 1996. године био један од дванаест иницијатора оснивања Нове странке у Хрватској, која би била легална и у којој би комунисти пронашли свој политички идентитет. Странка је основана 1997. године, а ја сам био један од њених оснивача.